Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko sedam godina. Sud je konstatovao značajne periode neaktivnosti prvostepenog suda, dosuđujući podnosiocu naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Su da Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i dr Dragana Kolarić, u postupku po ustavnoj žalbi M. D . iz sela L, grad Leskovac, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 5. marta 2 020. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. D . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Leskovcu u predmetu P. 7060/10 povređeno pravo podnosioca na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. D . iz sela L, grad Leskovac, je 7. decembra 2017. godine, preko punomoćnika G. S , advokata iz Leskovca, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv presude Osnovnog suda u Leskovcu P. 7060/10 od 24. marta 2017. godine i presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 4186/17 od 28. septembra 2017. godine, zbog povrede prava i načela iz čl. 21. i 22, člana 32. stav 1, člana 36. st. 1. i 2. i člana 58. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i povrede člana 6. stav 1. i čl. 13. i 14. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, te člana1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju i člana 1. Protokola 12 uz Evropsku konvenciju.

U ustavnoj žalbi se navodi: da su osporene presude zasnovane na pogrešno utvrđenom činjeničnom stanju , jer su nadležni sudovi nepravilno ocenili izvedene dokaze i zaključili da je tužilac – ovde podnosilac ustavne žalbe doprineo svom povređivanju i nastanku štete ko ja je iz toga proistekla i da su pogrešno primenili materijalno pravo kada su ocenili da je prigovor zastarelosti tuženog osnovan; da je sve to podnosilac isticao i u žalbi protiv prvostepene presude na koju upućuje i u ustavnoj žalbi; da je na taj način podnosiocu očigledno povređeno pravo na pravično suđenje, pravo na delotvorni pravni lek jer je Apelacioni sud u Nišu doneo nezakonitu odluku, pravo na jednaku zaštitu prava jer je podnosilac ustavne žalbe diskriminisan u odnosu na odluke u ostalim predmetima gde je identična činjenična situacija, te postupanje u konkretnom slučaju predstavlja nejednako postupanje u odnosu na lica u čiju korist su okončane hiljade identičnih predmeta; da je podnosiocu povređeno pravo na imovinu jer mu nije dosuđena tražena naknada štete, a obavezan je i na plaćanje parničnih troškova; da je postupak u kome su donete osporene presude trajao sedam godina, čime je povređeno pravo podno sioca na suđenje u razumnom roku. Predlaže se da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi da su osporenim presudama povređena navedena ustavna prava i načela, da u skladu sa članom 86. Zakona o Ustavnom sudu naloži odlaganje izvršenja osporene presude Apelacionog suda u Nišu jer bi njeno izvršenje prouzrokovalo nanadoknadivu štetu podnosiocu ustavne žalbe, a odlaganje nije suprotno javnom interesu, niti bi se odlaganjem nanela veća šteta trećem licu; da poništi osporene presude i predmet vrati nadležnom sudu na ponovni postupak, da podnosiocu dosudi materijalnu štetu u iznosu od 6.000.000,00 dinara, da utvrdi povredu prava podnosioca na suđenje u razumnom roku i dosudi mu naknadu nematerijalne štete zbog povrede svih napred navedenih prava u iznosu od 3.600.000,00 dinara, kao i naknadu za sastav ustavne žalbe u iznosu od 90.000,00 dinara.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , uvidom u dokumentaciju priložen u uz ustavnu žalbu i spise predmeta Osnovnog suda u Leskovcu P. 7060/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 3. juna 2010. godine Osnovnom sudu u Leskovcu podneo tužbu protiv tuženog „M.“ d.o.o. iz Leskovca, radi utvrđenja i naknade štete.

Osnovni sud u Leskovcu je tužbu dostavio na odgovor tuženom 17. avgusta 2011. godine. Tuženi je odgovorio na tužbu podneskom od 12. oktobra 2011. godine, koji je dostavljen tužiocu 2. aprila 2013. godine.

Prvo ročište u ovom sporu je zakazano i održano 24. jula 2013. godine, a na narednom ročištu 18. septembra 2013. godine prvostepeni sud je odredio izvođenje veštačenja putem sudskog veštaka ortopeda dr Z. A. sa zadatkom da se izjasni o tome kada je završeno lečenje tužioca, te da li je od završetka lečenja došlo do pogoršanja zdravstvenog stanja tužioca i kakvo je ono sada i da li je kod tužioca prisutno umanjenje životne aktivnosti i u kom procentu.

Veštak dr Z. A. je dostavio svoj nalaz i mišljenje 7. novembra 2013. godine, a tužilac je precizirao tužbeni zahtev podneskom od 14. novembra 2013. godine.

Nakon toga, u predmetu nije postupano do 26. aprila 2016. godine, kada je održano ročište pred nov im postupajućim sudijom koji je odredio izvođenje veštačenja putem sudskog veštaka medicine rada dr D. I. na okolnost ocene radne sposobnosti tužioca. Veštak je dostavio svoj nalaz i mišljenje 2 . avgusta 2016. godine.

U daljem toku postupka, prvostepeni sud je 20. septembra 2016. godine odredio izvođenje veštačenja putem inženjera zaštite na radu Z. D. na okolnost doprinosa nastanku štete i primene mera bezbednost i zdravlja na radu, koji je nalaz i mišljenje dostavio sudu 26. oktobra 2016. godine.

Veštačenje je 28. oktobra 2016. godine određeno putem sudskog veštaka finansijsko-ekonomske struke Z. Z. kako bi se izjasnio o visini gubitka zarade tužioca u vidu rente , a nalaz i mišljenje veštaka su dostavljeni sudu 7. decembra 2016. godine.

Povodom primedbi tužioca od 6. decembra 2016. godine, veštak zaštite na radu Z. D. je 15. decembra 2016. godine dostavio dopunu veštačenja.

Ročišta zakazana za 8. februar 2017. i 24. februara 2017. godine su odložena radi uručenja podnesaka strankama i veštaku, odnosno zbog sprečenosti veštaka.

Na ročištu 24. marta 2017. godine saslušan je veštak Z. D. i zaključena glavna rasprava.

Osporenom presudom Osnovnog suda u Leskovcu P. 7060/10 od 24. marta 2017. godine, stavom prvim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca da se prema tuženiku „M.“ d.o.o. iz Leskovca utvrdi da tužilac nema doprinosa u nastanku povrede na radu koju je zadobio 8. marta 2001 godine, što je tuženi dužan da prizna; stavom drugim izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev da se tuženi obaveže da tužiocu na ime potpune naknade nematerijalne štete zbog pretrpljene povrede na radu 8. marta 2001. godine, a prema utvrđenom stanju pravnosnažne presude P. 462/02 od 15. septembra 2006. godine, isplati pored dosuđenog iznosa još i za pretrpljene fizičke bolove iznos od 150.000,00 dinara , za pretrpljeni strah iznos od 100.000,00 dinara , za pretrpljene duševne bolove zbog estetske naruženosti i znos od 150.000,00 dinara, za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja opšte životne aktivnosti iznos od 200.000,00 dinara, a sve sa zakonskom zateznom kamatom počev od 15. septembra 2006. godine pa do konačne isplate ; stavom trećim izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca da mu tuženi na ime naknade materijalne štete i na ime izgubljene zarade zbog trajnog umanjenja radne sposobnosti u visokom stepenu isplati za vremenski period od 1. novembra 2001. do 30. novembra 2016. godine mesečne iznose bliže navedene u izreci, a sve sa zakonskom zateznom kamatom za svako pojedinačno potraživanje počev od 5. u mesecu za prethodni mesec pa do konačne isplate, na ime izgubljene zarade zbog trajnog umanjenja radne sposobnosti u visokom stepenu za vremenski period od 1. decembra 2016. godine pa do presuđenja u iznosu od 125.000,00 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom počev od pravnosnažnosti presude pa do konačne isplate, na ime gubitka zarade zbog trajnog umanjenja radne sposobnosti u visokom stepenu rentu u iznosu od 25.000,00 dinara mesečno, na taj način što će dosuđeni novčani iznos doznačavati putem pošte na adresu tužioca svakog 1. do 5. u mesecu za tekući mesec, počev od dana presuđenja pa ubuduće dok ne nastupe okolnosti koje ovu obavezu menjaju ili ukidaju; s tavom četvrtim izreke obavezan je tuženi da tužiocu naknadi troškove spora u iznosu od 220.500,00 dinara. Presuda je dostavljena punomoćniku podnosioca 3. maja 2017. godine.

Protiv navedene prvostepene presude podnosilac je izjavio žalbu 11. maja 2017. godine.

Apelacioni sud u Nišu je osporenom presudom Gž. 4186/17 od 28. septembra 2017. godine odbio kao neosnovanu žalbu tužioca i potvrdio presudu Osnovnog suda u Leskovcu P. 7060/10 od 24. marta 2017. godine. Apelacioni sud je našao da u provedenom parničnom postupku nisu učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tač. 1. do 3 ), 5), 7) i 9 ) Zakona o parničnom postupku, niti je presuda zasnovana na pogrešnoj primeni materijalnog prava, na šta Apelacioni sud pazi po službenoj dužnosti, da nema ni bitne povrede iz člana 374. stav 2. tačka 12) Zakona o parničnom postupku na koju se neosnovano ukazuje u žalbi jer je izreka presude jasna i razumljiva i nije u suprotnosti sa razlozima datim u obrazloženju i izvedenim dokazima, te da je na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo kada je zaključio da je tužbeni zahtev tužioca neosnovan.

4. Odredbama člana 21. Ustava je utvrđeno : da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki (stav 1.), da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije (stav 2.), da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta (stav 3.) i da se ne smatraju diskriminacijom posebne mere koje Republika Srbija može uvesti radi postizanja pune ravnopravnosti lica ili grupe lica koja su suštinski u nejednakom položaju sa ostalim građanima (stav 4.).

Odredbama člana 22. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo na sudsku zaštitu ako mu je povređeno ili uskraćeno neko ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, kao i pravo na uklanjanje posledica koje su povredom nastale (stav 1.) i da građani imaju pravo da se obrate međunarodnim institucijama radi zaštite svojih sloboda i prava zajemčenih Ustavom (stav 2.).

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama člana 36. Ustava jemči se jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (stav 1.) i utvrđuje da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (stav 2.).

Odredbom člana 58. stav 1. Ustava jemči se mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona.

Kako su odredbama čl. 21, 32, 36. i 58. Ustava zajemčena prava koja su po svojoj sadržini u osnovi istovetna pravima iz čl. 6, 13. i 14. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju i člana 1. Protokola 12 uz Evropsku konvenciju , to Ustavni sud postojanje povrede ovih prava u postupku ustavnosudske kontrole ceni u odnosu na Ustav Republike Srbije.

Odredbama člana 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), koji je primenjen u ovom postupku, propisano je da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (stav 1.), kao i da je sud dužan da nastoji da postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (stav 2.). Odgovarajuće odredbe sadržane su i u članu 10. važećeg Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-Odluka US, 74/13-Odluka US i 55/14).

5. Ocenjujući navode ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na predmetni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni parnični postupak započet podnošenjem tužbe, 3. juna 2010. godine, a da je okončan donošenjem navedene presude Apelacionog suda u Nišu, 28. septembra 2017. godine.

Parnični postupak, povodom čije dužine trajanja je podneta ustavna žalba, trajao je sedam godina , tri meseca i 25 dana , što prelazi standarde razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava i može ukazivati na to da je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud je i u ovom slučaju pošao od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, koje je potrebno oceniti u svakom pojedinačnom slučaju, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog prava za podnosioca.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud je konstatovao da se ovde radilo o činjenično i pravno relativno složenom sporu, ali da pitanja o kojima je sud trebalo da se izjasni i sprovedeni dokazni postupak ne mogu opravdati prekomerno trajanje postupka.

Ustavni sud je takođe konstatovo da je podnosilac imao opravdani interes da se postupak efikasno okonča, kao i da sam nije doprineo dužem trajanju postupka.

Ispitujući postupanje nadležnih sudova, Ustavni sud je konstatovao da je do prekoračenja prihvaćenih standarda za postupanje nadležnih sudova došlo u postupku pred Osnovnim sudom u Leskovcu koji je trajao šest godina i deset meseci, dok je postupak po žalbi okončan za nepunih pet meseci. Ustavni sud je ocenio da je prvostepeni sud odgovoran za prekoračenje prihvatljivog roka za odlučivanje u osporenom postupku, imajući u vidu pre svega da je tužbu dostavio na odgovor tuženom posle više od 14 meseci od podnošenja, a odgovor tuženog dostavio tužiocu posle skoro godinu i po dana, da je u toku 2013. godine zakazao samo dva ročiš ta, a da od prijema nalaza i mišljenja veštaka Z. A, 7. novembra 2013. godine, u predmetu nije uopšte postupa o dve godine i pet i po meseci, tj. do ročišta 26. aprila 2016. godine.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je u osporenom postupku podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), u tom delu ustavnu žalbu usvojio, odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava u ovom slučaju ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, koja će se isplatiti na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za donošenje te odluke, a pre svega dužinu postupka koja se može staviti na teret suda. Po oceni Suda, navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac pretrpeo. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije, predstavke br. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15, 634/15 i 1906/15 ,od 5. aprila 2016. godine, i više kasnije donetih presuda, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda za ljudska prava , Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog nedelotvornog postupanja sudova.

7. U vezi sa tvrdnjom ustavne žalbe da su osporenim presudama Osnovnog suda u Leskovcu P. 7060/10 od 24. marta 2017. godine i Apelacionog suda u Nišu Gž. 4186/17 od 28. septembra 2017. godine povređena navedena ustavna prava podnosioca, Ustavni sud ukazuje da je, saglasno odredbi člana 170. Ustava, kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda, Ustavni sud u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog ustavnog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Razmatrajući navode ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da se u ustavnoj žalbi ponavljaju razlozi koje je podnosilac iznosio i u žalbi protiv prvostepene presude na koju se ustavna žalba i poziva, te da je Apelacioni sud u Nišu dao dovoljne i obrazložene razloge za donetu odluku kojom je odbio žalbu podnosioca i potvrdio odbijajuću prvostepenu presudu, a koje obrazloženje Ustavni sud ne smatra proizvoljnim, ni arbitrernim. Stoga je Ustavni sud, polazeći od napred navedenog, ocenio da se razlozi ustavne žalbe ne mogu prihvatiti kao ustavnopravno osnovani razlozi za tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava , već se ustavnom žalbom od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni parnični sud još jednom oceni zakonitost i pravilnost osporenih presuda.

S obzirom na to da je ustavnom žalbom osporena drugostepena presuda, to je očigledno da je podnosilac imao pravo na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, koje je u konkretnom slučaju i iskoristio, pri čemu označeno pravo ne garantuje i uspeh u postupku po pravnom leku pred nadležnim organom više instance ako za to nije bilo zakonskog osnova.

U vezi sa istaknutom povredom prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, podnosilac ustavne žalbe nije d ostavio dokaze o tome da je nadležni sud poslednje instance u istim činjeničnim i pravnim situacijama donosio drugačije odluke od odluke koja se osporava ustavnom žalbom, a što predstavlja neophodan uslov da bi se mogla razmatrati povreda ovog Ustavom zajemčenog prava.

S obzirom na to da se tvrdnja o povredi prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava izvodi iz navoda o povredi prava na pravično suđenje za koje je Ustavni sud ocenio da se ne predstavljaju ustavnopravno prihvatljive razloge za tvrdnju o povredi tog prava, to ustavna žalba ne sadrži ni ustavnopravne razloge za tvrdnju o povredi prava na imovinu.

U vezi sa tvrdnjom o povredi načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da u ustavnoj žalbi nisu pruženi dokazi da je podnosiocu ustavne žalbe zbog nekog ličnog svojstva povređeno neko ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, što je neophodna pretpostavka da bi se mogla utvrditi povreda principa zabrane diskriminacije.

U pogledu navoda podnosioca ustavne žalbe da je osporenim aktima u odnosu na njega povređeno ustavno načelo iz člana 22. Ustava, Ustavni sud ukazuje da se suština ovih navoda zapravo odnosi na isticanje povrede prava na pravično suđenje, o čemu se prethodno Sud već izjasnio.

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu ustavnu žalbu odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

Ustavni sud je, saglasno članu 56. stav 3. i članu 86. Zakona o Ustavnom sudu, odbacio i zahtev podnosioca za odlaganja izvršenja osporene presude Apelacionog suda u Nišu, s obzirom na to da je doneo konačnu odluku o ustavnoj žalbi.

U pogledu zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato, pored drugih, u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti internet stranicu Ustavnog suda na : www.ustavni.sud.rs).

8. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti