Ustavni sud usvojio žalbu zbog pogrešne primene roka zastarelosti

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i poništio presudu Višeg suda u Vranju, utvrđujući povredu prava na pravično suđenje. Sud je zaključio da je redovni sud proizvoljno primenio petogodišnji objektivni rok zastarelosti na regresno potraživanje osiguravača, umesto trogodišnjeg subjektivnog roka.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-11303/2018
18.11.2021.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Snežana Marković, predsednik Veća, i sudije Vesna Ilić Prelić , dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), dr Jovan Ćirić, Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov i dr Nataša Plavšić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M . S . iz Vranja , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 18. novembra 2021 . godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. S . i utvrđuje da je presudom Višeg suda u Vranju Gž. 7214/17 od 18. jula 2018. godine povređeno pravo podnosi oca ustavne žalbe na pravično suđenje , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Višeg suda u Vranju Gž. 7214/17 od 18. jula 2018. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o žalbi podnosioca ustavne žalbe podnetoj protiv presude Osnovnog suda u Vranju P. 961/17 od 15. avgusta 2017. godine .

O b r a z l o ž e nj e

1. M. S . iz Vranja podneo je Ustavnom sudu, 5. oktobra 2018. godine, preko punomoćnika I . S , advokata iz Vranja , ustavnu žalbu protiv presude Višeg suda u Vranju Gž. 7214/17 od 18. jula 2018. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu , zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno: da prema pravnom shvatanju Ustavnog suda, kao i drugostepenih sudova, pravo regresa osiguravajuće organizacije zastareva u roku od tri godine, a rok zastarelosti može se računati samo od dana i splate naknade štete oštećenom licu; da regresno potraživanje osiguravača predstavlja potraživanje iz ugovora o osiguranju na koje se primenjuje rok zastarelosti iz člana 380. stav 3 . Zakona o obligacionim odnosima, kojim je propisano da sva potraživanja osiguravača iz ugovora o osiguranju zastarevaju za tri godine; da je u konkretnom slučaju šteta oštećenom plaćena 26. juna 2013. godine, te je trogodišnji rok zastarelosti za regresno potraživanje istekao 26. juna 2016. godine, a tužba je podneta 11. aprila 2017. godine; da se u konkretnom slučaju ne može primeniti objektivni rok za isplatu regresnog potraživanja od pet godina, kako to pogrešno navode prvostepeni i drugostepeni sud.

Podnosilac ustavne žalbe je predložio da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih ustavnih prava i poništi osporenu drugostepenu presudu.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , na osnova navoda ustavne žalbe i uvidom u priloženu i drugu dokumentaciju , utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj st vari:

Tužilac kompanija „D.“ a.d.o. Beograd-G. Vranje podneo je 11. aprila 2017. godine tužbu protiv tuženog M . S,ovde podnosioca ustavne žalbe, radi isplate određenog novčanog iznosa „na ime regresa (subrogacije)“.

Osnovni sud u Vranju je presudom P. 961/17 od 15. avgusta 2017. godine usvojio tužbeni zahtev.

Viši sud u Vranju je osporenom presudom Gž. 7214/17 od 18. jula 2018. godine odbio kao neosnovanu žalbu podnosioca i potvrdio prvostepenu presudu. U obrazloženju osporene drugostepene presude je navedeno: da je podnosilac ustavne žalbe namerno sekirom na motornom vozilu prouzrokovao štetu, a koje je bilo osigurano od rizika oštećenja ili uništenja po polisi kombinovanog osiguranja vozila ( „kasko“ osiguranje) ; da je oštećeno motorno vozilo bilo osigurano kod tužioca, koji je isplatio štetu vlasniku osiguranog motornog vozila 26. juna 2013. godine; da podnosilac ustavne žalbe, po opomeni tužioca, nije isplatio regresni dug tužiocu; da je odredbama člana 939. Zakona o obligacionim odnosima i člana 47. stava 1. Uslova za kombinovano osiguranje motornih vozila tužioca propisano da isplatom naknade iz osiguranja, prelazi na osiguravača po samom zakonu do visine isplaćene naknade sva osiguranikova prava prema licu koje je odgovorno za štetu; da se u konkretnom slučaju radi o regresnom zahtevu; da potraživanje nije zastarelo u smislu odredaba člana 380. stav 6. i člana 376. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, jer regresno potraživanje osiguravača prema licu odgovornom za štetu pričinjenu osiguraniku zastareva u objektivnom roku od pet godina od dana kada je nastala šteta bez obzira kada je osiguravač svom osiguraniku isplatio naknadu iz osiguranja; da je šteta nastala 30. aprila 2013. godine, a da je tužba podneta 11. aprila 2017. godine, te stoga nije protekao objektivni rok zastarelosti od pet godina.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava , na čiju povredu se poziva podnosilac, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega .

Odredbama Zakonom o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) je propisano: da potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kad je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo (član 376. stav 1 .); da u svakom slučaju ovo potraživanje zastareva za pet godina od kad je šteta nastala (član 376. stav 2. ); da potraživanja osiguravača iz ugovora o osiguranju zastarevaju za tri godine (član 380. stav 3.); da z astarevanje potraživanja koje pripada osiguravaču prema trećem licu odgovornom za nastupanje osiguranog slučaja počinje teći kad i zastarevanje potraživanja osiguranika prema tom licu i navršava se u istom roku (član 380. stav 6.); da i splatom naknade iz osiguranja prelaze na osiguravača, po samom zakonu, do visine isplaćene naknade sva osiguranikova prava prema licu koje je po ma kom osnovu odgovorno za štetu (član 939 . stav 1.).

5. Razmatrajući ustavnu žalbu sa aspekta istaknute povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud naglašava da je pravilnu primenu merodavnog prava nadležan da ceni instancioni (viši) sud u zakonom propisanom postupku kontrole zakonitosti odluka nižestepenih sudova. Ustavni sud nije nadležan da ocenjuje pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka redovnih sudova, osim u slučaju kada je primena merodavnog materijalnog i/ili procesnog prava bila očigl edno proizvoljna, odnosno arbitrerna na štetu podnosioca ustavne žalbe, što može dovesti do povrede Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje. Stoga je Ustavni sud, u određenim situacijama, koje prvenstveno zavise od konkretnog slučaja i utemeljenosti iznetih ustavnopravnih razloga, nadležan da ceni povredu prava iz člana 32. stav 1. Ustava i sa stanovišta primene materijalnog , odnosno procesnog prava. Kao što zadatak Ustavnog suda nije da ocenjuje pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka redovnih sudova, to i prema stanovištu Evropskog suda za ljudska prava, nije njegov zadatak da prilikom ocene povrede Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda donosi odluku umesto domaćih sudova , koji su u najboljoj poziciji da ocene prezentovane dokaze, ustanove činjenično stanje i tumače domaće pravo, te da, u principu, taj sud neće intervenisati, osim ukoliko su odluke domaćih sudova arbitrerne ili očigledno neosnovane (vidi presudu Khamidov protiv Rusije, od 15. novembra 2007. godine, broj predstavke 72118/01, stav 170.).

Ustavni sud je u prethodnom sprovedenom postupku utvrdio da je podnosilac ustavne žalbe 30. aprila 2013. godine namerno sekirom na motornom vozilu osiguranika prouzrokovao štetu, koje vozilo je bilo osigurano od rizika oštećenja ili uništenja po polisi kombinovanog osiguranja vozila ( „kasko“ osiguranje) kod tužioca . Tužilac, društvo za osiguranje – osiguravač, je 26. juna 2013. godine platio naknadu osiguraniku - vlasniku motornog vozila , a podnosilac ustavne žalbe, kao lice odgovorno za štetu, nije platio dug tužiocu. U osporenoj drugostepeno presudi je zauzeto pravno stanovište da regresno potraživanje osiguravača (tužioca) prema podnosiocu kao licu odgovornom za štetu pričinjenu osiguraniku zastareva u objektivnom roku od pet godina od dana kada je nastala šteta, bez obzira kada je osiguravač svom osiguraniku isplatio naknadu iz osiguranja , da je šteta nastala 30. aprila 2013. godine, a da je tužba podneta 11. aprila 2017. godine, te stoga nije protekao objektivni rok zastarelosti od pet godina.

Ustavni sud najpre ocenjuje da je u konkretnom slučaju ustavnopravna prihvatljiva p rimena odredbe člana 939. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima koja reguliše prelaz osiguranikovih prava prema odgovornom licu na osiguravača ( personalna subrogacija). Tužilac je naknadu iz osiguranja isplatio svom osiguraniku, po osnovu „kasko“ osiguranja u kom slučaju na osiguravača po samom zakonu prelaze do visine isplaćene naknade sva osiguranikova prava prema licu koje je po ma kom osnovu odgovorno za štetu ( u konkretnom slučaju odgovorno lice je podnosilac ustavne žalbe). Znači, u konkretnom slučaju radi se o personalnoj subrogaciji. Pitanje pravne prirode prava osiguravača koje on ostvaruje subrogacionim zahtevom je od posebnog značaja za pitanje zastarelosti. Zatim, Ustavni sud ocenjuje da je ustavnopravna prihvatljiva primena odredbe člana 380. stav 6. Zakona o obligacionim odnosima , koja se odnosi na zastarelost potraživanja po osnovu personalne subrogacije, a kojom je propisano da zastarevanje potraživanja koje pripada osiguravaču prema trećem licu odgovornom za nastupanje osiguranog slučaja počinje teći kada i zastarevanje potraživanja osiguranika prema tom licu i navršava se u istom roku, što znači da upućuje na odredbu člana 376. Zakona o obligacionim odnosima. Međutim, Ustavni sud ocenjuje da je ustavnopravna neprihvatljiva primena odredbe člana 376. stav 2. navedenog Zakona u konkretnom slučaju (da u svakom slučaju potraživanje naknade štete zastareva za pet godina od kad je šteta nastala). Po oceni Ustavnog suda, od ustavnopravnog značaja u konkretnom slučaju je primena odredbe člana 376. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima (potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kad je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo). To znači da u konkretnom slučaju zastarevanje potraživanja koje pripada tužiocu kao osiguravaču prema podnosiocu kao trećem licu odgovornom za nastupanje osiguranog slučaja, počinje da teče od dana saznanja osiguranika (vlasnika ošteće nog vozila) za štetu i učinioca (koji takvo saznanje može dobiti na osnovu sačinjenog zapisnika o uviđaju i zapisnika o oštećenju vozila ).

Dakle, imajući u vidu merodavne zakonske odredbe, krajnji ustavnopravni zaključak jeste da zastarelost subrogacionog zahteva počinje od dana kada je osiguranik saznao za štetu i učinioca.

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je ustavnopravno neprihvatljivo pravno stanovište redovnog suda da potraživanje osiguravača prema licu odgovornom za štetu pričinjenu osiguraniku zastareva u objektivnom roku od pet godina od dana kada je nastala šteta, bez obzira kada je osiguravač svom osiguraniku isplatio naknadu iz osiguranja. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da je osporenom presudom Višeg suda u Vranju Gž. 7214/17 od 18. jula 2018. godine , povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1 . Ustava. Stoga je Ustavni sud ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u tački 1. izreke ove odluke.

6. Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice utvrđene povrede ustavnog prava mog u otkloniti poništajem presude Višeg suda u Vranju Gž. 7214/17 od 18. jula 2018. godine i određivanjem da taj sud ponovo odluči o žalbi podnosioca ustavne žalbe podnetoj protiv prvostepene presude, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 2. izreke.

7. Kako je Ustavni sud utvrdio povredu prava na pravično suđenje i odredio otklanjanje štetnih posledica utvrđene povrede prava, to nije posebno razmtrao istaknute navode o povredi prava na imovinu .

8. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Ustavni sud usvojio žalbu zbog pogrešne primene roka zastarelosti

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti