Neblagovremenost tužbe u upravnom sporu podnete nenadležnom sudu

Kratak pregled

Ustavni sud odbija ustavnu žalbu, potvrđujući stav Vrhovnog suda Srbije. Tužba u upravnom sporu podneta nenadležnom sudu ne smatra se blagovremenom ako stigne nadležnom sudu po isteku roka, osim u slučaju neznanja ili očigledne omaške podnosioca.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-1127/2009
22.12.2010.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Dragiša Slijepčević, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Milorada Jovanovića iz Subotice, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 22. decembra 2010. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Milorada Jovanovića izjavljena protiv rešenja Vrhovnog suda Srbije U. 4086/08 od 26. marta 2009. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Milorad Jovanović iz Subotice, preko punomoćnika Olivere Jovanić, advokata iz Subotice, podneo je Ustavnom sudu 17. juna 2009. godine ustavnu žalbu protiv rešenja Vrhovnog suda Srbije U. 4086/08 od 26. marta 2009. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na pravno sredstvo, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. stav 2. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi se, pored ostalog, navodi: da je Vrhovni sud Srbije pogrešno protumačio odredbu člana 23. Zakona o upravnim sporovima, izjednačivši u pogledu predaje tužbe pojmove „sud“ i „drugi organ“; da se u celom tekstu navedenog zakona sud i organ diferenciraju kao različiti učesnici upravnog spora; da se tužba može predati na zapisnik kod bilo kog suda, pa bi restriktivnim tumačenjem stava 2. navedene zakonske odredbe, podnošenje tužbe putem pošte bilo „diskriminisano“ u odnosu na podnošenje tužbe na zapisnik.

2. Odredbom člana 170. Ustava Republike Srbije utvrđeno je da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredbom člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu («Službeni glasnik RS», broj 109/07) propisano je da se ustavna žalba može izjaviti u roku od 30 dana od dana dostavljanja pojedinačnog akta, odnosno od dana preduzimanja radnje kojom se povređuje ili uskraćuje ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Vrhovnog suda Srbije U. 4086/08 i Okružnog suda u Novom Sadu U. 104/08, kao i ostalu dokumentaciju dostavljenu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Rešenjem Ministarstva rada i socijalne politike broj 580-02-1119/2007-11 od 29. novembra 2007. godine poništeno je rešenje Službe za društvene delatnosti Opštinske uprave Subotica II-05-580-46/2007 od 24. aprila 2007. godine. Navedeno rešenje Ministarstva rada i socijalne politike sadrži pouku o pravnom sredstvu, kojom se upućuje korisnik Jovanović Milorad, ovde podnosilac ustavne žalbe, da protiv tog rešenja može podneti tužbu Vrhovnom sudu Srbije u roku od 30 dana od dana uručenja rešenja.

Podnosilac ustavne žalbe je, preko punomoćnika Olivere Jovanić, advokata iz Subotice, podneo tužbu Okružnom sudu u Novom Sadu radi poništaja rešenja Ministarstva rada i socijalne politike broj 580-02-1119/2007-11 od 29. novembra 2007. godine. Tužba je predata pošti preporučeno 22. februara 2008. godine.

Okružni sud u Novom Sadu je 7. marta 2008. godine doneo rešenje U. 104/08, kojim se oglasio nenadležnim za rešavanje po tužbi protiv rešenja Ministarstva rada i socijalne politike broj 580-02-1119/2007-11 od 29. novembra 2007. godine i predmet ustupio Vrhovnom sudu Srbije. Spis predmeta U. 104/08 Okružnog suda u Novom Sadu primljen je u Vrhovnom sudu Srbije 28. maja 2008. godine i zaveden u upisnik pod oznakom U. 4086/08.

Osporenim rešenjem Vrhovnog suda Srbije U. 4086/08 od 26. marta 2009. godine odbačena je tužba izjavljena protiv rešenja Ministarstva rada i socijalne politike broj 580-02-1119/2007-11 od 29. novembra 2007. godine i odbijen je zahtev tužioca za oslobađanje od plaćanja takse. U obrazloženju osporenog rešenja je, pored ostalog, navedeno: da se, saglasno odredbi člana 22. stav 1. Zakona o upravnim sporovima, tužba podnosi u roku od 30 dana od dana dostavljanja upravnog akta stranci koja je podnosi; da je u postupku utvrđeno da je tužilac 23. januara 2008. godine primio osporeno rešenje Ministarstva rada i socijalne politike; da je 28. maja 2008. godine tužba primljena u Vrhovnom sudu Srbije, preko Okružnog suda u Novom Sadu. Polazeći od navedenog, donosilac osporenog rešenja je ocenio da se tužba ne može prihvatiti kao blagovremena, imajući u vidu da je osporeno rešenje upravnog organa sadržalo pravilnu pouku o pravnom sredstvu i da je tužba izjavljena od strane stručnog lica, odnosno punomoćnika koji je advokat. U obrazloženju je iznet i stav Vrhovnog suda Srbije, prema kome se podnošenje tužbe nenadležnom sudu preko punomoćnika koji je advokat ne može pripisati neznanju podnosioca, ni očiglednoj omašci.

4. Odredbama Ustava na čiju povredu se poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36. stav 2.).

Za odlučivanje Ustavnog suda u ovoj pravnoj stvari, pored navedenih ustavnih odredaba, značajne su i sledeće odredbe Zakona o upravnim sporovima («Službeni list SRJ», broj 46/96), koji se primenjivao u vreme podnošenja tužbe i donošenja osporenog rešenja, a kojima je bilo propisano: da se tužba podnosi u roku od 30 dana od dana dostavljanja upravnog akta stranci koja je podnosi (član 22. stav 1.); da se tužba predaje sudu neposredno ili mu se šalje poštom, da se tužba može izjaviti i na zapisnik kod nadležnog suda ili ma kog drugog suda, a da se dan predaje tužbe pošti preporučeno, odnosno dan izjavljivanja tužbe na zapisnik smatra kao dan predaje sudu (član 23. stav 1.), da ako tužba nije predata sudu nego drugom organu, a stigne nadležnom sudu posle isteka roka za podnošenje tužbe, smatraće se da je na vreme podnesena ako se njeno podnošenje tom organu može pripisati neznanju ili očiglednoj omašci podnosioca (stav 2.).

5. Ispitujući navode podnosioca ustavne žalbe o povredi prava iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je imao u vidu da pravo na pravično suđenje predstavlja kompleksno pravo koje sadrži niz prava koja treba da obezbede određene procesne garancije strankama u postupcima u kojima sudovi odlučuju o njihovim pravima i obavezama - pravo na pristup sudu, pravo na nezavisan, nepristrasan i zakonom ustanovljen sud, pravo na pravičnu i javnu raspravu, pravo na suđenje u razumnom roku, pravo na jednakost procesnih sredstava, pravo na obrazloženu sudsku odluku itd.

Razmatrajući suštinu i obim prava na pristup sudu, Ustavni sud je konstatovao da se odredbom člana 32. stav 1. Ustava svakome garantuje, pored ostalog, pravo na pokretanje postupka pred sudom i pravo na konačno rešenje spora, tj. na odluku suda o pravima i obavezama lica koje je pokrenulo postupak. Ocenjujući da li je podnosiocu ustavne žalbe povređeno navedeno pravo, Ustavni sud je utvrdio da je podnosilac ustavne žalbe poslednjeg dana roka predviđenog zakonom podneo tužbu protiv rešenja Ministarstva rada i socijalne politike broj 580-02-1119/2007-11 od 29. novembra 2007. godine, te da je tužba bila predata pošti preporučeno i naslovljena na Okružni sud u Novom Sadu, koji nije bio nadležan za odlučivanje. Ustavni sud je takođe utvrdio da je tužba podnosioca primljena u Vrhovnom sudu Srbije, kao nadležnom sudu, po isteku zakonskog roka za njeno podnošenje. Imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da podnosilac svoju tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje zasniva na uverenju da se kao dan predaje tužbe sudu smatra dan predaje tužbe pošti preporučeno – bez obzira na to da li je tužba upućena nadležnom ili nekom drugom sudu. Po oceni Ustavnog suda, ova tvrdnja podnosioca ne može se prihvatiti iz sledećih razloga.

Odredbom člana 23. stav 1. ranije važećeg Zakona o upravnim sporovima bilo je predviđeno da se tužba predaje sudu neposredno ili mu se šalje poštom, a da se može izjaviti i na zapisnik kod nadležnog suda ili ma kog drugog suda. Iz navedene zakonske odredbe proizlazi da se jedino u slučaju izjavljivanja tužbe na zapisnik kod suda, taj zapisnik mogao sačiniti u sudu koji nije bio nadležan za odlučivanje, a da se tužba predavala neposredno ili podnosila poštom nadležnom sudu. Budući da neposredna predaja tužbe sudu nije iziskivala određenje u pogledu dana predaje tužbe, zakonodavac je odredio koji se dan smatra kao dan predaje nadležnom sudu u slučaju predaje tužbe pošti preporučeno, odnosno izjavljivanja tužbe na zapisnik kod suda. Takođe, odredbom stava 2. navedenog člana Zakona bio je određen dan predaje tužbe nadležnom sudu, ukoliko nije bila predata njemu, a stigne u taj sud posle isteka roka za njeno podnošenje. U tom slučaju, smatralo se da je tužba podnesena na vreme ako se njeno podnošenje drugom organu moglo pripisati neznanju ili očiglednoj omašci podnosioca. Sadržina navedenih zakonskih odredaba upućuje na zaključak da za ocenu blagovremenosti tužbe koja stigne u nadležni sud po isteku roka, nije bila od značaja činjenica da li je tužba podneta nenadležnom sudu, upravnom organu koji je doneo osporeni akt ili drugom organu.

Polazeći od toga da je u pravnoj pouci konačnog rešenja upravnog organa označen sud kome se tužba podnosi, Ustavni sud nalazi da se podnošenje tužbe nenadležnom sudu ne može pripisati očiglednoj omašci tužioca, niti se može pripisati njegovom neznanju, posebno imajući u vidu da je tužba u konkretnom slučaju podneta preko punomoćnika koji je advokat.

S obzirom na izloženo, Ustavni sud je utvrdio da je osporeno rešenje doneto od strane Ustavom i zakonom ustanovljenog suda, koji je u sprovedenom postupku utvrdio činjenice koje su od značaja za donošenje odgovarajuće odluke i odlučio primenom merodavnih odredaba procesnog prava, odnosno Zakona o upravnim sporovima. Po oceni Ustavnog suda, utvrđeno činjenično stanje, te primena odgovarajućeg procesnog prava, kao i obrazloženje pravnog stava u ovoj pravnoj stvari, predstavljaju pravno utemeljen osnov za donošenje osporenog rešenja Vrhovnog suda Srbije. Takođe, Ustavni sud je ocenio da u ustavnoj žalbi nisu navedeni razlozi koji bi ukazivali na to da je u predmetnom upravnom sporu tužba podnosioca ustavne žalbe odbačena kao neblagovremena pogrešnom ili arbitrernom primenom zakona.

Na osnovu navedenog, Ustavni sud je utvrdio da podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava.

6. Polazeći od napred iznete ocene o povredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud je utvrdio da osporenim rešenjem Vrhovnog suda Srbije podnosiocu nije povređeno ni pravo na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava. Naime, podnosiocu ustavne žalbe je bilo omogućeno da zaštitu svojih prava ostvari u upravnom sporu pred Vrhovnim sudom Srbije, o čemu je postojala pouka u rešenju Ministarstva rada i socijalne politike broj 021-0238/2007 od 19. juna 2007. godine. Međutim, podnošenjem tužbe sudu koji nije bio nadležan da o njoj odlučuje, a koju je nadležni sud primio po isteku roka za njeno podnošenje, podnosilac ustavne žalbe je sebe onemogućio u ostvarenju ustavne garantije prava na pravno sredstvo – da se akt kojim je odlučeno o njegovom pravu preispita od strane suda. Imajući u vidu da je pravna posledica podnošenja neblagovremene tužbe – njeno odbacivanje, Ustavni sud ocenjuje da nisu bili ispunjeni zakonski uslovi da Vrhovni sud Srbije meritorno odlučuje o podnetoj tužbi. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je utvrdio da osporenim rešenjem Vrhovnog suda Srbije podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno ni pravo na pravno sredstvo zajemčeno članom 36. stav 2. Ustava.

7. S obzirom na sve izloženo, Ustavni sud je utvrdio da je ustavna žalba neosnovana, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu odbio.

Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Neblagovremenost tužbe u upravnom sporu podnete nenadležnom sudu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti