Usvajanje žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku jer je radni spor trajao preko osam godina. Međutim, odbijen je deo žalbe protiv presude Vrhovnog suda, kojom je odbijen zahtev da se poslodavac obaveže na zasnivanje radnog odnosa.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Desanke Milanov iz Aranđelovca , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 31. oktobra 2012. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Desanke Milanov i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Aranđelovcu u predmetu P. 523/06 povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Desanke Milanov izjavljena protiv presude Vrhovnog suda Srbije Rev. II 485/09 od 21. oktobra 2009. godine.

3. Odluku objaviti u “Službenom glasniku Republike Srbije“.

O b r a z l o ž e nj e

1. Desanka Milanov iz Aranđelovca je 29. januara 2010. godine podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog suda Srbije Rev. II 485/09 od 21. oktobra 2009. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava na rad iz člana 60. Ustava.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je podnositeljka ustavne žalbe podnela tužbu protiv Republike Srbije , radi obavezivanja tužene da donese rešenje o prijemu podnositeljke u radni odnos, a na osnovu odluke direktora tužene o izboru podnositeljke na konkursu za radno mesto poreskog kontrolora od 15. juna 2001. godine i radi poništaja rešenja tužene br. 112-678-01-05 od 26. jula 2001. godine, kojim je poništena navedena odluka o izboru podnositeljke na konkursu; da su pravnosnažnom presudom Opštinskog suda u Aranđelovcu P. 523/06 od 17. novembra 2006. godine usvojeni tužbeni zahtevi podnositeljke; da je Vrhovni sud Srbije, odlučujući o reviziji tužene, doneo osporenu presudu kojom je ukinuo nižestepene presude u delu u kome se tužena obavezuje da donese rešenje o prijemu u radni odnos podnositeljke ustavne žalbe i odbacio kao nedozvoljenu tužbu u tom delu, pogrešno nalazeći da ne spada u sudsku nadležnost odlučivanje o zahtevu da se obaveže poslodavac da donese odluku o zasnivanju radnog odnosa; da je pravnosnažnom prvostepenom presudom poništeno rešenje tužene br. 112-678-01-05 od 26. jula 2001. godine (kojim je poništena odluka o izboru podnositeljke ustavne žalbe na konkursu za radno mesto poreskog kontrolora), čime je konvalidirana odluka o izboru podnositeljke na konkursu, te je tužena bila u obavezi da sa podnositeljkom zasnuje radni odnos u skladu sa odredbom člana 10. stav 3. Zakona o radnim odnosima u državnim organima; da revizijski sud nije objasnio na koji način može da se sprovede odluka o izboru na konkursu i da je tek nakon više od osam godina od dana podnošenja tužbe našao da ne postoji sudska nadležnost za odlučivanje o navedenom tužbenom zahtevu podnositeljke, pa ona smatra da je povređeno i njeno pravo na suđenje u razumnom roku; da je osporenom revizijskom presudom povređeno i pravo podnositeljke na rad, jer je ona onemogućena da ostvari svoja prava po osnovu rada “koja su joj pripadala po osnovu validne odluke direktora tužene od 15. juna 2001. godine“ .

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnositeljke ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njeno Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u spise predmeta Opštinskog suda u Aranđelovcu P. 523/06 , pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Tužilja Desanka Milanov, ovde podnositeljka ustavne žalbe, je 23. jula 2001. godine podnela Opštinskom sudu u Aranđelovcu tužbu protiv tužene Republike Srbije – Ministarstvo finansija – Poreska uprava, radi obavezivanja tužene da donese rešenje o prijemu tužilje u radni odnos, a na osnovu odluke direktora tužene o izboru tužilje na konkursu za radno mesto poreskog kontrolora od 15. juna 2001. godine i radi poništaja rešenja tužene br. 112-678-01-05 od 26. jula 2001. godine, kojim je poništena navedena odluka o izboru tužilje na konkursu. Predmet je zaveden pod brojem P. 517/01.

Prvostepeni sud je 14. decembra 2001. godine doneo presudu P. 517/01, kojom je usvojio tužbene zahteve tužilje.

Odlučujući o žalbi tužene, Okružni sud u Kragujevcu je rešenjem Gž. 223/02 od 6. marta 2002. godine ukinuo presudu Opštinskog suda u Aranđelovcu P. 517/01 od 14. decembra 2001. godine i vratio predmet prvostepenom sudu na ponovni postupak i odlučivanje, ističući da prvostepeni sud nije cenio činjenicu da je Okružno javno tužilaštvo iz Kragujevca podnelo tuženoj izveštaj da se protiv tužilje vodi krivični postupak za krivično delo zloupotrebe službenog položaja iz člana 242. stav 3. u vezi st. 1. i 2. Krivičnog zakonika i da nije utvrdio da li bi organi tužene izabrali tužilju za radno mesto poreskog kontrolora da su znali da se protiv nje vodi istraga.

U ponovnom postupku, predmet je zaveden pod brojem P. 317/02. Opštinski sud u Aranđelovcu je 23. aprila 2002. godine doneo presudu P. 317/02, kojom je usvojio tužbene zahteve tužilje.

Odlučujući o žalbi tužene, Okružni sud u Kragujevcu je 24. septembra 2002. godine doneo rešenje Gž. 1146/02 kojim je ukinuo presudu Opštinskog suda u Aranđelovcu P. 317/02 od 23. aprila 2002. godine i predmet vratio drugom veću prvostepenog suda na ponovni postupak i odlučivanje.

U ponovnom postupku, predmet je zaveden pod brojem P. 997/02. Prvostepeni sud je 25. marta 2003. godine doneo presudu P. 997/02, kojom je usvojio tužbene zahteve tužilje. Prvostepena presuda je 12. juna 2003. godine otpravljena iz suda.

Odlučujući o žalbi tužene, Okružni sud u Kragujevcu je 25. maja 2004. godine doneo presudu Gž. 1241/03, kojom je preinačio prvostepenu presudu tako što je odbio kao neosnovane tužbene zahteve tužilje.

Postupajući po reviziji tužilje izjavljenoj protiv drugostepene presude, Vrhovni sud Srbije je rešenjem Rev. 179/05 od 14. decembra 2005. godine ukinuo prvostepenu i drugostepenu presudu, te je vratio predmet Opštinskom sudu u Aranđelovcu na ponovni postupak i odlučivanje.

U ponovnom postupku, predmet je zaveden pod brojem P. 523/06 i prvo ročište za glavnu raspravu je zakazano za 4. jul 2006. godine. Opštinski sud u Aranđelovcu je 17. novembra 2006. godine doneo presudu P. 523/06, kojom je usvojio tužbene zahteve tužilje. U obrazloženju prvostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da je sud u dokaznom postupku utvrdio da je tužena 15. maja 2001. godine u dnevnom listu “Borba“ raspisala konkurs za radno mesto poreskog kontrolora na koji su se javil i tužilja i još četiri kandidata i da je na predlog komisije tužene direktor doneo rešenje br. 112-678/2001-05 od 15. juna 2001. godine, kojim je izabrao tužilju za prijem u radni odnos za navedeno radno mesto; da se ostali kandidati nisu žalili na odluku o izboru tužilje, te je ta odluka postala konačna 12. jula 2001. godine i da, uprkos tome, direktor tužene nije doneo rešenje o prijemu tužilje u radni odnos, u smislu člana 10. stav 3. Zakona o radnim odnosima u državnim organima, već je doneo pobijano rešenje br. 112-678/01-05 od 26. jula 2001. godine kojim je poništio odluku o izboru tužilje na konkursu; da je pobijano rešenje doneto zbog toga što je direktor tužene 11. jula 2001. godine dobio akt Okružnog javnog tužilaštva u Kragujevcu Kt. 136/01, kojim je obavešten da je protiv tužilje podnet zahtev za sprovođenje istrage zbog osnovane sumnje da je izvršila krivično delo zloupotrebe službenog položaja iz člana 242. stav 3. u vezi st. 1. i 2. Krivičnog zakonika; da je sud ocenio da tužena nije mogla pobijanim rešenjem da poništi sopstvenu odluku o izboru tužilje na konkursu, imajući u vidu da je ta odluka 12. jula 2001. godine postala konačna protekom roka za ulaganje prigovora; da je odluka o izboru, u smislu odredaba čl. 253. i 254. Zakona o opštem upravnom postupku, mogla biti poništena ili ukinuta u postupku službenog nadzora od strane drugostepenog organa uprave ili je mogla biti poništena u sudskom postupku; da se prijem u radni odnos određenog lica, u smislu odredbe člana 10. stav 3. Zakona o radnim odnosima u državnim organima, vrši donošenjem rešenja o prijemu u radni odnos, a na osnovu konačne odluke o izboru i da je, po oceni suda, pravno dejstvo odluke od 15. juna 2001. godine u tome što za tuženu stvara obavezu da donese rešenje o prijemu tužilje u radni odnos i zasnuje sa njom radni odnos stupanjem na rad.

Odlučujući o žalbi tužene, Okružni sud u Kragujevcu je 19. januara 2007. godine doneo presudu Gž1. 44/07 kojom je preinačio prvostepenu presudu tako što je odbio kao neosnovane tužbene zahteve tužilje.

Odlučujući o reviziji tužilje izjavljenoj protiv drugostepene presude, Vrhovni sud Srbije je rešenjem Rev. 712/07 od 19. marta 2008. godine ukinuo drugostepenu presudu i vratio predmet Okružnom sudu u Kragujevcu na ponovni postupak i odlučivanje, nalazeći da je drugostepeni sud zasnovao svoju odluku na činjenici koja nije utvrđena u prvostepenom postupku i da treba utvrditi da li je protiv tužilje bio podignut zahtev za sprovođenje istrage i optužnica zbog krivičnog dela zloupotrebe službenog položaja u momentu raspisivanja oglasa i donošenja odluke tužene o izboru tužilje.

U ponovnom drugostepenom postupku, predmet je zaveden pod brojem Gž1. 343/08. Odlučujući o žalbi tužene izjavljenoj protiv presude Opštinskog suda u Aranđelovcu P. 523/06 od 17. novembra 2006. godine, Okružni sud u Kragujevcu je presudom Gž1. 343/08 od 26. novembra 2008. godine odbio kao neosnovanu žalbu i potvrdio prvostepenu presudu. U obrazloženju drugostepene presude je, pored ostalog, istaknuto: da je sud na osnovu sprovedenog dokaznog postupka utvrdio da je protiv tužilje pred istim sudom pokrenuta istraga zbog osnovane sumnje da je izvršila krivično delo zloupotrebe službenog položaja iz člana 242. stav 3. u vezi st. 1. i 2. Krivičnog zakonika i da je istražni sudija 29. avgusta 2001. godine doneo rešenje o sprovođenju istrage protiv tužilje; da je pravilna ocena prvostepenog suda da je pobijano rešenje nezakonito, jer se protiv tužilje nije vodio krivični postupak u vreme objavljivanja oglasa za konkurs i donošenja rešenja o izboru tužilje, već je rešenje o sprovođenju istrage protiv nje doneto nakon što je rešenje o izboru postalo konačno; da je imajući u vidu navedeno, tužena bila dužna da u skladu sa odredbom člana 10. stav 3. Zakona o radnim odnosima u državnim organima donese rešenje o prijemu tužilje u radni odnos nakon što je postala konačna odluka o njenom izboru na konkursu.

Odlučujući o reviziji tužene izjavljenoj protiv navedene drugostepene presude, Vrhovni sud Srbije je 21. oktobra 2009. godine doneo osporenu presudu Rev. II 485/09, kojom je: u stavu prvom izreke delimično odbio reviziju izjavljenu protiv drugostepene presude u delu u kome je usvojen tužbeni zahtev tužilje za poništaj rešenja tužene br. 112-678-01-05 od 26. jula 2001. godine; u stavu drugom izreke delimično usvojio reviziju i ukinuo prvostepenu i drugostepenu presudu u delu u kome je obavezana tužena da donese rešenje o prijemu tužilje u radni odnos, a na osnovu odluke direktora tužene o izboru tužilje na konkursu za radno mesto poreskog kontrolora od 15. juna 2001. godine, te je u tom delu odbacio tužbu kao nedozvoljenu. U obrazloženju osporene revizijske presude je, pored ostalog, navedeno: da su nižestepeni sudovi pravilno primenili merodavno pravo kada su zaključili da je nezakonito rešenje tužene od 26. jula 2001. godine, kojim je van snage stavljena odluka o prijemu tužilje; da je tužilja u momentu donošenja odluke o njenom izboru ispunjavala sve opšte i posebne uslove konkursa, jer je rešenje o sprovođenju istrage protiv nje doneto tek nakon što je navedeni upravni akt postao konačan; da je osnovana revizija u delu u kome se pobija presuda, kojom je odlučeno o zahtevu tužilje da se obaveže tužena da donese rešenje o prijemu tužilje u radni odnos; da predmet sudskog postupka može da bude zakonitost odluke kojom je odlučeno o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa i da ne spada u sudsku nadležnost odlučivanje o zahtevu da se obaveže poslodavac da donese rešenje o zasnivanju radnog odnosa, te da je u tom delu tužba nedozvoljena.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu poziva podnositeljka ustavne žalbe, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči pravo na rad, u skladu sa zakonom, da svako im a pravo na slobodan izbor rada i da su svima, pod jednakim uslovima, dostupna sva radna mesta, te da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa i da se niko tih prava ne može odreći, kao i da se ž enama, omladini i invalidima omogućuju posebna zaštita na radu i posebni uslovi rada, u skladu sa zakonom (član 60.).

Odredbama Zakona o parničnom postupku (“Službeni glasnik SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i “Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02) (u daljem tekstu: ranije važeći ZPP), koji je važio u vreme podnošenja tužbe u predmetnom parničnom postupku, bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.); da se presuda mora pismeno izraditi u roku od osam dana od donošenja (član 337. stav 1.); da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito pre određivanja rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 434.).

Odredbama Zakona o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09 ) (u daljem tekstu: ZPP) , koji je stupio na snagu 23. februara 2005. godine, sadrži slične odredbe koje se odnose na efikasno postupanje suda i hitno rešavanje radnih sporova, dok je ostalim odredbama koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari propisano: da je prvostepeni sud dužan da odmah po prijemu rešenja drugostepenog suda zakaže ročište za glavnu raspravu u roku do 30 dana od dana prijema rešenja drugostepenog suda (člana 384. stav 1.); da će se ako u čl. 394-410. ovog zakona nije što drugo određeno, u postupku povodom revizije shodno primenjivati odredbe ovog zakona o žalbi protiv presude iz člana 342, 356. st. 2. i 3, čl. 357, 358. i 363, člana 366. st. 2. i 3, člana 367. stav 2, čl. 368, 373, 378. i čl. 381-384. ovog zakona (član 411.).

Odredbama Zakona o radnim odnosima u državnim organima (“Službeni glasnik RS“, br. 48/91, 66/91 i 39/02), koje su važile u vreme nastanka spornog odnosa, bilo je propisano: da se u radni odnos u državnom organu može primiti lice koje je državljanin SRJ, koje je punoletno i ima opštu zdravstvenu sposobnost i propisanu stručnu spremu, koje nije osuđivano za krivično delo na bezuslovnu kaznu zatvora od najmanje šest meseci ili za kažnjivo delo koje ga čini nepodobnim za obavljanje poslova u državnom organu i koje ispunjava druge uslove utvrđene zakonom, drugim propisima ili aktom o sistematizaciji radnih mesta u organu (član 6. stav 1. tačka 1) – 6)); da se lice prima u radni odnos u državnom organu, pored ostalog, na osnovu konačne odluke funkcionera koji rukovodi državnim organom o izboru između prijavljenih kandidata i da se radni odnos zasniva se danom stupanja na rad lica iz stava 1. ovog člana (član 8. stav 1. tačka 2) i stav 2.); da odluku o izboru između prijavljenih kandidata donosi funkcioner koji rukovodi državnim organom u roku od 15 dana od dana isteka roka za oglašavanje i da posle donošenja konačne odluke o izboru funkcioner koji rukovodi državnim organom donosi rešenje o prijemu u radni odnos (član 10. st. 1. i 3.).

5. Ispitujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na predmetni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak pokrenut 23. jula 2001. godine , podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Aranđelovcu i da je ovaj postupak okončan donošenjem osporene presude Vrhovnog suda Srbije Rev. II 485/09 od 21. oktobra 2009. godine.

Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud je utvrdio da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak trajno okončava, Ustavni sud je ocenio da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir celokupan period trajanja postupka.

Kada je reč o dužini trajanja osporenog sudskog postupka, Ustavni sud je zaključio da je ova parnica trajala osam godina i tri meseca, što samo po sebi ukazuje na činjenicu da parnični postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretn om predmetu, ponašanja podnositeljke ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja raspravljanog prava za podnositeljku, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

S tim u vezi, Ustavni sud je ocenio da je u ovom predmetu nije bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja koja bi se odrazila na dužinu trajanja parnice. Naime, prvostepeni sud je, odlučujući o osnovanosti tužbenih zahteva podnositeljke ustavne žalbe, trebalo da utvrdi da li je u momentu raspisivanja oglasa i donošenja odluke tužene o izboru podnositeljke na konkursu za radno mesto poreskog kontrolora protiv nje pokrenut krivični postupak zbog osnovane sumnje da je učinila krivično delo zloupotrebe službenog položaja, odnosno da oceni da li je činjenica da podnositeljka nakon završenog konkursa nije ispunjavala poseban uslov za navedeno radno mesto od uticaja na zasnivanje njenog radnog odnosa kod tužene.

Ispitujući ponašanje podnositeljke ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da su ona i njen punomoćnik preduzeli sve procesne radnje kako bi se ovaj radni spor hitno okončao.

Ustavni sud smatra da je podnositeljka ustavne žalbe imala legitiman interese da se blagovremeno okonča ovaj parnični postupak. Parnice u kojima se ispituje zakonitost rešenja kojima je poništena odluka o izboru nekog lica na konkursu za odgovarajuće radno mesto, po mišljenju Ustavnog suda, spadaju u predmete u kojima se zahteva posebna efikasnost i marljivost suda.

Ustavni sud je ocenio da je nedelotvorno i pogrešno postupanje Opštinskog suda u Aranđelovcu prvenstveno uticalo na neopravdano i nerazumno dugo trajanje ovog parničnog postupka. Odgovornost navedenog suda za nerazumno dugo trajanje ovog radnog spora se u najvećoj meri ogleda u tome što su tri prvostepene presude u ovoj pravnoj stvari bile ukinute, što je imalo za posledicu vraćanje predmeta prvostepenom sudu na ponovni postupak i odlučivanje. Zauzimanje neutemeljenog pravnog stanovišta u ovom predmetu i nepostupanje Opštinskog suda u Aranđelovcu po nalozima sudova više instance, po oceni Ustavnog suda, predstavljaju presudne razloge za prekomernu dužinu trajanja parničnog postupka koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe. Ustavni sud je imao u vidu i stav Evropskog suda za ljudska prava, po kome činjenica da se više puta nalaže ponavljanje razmatranja jednog predmeta pred nižom instancom može, sama po sebi, otkriti ozbiljni nedostatak u pravnom sistemu države (videti presudu u predmetu „Pavlyulynets protiv Ukrajine“ od 6. septembra 2005. godine). Pored toga, Opštinski sud u Aranđelovcu je prekoračio rok za izradu pismenog otpravka presude P. 997/02 koja je doneta 25. marta 2003. godine, a koja je otpravljena parničnim strankama tek 12. juna 2003. godine , uzimajući u obzir odredbu člana 337. stav 1. ranije važećeg ZPP. O brojnim propustima Opštinskog suda u Aranđelovcu u ovom predmetu govori i činjenica da je navedeni prvostepeni sud tek nakon šest meseci od dana prijema rešenja Vrhovnog suda Srbije Rev. 179/05 od 14. decembra 2005. godine zakazao prvo ročište u ponovnom postupku, iako je prema odredbama člana 384. stav 1. i člana 411. ZPP bio dužan to da učini u roku do 30 dana od dana prijema revizijskog rešenja. Ustavni sud nalazi i da Okružni sud u Kragujevcu snosi odgovornost za nerazumno dugo trajanje ove parnice, jer je presudu Gž1. 44/07 od 19. januara 2007. godine zasnovao na činjeničnom stanju koje nije utvrđeno u prvostepenom postupku, što je imalo za pravnu posledicu ukidanje presude od strane Vrhovnog suda Srbije i vraćanje predmeta drugostepenom sudu na ponovni postupak i odlučivanje.

Polazeći od svega navedenog, a imajući u vidu dužnost sudova da hitno postupaju prilikom rešavanja radnih sporova, Ustavni sud je ocenio da je, u konkretnom slučaju, povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu u tom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (“Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11), i odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Razmatrajući razloge i navode ustavne žalbe sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je zaključio da je potrebno ispitati da li je Vrhovni sud Srbije arbitrerno primenio merodavno pravo na štetu podnositeljke ustavne žalbe, nalazeći da su sudovi apsolutno nenadležni za odlučivanje o tužbenom zahtevu kojim se traži da poslodavac donese rešenje o prijemu zaposlenog u radni odnos nakon konačne odluke kojom se vrši izbor kandidata za odgovarajuće radno mesto.

U tom smislu, Ustavni sud je konstatovao da su odredbama člana 6. stav 1. tač. 1) – 5) Zakona o radnim odnosima u državnim organima bili propisani opšti uslovi za zasnivanje radnog odnosa u državnom organu, te je svaki kandidat morao biti punoletni državljanin SRJ, koji ima opštu zdravstvenu sposobnost i propisanu stručnu spremu i koji nije osuđivan za krivično delo na bezuslovnu kaznu zatvora od najmanje šest meseci ili za kažnjivo delo koje ga čini nepodobnim za obavljanje poslova u državnom organu. Kandidat za zasnivanje radnog odnosa u državnim organima je, u smislu člana 6. stav 1. tačka 6) navedenog zakona, morao da ispuni i druge posebne uslove utvrđene zakonom, drugim propisima ili aktom o sistematizaciji radnih mesta u organu. S obzirom na to da je odredbama Pravilnika o organizaciji i sistematizaciji radnih mesta tužene bi lo predviđeno da protiv kandidata za radno mesto poreskog kontrolora ne sme da se vodi krivični postupak za krivično delo koje ga čini nepodobnim za obavljanje poslova u tom državnom organu, Ustavni sud je našao da je podnositeljka ustavne žalbe morala da ispuni i taj negativni uslov za zasnivanje radnog odnosa kod tužene. Polazeći od navedenog, a imajući u vidu da je protiv podnositeljke ustavne žalbe, neposredno nakon što je postalo konačno rešenje direktora tužene o njenom izboru na konkursu za radno mesto poreskog kontrolora, pokrenut krivični postupak zbog osnovane sumnje da je izvršila krivično delo zloupotrebe službenog položaja iz člana 242. stav 3. u vezi st. 1. i 2. Krivičnog zakonika (donošenjem rešenja istražnog sudije o sprovođenju istrage protiv podnositeljke od 29. avgusta 2001. godine), Ustavni sud je našao da je Vrhovni sud Srbije izveo ustavnopravno prihvatljiv zaključak kada je ocenio da podnositeljka ne ispunja poseban uslov za zasnivanje radnog odnosa i da tužena nema obavezu da, u smislu odredbe člana 10. stav 3. Zakona o radnim odnosima u državnim organima, donese rešenje o prijemu podnositeljke u radni odnos. Činjenica da je podnositeljka ustavne žalbe ispunjavala navedeni posebni uslov u momentu raspisivanja konkursa za radno mesto poreskog kontrolora i donošenja rešenja o njenom izboru, po oceni Ustavnog suda, nije dovoljna da ona zasnuje radni odnos kod tužene, posebno ukoliko je taj uslov kasnije “otpao“. Pored toga, Ustavni sud smatra da je revizijski sud dao dovoljne, jasne i ustavnopravno prihvatljive razloge kada je ocenio da ne spada u sudsku nadležnost odlučivanje o tužbenom zahtevu podnosioca kojim je tražio da se obaveže tuženi poslodavac da donese rešenje o njegovom prijemu u radni odnos. Iz svih iznetih razloga, Ustavni sud je ocenio da osporenom revizijskom presudom nije povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje.

Uzimajući u obzir da podnositeljka ustavne žalbe nije ispunjavala posebne uslove iz člana 6. stav 1. tačka 6) Zakona o radnim odnosima za zasnivanje radnog odnosa kod tužene, Ustavni sud je ocenio da osporenom revizijskom presudom nije ni moglo da bude povređeno pravo podnositeljke na rad iz člana 60. Ustava.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu u ovom delu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, te je odlučio kao u tački 2. izreke.

7. S obzirom na to da podnositeljka ustavne žalbe nije podnela zahtev za naknadu štete, Ustavni sud je, u smislu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, zaključio da je objavljivanje ove odluke u „Službenom glasniku Republike Srbije“ dovoljno da se postigne pravično zadov oljenje podnositeljke zbog utvrđene povrede navedenog ustavnog prava, pa je odlučio kao u tački 3. izreke.

8. Sledom rečenog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Usvajanje žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti