Odbijanje ustavne žalbe u sporu za naknadu za izuzeto zemljište

Kratak pregled

Ustavni sud odbio je ustavnu žalbu protiv presude kojom je odbijen zahtev za naknadu za zemljište. Kako sporna parcela nije planskim aktom određena za javnu namenu (put), nije postala javna svojina, te nema osnova za naknadu po osnovu faktičke eksproprijacije.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, dr Marija Draškić, Milan Stanić, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Miroslava Jankovića iz Uba, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 11. juna 2015. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Miroslava Jankovića izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 12256/10 od 26. oktobra 2011. godine zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Miroslav Janković iz Uba je, 14. februara 2012. godine , Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 12256/10 od 26. oktobra 2011. godine , zbog povrede načela zabrane diskriminacije utvrđenog članom 21. Ustava Republike Srbije, prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i prava na imovinu iz člana 58. Ustava.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno da se izuzimanje zemljišta ili e ksproprijacija vrši za buduću izgradnju i po posebnom postupku, po Zakonu o eksproprijaciji, a nakon privođenja zemljišta nameni ne može se voditi upravni postupak, već sudski. Takođe, podnosilac je naveo da njemu pripada naknada za zemljište koje nije u njegovom posedu, ali koje se vodi na njega.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Osnovni sud u Valjevu – Sudska jedinica u Ubu je presudom P. 1994/10(2008) od 10. marta 2010. godine odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, kojim je traženo da se tužena Opština Ub obaveže da tužiocu plati određeni novčani iznos za izuzeće katastarske parcele 710/11, KO Ub. U obrazloženju presude je konstatovano da sporna katastarska parcela nije urbanističkim planom detaljne regulacije predviđena za javno građevinsko zemljište – ulicu.

Apelacioni sud u Beogradu je osporenom presudom Gž. 12256/10 od 26. oktobra 2011. godine odbio kao neosnovanu žalbu podnosioca ustavne žalbe i potvrdio pobijanu prvostepenu presudu. U obrazloženju osporene presude je navedeno: da je tužilac bio vlasnik katastarske parcele 710, KO Ub i da je podneo zahtev za cepanje iste; da je navedena parcela cepana na 17 manjih parcela; da je tužilac u periodu od 1994. do 2008. godine prodavao trećim licima novoformirane katastarske parcele, osim sporne 710/11; da je tužilac i dalje vlasnik sporne katastarske parcele; da su kupci katastarskih parcela svojim sredstvima izgradili vodovodnu i kanalizacionu mrežu za svoje katastarske parcele, za šta im je tužilac dao saglasnost i da su nasuli putno zemljište šljunkom ili kamenom; da je tužena staru vodovodnu i kanalizacionu mrežu zamenila novom, dok je Direkcija za izgradnju tužene Opštine Ub, a povremeno i preduzeće za eksploataciju uglja, nasipala zemljište šljunkom ili kamenom; da je prvostepeni sud na utvrđeno činjenično stanje pravilno primenio mater ijalno pravo kada je tužbeni zahtev u ovoj pravnoj stvari odbio kao neosnovan; da je tužilac prodavao novoformirane katastarske parcele kupcima i dozvolio da spornu katastarsku parcelu koriste kao put-prilaz i da je na taj način, po nalaženju toga suda, tužilac prodao kupcima pravo korišćenja tog prilaznog puta; da tužena opština nije izvršila zauzeće sporne katastarske parcele; da nema uslova da se dosudi naknada ni po odredbama Zakona o eksproprijaciji , niti po odredbama Zakona o obligacionim odnosima.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 20. stav 4. Zakona o eksproprijaciji (Službeni glasnik RS", br oj 53/95 , "Službeni list SRJ", broj 16/ 01 i "Službeni glasnik RS", broj 23/ 01) propisano je da se javni interes za eksproprijaciju može utvrditi ako je, u skladu sa zakonom, donet odgovarajući planski akt, ako ovim zakonom nije drukčije određeno.

5. Razmatrajući ustavnu žalbu sa aspekta istaknute povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud pre svega naglašava da je pravilnu primenu merodavnog prava nadležan da ceni instanciono viši sud u zakonom propisanom postupku kontrole zakonitosti odluka nižestepenih sudova. Ustavni sud nije nadležan da ocenjuje pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka redovnih sudova, osim u slučaju kada je primena merodavnog materijalnog i/ili procesnog prava bila očigledno proizvoljna, odnosno arbitr erna na štetu podnosioca ustavne žalbe, što može dovesti do povrede Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje. Stoga je Ustavni sud, u određenim situacijama, koje prvenstveno zavise od konkretnih okolnosti slučaja i utemeljenosti iznetih ustavnopravnih razloga, nadležan da ceni povredu prava iz člana 32. stav 1. Ustava i sa stanovišta primene materijalnog odnosno procesnog prava. Na ovakav zaključak upućuje i stav Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLjP) izražen u presudi Khamidov protiv Rusije, od 15. novembra 2007. godine (broj aplikacije 72118/01, stav 170.) , u kojoj je taj sud konstatovao da nije njegov zadatak da donosi odluku umesto domaćih sudova koji su u najboljoj poziciji da ocene prezentovane dokaze, ustanove činjenično stanje i tumače domaće pravo, te da, u principu, Sud neće intervenisati, osim ukoliko su odluke domaćih sudova arbitrerne ili očigledno neosnovane.

Ustavni sud najpre ukazuje da kad određeno zemljište planskim aktom jedinice lokalne samouprave bude određeno za lokalni put, put drugog ili trećeg reda, od tog momenta to zemljište po sili zakona postaje sredstvo u javnoj svojini, u konkretnom slučaju u javnoj svojini jedinice lokalne samouprave, odnosno to zemljište postaje dobro u opštoj upotrebi. Stoga jedinica lokalne samuprave ima obavezu da zemljište, koje je postalo sredstvo javne svojine, izuzme iz poseda ranijeg vlasnik a i da mu za to isplati odgovarajuću naknadu. Međutim, u konkretnom slučaju, sporno zemljište podnosioca ustavne žalbe nije planskim aktom određeno za lokalni put, ili za neku drugu namenu, te ovo zemljište nije postalo sredstvo u javnoj svojini tužene Opštine Ub (nije dobro u opštoj upotrebi), pa stoga podnosiocu ne pripada naknada za sporno zemljište, ni po Zakonu o eksproprijaciji, niti po Zakonu o obligacionim odnosima. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da su parnični sudovi izneli ustavnopravno prihvatljiv zaključak da podnosiocu ustavne žalbe ne pripada naknada za sporno zemljište u skladu sa navedenim materijalnim propisima.

U odlukama Ustavnog suda Už -3661/2011 od 5. marta 2014. godine i Už-5533/2011 od 3. jula 2014. godine su usvojene ustavne žalbe njihovih podnosilaca zbog faktičke eksproprijacije njihovog zemljišta koje je planskim aktima organa jedinica lokalne samouprave određeno kao ulice, pa je zemljište u skladu sa tim planskim aktima trebalo privesti toj nameni , što ovde nije slučaj.

Na osnovu izloženog, Ustavni sud je utvrdio da osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 12256/10 od 26. oktobra 2011. godine podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu u ovom delu odbio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 107/07, 99/11 i 18/13 - US) , odlučujući kao u prvom delu izreke.

6. S obzirom na to da podnosilac ustavne žalbe nije bio vlasnik spornog zemljišta, te da nije dostavio dokaze da je to zemljište eksproprisano radi izgradnje ulice, niti je u vreme presuđenja planskim aktom bila predviđena takva njegova namena, Ustavni sud nalazi da osporenom presudom podnosiocu ni na koji način nije povređeno pravo na imovinu zajemčeno članom 58. Ustava. Podnosilac u ovom slučaju trpi ona ograničenja korišćenja svoje parcele koja je sam ustanovio u korist vlasnika okolnih parcela prilikom njihove prodaje. Stoga su očigledno neosnovani navodi podnosioca kojima se ukazuje na povredu prava na imovinu iz člana 58. Ustava. Ocenjujući postojanje povrede načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, Ustavni sud je ocenio da nema osnova za tvrdnje da je osporenom drugostepenom presudom podnosilac ustavne žalbe n a bilo koji način diskriminisan. U ustavnoj žalbi nisu pruženi dokazi da je podnosiocu ustavne žalbe zbog nekog njegovog ličnog svojstva povređeno ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, što je neophodna pretpostavka da bi se mogla utvrditi povreda ustavnog načela zabrane diskriminacije. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, rešavajući kao u drugom delu izreke.

7. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.