Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u postupku dugom 13 godina

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao 13 godina. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete u iznosu od 1.300 evra zbog prekomerne dužine postupka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi N. K. iz B, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 17. aprila 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba N. K. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P1. 1743/08 (raniji broj P1. 646/97) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.300 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

3. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. N. K. iz B. je 11. marta 2011. godine, preko punomoćnika M. R, advokata iz B, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u parničnom postupku koji se vodio pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P1. 1743/08.

Podnosilac ustavne žalbe je naveo: da je još 11. decembra 1997. godine podneo Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu tužbu radi poništaja odluke o dodeli stana, protiv tuženog „E. – n.“, a.d. N. B; da je 26. aprila 2001. godine doneta prvostepena presuda P. 646/97 kojom je u stavu prvom izreke usvojen tužbeni zahtev tužioca i poništena odluka tuženog kojom je umešaču R. D. dodeljen stan dok je u stavu drugom izreke odbačen deo tužbenog zahteva kojim je tražio da se utvrdi da tužiocu pripada 96 bodova i drugo mesto na rang listi kao i pravo na dodelu istog stana; da je Okružni sud u Beogradu 25. septembra 2002. godine ukinuo prvostepenu presudu u stavu prvom i u tom delu je vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak; da je prvostepeni sud nakon sedam godina 19. maja 2009. godine odbacio tužbeni zahtev iz razloga što tužilac više nije imao legitimaciju za vođenje spora jer se penzionisao; da je drugostepeni sud 1. decembra 2010. godine potvrdio prvostepenu presudu; da mu je zbog neopravdano dugog vođenja predmetnog postupka, a posebno nakon prvog ukidanja prvostepene presude povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

Zahteva naknadu nematerijalne i materijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13-Odluka US) je po svojoj sadržini identična odredbi člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Trećeg osnovnog suda u Beogradu 10P1. 14989/10 (ranije predmet Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 1743/08), utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 11. decembra 1997. godine Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu podneo tužbu protiv tuženog d.d. „N.“ B, radi poništaja odluke o dodeli stana. Predmet je dobio broj P. 646/97. Na strani tuženog parnici je pridružen i umešač R. D. kome je sporni stan dodeljen.

Pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu bilo je održano 12 ročišta za glavnu raspravu na kojima je izvršen uvid u raznu dokumentaciju i akta tuženog, izvedeni su dokazi saslušanjem parničnih stranaka, umešača, svedoka kao i uviđajem suda na licu mesta; dok pet ročišta nije bilo održano i to: tri jer pozvani svedok nije pristupio, te je i novčano kažnjen, jedno na zahtev punomoćnika tuženog, a jedno zbog nedostataka procesnih pretpostavki.

Presudom Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 646/97 od 26. aprila 2001. godine u stavu prvom izreke usvojen je tužbeni zahtev tužioca, pa je poništena kao nezakonita odluka Komisije za stambena pitanja tuženog od 11. septembra 1997. godine, kojom je umešaču dodeljen u zakup na neodređeno vreme određen stan iz fonda solidarnosti, kao i odluka Upravnog odbora tuženog od 5. novembra 1997. godine, kojom je odbijen prigovor tužioca i potvrđena odluka Stambene komisije tuženog od 11. septembra 1997. godine; u stavu drugom izreke odbačena je tužba u delu tužbenog zahteva kojim je traženo da se utvrdi da tužiocu pripada pravo od 96 bodova i drugo mesto na rang listi kao i pravo na dodelu u zakup na neodređeno vreme tog stana; u stavu trećem izreke obavezan je tuženi da tužiocu na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 17.330,00 dinara.

Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž1. 1497/02 od 25. septembra 2002. godine ukinuta je presuda Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 646/97 od 26. aprila 2001. godine u stavu prvom i trećem izreke i u tom delu je predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak.

U ponovnom postupku pred prvostepenim sudom predmet je dobio broj P1. 907/02 i održano je osam ročišta na kojima su pročitani celokupni spisi predmeta, saslušane su parnične stranke i umešač i izvršen je uvid u normativna akta tuženog, dok sedam ročišta nije bilo održano zbog nedostatka procesnih pretpostavki.

Rešenjem Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 907/02 od 23. maja 2007. godine, u stavu prvom izreke, odbačena je tužba tužioca; u stavu drugom izreke odbijen je zahtev tužioca da se tuženi obaveže da tužiocu naknadi parnične troškove; u stavu trećem izreke odbijen je zahtev umešača da se obaveže tužilac da umešaču naknadi troškove postupka. U obrazloženju rešenja je navedeno da tužilac od 1. avgusta 2006. godine nije u radnom odnosu kod tuženog zbog odlaska u penziju, te ta činjenica čini osnovanim zaključak da je tužba u ovoj stvari nedozvoljena jer je tužilac izgubio pravno zaštićen interes na tužbu.

Odlučujući o žalbi tužioca, rešenjem Okružnog suda u Beogradu GžI. 6195/07 od 17. aprila 2008. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđeno je rešenje Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 907/02 od 23. maja 2007. godine u stavu prvom i drugom izreke. Odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv rešenja Okružnog suda u Beogradu Gž1. 6195/07 od 17. aprila 2008. godine, Vrhovni sud Srbije je rešenjem Rev. II 1619/08 od 12. novembra 2008. godine ukinuo rešenje Okružnog suda u Beogradu GžI. 6195/07 od 17. aprila 2008. godine i rešenje Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 907/02 od 23. maja 2007. godine u stavu prvom i drugom i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku pred prvostepenim sudom predmet je dobio broj P1. 1743/08, održano je jedno ročište na kome su pročitani svi pismeni dokazi i presudom Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 1743/08 od 19. maja 2009. godine u stavu prvom izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se poništi odluka Komisije za stambena pitanja tuženog od 11. septembra 1997. godine o dodeli stana i odluka Upravnog odbora tuženog od 5. novembra 1997. godine, kojom je odbijen prigovor tužioca; stavom drugim izreke odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova parničnog postupka u iznosu od 237.100,00 dinara; stavom trećim izreke odbijen je zahtev umešača na strani tuženog za naknadu troškova parničnog postupka u iznosu od 97.950,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 2403/10 od 1. decembra 2010. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena je presuda Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 1743/08 od 19. maja 2009. godine u stavu prvom i drugom izreke.

4. Za odlučivanje Ustavnog suda o predmetnoj ustavnoj žalbi od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ“ , br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90 i 27/90 i „Službeni list SRJ“ br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (član 10. stav 1.); da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. stav 2.); da je sud dužan da se stara da predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.).

5. Period ocene razumne dužine trajanja osporenog parničnog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen devet godina, tako da je za ocenu eventualnog postojanja povrede prava podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku relevantan ceo protekli period, od dana podnošenja tužbe sudu 11. decembra 1997. godine, pa do okončanja postupka.

Razumna dužina sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu razumne dužine sudskog postupka.

Ocenjujući do sada sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, polazeći pri tome od prakse i kriterijuma Ustavnog suda , kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud j e utvrdio da nadležni sudovi u konkretnom parničnom postupku nisu delotvorno i efikasno postupali da bi se osporeni parnični postupak okončao u razumnom roku i da bi se o tužbi podnosioca odlučilo bez nepotrebnog odugovlačenja.

Naime, nakon podnošenja tužbe prava prvostepena presuda je doneta posle tri i po godina i u tom periodu je bilo održano 12 ročišta, dok pet ročišta nije bilo održano, drugostepeni sud je posle godinu i po dana ukinuo prvostepenu presudu i predmet vratio na ponovno suđenje, zatim je u ponovnom postupku prvostepeni sud posle četiri i po godine odbacio tužbu i u tom periodu je bilo održano osam ročišta dok sedam ročišta nije bilo održano. Drugostepeni sud je posle godinu dana potvrdio prvostepeno rešenje o odbačaju tužbe. Zatim je revizijski sud posle sedam meseci ukinuo prvostepeno i drugostepeno rešenje i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak. Dalje, prvostepeni sud je odlučio posle šest meseci, a postupak je pravnosnažno okončan odlukom drugostepenom suda posle godinu i po dana.

Po oceni Suda, iako su nadležni sudovi u relativno redovnim vremenskim razmacima postupali, ukupno trajanje parničnog postupka od 13 godina predstavlja nerazumno dugo trajanje predmetnog postupka.

Dakle, trinaestogodišnje trajanje predmetnog postupka predstavlja nerazumno dugo trajanje postupka kako po praksi ovog Suda, tako i po kriterijumima i merilima međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava.

Po oceni Ustavnog suda podnosilac ustavne žalbe nije doprineo trajanju postupka, jer je prisustvovao svim ročištima i pri tome nije zloupotrebljavao svoja procesna ovlašćenja, a predmet spora je za podnosioca bio od egzistencijalnog značaja.

Ustavni sud nalazi da predmetni postupak nije bio posebno složen, tako da nema opravdanja za njegovo trinestogodišnje trajanje.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je ocenio da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred ranijim Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P1. 646/97, a zatim pod brojem P1. 1743/08, pa je, na osnovu člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu u tački 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.300 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom postupku, a posebno dužinu trajanja predmetnog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za povredu prava koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog neažurnog postupanja nadležnog suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete koja oštećenom treba da pruži odgovarajuće zadovoljenje.

7. U pogledu zahteva podnosioca za naknadu materijalne štete, Ustavni sud nalazi da podnosilac nije pružio dokaze o pretrpljenoj materijalnoj šteti, te je, na osnovu člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u tački 3. izreke odbacio zahtev podnosioca za naknadu materijalne štete.

8. S obzirom na izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.