Sudska praksa

Neosnovanost ustavne žalbe zbog propusta podnosioca da odredi vrednost spora

Kratak pregled

Ustavni sud odbija žalbu, nalazeći da nije povređeno pravo na pravično suđenje. Vrhovni sud je pravilno odbacio reviziju kao nedozvoljenu, jer podnosilac, kao tužilac, nije na vreme označio vrednost spora koja bi dozvoljavala izjavljivanje revizije.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi preduzeća “Kopaonik” a.d. iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 7. jula 2011. godine, doneo je

 

O D L U K U

 

1. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba preduzeća “Kopaonik” a.d. iz Beograda izjavljena protiv rešenja Vrhovnog suda Srbije Rev. 1374/08 od 15. maja 2008. godine.

2. Odbacuje se ustavna žalba preduzeća “Kopaonik” a.d. iz Beograda izjavljena protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž. 18359/06 od 28. novembra 2007. godine i presude Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 1771/04 od 12. oktobra 2006. godine, kao i protiv rešenja Vrhovnog suda Srbije Rev. 3302/08 od 11. decembra 2008. godine.

 

O b r a z l o ž e nj e

 

1. Preduzeće “Kopaonik” a.d. iz Beograda je 26. septembra 2008. godine preko punomoćnika - advokata Tatjane Sudžum iz Beograda, Ustavnom sudu podnelo ustavnu žalbu protiv rešenja Vrhovnog suda Srbije Rev. 1374/08 od 15. maja 2008. godine, presude Okružnog suda u Beogradu Gž. 18359/06 od 28. novembra 2007. godine i presude Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 1771/04 od 12. oktobra 2006. godine, a dopunom ustavne žalbe od 11. februara 2009. godine osporeno je i rešenje Vrhovnog suda Srbije Rev. 3302/08 od 11. decembra 2008. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, iz člana 32. stav 1. i člana 58. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je navedeno: da je Vrhovni sud Srbije rešenjem Rev. 3302/08 od 11. decembra 2008. godine odbio kao neosnovan predlog tužioca za ponavljanje revizijskog postupka okončanog rešenjem Vrhovnog suda Srbije Rev. 1374/08 od 15. maja 2008. godine; da je navedenim rešenjem Vrhovni sud Srbije odbacio kao nedozvoljenu reviziju tužioca - preduzeće “Kopaonik” a.d. iz Beograda, izjavljenu protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž. 18359/06 od 28. novembra 2007. godine; da je navedenom presudom Okružni sud u Beogradu potvrdio presudu Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 1771/04 od 12. oktobra 2006. godine kojom je odbijen tužbeni zahtev tužioca da se tuženi obaveže da isprazni od lica i stvari poslovni prostor površine 230 metara kvadratnih u Beogradu, u ulici Topličin venac broj 3 na drugom spratu i preda ga u državinu tužiocu.

Podnosilac ustavne žalbe dalje navodi, da donoseći osporeno revizijsko rešenje Rev. 1374/08 od 15. maja 2008. godine Vrhovni sud Srbije nije cenio navode podnosioca ustavne žalbe koji su izneti u reviziji i njenoj dopuni odnosno da donoseći, takođe, osporeno rešenje Rev. 3302/08 od 11. decembra 2008. godine Vrhovni sud Srbije nije cenio navode na koje se podnosilac ustavne žalbe pozvao u predlogu za ponavljanje revizijskog postupka, te je „očigledno pogrešnom primenom materijalnog i procesnog zakona onemogućio tužioca u ostvarenju zaštite njegove imovine, uskratio mu pravično suđenje i razmatranje predmeta spora pred Vrhovnim sudom Srbije“.

Shodno navedenom, podnosilac ustavne žalbe je predložio da Ustavni sud svojom odlukom poništi rešenja Vrhovnog suda Srbije Rev. 1374/05 od 15. maja 2008. godine i Rev. 3302/08 od 11. decembra 2008. godine, kao i presudu Okružnog suda u Beogradu Gž. 18359/06 od 28. novembra 2007. godine i presudu Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 1771/04 od 12. oktobra 2006. godine.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07) je po svojoj sadržini istovetna odredbi člana 170. Ustava.

Odredbom člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07) propisano je da se ustavna žalba može izjaviti u roku od 30 dana od dana dostavljanja pojedinačnog akata, odnosno od dana preduzimanja radnje kojom se povređuje ili uskraćuje ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajamčena Ustavom.

3. U postupku ispitivanja postojanja procesnih pretpostavki za odlučivanje, Ustavni sud je, saglasno usvojenim pravnim stavovima, konstatovao sledeće: da se smatra da je pre izjavljivanja ustavne žalbe poslednje pravno sredstvo u parničnom postupku iscrpljeno donošenjem presude po reviziji; da u slučajevima kada revizija zakonom nije dozvoljena, smatra se da je poslednje pravno sredstvo pre izjavlji­va­nja ustavne žalbe iscrpljeno donošenjem odluke po žalbi na presudu ili žalbi na rešenje.

Dakle, prema stavu Ustavnog suda, ukoliko je ustavna žalba izjavljena protiv rešenja Vrhovnog suda Srbije o odbacivanju revizije, kao i protiv odluka koje su prethodile izjavljivanju ovog vanrednog pravnog sredstva, Ustavni sud može meritorno odlučivati samo o odluci donetoj povodom izjavljenog vanrednog pravnog sredstva, dok će ustavnu žalbu u delu u kome se osporavaju odluke nižestepenih sudova odbaciti kao neblagovremenu (ako je podneta po proteku roka utvrđenog odredbom člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu), ili nedopuštenu (ako su osporeni akti doneti pre Ustava).

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je u konkretnom slučaju utvrdio da je ustavna žalba izjavljena protiv prvostepene presude Opštinskog suda u Beogradu P. 1771/04 od 12. oktobra 2006. godine i drugostepene presude Okružnog suda u Beogradu Gž. 18359/06 od 28. novembra 2007. godine, te da je nakon toga podnosilac izjavio reviziju koja je osporenim rešenjem Vrhovnog suda Srbije Rev. 1374/08 od 15. maja 2008. godine odbačena kao nedozvoljena.

Stoga je Ustavni sud ocenio da je ustavna žalba neblagovremena u odnosu na navedene presude Opštinskog i Okružnog suda u Beogradu. Naime, podnosilac ustavne žalbe je osporenu drugostepenu presudu Okružnog suda u Beogradu Gž. 18359/06 od 28. novembra 2007. godine primio najkasnije 28. februara 2008. godine, a ustavnu žalbu je izjavio 26. septembra 2008. godine, dakle nakon isteka roka iz člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, pa je na osnovu odredbe člana 36. tačka 2) Zakona o Ustavnom sudu ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, kao u odnosnom delu tačke 2. izreke.

U pogledu osporenog rešenja Vrhovnog suda Srbije Rev. 1374/08 od 15. maja 2008. godine, Ustavni sud je utvrdio da je ustavna žalba u odnosu na ovo rešenje dopuštena i blagovremena, te je u odnosu na ovo rešenje i cenio navode ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje i prava na imovinu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

4. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 1771/04 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Preduzeće “Kopaonik” a.d. iz Beograda, ovde podnosilac ustavne žalbe, je 4. marta 2004. godine preko punomoćnika - advokata Tatjane Sudžum iz Beograda, podnelo Prvom opštinskom sudu u Beogradu tužbu radi ispražnjenja poslovnog prostora i predaje u državinu, protiv tuženog “Finkohem“ d.o.o. iz Beograda. Tužilac u podnetoj tužbi nije označio vrednost predmeta spora, te mu je prvostepeni sud 23. marta 2004. godine dostavio nalog – opomenu za plaćanje sudske takse na tužbu u iznosu od 1.000,00 dinara, o čemu postoji povratnica u spisima predmeta potpisana od strane punomoćnika - advokata Tatjane Sudžum.

Nakon sprovedenog postupka, Prvi opštinski sud u Beogradu je ustavnom žalbom osporenom presudom P. 1771/04 od 12. oktobra 2006. godine odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca i obavezao ga da tuženom naknadi troškove postupka.

Protiv navedene presude tužilac je 20. novembra 2006. godine izjavio žalbu. Okružni sud u Beogradu je osporenom presudom Gž. 18359/06 od 28. novembra 2007. godine žalbu tužioca odbio kao neosnovanu i potvrdio presudu Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 1771/07 od 12. oktobra 2006. godine.

Navedenu presudu Okružnog suda u Beogradu punomoćnik tužioca je primio 28. februara 2008. godine, a isti dan tužiocu je dostavljen i nalog – opomena za plaćanje takse za odluku i žalbu u iznosu od 19.500,00 dinara.

Podneskom od 7. marta 2008. godine punomoćnik tužioca se izjasnio na nalog suda u pogledu utvrđene takse, navodeći da vrednost predmeta spora mora biti znatno viša „jer se u ovoj pravnoj stvari vodi svojinski i državinski spor o nepokretnosti, pa vrednost spora treba odrediti prema članu 26. Zakona o sudskim taksama u kome se propisuje da se vrednost predmeta spora u tim stvarima određuje prema tržišnoj vrednosti nepokretnosti“.

Prvi opštinski sud u Beogradu je 14. marta 2008. godine dostavio tužiocu nalog – opomenu za plaćanje sudske takse na odluku u iznosu od 19.400,00 dinara.

Tužilac je 20. marta 2008. godine izjavio reviziju protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž. 18359/06 od 28. novembra 2007. godine i presude Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 1771/04 od 12. oktobra 2006. godine, zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava. U reviziji je, pored ostalog, navedeno: da je sud na posredan način - opomenom za plaćanje sudske takse odredio vrednost spora, što je suprotno članu 26. Zakona o sudskim taksama; da tako niskim odmeravanjem vrednosti spora sud pokušava da tužioca onemogući u izjavljivanju pravnog leka – revizije protiv prvostepene i drugostepene sudske odluke; da je tužilac podneskom od 7. marta 2008. godine predložio da sud u ovoj pravnoj stvari odredi vrednost spora rešenjem u skladu sa članom 26. Zakona o sudskim taksama, pa ukoliko tužilac ne bude zadovoljan takvim rešenjem da upotrebi pravno sredstvo protiv tog rešenja.

Tužilac je podneskom od 9. aprila 2008. godine dopunio navode u pogledu izjavljene revizije.

Tuženi je 14. aprila 2008. godine sudu dostavio odgovor na reviziju.

Vrhovni sud Srbije je osporenim rešenjem Rev. 1374/08 od 15. maja 2008. godine odbacio kao nedozvoljenu reviziju tužioca izjavljenu protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž. 18359/06 od 28. novembra 2007. godine. U obrazloženju revizijskog rešenja je navedeno: da je predmet tužbenog zahteva iseljenje i predaja u državinu poslovnog prostora, što znači da se radilo o imovinsko-pravnom sporu u kome se pravo na izjavljivanje revizije ceni u smislu člana 382. stav 3. ranije važećeg Zakona o parničnom postupku (udaljem tekstu: ZPP); da u tužbi podnetoj 4. marta 2004. godine tužilac nije označio vrednost predmeta spora, niti je sud utvrđivao vrednost spora u smislu člana 40. stav 2. ranije važećeg ZPP, te se vrednost spora može utvrditi jedino prema osnovici na koju se plaća taksa za tužbu u smislu člana 40. stav 2. ranije važećeg ZPP, jer se plaćanjem takse opredeljuje vrednost spora; da je u konkretnom slučaju taksa za tužbu tražena 23. marta 2004. godine u iznosu od 1.000,00 dinara. Dalje je navedeno, da prema članu 382. stav 3. Zakona o parničnom postupku, posle izmena izvršenih članom 8. Zakona o izmenama Zakona o parničnom postupku („Službeni list SRJ“, broj 3/02), koji je stupio na snagu 16. januara 2002. godine i bio na snazi kada je tužilac podneo tužbu, revizija nije dozvoljena u imovinskim sporovima u kojima se tužbeni zahtev ne odnosi na potraživanje u novcu, predaju stvari ili izvršenje neke druge činidbe, ako vrednost predmeta spora koja je u tužbi navedena ne prelazi 300.000,00 dinara. Kako tužilac u tužbi nije označio vrednost predmeta spora, za ocenu dozvoljenosti revizije je relevantna opomena za plaćanje sudske takse na tužbu od 23. marta 2004. godine u iznosu od 1.000,00 dinara, a taj iznos takse prema tada važećem Tarifnom broju 1. stav 1. Taksene tarife Zakona o sudskim taksama („Službeni glasnik RS“, br. 28/94...9/02) odgovarao je vrednosti predmeta spora do 10.000,00 dinara. Kako vrednost predmeta spora koju je prvostepeni sud odredio upućivanjem opomene za plaćanje takse, evidentno ne prelazi 300.000,00 dinara, izjavljena revizija nije dozvoljena prema članu 382. stav 3. ranije važećeg ZPP.

Punomoćnik podnosioca ustavne žalbe je navedeno revizijsko rešenje primio 9. septembra 2008. godine.

Tužilac je 23. septembra 2008. godine podneo predlog za ponavljanje postupka pred Vrhovnim sudom Srbije u predmetu Rev. 1374/08 u kojem je naveo da Vrhovni sud Srbije u postupku odlučivanja o dozvoljenosti revizije nije cenio navode koji su izneti u reviziji i njenoj dopuni, i nije dao odgovore na njih.

Vrhovni sud Srbije je 11. decembra 2008. godine doneo osporeno rešenje Rev. 3302/08 kojim je odbio kao neosnovan predlog tužioca za ponavljanje revizijskog postupka, okončanog rešenjem Vrhovnog suda Srbije Rev. 1374/08 od 15. maja 2008. godine. U obrazloženju ovog rešenja je navedeno da je Vrhovni sud u rešenju Rev. 1374/08 od 15. maja 2008. godine pravilno cenio dozvoljenost revizije prema utvrđenoj taksi na tužbu koja je prema opomeni od 23. aprila 2004. godine određena u iznosu od 1.000,00 dinara, a taj iznos takse prema tada važećem tarifnom broju 1. stav 1. Taksene tarife Zakona o sudskim taksama („Službeni glasnik RS“, br. 28/94...9/02), odgovarao je vrednosti predmeta spora do 10.000,00 dinara. Dalje je navedeno da prema odredbi člana 382. stav 3. ZPP, izmenjenoj odredbom člana 8. Zakona o izmenama ZPP („Službeni list SRJ“, broj 3/02) koji je stupio na snagu 26. januara 2002. godine i koji je bio na snazi kada je tužilac podneo tužbu, revizija nije dozvoljena u imovinsko-pravnim sporovima u kojima se tužbeni zahtev ne odnosi na potraživanje u novcu, predaju stvari ili izvršenje neke druge činidbe, ako vrednost predmeta spora koja je u tužbi navedena ne prelazi iznos od 300.000,00 dinara. Stoga je, imajući u vidu da je taksa određena prema vrednosti predmeta spora do 10.000,00 dinara, koja ne prelazi propisani iznos od 300.000,00 dinara, pravilan zaključak ovog suda da revizija tužioca nije dozvoljena. U obrazloženju je istaknuto da za ocenu osnovanosti predloga za ponavljanje postupka nije od uticaja okolnost što je tužilac posle pravnosnažnog okončanja postupka čije ponavljanje traži, podneskom od 7. marta 2008. godine označio vrednost predmeta spora prema kojoj bi revizija bila dozvoljena i to iz razloga što je tužilac mogao samo do donošenja prvostepene odluke o tužbenom zahtevu da označi vrednost predmeta spora, a što nije učinio.

5. Odredbama Ustava na čiju povredu se poziva podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

Za odlučivanje o ustavnoj žalbi od značaja su odredbe Zakona o parničnom postupku („Službeni list SFRJ“, broj 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 72/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98 i 3/02), Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku („Službeni list SRJ“, broj 3/02), Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04) i Zakona o sudskim taksama ("Službeni glasnik RS", br. 28/94, 53/95, 16/97, 34/01, 9/02 i 29/04) i Zakona o izmenama i dopunama zakona o sudskim taksama („Službeni glasnik RS“, broj 61/05).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04), koji je bio na snazi u vreme donošenja osporenog rešenja Vrhovnog suda Srbije, a koji je stupio na snagu 23. februara 2005. godine, bilo je propisano da će se o reviziji izjavljenoj protiv pravosnažne odluke drugostepenog suda, u postupku koji je pokrenut pre početka primene ovog zakona, odlučivati po pravilima parničnog postupka koja su važila do stupanja na snagu ovog zakona (član 491. stav 4.).

Odredbama člana 40. Zakona o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, (6/80), 36/80, (43/82 i 72/82), 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98 i 3/02) ( u daljem tekstu: ZPP), koji je bio na snazi u vreme pokretanja parničnog postupka, bilo je propisano da kad se tužbeni zahtev ne odnosi na novčani iznos, merodavna je vrednost predmeta spora koju je tužilac naznačio u tužbi (stav 2.), a ako je u slučaju iz stava 2. ovog člana tužilac očigledno suviše visoko ili suviše nisko naznačio vrednost predmeta spora, tako da se postavlja pitanje stvarne nadležnosti, sastava suda ili prava na izjavljivanje revizije, sud će, najdocnije na pripremnom ročištu, a ako pripremno ročište nije održano onda na glavnoj raspravi pre početka raspravljanja o glavnoj stvari, brzo i na pogodan način proveriti tačnost označene vrednosti (stav 3.) Prema odredbi člana 186. stav 2. navedenog zakona, kad nadležnost, sastav suda ili pravo na izjavljivanje revizije zavisi od vrednosti predmeta spora, a predmet tužbenog zahteva nije novčani iznos, tužilac je dužan da u tužni naznači vrednost predmeta spora.

Odredbom člana 8. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku („Službeni list SRJ“, broj 3/02) izmenjene su, pored ostalog, odredbe člana 382. stav 3. Zakona o parničnom postupku iz 1977. godine i propisano da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima u kojima se tužbeni zahtev ne odnosi na potraživanje u novcu, predaju stvari ili izvršenje neke druge činidbe, ako vrednost predmeta spora koju je tužilac u tužbi naveo ne prelazi 300.000 novih dinara.

Odredbom člana 21. stav 1. Zakona o sudskim taksama ("Službeni glasnik RS", br. 28/94, 53/95, 16/97, 34/01, 9/02, 29/04 i 61/2005), bilo je propisano da se u parničnom postupku takse plaćaju prema vrednosti predmeta spora. Odredbama člana 26. Zakona bilo je propisano, pored ostalog, da se vrednost predmeta spora u svojinskim i državinskim sporovima o nepokretnostima i u sporovima o pravu korišćenja nepokretnosti, određuje prema tržišnoj vrednosti nepokretnosti koja je predmet spora, ali ne može biti manja za zgrade ili posebne delove zgrada - od trogodišnjeg iznosa stanarine, odnosno zakupnine a ako ne postoji ugovor kojim se utvrđuje visina stanarine, odnosno zakupnine, ta visina će se utvrditi prema visini stanarine, odnosno zakupnine slične zgrade ili posebnog dela zgrade u mestu u kome se nalazi zgrada (tačka 2)). Odredbama člana 29. Zakona o sudskim taksama, bilo je propisano: da kontrolu obračunate i naplaćene takse vrši sudija - predsednik veća koji vodi postupak, odnosno ovlašćeno lice koje preduzima radnje (stav 2.); da se kontrola iz stava 2. ovog člana vrši na taj način što je sud dužan da po prijemu tužbe na brz i pogodan način utvrdi vrednost spora, odnosno da proveri vrednost označenu u tužbi, kao i na osnovu nje određeni iznos takse, da će ispitivanje vrednosti spora sud preduzeti najkasnije na pripremnom ročištu, a ako ono nije održano, na prvom ročištu za glavnu raspravu, pre početka raspravljanja o glavnoj stvari, a ako utvrdi da u tužbi nije označena odgovarajuća vrednost spora ili ako utvrdi da taksa nije pravilno obračunata i naplaćena sud će rešenjem odrediti iznos takse, koju je takseni obveznik dužan da plati (stav 3.); da kada se radi o naplati takse i tuženi može podneti prigovor da je u tužbi vrednost predmeta spora previsoko određena i tada će sud rešenjem odrediti vrednost merodavnu za naplatu takse i iznos takse koju je takseni obveznik dužan da plati (stav 4.).

Taksenom tarifom, koja je sastavni deo Zakona o izmenama i dopunama Zakona o sudskim taksama („Službeni glasnik RS“, broj 9/02), a koja je važila u vreme podnošenja tužbe u parničnom postupku povodom koja je podneta ustavna žalba, u tarifnom broju 1, bilo je, između ostalog, propisano da se za tužbu plaća taksa prema vrednosti predmeta spora, i to do 10.000 dinara vrednosti - 1.000 dinara (stav (1) alineja 1.), kao i da se za žalbu protiv presude ili rešenja plaća taksa iz stava (1) ovog tarifnog broja (stav (4)). Prema odredbama tarifnog broja 2, za prvostepenu presudu i odluku drugostepenog suda po žalbi plaća se prema vrednosti predmeta spora taksa iz stava (1) tarifnog broja 1. (st. (1) i (10)).

Taksenom tarifom u Zakonu o izmenama i dopunama Zakona o sudskim taksama („Službeni glasnik RS“, broj 61/05), tarifnim brojem 1. stav (1) alineja 3. bilo je predviđeno da se za tužbu plaća taksa prema vrednosti predmeta spora preko 100.000 do 500.000 dinara vrednosti – 6.500 dinara uvećano za 2% od vrednosti predmeta spora.

6. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da osporenim rešenjem Vrhovnog suda Srbije Rev. 1374/08 od 15. maja 2008. godine nije povređeno Ustavom garantovano pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje.

U konkretnom slučaju, tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, u tužbi podnetoj Prvom opštinskom sudu u Beogradu nije označio vrednost predmeta spora, pa je Vrhovni sud Srbije dozvoljenost revizije cenio prema opomeni za plaćanje sudske takse na tužbu u iznosu od 1.000,00 dinara, koji je odgovarao vrednosti predmeta spora do 10.000,00 dinara. Kako se radilo o imovinsko – pravnom sporu u kome se pravo na izjavljivanje revizije cenilo u odnosu na član 382. stav 3. ZPP kojim je bilo propisano da revizija nije dozvoljena u imovinskim sporovima u kojima se tužbeni zahtev ne odnosi na potraživanje u novcu, predaju stvari ili izvršenje neke druge činidbe ako vrednost predmeta spora ne prelazi iznos od 300.000,00 dinara, Vrhovni sud Srbije je bio na stanovištu da revizija nije dozvoljena u ovoj pravnoj stvari.

U obrazloženju osporenog revizijskog rešenja Vrhovni sud je istakao da za ocenu osnovanosti revizije nije od uticaja okolnost što je tužilac nakon okončanja postupka, podneskom od 7. marta 2008. godine, označio vrednost predmeta spora prema kojoj bi revizija bila dozvoljena, iz razloga što je tužilac mogao samo do okončanja prvostepenog postupka, odnosno do donošenja prvostepene odluke o tužbenom zahtevu da označi vrednost predmeta spora, a što nije učinio.

Imajući u vidu odredbe ZPP, Ustavni sud nalazi da je izjavljivanje revizije u imovinskim sporovima u kojima se tužbeni zahtev ne odnosi na potraživanje u novcu bilo dozvoljeno samo ukoliko je vrednost spora prelazila propisani iznos od 300.000 dinara. Prema odredbi člana 40. stav 2. ZPP, vrednost predmeta spora je morao da navede tužilac u tužbi, što on nije učinio. S obzirom na to da tužilac nije označio vrednost predmeta spora, prvostepeni sud nije mogao pristupiti njenoj proveri saglasno odredbi člana 40. stav 3. ZPP, već je vrednost spora utvrdio na posredan način određujući iznos takse na tužbu od 1.000,00 dinara, što je odgovaralo vrednosti spora do 10.000,00 dinara. Navod iz ustavne žalbe da punomoćniku tužioca nije dostavljena opomena za plaćanje sudske takse za tužbu, suprotan je stanju u spisima predmeta jer postoji povratnica kao dokaz o izvršenoj dostavi opomene. Parnične stranke i njihovi punomoćnici do pravnosnažnog okončanja parničnog postupka nisu prigovorili vrednosti predmeta spora merodavnoj za naplatu utvrđene sudske takse za tužbu. Tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, je to učinio tek nakon prijema drugostepene presude, koja je za njega bila nepovoljna, odnosno nakon pravnosnažnog okončanja parničnog postupka, u podnesku od 7. marta 2008. godine.

Ciljnim tumačenjem odredaba člana 40. st. 2. i 3. ZPP i člana 29. Zakona o sudskim taksama, Ustavni sud je stao na stanovište da je na tužiocu obaveza da označi vrednost predmeta spora u tužbi, a da parnični sud ima dužnost da označenu vrednost proveri kako bi odredio stvarnu i funkcionalnu nadležnost suda i osujetio zloupotrebu prava na reviziju kao vanrednog pravnog sredstva, te onemogućio evaziju ove vrste javnog prihoda. Kako netačno označena vrednost predmeta spora može dovesti do povrede pravila parničnog postupka koja se odnose na nadležnost suda i dozvoljenost revizije, pravo da prigovori na vrednost predmeta spora označenu u tužbi ima i tuženi, ali samo u slučaju kada je vrednost previsoko određena. Polazeći od smisla vrednosti spora u postupku, zakonodavac je propisao da se ona proverava i utvrđuje najkasnije na pripremnom ročištu, a ako ono nije održano, na prvom ročištu za glavnu raspravu. Stoga promena vrednosti spora u toku parnice izvršena suprotno članu 40. stav 3. ZPP, ne može biti od uticaja na stvarnu nadležnost i sastav suda, niti na pravo na izjavljivanje revizije.

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud smatra da je podnosilac ustavne žalbe, kao tužilac u parničnom postupku, imao obavezu da, saglasno članu 40. stav 2. ZPP, sam odredi vrednost predmeta spora, ali da to nije učinio ni u tužbi, niti kasnije, na prvom ročištu za glavnu raspravu, nakon prijema opomene za taksu na tužbu. Podnosilac je tek po pravnosnažnom okončanju parničnog postupka, po prijemu za njega nepovoljne drugostepene presude i naloga za plaćanje sudske takse u iznosu od 19.500,00 dinara, podneskom zahtevao da sud utvrdi vrednost predmeta spora, ističući „da vrednost spora u ovoj pravnoj stvari mora biti znatno viša“, pri čemu je sam nije odredio. U naredbi postupajućeg sudije za naplatu sudske takse nije bilo izričito navedeno na koje akte i radnje se navedeni iznos od 19.500,00 dinara odnosi, a u nalogu dostavljenom podnosiocu je stajalo da se taksa plaća na odluku i žalbu. Međutim, imajući u vidu da je u vreme dostavljanja ovog naloga, podnosilac bio obveznik plaćanja takse za prvostepenu i drugostepenu odluku i žalbu, to je taksa u iznosu od 19.500,00 dinara odgovarala vrednosti predmeta spora od 100.000,00 dinara (po 6.500,00 dinara za svaku odluku i žalbu). U skladu sa tarifnim brojem 1. stav (1) alineja 3. Taksene tarife iz 2005. godine.

Ustavni sud smatra da prvostepeni sud nije mogao da posredno menja vrednost spora nakon pravnosnažno okončane parnice, određivanjem veće sudske takse za odluke i žalbu od takse utvrđene za tužbu, ali i tako obračunata veća sudska taksa nije omogućavala izjavljivanje revizije, s obzirom na osnovicu na koju je obračunata (100.000,00 dinara). Međutim, Ustavni sud smatra da u ovom slučaju do uskraćivanja prava na podnošenje revizije nije došlo zbog propusta prvostepenog suda, već prevashodno zbog toga što podnosilac ustavne žalbe, kao tužilac u parničnom postupku, nije savesno izvršavao svoje procesne obaveze. Naime, podnosilac nije označio vrednost predmeta ni u tužbi, kada je po Zakonu to bio dužan da učini, niti naknadno, nego je po pravnosnažnom okončanju postupka prigovorio „da vrednost spora u ovoj pravnoj stvari mora biti znatno viša“, o čemu je mogao imati saznanje od momenta započinjanja postupka. Sledom navedenog, Ustavni sud nalazi da se stranka koja u sudskom postupku nije savesno izvršavala svoje procesne obaveze ne može pozivati na to da su joj time posledično povređena prava u postupku. Sličan stav Ustavni sud je već izrazio u svojoj Odluci Už – 952/2008 od 18. novembra 2010. godine, koja se zasnivala na bitno istom činjeničnom i pravnom osnovu.

Prilikom odlučivanja, Ustavni sud je imao u vidu i sudsku praksu Evropskog suda za ljudska prava, a posebno presudu u predmetu Garzičić protiv Crne Gore od 21. septembra 2010. godine, u kojoj je zauzeo stav da podnosilac predstavke ne bi trebalo da trpi nikakvu štetu zbog propusta suda da podnosiocu naloži da plati razliku između iznosa sudskih taksi koje je platio i takse koja odgovara utvrđenoj vrednosti spora. Međutim, predstavka u tom predmetu je podneta povodom parničnog postupka u kome je tužilja dva puta pred prvostepenim sudom označavala vrednost predmeta spora (nakon obavljenih veštačenja), a prvostepeni sud u svoje dve presude, takođe, označio vrednost spora, ali u različitim iznosima. Stoga, izneti stav Evropskog suda za ljudska prava ne može primeniti Ustavni sud u različitoj činjeničnoj situaciji koja postoji u parničnom postupku povodom koga je podneta ustavna žalba.

S obzirom na sve izloženo, Ustavni sud je ocenio da osporeno rešenje Vrhovnog suda Srbije Rev. 1374/08 od 15. maja 2008. godine nije doneto proizvoljnim tumačenjem i primenom odredaba ZPP, koje bi imale za posledicu povredu prava podnosioca na pristup sudu, kao i prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, u celini.

U pogledu navoda podnosioca ustavne žalbe da mu je povređeno pravo na imovinu iz člana 58. Ustava, Ustavni sud je zaključio da u ustavnoj žalbi nisu navedeni ustavnopravni razlozi koji bi ukazivali na povredu prava na imovinu, već podnosilac povredu ovog prava smatra posledicom povrede prava na pravično suđenje. Kako je Ustavni sud utvrdio da osporenim rešenjem Vrhovnog suda Srbije Rev. 1374/08 od 15. maja 2008. godine, podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo na pravično suđenje garantovano odredbom člana 32. stav 1. Ustava, to je ocenio da nema osnova za tvrdnju podnosioca ustavne žalbe o povredi Ustavom garantovanog prava na imovinu, te je saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu u delu u kome je izjavljena protiv rešenja Vrhovnog suda Srbije Rev. 1374/08 od 15. maja 2008. godine i odlučio kao u tački 1. izreke.

7. U pogledu osporenog rešenja Vrhovnog suda Srbije Rev. 3302/08 od 11. decembra 2008. godine, Ustavni sud je utvrdio da je njime odbijen kao neosnovan predlog tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, za ponavljanje revizijskog postupka okončanog rešenjem Vrhovnog suda Srbije Rev. 1374/08 od 15. maja 2008. godine.

Po oceni Ustavnog suda, podnosilac ustavne žalbe osporava pojedinačni akt kojim nije odlučivano o njegovim pravima i obavezama, već o tome da li su ispunjeni Zakonom o parničnom postupku propisani procesni uslovi za ponavljanje postupka. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da ustavna žalba, u odnosu na osporeno rešenje Vrhovnog suda Srbije Rev. 3302/08 od 11. decembra 2008. godine, nije dopuštena, jer osporeni akt ne predstavlja pojedinačni akt iz člana 170. Ustava, odnosno člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu.

U vezi sa tim, Ustavni sud je imao u vidu svoj ranije izrečeni stav u Odluci Už – 1819/2010 od 9. juna 2010. godine, zatim i u Odluci Už – 1983/2010 od 17. juna 2010. godine, kao i stav Evropske komisije za ljudska prava u predmetu X protiv Austrije (Odluka o dopustivosti broj 7761/77 od 8. maja 1978. godine) i Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Rudan protiv Hrvatske (Odluka broj 45943/99 od 13. septembra 2003. godine).

S obzirom na izneto, Ustavni sud je u ovom delu ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje i, u odnosu na rešenje Vrhovnog suda Srbije Rev. 3302/08 od 11. decembra 2008. godine odlučio kao u odnosnom delu tačke 2.

8. Polazeći od izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević

 

Slični dokumenti

Semantička pretraga sudske prakse

Pronađite relevantne pravne dokumente koristeći veštačku inteligenciju.

Započni pretragu