Ustavna žalba zbog povrede prava na obrazloženu sudsku odluku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na pravično suđenje. Drugostepeni sud, potvrđujući prvostepenu presudu, nije u obrazloženju ocenio ključne žalbene navode podnositeljke koji su se odnosili na zahtev za isplatu naknade po osnovu ugovora o osiguranju.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-113/2013
09.06.2016.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, Katarina Manojlović Andrić, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i dr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Mire Kalember iz Bačke Topole, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 9. juna 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Mire Kalember i utvrđuje da je presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 3036/12 od 22. oktobra 2012. godine povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 3036/12 od 22. oktobra 2012. godine i određuje da navedeni sud donese novu odluku o žalbi podnositeljke izjavljenoj protiv stava drugog izreke presude Osnovnog suda u Subotici – Sudska jedinica u Bačkoj Topoli P1. 539/11 od 24. aprila 2012. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Mira Kalember iz Bačke Topole je, 8. januara 2013. godine, preko punomoćnika Ahmeta Hodžića, advokata iz Novog Sada, Ustavnom sudu podnela ustavnu žalbu protiv presude Osnovnog suda u Subotici – Sudska jedinica u Bačkoj Topoli P1. 539/11 od 24. aprila 2012. godine i presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 3036/12 od 22. oktobra 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Podnositeljka ustavne žalbe ističe da su osporenim presudama odbijeni kao neosnovani njeni tužbeni zahtevi kojim je tražila od tuženog DDOR “Novi Sad“ A.D. Ogranak – Filijala Bačka Topola da joj isplati naknadu nematerijalne štete i naknadu iz ugovora o osiguranju od posledica nesrećnog slučaja, te da Apelacioni sud u Novom Sadu nije odgovorio na pitanje zbog čega podnositeljki ne pripada navedena ugovorena naknada, ne navodeći neki eventualni osnov za isključenje od osiguranog slučaja. Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporene presude i naknadi joj nematerijalnu štetu.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnositeljke ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njeno Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Tužilja Mira Kalember, ovde podnositeljka ustavne žalbe, podnela je prvostepenom sudu tužbu protiv tuženog DDOR “Novi Sad“ A.D. Ogranak – Filijala Bačka Topola, radi naknade nematerijalne štete i isplate naknade po osnovu više ugovora o osiguranju koje su zaključili tužilja, kao osiguranik, i tuženi, kao osiguravač. U tužbi je, pored ostalog, navedeno da je tužilja bila zaposlena kod tuženog osiguravajućeg društva i da je 29. juna 2004. godine doživela povredu na radnom mestu.

Osnovni sud u Subotici – Sudska jedinica u Bačkoj Topoli je 24. aprila 2012. godine doneo osporenu presudu P1. 539/11, kojom je odbio kao neosnovane tužbene zahteve tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe. U obrazloženju osporene prvostepene presude je, pored ostalog, istaknuto: da je sud u sprovedenom dokaznom postupku utvrdio da je tužilja bila zaposlena kod tuženog na poslovima referenta osiguranja poljoprivrede, te da se ona povredila 29. juna 2004. godine na radnom mestu dok je pripremala štampač za rad, kada joj se stolica zarotirala i izmakla, pa je pala preko iste na leđa; da je tužilja u to vreme koristila daktilografsku stolicu koja ima donji statični deo i gornji sedalni deo koji rotira, a da se tužilja kritičnog dana nije okrenula da proveri položaj stolice, pa je ona promašila stolicu i sela na povišeni rukohvat u kom položaju je ostala, osećajući jaku mučninu i bol koji su zahvatili levu stranu tela, a da je stolica bila ispravna u vreme njenog korišćenja; da je rešenjem PIO Fonda od 21. oktobra 2005. godine utvrđeno kod tužilje postojanje potpunog gubitka radne sposobnosti, što je prouzrokovano 60% povredom na radu, a 40% ranijom bolešću, jer su kod tužilje i pre povređivanja postojale degenarativne promene koje su patologija kičmenog stuba, pa da je tuženi 5. decembra 2005. godine doneo rešenje, kojim je tužilji prestao radni odnos; da je po oceni prvostepenog suda tužilja u konkretnom slučaju učinila propust, jer nije pogledala gde treba da sedne, a što se od svakog zaposlenog uobičajeno očekuje, te da se ona nije uverila da može bezbedno da sedne u stolicu, ugrožavajući svoju sigurnost, a nijednim propisom nije posebno previđeno neko posebno obučavanje zaposlenih u pogledu korišćenja nameštaja na radnom mestu; da tužilja nije obavljala poslove koji spadaju u radno mesto sa povećanim rizikom, pa i akt o proceni rizika ne obuhvata njeno radno mesto, a da je svaki zaposleni dužan da obavesti poslodavca o svakoj vrsti potencijalne opasnosti koja bi mogla da utiče na bezbednost i zdravlje na radu; da je sud, polazeći od toga, utvrdio da tužilja pre i posle povređivanja nije ukazivala neposredno pretpostavljenom da je stolica nebezbedna i da ista predstavlja potencijalnu opasnost za njenu bezbednost, pa da u konkretnom slučaju nema propusta na strani tuženog zbog kojih bi postojala njegova deliktna odgovornost; da je prvostepeni sud ocenio da je neosnovan i tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila isplatu naknada iz ugovora o osiguranju od posledica nesrećnog slučaja, jer lumbalgija, diskopatija, spondiloza, spodilolistezija, spondioliza sakralgija, niofascitis, išalgija, fibriozitis i sve patoanatomske promene slabinsko – krstačne regije nisu obuhvaćene osiguranjem radnika od posledica nesrećnog slučaja.

Tužilja je 7. maja 2012. godine podnela žalbu protiv prvostepene presude u kojoj je, pored ostalog, istakla da je nezakonita odluka Osnovnog suda u Subotici u delu u kome je odbijen kao neosnovan njen tužbeni zahtev za isplatu naknade iz ugovora o osiguranju od posledica nesrećnog slučaja, jer je prvostepeni sud propustio da utvrdi sadržinu navedenih ugovora koje su zaključile parnične stranke i koji su rizici obuhvaćeni tim ugovorima, kao i da li je tužilja po tim ugovorima eventualno ostvarila određenu naknadu.

Odlučujući o žalbi tužilje, Apelacioni sud u Novom Sadu je osporenom presudom Gž1. 3036/12 od 22. oktobra 2012. godine odbio kao neosnovanu žalbu i potvrdio prvostepenu presudu. U obrazloženju osporene drugostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da povreda koju je tužilja kritičnom prilikom zadobila na svom radnom mestu, po oceni drugostepenog suda, predstavlja povredu na radu, ali da je za ostvarivanje prava na naknadu tražene štete potrebno i da se ispune drugi uslovi; da su načela odgovornosti za štetu prema odredbama člana 154. Zakona o obligacionim odnosima bazirana na krivici ili na odgovornosti za štetu od opasne stvari ili opasne delatnosti i da je pravilan zaključak prvostepenog suda da u konkretnom slučaju nema krivice tuženog što je tužilja pretrpela povredu na radu svojom nesmotrenošću, te da povreda nije nastala ni usled opasne stvari, odnosno opasne delatnosti tuženog; da činjenica da se tužilja povredila na radu i da je povodom spornog događaja sačinjena i prijava te povrede, po oceni drugostepenog suda, ne znači da je tuženi kao poslodavac i odgovoran za nastalu povredu, posebno kada je nesumnjivo utvrđeno da je do štete došlo isključivom krivicom povređene, odnosno tužilje; da se neosnovano žalbom tužilje ističe da prvostepena presuda ima nedostataka zbog kojih se ne može ispitati, odnosno da je doneta uz bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 12) Zakona o parničnom postupku, zato što pobijana presuda sadrži sve razloge o odlučnim činjenicama za presuđenje, budući da je prvostepeni sud obrazložio odbijanje tužbenih zahteva po svim pravnim osnovima po kojima su ti zahtevi postavljeni.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavistan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama Zakona o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) (u daljem tekstu: ranije važeći ZPP), koji se primenjivao na predmetni parnični postupak, bilo je propisano: da će drugostepeni sud presudom odbiti žalbu kao neosnovanu i potvrditi prvostepenu presudu kad nađe da ne postoje razlozi zbog kojih se presuda pobija, kao ni razlozi na koje pazi po službenoj dužnosti (član 375.); da u obrazloženju presude, odnosno rešenja drugostepeni sud treba da oceni žalbene navode od značaja i da navede razloge koje je uzeo u obzir po službenoj dužnosti (član 382. stav 1.).

5. Razmatrajući navode ustavne žalbe o povredi prava podnositeljke na pravično suđenje u predmetnom parničnom postupku, Ustavni sud je najpre zaključio da podnositeljka osporava presudu Osnovnog suda u Subotici – Sudska jedinica u Bačkoj Topoli P1. 539/11 od 24. aprila 2012. godine i presudu Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 3036/12 od 22. oktobra 2012. godine isključivo u delu kojim je pravnosnažno odbijen kao neosnovan njen tužbeni zahtev za isplatu naknada iz ugovora o osiguranju od posledica nesrećnog slučaja, koje je ona kao osiguranik zaključila sa tuženim poslodavcem koji je obavljao i delatnost u oblasti osiguranja. U tom smislu, podnositeljka ustavne žalbe zasniva svoje tvrdnje o povredi prava zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava na činjenici da Apelacioni sud u Novom Sadu nije odgovorio na pitanje iz njene žalbe zašto nema pravo na isplatu navedenih naknada, te da postupajući drugostepeni sud nije dao dovoljne razloge za svoje pravno stanovište u ovoj pravnoj stvari, a na kome je zasnovao osporenu presudu Gž1. 3036/12 od 22. oktobra 2012. godine.

Polazeći od iznetog, Ustavni sud ističe da je jedan od elemenata prava na pravično suđenje i pravo na obrazloženu sudsku odluku i ono podrazumeva obavezu suda da navede jasne, dovoljne i razumljive razloge na kojima zasniva svoju odluku, čime se istovremeno daje garancija stranci da je sud razmotrio njene navode i dokaze koje je istakla u postupku i da se takva odluka može ispitati po žalbi. Pri tome, ovakva obaveza ne znači da je sud dužan da u odluci da detaljne odgovore na sva postavljena pitanja i iznete argumente. Mera u kojoj postoji obaveza davanja obrazloženja zavisi od prirode odluke i instancione nadležnosti suda koji odluku donosi. Uzimajući u obzir da podnositeljka ustavne žalbe ukazuje da Apelacioni sud u Novom Sadu nije odgovorio na navode njene žalbe izjavljene protiv prvostepene presude, Ustavni sud napominje da je prema praksi Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu u takvoj pravnoj situaciji (prilikom ocene da li obrazloženje sudskog akta zadovoljava standarde pravičnog suđenja) neophodno sagledati da li je žalbeni sud ispitao odlučna pitanja koja su pred njega izneta ili se zadovoljio pukim potvrđivanjem odluke prvostepenog suda (videti presudu u predmetu Helle protiv Finske, predstavka broj 157/1996/776/1977 od 19. decembra 1997. godine, stav 60). U konkretnom slučaju, postupajući drugostepeni sud je u osporenoj presudi Gž1. 3036/12 od 22. oktobra 2012. godine konstatovao da je prvostepeni sud obrazložio odbijanje tužbenog zahteva podnositeljke po svim pravnim osnovima po kojima je ona te zahteve postavila i da navodi žalbe podnositeljke nisu od uticaja za drugačije odlučivanje u toj parnici.

S obzirom na navedeno, a imajući u vidu ključne navode podnositeljke ustavne žalbe iz žalbe podnete protiv presude Osnovnog suda u Subotici – Sudska jedinica u Bačkoj Topoli P1. 539/11 od 24. aprila 2012. godine, Ustavni sud je zaključio da Apelacioni sud u Novom Sadu nije odgovorio na pitanje da li štetni događaj predstavlja osigurani slučaj prema odredbama ugovora o osiguranju od posledica nesrećnog slučaja koje su zaključile parnične stranke, kada bi postojala obaveza osiguravača da isplati osiguraniku naknadu iz osiguranja, odnosno da li postoje razlozi koji isključuju obavezu tuženog osiguravača da isplati navedenu naknadu. Iz iznetih razloga, Ustavni sud je ocenio da osporena drugostepena presuda, u kojoj žalbeni sud nije izneo nijedan konkretni argument zašto podnositeljki ustavne žalbe ne pripada naknada iz ugovora o osiguranju i u kojoj se taj sud uopšte nije eksplicitno izjasnio o osnovanosti jednog od dva postavljena tužbena zahteva, nije obrazložena na način koji zadovoljava standarde pravičnog suđenja, uspostavljene ustavnosudskom praksom i praksom Evropskog suda za ljudska prava. Stoga je Ustavni sud zaključio da je osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 3036/12 od 22. oktobra 2012. godine povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na obrazloženu sudsku odluku, kao element prava na pravično suđenje, pa je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/1-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), te je odlučio kao u tački 1. izreke.

Ustavni sud je utvrdio da se štetne posledice učinjene povredom prava na pravično suđenje mogu otkloniti jedino poništajem osporene drugostepene presude i određivanjem da Apelacioni sud u Novom Sadu u ponovnom postupku donese novu odluku o žalbi podnositeljke izjavljenoj protiv stava drugog izreke presude Osnovnog suda u Subotici – Sudska jedinica u Bačkoj Topoli P1. 539/11 od 24. aprila 2012. godine (kojim je odlučeno o tužbenom zahtevu podnositeljke za isplatu naknade iz ugovora o osiguranju od posledica nesrećnog slučaja), pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučeno kao u tački 2. izreke.

6. Saglasno izloženom, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Ustavna žalba zbog povrede prava na obrazloženu sudsku odluku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti