Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio povredu prava podnosioca na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko osam godina. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete u iznosu od 800 evra zbog neefikasnog postupanja sudova.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Snežana Marković, dr Dragana Kolarić, Tatjana Đurkić, dr Jovan Ćirić, Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov i dr Nataša Plavšić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. M . iz Aleksinca , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Sr bije, na sednici Veća održanoj 26. decembra 2019. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. M . i utvrđuje da je povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Višim sudom u Beogradu u predmetu P. 700/2012, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje .

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. M . iz Aleksinca izjavio je Ustavnom sudu, 8. decembra 2017. godine , preko punomoćnika M. P, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 800/2017 od 13. jula 2017. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je vođen Višim sudom u Beogradu u predmetu P. 700/2012.

Podnosilac je u ustavnoj žalbi , pored ostalog, naveo da su sudovi pogrešno protumačili odredbe Zakona o obligacionim odnosima o odgovornosti tužen e za rad svojih organa , zbog čega je u konačnom ishodu odbijen kao neosnovan njegov tužbeni zahtev za naknadu štete, prouzrokovan neažurnim postupanjem sudova u izvršnim postup cima koje je on vodio u svojstvu izvršn og poveri oca. Takođe smatra da mu je povređeno i pravo na suđenje u razumnom roku, jer je dužina trajanja predmetnog parničnog postupka prevazišla razumn i okvir. Podnosilac je istakao i zahtev za naknadu nematerijalne štete nastale povredom prava na suđenje u razumnom roku, kao i zahtev za naknadu advokatskih troškova nastalih pred Ustavnim sudom.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u dostavljenu dokumentaciju i spise predmeta Višeg suda u Beogradu P. 700/2012 (u daljem tekstu: Viši sud), te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 6. maja 2009. godine tužbu Prvom opštinskom sudu u Beogradu (u daljem tekstu: Opštinski sud) protiv tužene Republike Srbije, radi naknade štete pričinjene (ne)postupanjem sudova u izvršnim postupcima u kojima on kao izvršni poverilac nije uspeo da namiri svoja potraživanja.

Rešenjem Opštinskog suda od 11. maja 2009. godine naloženo je tužiocu da uredi tužbu pod pretnjom posledica propuštanja.

Postupajući po nalogu suda, tužilac je podneskom od 25. maja 2009. godine uredio tužbu, ali je Opštinski sud rešenjem P. 8284/09 od 1. juna 2009. godine ipak odbacio tužbu kao neurednu, uz obrazloženje da i pored toga što je tužilac dostavio sudu podnesak, tužba i dalje neuredna.

Viši sud je, postupajući po žalbi tužioca, rešenjem Gž. 4679/10 od 4. aprila 2012. godine ukinuo rešenje Opštinskog suda P. 8284/09 od 1. juna 2009. godine i predmet dostavio Prvom osnovnom sudu u Beogradu na dalji postupak, koji se rešenjem od 16. oktobra 2012. godine oglasio stvarno nenadležnim za postupanje u toj pravnoj stvari, konstatujući da po pravnosnažnosti tog rešenja spise predmeta treba dostaviti Višem sudu kao stvarno i mesno nadležnom za postupanje.

U postupku pred Višim sudom, tužena je 21. decembra 20 12. godine odgovorila na tužbu, osporavajući osnov i visinu tužbenog zahteva .

Prvo ročište za glavnu raspravu pred Višim sudom je održano 20. marta 2013. godine. Isti sud je pet dana kasnije uputio dopise Privrednom sudu u Nišu, Privrednom sudu u Zaječaru, Osnovnom sudu u Nišu, Osnovnom sudu u Pančevu, Osnovnom sudu u Aleksincu, Osnovnom sudu u Kragujevcu i Osnovnom sudu u Pirotu, tražeći spise izvršnih predmeta radi uvida.

Neki sudovi su dostavili tražene spise, a među sudovima koji nisu dostavili spise je bio i Privredn i sud u Nišu , koji je obavestio Viši sud da se traženi spisi ne nalaze u njihovoj arhivi zbog proteka vremena.

Naredno ročište za glavnu raspravu je održano 27. juna 2013. godine, na kome je konstatovano da Osnovni sud u Pančevu i Osnovni sud u Kragujevcu nisu dostavili tražene spise, pa je zbog toga njima ponovljen dopis od 25. marta 2013. godine . Do kraja 2013. godine, održano je još jedno ročište za glavnu raspravu .

U toku 2014. godine, samo je 26. maja održano ročište za glavnu raspravu, dok preostala dva ročišta zakazana za 5. februar i 17. septembar nisu održana , zbog bolesti punomoćnika tužioca, odnosno štrajka advokata.

Krajem 2014. godine je promenjen postupajući sudija, pa je rasprava počela teći iznova na ročištu za glavnu raspravu održanom 4. februara 2015. godine. Viši sud je ponovo uputio dopise sudovima tražeći dostavljanj e spisa izvršnih predmeta, da bi Privredni sud u Nišu, kako se radilo o istim spisima koji su već traženi dopisima od 25. marta 2013. godine, ponovo obavestio Viši sud da su spisi uništeni nakon proteka roka od pet godina, te ih iz tog razloga ne može dostaviti na uvid.

Do kraja 2015. godine održano je jedno ročište - 4. novembra, dok ročišta zakazana za 13. maj i 9. decembar nisu održana na molbu punomoćnika tužioca (zbog bolesti njegove majke, odnosno sopstvenog lošeg zdravstvenog stanja).

Viši sud je, na ročištu održanom 7. marta 2016. godine, zaključio glavnu raspravu i doneo presudu P. 700/2012, kojom je u stavu prvom izreke odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca za naknadu štete, a u stavu drugom izreke obavezao tužioca da tuženoj naknadi troškove postupka.

Apelacioni sud u Beogradu je, postupajući po žalbi tužioca, doneo presudu Gž. 3514/16 od 1. juna 2016. godine kojom je žalbu odbio kao neosnovanu i potvrdio presudu Višeg suda P. 700/2012 od 7. marta 2016. godine.

Vrhovni kasacioni sud je osporenom presudom Rev. 800/2017 od 13. jula 2017. godine odbio kao neosnovanu reviziju tužioca izjavljenu protiv presude Apelacionog sud a u Beogradu Gž. 3514/16 od 1. juna 2016. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju se povred u ustavnom žalbom ukazuje , utvrđeno je da se svakom jemči pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

5. Ocenjujući najpre navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud konstatuje da je predmetni parnični postupak pokrenut 6. maja 2009. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu, a da je okončan 13. jula 2017. godine, donošenjem osporene revizijske presude. Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak trajao duže od osam godina, što prima facie ukazuje da nije okončan u razumnom roku.

Ipak, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja nadležnih sudova, kao i od značaja prava o kome se u postupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja parničnog postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je ocenio da predmet spora nije bio složen, da bi mogao opravdati osmogodišnje trajanje.

Ocenjujući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud smatra da je on ima o legitiman pravni interes da se o njegovom tužbenom zahtevom za naknadu štete, odluči u razumnom roku.

Ustavni sud ukazuje da je punomoćnik podnosioca ustavne žalbe svojim ponašanjem u određenoj meri doprineo odugovlačenju postupka , jer tri ročišta za glavnu raspravu nisu održana na njegov zahtev.

Ipak i pored toga, osnovni razlog dugog trajanj a parničnog postupka je postupanje sudova koji nisu preduzimali sve zakonom predviđene procesne mere koje su im stajale na raspolaganju da se postupak okonča efikasno i bez nepotrebnog odugovlačenja. Ustavni sud posebno ukazuje na činjenicu da su od podnošenja tužbe 6. maja 2009. godine, pa do održavanja prvog ročišta za glavnu raspravu – 20. marta 2013. godine, protekle skoro pune četiri godine, a u tom periodu sudovima je bilo potrebno skoro tri godine da odluče o žalbi (ukinu prvostepeno rešenje) podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv rešenja Opštinskog suda kojim je njegova tužba bila odbačena.

Ustavni sud konstatuje da je dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju i da blagovremeno preduzmu sve zakonske mere u cilju razjašnjenja činjeničnog stanja i donošenja odluke. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom garantovanih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove.

6. Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je, u konkretnom slučaju, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), ustavnu žalbu usvojio u prvom delu tačke 1. izreke.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosi lac ustavne žalbe pretrpeo zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti značajne u ovom ustavnosudskom sporu , kao i određeni doprinos punomoćnika podnosioca ustavne žalbe dužini trajanja postupka . Po oceni Suda, navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnosi lac ustavne žalbe pretrpeo. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije, od 5. aprila 2016. godine, i više kasnije donetih presuda, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosi lac ustavne žalbe pretrpeo zbog nedelotvornog postupanja sudova.

7. Razmatrajući ustavnu žalbu u delu izjavljenom protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 800/2017 od 13. jula 2017. godine, Ustavni sud je našao , imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe i osporene presud e, da se navodi podnosioca ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao sud četvrte instance o ceni zakonitost osporenih akata.

Što se tiče navodne povrede prava na imovinu iz člana 58. Ustava, Ustavni sud konstatuje da rešavanje imovinskih sporova pred sudovima u parničnom postupku nužno ima za posledicu donošenje nepovoljne odluke za jednu od stranaka u sporu. Međutim, činjenica da je jedna stranka u imovinskoj parnici neizbežno neuspešna, sama po sebi nije dovoljna da bi se utvrdila povreda njenog Ustavom zajemčenog prava na imovinu. Mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, koje se jemči odredbom člana 58. stav 1. Ustava, prvenstveno se odnosi na akte javne vlasti, odnosno mere koje preduzima država u cilju ograničenja ili oduzimanja imovine nekog lica. Za razliku od sporova koji se vode zbog mešanja države u imovinu pojedinca, u konkretnom slučaju, povreda imovinskih prava koja nesporno spadaju u domen građanskih prava prvenstveno treba da bude sagledana u odnosu na procesne garancije iz člana 32. stav 1. Ustava. Imajući u vidu da je Ustavni sud ocenio da se navodi podnosioca o tome da mu je osporen om revizijskom presudom povređeno pravo na pravično suđenje ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima, to nije moglo doći ni do povrede prava na imovinu.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u ovom delu , jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Što se tiče zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu advokatskih troškova nastalih pokretanjem postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud ukazuje da nema osnova za određivanje tražene naknade troškova, u smislu odredbe člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (videti , pored mnogih drugih, Odluku Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine).

9. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti