Odluka Ustavnog suda o obaveznom zastupanju advokata po vanrednim pravnim lekovima

Kratak pregled

Ustavni sud odbija žalbu, potvrđujući da zakonska obaveza angažovanja advokata za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti ne povređuje pravo na pravno sredstvo. Ova mera obezbeđuje stručno zastupanje, a socijalno ugroženi imaju pravo na besplatnu pravnu pomoć.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-1130/2008
21.01.2010.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, dr Dragiša Slijepčević, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Krstana Lakića iz Novog Sada, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 21. januara 2010. godine, doneo je

O D L U K U

1. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Krstana Lakića izjavljena protiv rešenja Vrhovnog suda Srbije Sgzz. 491/08 od 11. juna 2008. godine.
2. Odbacuje se ustavna žalba Krstana Lakića izjavljena protiv rešenja Vrhovnog suda Srbije Rev. 405/06 od 2. marta 2006. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Krstan Lakića iz Novog Sada podneo je Ustavnom sudu 26. septembra 2008. godine ustavnu žalbu, a 2. decembra 2008. godine i dopunu ustavne žalbe, protiv rešenja Vrhovnog suda Srbije Sgzz. 491/08 od 11. juna 2008. godine i rešenja Vrhovnog suda Srbije Rev. 405/06 od 2. marta 2006. godine. U ustavnoj žalbi navodi da je Vrhovni sud Srbije odbacujući kao nedozvoljenu reviziju, jer nije naznačena vrednost spora, i odbacujući zahtev za zaštitu zakonitosti, jer ga kao stranku u postupku nije zastupalo lice koje je advokat, povredio njegovo pravo na jednaku sudsku zaštitu i na pravno sredstvo garantovano odredbama člana 36. Ustava Republike Srbije. Ovo iz razloga što kao socijalno ugroženo lice nije bio u materijalnoj mogućnosti da plati sudu troškove za izvođenje dokaza, niti da angažuje advokata, s obzirom da za to, po njegovom mišljenju, nije ni bilo potrebe, jer on ispunjava uslove iz člana 84. stav 2. Zakona o parničnom postupku.
2. Ustavna žalba je kao pravno sredstvo ustanovljena Ustavom Republike Srbije, koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u osporena rešenja i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice od značaja za odlučivanje u predmetnoj ustavnosudskoj stvari:
Osporenim rešenjem Vrhovnog suda Srbije Sgzz. 491/08 od 11. juna 2008. godine odbačen je kao nedozvoljen zahtev za zaštitu zakonitosti podnet od strane tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, protiv presude Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 299/05 od 15. septembra 2005. godine i presude Opštinskog suda u Novom Sadu P. 6314/97 od 5. oktobra 2004. godine. Navedenim presudama odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe kojim je tražio da se utvrdi ništavost kupoprodajnih ugovora od 13. i 20. februara 1968. godine, odnosno odbijena je žalba tužioca na prvostepenu presudu.
Tužilac se obratio Republičkom javnom tužilaštvu sa predlogom za podizanje zahteva za zaštitu zakonitosti protiv navedene pravosnažne sudske odluke, a Republički javni tužilac je dopisom Gt. I 3860/05 od 17. aprila 2008. godine obavestio tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, da neće podići zahtev za zaštitu zakonitosti protiv presuda Opštinskog i Okružnog suda. Stoga je tužilac, na osnovu ovlašćenja iz člana 418. Zakona o parničnom postupku, u roku od 30 dana po prijemu obaveštenja od Republičkog javnog tužilaštva lično podneo zahtev za zaštitu zakonitosti Vrhovnom sudu Srbije.
4. Zakonom o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", broj 125/04) propisano je: da stranku mora zastupati advokat u postupku po reviziji i zahtevu za zaštitu zakonitosti (član 84. stav 2.); da će neblagovremenu, nepotpunu ili nedozvoljenu reviziju, osim iz člana 389. ovog zakona, odbaciti rešenjem presednik veća prvostepenog suda, bez održavanja ročišta, a da je revizija, pored ostalog, nedozvoljena ako je izjavi lice koje nije advokat (član 401. stav 1. i stav 2. tačka 2)); da će neblagovremenu, nepotpunu ili nedozvoljenu reviziju odbaciti revizijski sud rešenjem, ako to, u granicama svojih ovlašćenja (član 401.), nije učinio prvostepeni sud (član 404.); da javni tužilac može podići zahtev za zaštitu zakonitosti protiv pravnosnažne sudske odluke po službenoj dužnosti ili na predlog stranke u roku od tri meseca (član 413. stav 1.); da o zahtevu za zaštitu zakonitosti odlučuje Vrhovni sud Srbije (član 415.); da ukoliko javni tužilac ne podigne zahtev za zaštitu zakonitosti u rokovima predviđenim zakonom, stranka koja je podnela predlog, ovlašćena je da u roku od 30 dana od dana prijema obaveštenja da javni tužilac neće izjaviti zahtev za zaštitu zakonitosti, sama izjavi ovaj pravni lek (član 418.); da će se u postupku povodom zahteva za zaštitu zakonitosti, shodno primenjivati odredbe člana 397, čl. 400-406, čl. 410. i 411. Zakona o parničnom postupku (član 421. stav 2.).
5. Ocenjujući navode i razloge iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta citiranih odredaba Ustava i zakona, Ustavni sud je utvrdio da je osporeno rešenje Vrhovnog suda Srbije Sgzz. 491/08 od 11. juna 2008. godine doneo Ustavom i zakonom ustanovljeni sud, koji je u skladu sa svojim ovlašćenjima iz Zakona o parničnom postupku, odbacio zahtev za zaštitu zakonitosti kao nedozvoljen, jer je izjavljen od strane lica koje nije advokat.
Zakon o parničnom postupku je propisivanjem razloga zbog kojih se može, odnosno ne može izjaviti revizija i zahtev za zaštitu zakonitosti, ograničio raspravljanje po ovim vanrednim pravnim lekovima samo na pravna pitanja, zbog čega je imperativnom odredbom člana 84. stav 2. Zakona o parničnom postupku izričito propisano da stranku u postupku po reviziji i zahtevu za zaštitu zakonitosti, mora zastupati advokat. Ustavni sud je u Odluci broj IU-193/2004 od 28. septembra 2006. godine, ocenjujući ustavnost, pored ostalih, i odredaba člana 84. stav 2. i člana 401. stav 2. tačka 2) Zakona o parničnom postupku, stao na stanovište da se takvim propisivanjem ne ograničavaju građani u zaštiti svojih prava, već se zahtevom za stručnim zastupanjem, zbog složenosti postupka, važnosti spora i efikasnosti suđenja pred najvišim sudom u Republici, u postupku po vanrednim pravnim lekovima štite prava stranaka, za čiju je zaštitu neophodno stručno pravno znanje i iskustvo.
Ustavni sud je stanovišta da se konstituisanjem zakonske obaveze angažovanja advokata za zastupanje po vanrednim pravnim sredstvima pred Vrhovnim sudom Srbije, stranci ne uskraćuje mogućnost pristupa sudu. Ovo iz razloga što je u slučaju nemogućnosti angažovanja advokata zbog lošeg opšteg materijalnog stanja podnosilac ustavne žalbe mogao ostvariti pravo na besplatno stručno zastupanje od strane advokata pod uslovima i na način propisan odredbama člana 166. st. 1. do 3. Zakona o parničnom postupku. Podnosilac ustavne žalbe nije ukazao da mu je to pravo uskraćeno.
U konkretnoj pravnoj stvari zahtev za zaštitu zakonitosti odbačen je kao nedozvoljen, zbog nepostojanja zakonom propisanih pretpostavki za dozvoljenost ovog vanrednog pravnog sredstva, te Vrhovni sud osporenim rešenjem nije neposredno odlučivao o pravima podnosioca ustavne žalbe. Prema tome, izjavljivanje zahteva za zaštitu zakonitosti lično, od strane parnične stranke koja nije advokat, predstavlja nedostatak koji izjavljeni vanredni pravni lek čini nedozvoljenim, u skladu sa članom 401. stav 2. tačka 2) Zakona. Na osnovu navedenog, Ustavni sud je ocenio da osporenim rešenjem Vrhovnog suda Srbije Sgzz. 491/08, kojim je zahtev za zaštitu zakonitosti odbačen kao zakonska posledica izjavljivanja nedozvoljenog zahteva, nisu povređena Ustavom garantovanog prava podnosioca ustavne žalbe na jednaku pravnu zaštitu i na pravno sredstvo iz člana 36. Ustava.
6. Prema odredbi člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', broj 109/07), koji je stupio na snagu 6. decembra 2007. godine, ustavna žalba se može izjaviti u roku od 30 dana od dana dostavljanja pojedinačnog akta, odnosno od dana preduzimanja radnje kojom se povređuje ili uskraćuje ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom.
Odredbom člana 113. stav 2. Zakona je propisano da se ustavna žalba može izjaviti i protiv pojedinačnog akta ili radnje državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje, a kojim je povređeno ili uskraćeno ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom, ako je taj akt ili radnja izvršena od dana proglašenja Ustava do dana stupanja na snagu ovog zakona.
Iz navedenih odredaba člana 170. Ustava i Zakona o Ustavnom sudu proizlazi da se ustavna žalba može izjaviti samo protiv pojedinačnog akta koji je donet ili radnje koja je izvršena nakon proglašenja Ustava Republike Srbije, 8. novembra 2006. godine.
Polazeći od navedenog, odlučujući o delu ustavne žalbe izjavljene protiv rešenja Vrhovnog suda Srbije Rev. 405/06 od 2. marta 2006. godine, koje je doneto pre stupanja na snagu Ustava, Ustavni sud je ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom za vođenje postupka.
7. Na osnovu izloženog i odredaba člana 89. stav 1. u vezi člana 45. tačka 9) i člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda (''Službeni glasnik RS'', br. 24/08 i 27/08), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK
USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Odluka Ustavnog suda o obaveznom zastupanju advokata po vanrednim pravnim lekovima

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti