Odbijena ustavna žalba zbog nepostojanja povrede prava na imovinu

Kratak pregled

Ustavni sud odbio je ustavnu žalbu protiv revizijske presude, utvrdivši da pravo na imovinu nije povređeno. Podnosilac nije mogao steći svojinu na stanu na osnovu ugovora o poklonu, jer ni poklonodavac nije stekao svojinu otkupom stana od nevlasnika.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-1128/2009
27.10.2011.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: zamenik predsednika dr Marija Draškić i sudije dr Olivera Vučić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Vojislava Jokića iz Crvenke, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 27. oktobra 2011. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Vojislava Jokića izjavljena protiv presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 2377/08 od 24. marta 2009. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Vojislav Jokić iz Crvenke je 17. juna 2009. godine, preko punomoćnika Dragomira Stanisavljevića, advokata iz Novog Sada, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude navedene u izreci, zbog povrede prava na imovinu zajemčeno odredbom člana 58. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi se ističe da se u osporenoj revizijskoj presudi potvrđuje stav nižestepenih sudova da predmetni stan nije bio upisan na ime Julijane Đukić, pravnog prethodnika podnosioca ustavne žalbe, pa samim tim ni da podnosilac nije mogao steći pravo svojine na tom stanu. Međutim, podnosilac ukazuje da je stekao pravo svojine na predmetnom stanu od zakonitog vlasnika, s obzirom na to da je njegov pravni sledbenik Julijana Đukić zakonito otkupila stan od Fabrike šećera „Crvenka“ iz Crvenke, a potom taj stan podnosiocu prenela važećim ugovorom o poklonu. Ovo stoga što je Fabrika šećera „Crvenka“ overila kupoprodajni ugovor zaključen sa Julijanom i primila kupoprodajnu cenu za navedeni stan. Prema tvrdnji podnosioca, njemu je osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije oduzeto zakonito pravo svojine na predmetnom stanu, a kada je taj stan kasnije porušen, njemu je odbijen zahtev da ga tuženi pravično obeštete, čime mu je povređeno pravo iz člana 58. stav 1. Ustava.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava ili slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u osporenu presudu i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje ovog ustavnosudskog predmeta:

Presudom Opštinskog suda u Kuli P. 1020/05 od 5. septembra 2006. godine, u stavu prvom izreke odbijen je tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, da se utvrdi da je ništav kupoprodajni ugovor od 8. juna 1991. godine, zaključen između tuženog DP „7. juli“ Crvenka, kao prodavca i tužene Republike Srbije, kao kupca, u delu kojim je tuženi DP „7. juli“ Crvenka preneo tuženoj Republici Srbiji nepokretnosti upisane u zemljišnoknjižni uložak 2, KO Crvenka 1, pod parcelom broj 2376 - kuća, dvorište i njiva od 13 ari i 58 kvm, u odnosu stan od 79 kvm u okviru ove kuće, koji se sastojao od dve sobe, kuhinje, hodnika, kupatila sa vc-om i odgovarajućeg prava korišćenja na zemljištu, ta da utvrdi da je ništav ugovor o zameni nepokretnosti od 16. oktobra 1998. godine, overen kod ovog suda pod brojem Ov- 2712/98 između tužene Republike Srbije i tuženih Velizara Dragovića i Branke Dragović, u delu kojim je tužena Republika Srbije prenela pravo svojine na nepokretnosti upisanoj u zemljišnoknjižni uložak 2, KO Crvenka 1, pod parcelom broj 2376 - kuća, dvorište i njiva od 13 ari i 58 kvm, u odnosu na navedeni stan od 79 kvm u okviru ove kuće, te da obaveže tužene da mu na ime naknade štete solidarno isplate iznos od 1.032.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 18. aprila 2006. godine, u stavu drugom izreke obavezan je tužilac da tuženoj Fabrici šećera „Crvenka“ iz Crvenke nadoknadi trošove parničnog postupka, dok je u stavu trećem izreke određeno da se tuženima DP „7. juli“ Crvenka, Republici Srbiji, Velizaru Dragoviću i Branki Dragović ne dosuđuju troškovi parničnog postupka.

Presudom Okružnog suda u Somboru Gž. 599/07 od 22. aprila 2008. godine odbijena je žalba podnosioca ustavne žalbe i potvrđena presuda Opštinskog suda u Kuli P. 1020/05 od 5. septembra 2006. godine.

Osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije Rev. 2377/08 od 24. marta 2009. godine, odbijena je kao neosnovana revizija podnosioca ustavne žalbe izjavljena protiv presude Okružnog suda u Somboru Gž. 599/07 od 22. aprila 2008. godine. U obrazloženju ove presude je, pored ostalog, navedeno: da je sada pok. Julijana Đukić bila supruga pok. Dragana Đukića radnika Fabrike šećera „Crvenka“, kome je odlukom Radničkog saveta Pogona industrije IPK „Crvenka“ iz Crvenke od 23. maja 1967. godine dodeljen predmetni stan, u koji se on sa Julijanom Đukić uselio 1965. godine; da je Dragan Đukić preminuo 1980. godine, a njegova supruga Julijana je ostala da živi u navedenom stanu nakon njegove smrti, te da je iz tog stana zbog bolesti prešla da živi kod rođake 2. marta 1997. godine; da je rešenjem Fabrike šećera a. d. „Crvenka“ od 10. aprila 1992. godine Julijani Đukić, kao supruzi bivšeg radnika fabrike, dodeljen predmetni stan na korišćenje; da je 6. septembra 1995. godine Julijana zaključila sa tuženom Fabrikom šećera a. d. „Crvenka“ ugovoru o otkupu stana, u kojem je navedeno da Julijana stan koristi kao nosilac stanarskog prava po osnovu ugovora o korišćenju od 27. decembra 1994. godine, koji je zaključila sa Društvenim fondom za stambene delatnosti Kula i na osnovu rešenja tužene fabrike od aprila 1992. godine; da u ugovoru o otkupu stana od 6. septembra 1995. godine, niti u ugovoru o korišćenju i rešenju o dodeli predmetnog stana nije navedena katastarska parcela na kojoj se nalazi zgrada u čijem je sastavu stan niti ostali zemljišnknjižni podaci; da je nakon zaključenja ugovora o otkupu stana Julijana zaključila sa podnosiocem ustavne žalbe ugovor o poklonu 24. oktobra 1995. godine, kojim mu je poklonila navedeni stan, te da je u tom ugovoru o poklonu navedeno da se stan nalazi u sklopu nepokretnosti upisane u zemljišnoknjižni uložak 2, KO Crvenka 1, pod parcelom broj 2376 - kuća, dvorište i njiva od 13 ari i 58 kvm; da se od 1978. godine, nekretnina, parcela broj 2376 - zgrada, dvorište i njiva površine 13 ari i 58 kvm upisane u zemljišnoknjižni uložak 2, KO Crvenka - grad 1, zemljište, vodila kao društvena svojina, a kao nosilac prava korišćenja bio je upisan AIK „Srednja Bačka“ Crvenka, IPK „Crvenka“, OUR Poljoprivrede „Crvenka; da je rešenjem Opštinskog suda u Kuli Dn. 398/91 kao nosilac prava korišćenja na navedenoj nepokretnosti bilo upisano DP „7. juli“ Crvenka, ali je taj upis brisan kasnijim rešenjem i uspostavljeno je ranije stanje u pogledu parcele broj 2376, tako da je kao nosilac prava korišćenja na toj nekretnini ostao AIK „Srednja Bačka“ Crvenka, - IPK „Crvenka“, OUR Poljoprivrede „Crvenka“; da je na osnovu kupoprodajnog ugovora zaključenog između IPK „Crvenka“, OUR Poljoprivrede „7. juli“ Crvenka, kao prodavca i Međuopštinskog Sekretarijata za unutrašnje poslove - Odeljenje unutrašnjih poslova Kula, kao kupca, Opštinski sud u Kuli je doneo rešenje Dn. 1189/81 od 8. jula 1981. godine i izvršio uknjižbu brisanja nosioca prava korišćenja navedene nekretnine sa imena IPK „Crvenka“, OUR Poljoprivrede „Crvenka“, tada IPK „Crvenka“, OUR Poljoprivrede „7 juli“ Crvenka kao i parcele 2376 i 2377 u korist Međuopštinskog Sekretarijata za unutrašnje poslove - Odeljenje unutrašnjih poslova Kula, kao i da je to rešenje sprovedeno kroz zemljišne knjige 10. marta 1997. godine; da je ugovorom o zameni nepokretnosti zaključenim između MUP Srbije i tuženih Velizara Dragovića i Branke Dragović, MUP Srbije preneo pravo vlasništva na navedenim nepokretnostima tuženim Velizaru Dragoviću i Branki Dragović u zamenu za dva stana u Kuli; da je osnovu tog ugovora rešenjem Dn.1398/98 od 27. decembra 1998. godine izvršena uknjižba vlasništva na zgradi bez zemljišta na parceli 2376 u korist tuženih Velizara Dragovića i Branke Dragović, koji su stupili u posed navedene zgrade početkom 1999. godine; da je navedena zgrada bila u lošem stanju, ruševina, tako da je na njenom mestu započeta izgradnja nove zgrade, pa faktički predmetni stan više ne postoji; da je sada pok. Julijana po iseljenju iz spornog stana ključ od stana predala podnosiocu ustavne žalbe, ali se podnosilac u taj stan nije uselio; da je etažiranje zgrade u kojoj se nalazio sporni stan i u kojoj su se prvobitno nalazila tri stana nije nikad vršen; da je tužena Fabrika šećera a. d. „Crvenka“ posedovala jedino inventarske liste osnovnih sredstava od 16. januara 1991. godine, gde je na strani 9. evidentiran dvosoban stan 79m2, kućni broj 98/1 penzionera Julijane Đukić, a nakon toga kao ni pre toga u inventarskim listama osnovnih sredstava nema podataka o predmetnom stanu. Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo kada su zaključili da je tužbeni zahtev tužioca u celini neosnovan. Naime, u vreme kada je pok. Julijana Đukić zaključila ugovor o poklonu predmetnog stana 1994. godine, a potom i ugovor o otkupu tog stana 1995. godine, vlasnik, a ni nosilac prava raspolaganja na tom stanu nije bio ugovarač Fabrika šećera a. d. „Crvenka“, već tuženo DP „7. juli“ Crvenka, a ranije njegov pravni prethodnik. U tom smislu pok. Julijana nije mogla da stekne svojinu na predmetnom stanu od nevlasnika, a samim tim ni nakon zaključenja ugovora o otkupu stana nije mogla biti upisana kao njegov vlasnik, niti je taj stan mogla da pokloni tužiocu. Stoga ni podnosilac ustavne žalbe nije mogao postati vlasnik predmetnog stana na osnovu navedenog ugovora o poklonu, pa nije ni osnovan njegov tužbeni zahtev kojim je tražio da se utvrdi ništavost kupoprodajnog ugovora od 8. juna 1991. godine, niti ništavost ugovora o zameni predmetne nepokretnosti u delu kojim je tužena Republika Srbija prenela pravo svojine na predmetnoj nepokretnosti na tužene Velizara Dragovića i Branke Dragović. Takođe je neosnovan zahtev podnosioca ustavne žalbe kojim je tražio da se tuženi obavežu da mu isplate novčanu nadoknadu u visini vrednosti spornog stana, imajući u vidu da podnosilac nije mogao postati vlasnik na osnovu ugovora o poklonu zaključenim sa pok. Julijanom. Nisu osnovani revizijski navodi podnosioca ustavne žalbe u kojima se ukazuje da bi tuženi drugog reda Fabrika šećera a. d. „Crvenka morao da odgovara podnosiocu ustavne žalbe za naknadu štete kao savesnom sticaocu, jer podnosilac nije zakonski naslednik pok. Julijane i nije aktivno legitimisan da traži od tuženog drugog reda eventualno povraćaj kupoprodajne cene za predmetni stan, odnosno naknadu štete po osnovu odgovornosti za pravne nedostatke u smislu odredbe člana 50. Zakona o obligacionim odnosima.

4. Ustavni sud nalazi da su za odlučivanje o osnovanosti ustavne žalbe od značaja sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbama člana 58. stav 1. Ustava utvrđeno je da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona.

Zakonom o osnovama svojinskopravnih odnosa ("Službeni list SFRJ", br. 6/80 i 36/90, "Službeni list SRJ", broj 29/96 i „Službeni glasnik RS“, broj 115/05) propisano je: da se pravo svojine stiče po samom zakonu, na osnovu pravnog posla i nasleđivanjem i da se pravo svojine stiče i odlukom državnog organa, na način i pod uslovima određenim zakonom (član 20.); da se na osnovu pravnog posla pravo svojine na nepokretnosti stiče upisom u javnu knjigu ili na drugi odgovarajući način određen zakonom (član 33.).

Zakon o stanovanju ("Službeni glasnik RS", br. 50/92, 76/92, 84/92, 33/93, 53/93, 67/93, 46/94, 47/94, 48/94, 44/95, 49/95, 16/97, 46/98, 26/01 i 101/05) propisuje: da se korišćenje stanova, održavanje stambenih zgrada i stanova i otkup stanova vrši se u skladu sa ovim zakonom (član 1.); da je nosilac prava raspolaganja na stanu u društvenoj svojini i vlasnik stana u državnoj svojini (u daljem tekstu: nosilac prava raspolaganja), dužan da nosiocu stanarskog prava, odnosno zakupcu koji je to svojstvo stekao do dana stupanja na snagu ovog zakona (u daljem tekstu: nosilac stanarskog prava), na njegov zahtev u pismenoj formi omogući otkup stana koji koristi, pod uslovima propisanim ovim zakonom (član 16. stav 1.);

Odredbom člana 103. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i "Službeni list SRJ", br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) propisano je da je ugovor koji je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima ništav ako cilj povređenog pravila ne upućuje na neku drugu sankciju ili ako zakon u određenom slučaju ne propisuje što drugo.

5. Polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti u ovom predmetu, a odlučujući u granicama zahteva postavljenog u ustavnoj žalbi, Ustavni sud je ocenio da se osporena revizijska presuda zasniva na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju i primeni relevantnog materijalnog prava na utvrđeno činjenično stanje. Neprihvatljivi su navodi podnosioca ustavne žalbe da mu je povređeno pravo na imovinu zato što je osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije potvrđen stav nižestepenih sudova kojima je odbijen njegov tužbeni zahtev da se ponište predmetni ugovori i da mu se dosudi tražena naknada materijalne štete. Ovo stoga što se ugovor o otkupu stana može zaključiti samo sa nosiocem prava raspolaganja na stanu u društvenoj svojini i vlasnikom stana u državnoj svojini. To je izričito propisano odredbom člana 16. stav 1. Zakona o stanovanju. U protivnom, otkup stana zasnovan na ugovoru zaključenom sa nevlasnikom ne može proizvoditi pravna dejstva prema vlasniku ili nosiocu prava raspolaganja na stanu, sa kojim je zaključen ugovor o korišćenju - zakupu stana. Kako iz utvrđenog činjeničnog stanja proizlazi da je pok. Julijana Dragić zaključila ugovor o otkupu spornog stana sa pravnim licem koje nije bilo vlasnik, niti nosilac prava raspolaganja na navedenom stanu, to nije ni mogla pravnim poslom - ugovorom o poklonu na zakonit način da prenese pravo svojine na podnosioca ustavne žalbe.

Samim tim, Ustavni sud je zaključio da pravo na imovinu podnosioca ustavne žalbe nije moglo biti povređeno, budući da se članom 58. Ustava jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava samo ako su ona stečena na osnovu zakona. Evropski sud za ljudska prava je, takođe, u više navrata izneo stav da se delokrug člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda primenjuje samo na postojeću imovinu i „ne garantuje pravo na sticanje imovine“ (videti presudu u predmetu Marckx v. Belgium od 13. juna 1979. godine, broj aplikacije 6833/74), te da svaki podnosilac predstavke mora biti u stanju da dokaže postojanje prava na imovinu u pitanju, kako bi bio žrtva povrede Konvencije (videti presudu u predmetu Agrotexim and Others v. Greece od 24. oktobra 1995. godine, broj aplikacije 14807/89).

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu.

6. Polazeći od izloženog, a saglasno odredbi člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu , Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

ZAMENIK PREDSEDNIKA

USTAVNOG SUDA

dr Marija Draškić

Odbijena ustavna žalba zbog nepostojanja povrede prava na imovinu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti