Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko 20 godina. Sud je konstatovao da je do povrede došlo prvenstveno zbog neefikasnog postupanja nadležnih sudova.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Bosa Nenadić, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Ace Krtinića iz Inđije, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 17. marta 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Ace Krtinića i utvrđuje da je povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Sremskoj Mitrovici – Sudska jedinica u Inđiji u predmetu P. 1453/10 (inicijalno predmet Opštinskog suda u Inđiji P. 620/93).

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. Aco Krtinić iz Inđije podneo je Ustavnom sudu, 24. decembra 2013. godine, preko punomoćnika mr Nikole Jasike, advokata iz Inđije, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Sremskoj Mitrovici – Sudska jedinica u Inđiji u predmetu P. 1453/10 (inicijalno predmet Opštinskog suda u Inđiji P. 620/93).

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno da je parnični postupak započeo 11. juna 1993. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Inđiji, te da je okončan presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 4427/13 od 6. novembra 2013. godine, nakon 20 godina od podnošenja tužbe.

Podnosilac predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, da utvrdi povredu prava na suđenje u razumnom roku, pravo na naknadu nematerijalne štete zbog dugog trajanja postupka i naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u spise predmeta sada Osnovnog suda u Staroj Pazovi P. 1453/10 (inicijalno predmet Opštinskog suda u Inđiji P.620/93) i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Aco Krtinić iz Inđije, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 14. juna 1993. godine tužbu Opštinskom sudu u Inđiji protiv tuženih - Osiguranje i reosiguranje „Novi Sad“ d. d. Novi Sad i D. V. iz Novog Slankamena, radi naknade štete iz saobraćajne nezgode, sa predlogom za izdavanje privremene mere radi obezbeđenja potraživanja koje je predmet spora. Tužba je u sudskom upisniku zavedena pod brojem P. 620/93. Rešenjem P. 620/93 od 5. jula 1993. godine određen je prekid postupka do okončanja ostavinskog postupka nakon smrti drugotuženog - pok. D. V. Po okončanju ostavinskog postupka tužilac je označio novotužene, kao naslednike pok. D. V, a umesto ranijeg prvotuženog je označio DDOR „Novi Sad“ iz Novog Sada. Na ročištu održanom 29. decembra 1993. godine određen je nastavak postupka u predmetu koji je dobio novi broj P. 1102/93. Do donošenja presude zakazano je 12 ročišta za glavnu raspravu, od kojih pet ročišta nije održano, zbog nedostatka procesnih pretpostavki, odnosno zato što nisu pristupili tuženi, s tim što je prvotuženi uredno obavešten, a za drugo i četvrtotuženog dostava nije uredno iskazana. Sud je na predlog tužioca rešenjem od 24. juna 1996. godine odredio privremenog zastupnika tuženima, do njihovog eventualnog pojavljivanja pred sudom, budući da su se tuženi nalazili na području Republike Hrvatske. Rešenjem P. 1103/93 od 4. marta 1996. godine usvojen je predlog tužioca, pa je određena privremena mera i zabranjeno tuženima otuđenje i opterećenje određenih nepokretnosti. U sprovedenom dokaznom postupku obavljeno je veštačenje na okolnosti navedene u tužbi, od strane dva različita sudska veštaka. Tužilac je u podnesku od 18. septembra 1998. godine konačno opredelio tužbeni zahtev.

Presudom Opštinskog suda u Inđiji P. 1102/93 od 7. juna 2000. godine usvojen je tužbeni zahtev tužioca, pa su obavezani tuženi da solidarno isplate tužiocu iznos od 134.315,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 20. novembra 1998. godine i da mu naknade parnične troškove.

Prvotuženi je izjavio žalbu protiv prvostepene presude u celini, a tužilac je izjavio žalbu protiv prvostepene presude u delu u kome je odlučeno o troškovima postupka.

Rešenjem Okružnog suda u Sremskoj Mitrovici Gž. 86/01 od 17. maja 2001. godine žalbe tužioca i prvotuženog su kao osnovane uvažene i prvostepena presuda Opštinskog suda u Inđiji P. 1102/93 od 7. juna 2000. godine je ukinuta u odnosu na prvotuženog i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno raspravljanje i odlučivanje, zbog povrede pravila postupka, odnosno zbog nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja.

U ponovnom prvostepenom postupku predmet je dobio broj P. 366/01. Postupajući sud je održao dva ročišta 4. i 25. februara 2002. godine i doneo presudu.

Presudom Opštinskog suda u Inđiji P. 366/01 od 25. februara 2002. godine obavezan je tuženi DDOR „Novi Sad“ da isplati tužiocu iznos od 134.315,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 20. novembra 1998. godine i da mu naknadi parnične troškove u iznosu od 130.852,00 dinara.

Tuženi je izjavio žalbu protiv navedene presude.

Rešenjem Okružnog suda u Sremskoj Mitrovici Gž. 1176/02 od 5. septembra 2002. godine žalba tuženog je uvažena kao osnovana, ožalbena presuda Opštinskog suda u Inđiji P. 366/01 od 25. februara 2002. godine ukinuta i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno raspravljanje i odlučivanje, zbog nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja.

Ponovni prvostepeni postupak nastavljen je u predmetu pod brojem P. 525/02, a nakon 1. januara 2010. godine i izvršene reforme u pravosuđu, postupak je nastavljen pred Osnovnim sudom u Sremskoj Mitrovici – Sudska jedinica u Inđiji u predmetu P. 1453/10. Do donošenja presude zakazano je 17 ročišta za glavnu raspravu, od kojih nisu održana četiri ročišta, i to: tri zbog bolesti postupajućeg sudije i jedno zbog predloga tužioca da se postupak prekine radi pokušaja mirnog rešenja spora. Sud u pojedinim periodima nije zakazivao ročišta, i to: od 2. juna 2003. do 11. novembra 2004. godine, kada je održano ročište, zatim od 11. novembra 2004. do 10. avgusta 2006. godine i od 23. septembra 2010. do 10. aprila 2012. godine. U periodu od 2. juna 2003. do 11. novembra 2004. godine sud nije zakazivao ročišta budući da je na ročištu od 2. juna 2003. godine prihvaćen predlog tužioca da se u dokaznom postupku sprovede finansijsko veštačenje i obavezan tužilac da predujmi troškove veštačenja. Kako tužilac nije uplatio troškove veštačenja, na ročištu održanom 11. novembra 2004. godine ponovo je na predlog tužioca određeno finansijsko veštačenje i dopunsko saobraćajno-mašinsko veštačenje i naloženo tužiocu da predujmi troškove veštačenja. Tužilac nije uplatio troškove za obavljanje veštačenja, pa je na ročištu održanom 10. avgusta 2006. godine sud na predlog tužioca odredio da se u dokaznom postupku prvo sasluša tužilac u svojstvu parnične stranke, te da se nakon toga odredi finansijsko veštačenje. Nakon toga, na sledećem ročištu od 6. novembra 2006. godine, ponovo je određeno provođenje dokaza finansijskim veštačenjem, ali tužilac ni tada nije predujmio troškove veštačenja, već je na ročištu održanom 20. decembra 2006. godine predložio prekid postupka zbog pokušaja mirnog rešenja spora, čiji nastavak je tražio podneskom od 5. marta 2009. godine, a koji je nastavljen na ročištu održanom 27. aprila 2010. godine. Pored toga, i u periodu od 23. septembra 2010. do 10. aprila 2012. godine sud nije zakazivao ročište zato što je tužilac tek 24. januara 2012. godine dostavio sudu dokaz o uplaćenim troškovima za veštačenje, koje je određeno na ročištu od 23. septembra 2010. godine, nakon čega je veštak 21. februara 2012. dostavio sudu nalaz i mišljenje. U nastavku postupka, tužilac se na ročištu održanom 10. aprila 2012. godine izjasnio na nalaz i mišljenje veštaka, da bi na sledećem ročištu održanom 11. jula 2012. godine, na predlog tužioca sud odredio kontrolno veštačenje od strane drugog veštaka saobraćajno-mašinske struke. Na sledećem ročištu od 4. septembra 2012. godine, na predlog tužioca, promenjeno je rešenje o veštačenju u pogledu ličnosti veštaka, a na ročištima održanim 11. decembra 2012. i 13. marta 2013. godine tužilac je tražio produženje roka za uplatu troškova veštačenja, koji predlog je sud odbio. Još jedno ročište je odloženo zbog bolesti postupajućeg sudije, a nakon ročišta održanog 24. maja 2013. godine, sud je doneo presudu.

Presudom Osnovnog suda u Sremskoj Mitrovici – Sudska jedinica u Inđiji P. 1453/10 od 24. maja 2013. godine delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca pa je obavezan tuženi DDOR „Novi Sad“ a. d. o, Novi Sad, da tužiocu na ime naknade materijalne štete isplati iznos od 115.330,30 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 24. maja 2013. godine i da mu naknadi troškove postupka u iznosu od 291.046,60 dinara, dok je u preostalom delu tužbeni zahtev odbijen kao neosnovan.

Parnične stranke su izjavile žalbe protiv prvostepene presude.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 4427/13 od 6. novembra 2013. godine žalbe tužioca i tuženog su odbijene kao neosnovane, potvrđena je ožalbena presuda Osnovnog suda u Sremskoj Mitrovici – Sudska jedinica u Inđiji P. 1453/10 od 24. maja 2013. godine i određeno da se troškovi drugostepenog postupka ne dosuđuju parničnim strankama.

Pismeni otpravak drugostepene presude je 27. novembra 2013. godine dostavljen punomoćniku tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se poziva podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe poziva, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak pokrenut 14. juna 1993. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Inđiji, i da je okončan donošenjem presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 4427/13 od 6. novembra 2013. godine, iz čega proizlazi da je postupak trajao više od 20 godina.

Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stanovišta da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja parničnog postupka, počev od podnošenja tužbe 14. juna 1993. godine, pa do pravnosnažnog okončanja postupka.

Navedeno trajanje parničnog postupka više od 20 godina, samo po sebi, ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, prilikom odlučivanja o tome da li je podnosiocu ustavne žalbe, u konkretnom slučaju, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je pošao od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kojima se u postupku odlučuje za podnosioca.

Razmatrajući uticaj svakog od navedenih činilaca na trajanje osporenog postupka, Ustavni sud je ocenio da je predmetni postupak bio u izvesnoj meri, pre svega, činjenično složen, imajući u vidu radnje koje je sud preduzeo u cilju utvrđivanja činjeničnog stanja bitnog za presuđenje, da je obavljeno finansijsko i saobraćajno-mašinsko veštačenje od strane više veštaka, za koje je bilo potrebno stručno znanje kojim sud ne raspolaže.

Analizirajući postupanje nadležnih sudova, Ustavni sud konstatuje da prvostepeni sud nije postupao efikasno i delotvorno imajući u vidu da su tokom sprovedenog postupka donete tri prvostepene presude, od kojih su prve dve ukinute zbog nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja. Pri tome je prvu presudu P. 1102/93 od 7. juna 2000. godine prvostepeni sud doneo nakon sedam godina od podnošenja tužbe, a treću prvostepenu presudu P. 1453/10 od 24. maja 2013. godine, nakon više od deset i po godina od ukidanja prethodne. Pored toga, prvostepeni sud je o predlogu tužioca od 5. marta 2009. godine za nastavak postupka odlučio nakon više od godinu dana, na ročištu održanom 27. aprila 2010. godine. Ustavni sud je konstatovao da je drugostepeni sud o žalbama izjavljenim protiv prvostepenih presuda odlučivao u razumnim granicama, ali da je dužini trajanja postupka doprineo i drugostepeni sud, jer je dva puta ukidao prvostepene presude, a nije iskoristio ovlašćenje iz Zakona o parničnom postupku da na osnovu rezultata održane rasprave sam odluči o zahtevima parničnih stranaka. Prema stavu Evropskog suda za ljudska prava, činjenica da se više puta nalaže razmatranje jednog predmeta pred sudom niže instance, sama po sebi, može otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (videti presudu u predmetu Pavlyulynets protiv Ukrajine , od 6. septembra 2005. godine), jer u sebi inherentno nosi rizik od prekoračenja razumnog roka za okončanje sudskog postupka.

Ustavni sud konstatuje da je podnosilac ustavne žalbe, kao tužilac, imao legitiman interes da se predmetna parnica okonča u razumnom roku, ali i da je svojim ponašanjem značajno uticao na dužinu trajanja postupka. Naime, podnosilac ustavne žalbe, iako je sud na njegov predlog određivao veštačenja, nije blagovremeno uplaćivao troškove veštačenja, zbog čega veštaci nisu mogli da obave veštačenje, i to više puta. Pored toga, postupak je bio u prekidu zbog pokušaja mirnog rešenja spora, po predlogu tužioca. Ponašanje tužioca je znatno produžilo trajanje postupka u poslednjoj fazi odlučivanja prvostepenog suda za čak osam godina.

Imajući u vidu navedeno, kao i da je sud organ koji rukovodi postupkom i čija je dužnost da se stara da se postupak okonča u razumnom roku, bez nepotrebnog odlaganja i odugovlačenja postupka, Ustavni sud je ocenio da u konkretnom slučaju parnica nije zadovoljila standard suđenja u razumnom roku, što je prvenstveno posledica neefikasnog i nedelotvornog postupanja nadležnih sudova.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Sremskoj Mitrovici – Sudska jedinica u Inđiji u predmetu P. 1453/10 (inicijalno predmet Opštinskog suda u Inđiji P. 620/93).

Na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio, odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosiocu ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari dosuđivanjem naknade nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno određivanje, posebno ukupnu dužinu trajanja osporenog postupka, postupanje nadležnih sudova, određenu složenost predmeta spora, kao i utvrđeni doprinos podnosioca ustavne žalbe. Ustavni sud smatra da dosuđeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu kompenzaciju podnosiocu za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, učinjenu nedelotvornim postupanjem prvostepenog suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu kako sopstvenu, tako i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

U pogledu zahtev a podnosio ca za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u, smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na stanovište koje je izraženo, pored drugih, i u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti na: www.ustavni.sud.rs).

7. S obzirom na izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić