Pravo advokata na naplatu troškova postupka na svoj račun

Kratak pregled

Ustavni sud je poništio rešenje Višeg suda u Čačku kojim je onemogućeno advokatu da primi troškove postupka na svoj račun. Utvrđeno je da zakonski termin 'prelaz' potraživanja obuhvata i 'prenos' na advokata.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Dragana Kolarić, dr Nataša Plavšić, Vesna Ilić Prelić i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. S. iz Kušića kod Ivanjice, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 23. oktobra 2025. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. S. i utvrđuje da je stavom drugim rešenja Višeg suda u Čačku Gž. 1107/19 od 11. maja 2020. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se stav drugi rešenja Višeg suda u Čačku Gž. 1107/19 od 11. maja 2020. godine i određuje da isti sud u navedenom delu donese novu odluku o žalbi izvršnog dužnika izjavljenoj protiv rešenja Osnovnog suda u Ivanjici I. 371/19 od 9. aprila 2019. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. S. iz Kušića kod Ivanjice podneo je Ustavnom sudu, 16. novembra 2020. godine, preko punomoćnika V. M, advokata iz Ivanjice, ustavnu žalbu protiv rešenja Višeg suda u Čačku Gž. 1107/19 od 11. maja 2020. godine, zbog povrede načela utvrđenih čl. 16. i 18. Ustava Republike Srbije, te prava iz čl. 32, 36. i 58. Ustava, kao i člana 6. Evropske konvencije o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda. Kako se odredbom člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda garantuje pravo koje se jemče i odredbama člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud eventualnu povredu ovog prava ceni u odnosu na odgovarajuće odredbe Ustava.

U ustavnoj žalbi, pored ostalog, je navedeno: da je u označenom postupku izvršni poveriac, ovde podnosilac ustavne žalbe, pokrenuo postupak radi naplate potraživanja po izvršnom naslovu radi naplate štete i troškova parničnog postupka; da je uz predlog za izvršenje priložio i overeno punomoćje kojim je ovlastio svog punomoćnika iz reda advokata da na svoj račun primi troškove parničnog postupka i troškove izvršnog postupka, dok je ostalo potraživanje, po osnovu glavne obaveze naknade štete i sporednih potraživanja, trebalo da bude uplaćeno na račun izvršnog poverioca; da je postupajući po žalbi izvršnog dužnika, Viši sud u Čačku osporenim rešenjem delimično žalbu usvojio, te preinačio prvostepeno rešenje Osnovnog suda u Ivanjici tako što je ukinuo rešenje o izvršenju, odbio predlog za izvršenje izvršnog poverioca i obustavio postupak u delu potraživanja troškova parničnog postupka i troškova izvršnog postupka; da je Viši sud u Čačku u svojoj odluci izneo stav da punomoćnik nije ovlašćen da u izvršnom postupku traži naplatu parničnih troškova prenosom potraživanja sa računa izvršnog dužnika na račun punomoćnika izvršnog poverioca – advokata; da je ovakav stav potpuno pogrešan i suprotan sudskoj praksi i odredbi člana 48. stav 6. Zakona o izvršenju i obezbeđenju (u daljem tekstu: ZIO).

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u osporeno rešenje i dokumentaciju dostavljenu uz ustavnu žalbu, te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Izvršni poverilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je Osnovnom sudu u Ivanjici predlog za izvršenje na osnovu izvršne isprave – pravnosnažne i izvršne presude Osnovnog suda u Ivanjici P. 41/15 od 4. decembra 2017. godine.

Rešenjem Osnovnog suda u Ivanjici I. 371/19 od 9. aprila 2019. godine usvojen je predlog za izvršenje izvršnog poverioca podnet na osnovu navedene izvršne isprave i određeno je izvršenje protiv izvršnog dužnika radi namirenja potraživanja izvršnog poverioca na ime naknade nematerijalne štete, i to iznosa od 440.000,00 dinara za pretrpljene fizičke bolove, iznosa od 500.000,00 dinara za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti i iznosa od 400.000,00 dinara za pretrpljeni strah, sve sa zakonskom zateznom kamatom počev od 4. decembra 2017. godine, pa do isplate, prenosom novčanih sredstava koja izvršni dužnik ima na računu „V.“ AD Novi Sad i radi naplate iznosa od 197.300,00 dinara na ime troškova postupka i 32.000,00 dinara na ime troškova izvršenja, prenosom novčanih sredstava koje ima izvršni dužnik na navedenom računu banke na navedeni račun punomoćnika izvršnog poverioca do namirenja troškova postupka, te je naloženo NBS-Odeljenju za prinudnu naplatu u Kagujevcu da sa računa izvršnog dužnika navedena sredstva zapleni i prenese na tekuće račune izvršnog poverioca i punomoćnika izvršnog poverioca do namirenja potraživanja, koje izvršenje će sprovesti javni izvršitelj Milanka Savić iz Čačka.

Postupajući po žalbi izvršnog dužnika, Viši sud u Čačku je doneo osporeno rešenje Gž. 1107/19 od 11. maja 2020. godine, kojim je žalba delimično odbijena, a delimično usvojena, tako što je ukinuto rešenje o izvršenju Osnovnog suda u Ivanjici I. 371/19 od 9. aprila 2019. godine u delu u kojem je određeno izvršenje protiv izvršnog dužnika radi namirenja novčanog potraživanja izvršnog poverioca na ime naknade troškova parničnog postupka u iznosu od 197.300,00 dinara i troškova izvršnog postupka u iznosu od 32.000,00 dinara prenosom novčanih sredstava koja izvršni dužnik ima na računu „V.“ na račun punomoćnika izvršnog poverioca do namirenja novčanog potraživanja i nalaže NBS-Odeljenju za prinudnu naplatu u Kagujevcu da izvrši navedeni prenos novčanih sredstava, koje izvršenje će sprovesti javni izvršitelj Milanka Savić iz Čačka, u kom delu se predlog izvršnog poverioca odbacuje i obustavlja izvršenje određeno rešenjem Osnovnog suda u Ivanjici I. 371/19 od 9. aprila 2019. godine i ukidaju sve sprovedene radnje.

U obrazloženju osporenog rešenja, pored ostalog je navedeno: da se osnovano žalbom ističe da predlog za izvršenje u delu u kojem se traži namirenje novčanog potraživanja izvršnog poverioca na ime troškova postupka, koji je takođe usvojen osporenim rešenjem u ime izvršnog poverioca, a za račun njegovog punomoćnika, nije saglasan izvršnoj ispravi u smislu člana 5. ZIO, tj. načelu formalnog legaliteta; da je odredbom člana 48. stav 1. ZIO propisano da se izvršni postupak vodi i na predlog i u korist lica koje kao izvršni poverilac nije označeno u izvršnoj ispravi, ako javnom ili po zakonu overenom ispravom dokaže da je potraživanje iz izvršne isprave prešlo na njega, a ako takav dokaz nije moguć – ako prenos potraživanja dokaže pravnosnažnom ili konačnom odlukom donetom u parničnom, prekršajnom ili upravnom postupku; da je imajući u vidu citiranu odredbu ZIO sud našao da zakon dozvoljava mogućnost da se izvršni postupak vodi i odredi izvršenje na predlog i u korist lica koje kao izvršni poverilac nije označeno u izvršnoj ispravi samo u slučaju prelaza potraživanja, ali ne i u slučaju prenosa potraživanja, jer mogućnost prenosa potraživanja, kada je u pitanju izvršna isprava, ZIO ne poznaje i ne propisuje; da činjenica da je punomoćnik izvršnog poverioca dostavio punomoćje u kome je navedeno da ga izvršni poverilac ovlašćuje da može u njegovo ime i za njegov račun, između ostalog, pokrenuti i izvršni postupak i zastupati ga u istom i u tom i drugom odgovarajućem postupku naplatiti, realizovati, odnosno primiti sve ugovorene ili dosuđenje iznose, nije od uticaja, jer navedenim ovlašćenjem nije derogirana odredba člana 86. Zakona o parničnom postupku, kojom je propisano da radnje u postupku koje punomoćnik preduzima u granicama punomoćja imaju isto pravno dejstvo kao da ih je preduzela sama stranka, što dalje znači da punomoćnik radnje preduzima isključivo u ime i za račun stranke, kako je to u samom punomoćju navedeno; da kako ih ne preduzima u svoje ime i za svoj račun, odnosno u ime stranke, a za svoj račun, to ovlašćenje da primi dosuđene troškove na svoj račun, mu ne daje ovlašćenje da dosuđene troškove prinudno naplati za svoj račun, niti se na navedeni način mogu menjati imperativne odredbe ZIO o načinu sprovođenja izvršenja.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju se povredu ustavnom žalbom ukazuje, svakom se jemči pravo da nezavistan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i optužbama protiv njega.

Odredbom člana 23. stav 1. Zakona o izvršenju i obezbeđenju („Službeni glasnik RS“, br. 31/11, 99/11, 109/13 – Odluka US, 55/14 i 139/14) bilo je propisano da se izvršenje određuje i sprovodi i na predlog i u korist lica koje u izvršnoj ispravi nije označeno kao izvršni poverilac, ako ono javnom ili u skladu sa zakonom overenom ispravom dokaže da je potraživanje na njega preneto ili da je na njega na drugi način prešlo pre ili u toku postupka, a ako to nije moguće, prenos ili prelaz potraživanja dokazuje se pravnosnažnom, odnosno konačnom odlukom donetom u parničnom, prekršajnom ili upravnom postupku.

Odredbom člana 48. stav 1. Zakona o izvršenju i obezbeđenju („Službeni glasnik RS“, br. 106/15, 106/16 – Autentično tumačenje i 113/17 - Autentično tumačenje) (u daljem tekstu: ZIO) propisano je da se izvršni postupak vodi i na predlog i u korist lica koje kao izvršni poverilac nije označeno u izvršnoj ili verodostojnoj ispravi, ako javnom ili po zakonu overenom ispravom dokaže da je potraživanje iz izvršne ili verodostojne isprave prešlo na njega, a ako takav dokaz nije moguć – ako prelaz potraživanja dokaže pravnosnažnom ili konačnom odlukom donetom u parničnom, prekršajnom ili upravnom postupku, dok je odredbom člana 74. stav 1. tačka 7) propisano da izvršni dužnik može žalbom da pobija rešenje o izvršenju (iz razloga koji sprečavaju sprovođenje izvršenja) ako potraživanje nije prešlo na izvršnog poverioca.

Odredbom člana 89. stav 1. tačka 4) Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11, 49/13 - Odluka US, 74/13 - Odluka US, 55/14 i 87/18) (u daljem tekstu: ZPP) propisano je da je ako je stranka izdala punomoćje za vođenje parnice, a nije bliže odredila ovlašćenja u punomoćju, punomoćnik advokat na osnovu ovakvog punomoćja ovlašćen da od protivne strane primi i naplati dosuđene troškove.

Odredbom člana 436. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 - Odluka USJ i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93 (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) (u daljem tekstu: ZOO) propisano je da poverilac može ugovorom zaključenim sa trećim preneti na ovoga svoje potraživanje, izuzev onog čiji je prenos zabranjen zakonom ili koje je vezano za ličnost poverioca, ili koje se po svojoj prirodi protivi prenošenju na drugoga.

5. Analizirajući osporeno rešenje sa stanovišta citiranih odredaba zakona i navoda ustavne žalbe, Ustavni sud, pre svega, konstatuje da podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je pravo na pravično suđenje povređeno time što je drugostepeni sud proizvoljno protumačio i primenio odredbe člana 48. st. 1. i 6. ZIO i člana 89. stav 1. tačka 4) ZPP.

S tim u vezi, Ustavni sud najpre podseća da se izvršni postupak vodi na predlog i u korist lica koje je kao izvršni poverilac označeno u izvršnoj ispravi, dok odredba člana 48. stav 1. ZIO predviđa izuzetak od navedenog pravila, prema kome se izvršni postupak može voditi na predlog i u korist lica koje nije izvršni poverilac u izvršnoj ispravi ukoliko po zakonu overenom ispravom dokaže da je potraživanje iz izvršne isprave prešlo na njega. Ovakvo zakonsko rešenje se razlikuje od ranijeg koje je bilo propisano prethodnim Zakonom o izvršenju i obezbeđenju. Naime, prema odredbi člana 23. stav 1. ranije važećeg Zakona, izvršenje se određivalo i sprovodilo i na predlog i u korist lica koje u izvršnoj ispravi nije bilo označeno kao izvršni poverilac, ako je ono javnom ili u skladu sa zakonom overenom ispravom dokazalo da je potraživanje na njega preneto ili da je na njega na drugi način prešlo pre ili u toku postupka.

Polazeći od razlike u sadržini dve norme koje regulišu isto pravno pitanje, Viši sud u Čačku je jezičko-istorijskim tumačenjem došao do zaključka da je namera zakonodavca bila da novim zakonom restriktivnije odredi krug lica koja se mogu pojaviti kao izvršni poverioci, a nisu određeni kao poverioci u izvršnoj ispravi. Primenjujući takvo tumačenje norme na ovaj slučaj, Viši sud u Čačku je konstatovao da se naplata potraživanja iz izvršne isprave nije mogla odrediti prenosom novčanih sredstava na račun punomoćnika izvršnog poverioca, jer do promene izvršnog poverioca označenog u izvršnoj ispravi i onog označenog u predlogu može doći isključivo prelazom, ali ne i prenosom potraživanja.

Radi otklanjanja nedoumica koje su se pojavile u sudskoj praksi prilikom tumačenja sadržine sporne odredbe, Narodna skupština, koja je kao zakonodavac ovlašćena da donosi i akte za njihovo tumačenje, donela je Autentično tumačenje odredbe člana 48. ZIO („Službeni glasnik RS“, broj 113/17 od 17. decembra 2017. godine), koja glasi:

„Ovu odredbu zakona treba razumeti tako da zakonski izraz „prelaz“ potraživanja ili obaveze u sebi obuhvata i prenos potraživanja ili obaveze. „Prelaz“ potraživanja ili obaveze ima opšte značenje i sadrži sve oblike sukcesije potraživanja ili obaveza, bilo da do sukcesije dolazi za vreme postojanja pravnog subjektiviteta ili nakon njegovog prestanka. Ili, rečeno terminologijom odredbe člana 23. ranije važećeg Zakona o izvršenju i obezbeđenju „prelaz“ obuhvata i „prenos i prelaz na drugi način“. Stoga se i „prenos“ potraživanja ili obaveze dokazuje javnom ili po zakonu overenom ispravom, a ako to nije moguće pravnosnažnom ili konačnom odlukom donetom u parničnom, prekršajnom ili upravnom postupku“,

te Autentično tumačenje odredbe člana 48. stav 6. ZIO („Službeni glasnik RS“, br. 106/15, 106/16 – autentično tumačenje, 113/17 – autentično tumačenje i 54/19), koja glasi:

„Ovu odredbu treba razumeti tako da advokatu nije potrebno overeno punomćje da bi primio sudske troškove i troškove izvršenja na svoj račun, osim ako zakon kojim se uređuje sudski postupak u kojem je nastala izvršna isprava zahteva overu punomoćja.“

Ustavni sud ukazuje na to da se autentičnim tumačenjima zakona zakonskoj normi daje onaj smisao i značenje koje je zakonodavac imao u vidu prilikom njenog donošenja. Specifičnost takvog tumačenja je da njega vrši sopstveni stvaralac u postupku koji se primenjuje i prilikom stvaranja norme, jer se na postupak donošenja autentičnog tumačenja zakona i drugih akata koje donosi Narodna skupština, shodno primenjuju odredbe o postupku za donošenje zakona. Dakle, autentičnim tumačenjem sam zakonodavac, polazeći od razloga za usvajanje određene zakonske norme, obezbeđuje ostvarivanje smisla te norme i cilja zbog koga je uvedena u pravni poredak. Štaviše, polazeći od toga da se pitanje izvršenja i primene propisa vezuje za postupanje državnih organa, saglasno njihovoj nadležnosti utvrđenoj Ustavom i zakonom, Ustavni sud konstatuje da je donošenje autentičnog tumačenja od strane Narodne skupštine usmereno ka bližem određenju smisla normi koje zakon sadrži, čime se obezbeđuje njihovo pravilno izvršavanje i primena. Time se, međutim, ne zadire u ovlašćenje organa izvršne i sudske vlasti u postupku izvršavanja i primene zakona (videti Rešenje IU-121/2007 od 17. septembra 2009. godine).

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud konstatuje da se tumačenje sadržine odredbe člana 48. st. 1. i 6. ZIO izraženo u osporenom aktu razlikuje od autentičnih tumačenja donosioca sporne norme.

Ustavni sud dalje ukazuje na to da iz odredbe člana 89. stav 1. tačka 4) ZPP proizlazi da je punomoćnik advokat na osnovu punomoćja izdatog za vođenje parnice ovlašćen da od protivne strane primi i naplati dosuđene troškove. Prema navedenoj zakonskoj odredbi, parnična stranka ima mogućnost da punomoćnika advokata još u toku parnice ovlasti da od protivne strane primi i naplati dosuđene troškove i tada tom punomoćniku u postupku izvršenja nije potrebno da, uz predlog za izvršenje, prilaže posebno punomoćje. Navedenom odredbom punomoćniku je dato novo ovlašćenje koje nije imao do stupanja na snagu ZPP. Naime, takva odredba nije postojala u prethodnom Zakonu o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 125/04 i 111/09). Dakle, radi se o posebnoj odredbi ZPP, koja sadrži specijalno pravilo vezano za pravo na primanje i naplatu dosuđenih troškova, te stoga predstavlja izuzetak od pravila propisanog navedenom odredbom ZIO.

Sledom svega rečenog, Ustavni sud ocenjuje da se, u konkretnom slučaju, ne može prihvatiti zaključak Višeg suda u Čačku da se naplata potraživanja na ime dosuđenih troškova nije mogla odrediti prenosom novčanih sredstava na račun punomoćnika izvršnog poverioca.

Ovakva stanovišta je Ustavni sud već izrazio u Odluci Už-10353/2013 od 19. novembra 2015. godine, Odluci Už-10097/2016 od 25. aprila 2019. godine i Odluci Už-1304/2017 od 5. decembra 2019. godine.

6. Na osnovu izloženog i odredaba člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 - dr. Zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), Ustavni sud je u prvom delu tačke 1. izreke usvojio ustavnu žalbu, te utvrdio da je stavom drugim rešenja Višeg suda u Čačku Gž. 1107/19 od 11. maja 2020. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, dok je u tački 2. izreke poništio stav drugi rešenja iz tačke 1. i odredio da isti sud, u spornom delu, ponovo odluči o žalbi izvršnog dužnika izjavljenoj protiv rešenja Osnovnog suda u Ivanjici I. 371/19 od 9. aprila 2019. godine.

7. S obzirom na to da je utvrđena povreda prava na pravično suđenje i da je u tački 2. izreke naloženo otklanjanje štetnih posledica utvrđene povrede prava, Ustavni sud nije razmatrao navode o povredi prava iz čl. 36. i 58. Ustava. Iz istog razloga, Ustavni sud je u drugom delu tačke 1. izreke, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu.

8. Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Pravo advokata na naplatu troškova postupka na svoj račun

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti