Povreda prava na suđenje u razumnom roku u sporu o ništavosti ugovora

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u desetogodišnjem parničnom postupku za utvrđenje ništavosti kupoprodajnog ugovora nepokretnosti, te podnositeljki dosudio naknadu nematerijalne štete od 1100 evra.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-11309/2020
02.07.2026.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Vladan Petrov, predsednik Veća i sudije dr Dobrosav Milovanović, dr Zoran Lončar, dr Ranka Vujović, Maja Popović, dr Nikola Banjac, dr Milan Rapajić i dr Mihajlo Rabrenović, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi G. T. iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 2. jula 2026. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba G. T. i utvrđuje da je u postupku koji se vodio pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 4538/18, povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo G. T. na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1100 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada nematerijalne štete se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dostavljanja ove odluke.

O b r a z l o ž e nj e

1. G. T. iz Beograda je 17. novembra 2020. godine, preko punomoćnika M. L, advokata iz Beograda, izjavila Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u parničnom postupku koji se vodio pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 4538/18.

Podnositeljka u ustavnoj žalbi navodi da joj je time što je postupak, koji se vodio radi utvrđenja ništavosti ugovora o kupoprodaji od kojeg joj je zavisilo stambeno pitanje, trajao 11 godina, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, kao i da ona dužini trajanja istog nije doprinela.

Od Ustavnog suda traži da utvrdi da joj je u osporenom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku i utvrdi joj naknadu nematerijalne štete u iznosu od 3000 evra.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 4538/18, dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu:

G. T. iz Beograda, ovde podnositeljka ustavne žalbe, podnela je 22. septembra 2009. godine tužbu Prvom opštinskom sudu u Beogradu, protiv tužene Republike Srbije, G.M, D.R, R.S, Lj.S, Z.S, D.P, V.P. i S.P-H, radi utvrđenja ništavosti ugovora o kupoprodaji nepokretnosti.

Do donošenja prve prvostepene presude, parnični sud je zakazao i održao dva ročišta, te je u ovom delu postupka izveo dokaz veštačenjem putem veštaka ekonomsko-finansijske struke i izvršio uvid u brojna dokumenta dostavljena od strane tužilje.

Prvi osnovni sud u Beogradu je doneo (prvu) presudu P. 48374/10 od 19. novembra 2010. godine, kojom je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje i odredio da snosi troškove parničnog postupka.

Tužilja je izjavila žalbu 16. februara 2011. godine, dok je 30. marta 2011. godine urgirala da se spisi predmeta dostave Apelacionom sudu na postupanje po žalbi.

Apelacioni sud u Beogradu je doneo presudu Gž. 2685/11 od 19. jula 2012. godine, kojim je odbio žalbu kao neosnovanu u delu prvostepene presude kojim je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev u odnosu na prvotuženu Republiku Srbiju, dok je u preostalom delu prvostepenu presudu ukinuo i vratio je prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku predmet je dobio broj P. 19586/12.

U ponovnom postupku, sud je zakazao i održao tri ročišta, te je doneo drugu prvostepenu presudu P. 19586/12 od 1. marta 2013. godine, kojom je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje i obavezao je da tuženima naknadi troškove parničnog postupka.

Postupajući po žalbi tužene od 17. aprila 2013. godine, Apelacioni sud u Beogradu je doneo presudu Gž. 4428/13 od 6. novembra 2014. godine kojom je žalbu odbio kao neosnovanu i potvrdio prvostepenu presudu.

Tužilja je izjavila reviziju i predlog za ponavljanje postupka 3. februara 2015. godine.

Prvi osnovni sud u Beogradu je doneo rešenje P. 19586/12 od 25. februara 2015. godine, kojim se zastaje sa postupkom povodom predloga za ponavljanje postupka do donošenja odluke po reviziji.

Vrhovni kasacioni sud je doneo rešenje Rev. 844/15 od 17. juna 2015. godine kojim ukida drugostepenu i prvostepenu presudu i predmet vraća prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Predmet je dobio broj P. 15083/15.

U daljem toku postupka, parnični sud je zakazao i održao dva ročišta. Na ročištu održanom 19. februara 2016. godine sud je doneo rešenje P. 15083/15 kojim se prekida postupak u ovoj pravnoj stvari, dok se ne okonča postupak pred istim sudom u predmetu P. 13587/12.

Tužilja je 16. novembra 2017. godine podnela predlog da se postupak nastavi, a 11. decembra 2017. godine je urgirala da se postupak nastavi.

Prvi osnovni sud je doneo rešenje P. 15083/15 od 19. januara 2018. godine, kojim se postupak nastavlja.

Predmet je dobio broj P. 4538/18.

Sud je na sledećem ročištu, održanom 25. maja 2018. godine, zaključio glavnu raspravu i doneo presudu.

Prvi osnovni sud u Beogradu je doneo treću prvostepenu presudu P. 4538/18 od 25. maja 2018. godine, kojom je: u stavu prvom izreke odbio prigovor stvarne nenadležnosti; u stavu drugom izreke odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje; u stavu trećem izreke obavezao tužilju da tuženima plati troškove parničnog postupka; u stavu četvrtom izreke odbio zahtev umešača za naknadu troškova postupka.

Postupajući po žalbi tužilje od 18. juna 2018. godine, Apelacioni sud u Beogradu je doneo presudu Gž. 8295/18 od 5. jula 2019. godine, kojim se žalba odbija kao neosnovana i prvostepena presuda potvrđuje.

Tužilja je izjavila reviziju 3. septembra 2019. godine.

Vrhovni kasacioni sud je doneo presudu Rev. 5083/19 od 4. juna 2020. godine, kojom je: u stavu prvom izreke preinačio drugostepenu presudu i prvostepenu presudu u st. 2. i 3. izreke, tako što je usvojio tužbeni zahtev tužilje i utvrdio da je ništav ugovor o kupoprodaji zaključen 14. septembra 2009. godine između G.M, D.R, R.S, Lj.S, S.Z. i D.P. kao prodavaca, sa jedne strane, i V.P. i S.P-H, kao kupaca, sa druge strane, što su tuženi dužni priznati i trpeti da se upis ove kupoprodaje briše u javnim knjigama; u stavu drugom izreke obavezao je tužene da tužilji naknade troškove parničnog postupka.

4. Odredbom Ustava na čiju se povredu podnosioci ustavne žalbe pozivaju, utvrđeno je: da se svakom jemči pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud konstatuje da je osporeni postupak pokrenut 22. septembra 2009. godine, kada je podnositeljka ustavne žalbe podnela tužbu Prvom opštinskom sudu u Beogradu, a da je okončan pred Vrhovnim kasacionim sudom donošenjem revizijske presude Rev. 5083/19 od 4. juna 2020. godine. Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak ukupno trajao deset godina i osam meseci, što prima facie može da ukaže da nije okončan u razumnom roku.

Ipak, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja nadležnih sudova, kao i od značaja prava o kome se u postupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja parničnog postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je ocenio da predmet spora nije bio složen, te da tokom postupka sud jeste morao da izvrši uvid u veliki broj dostavljenih pisanih dokaza, ali da je tokom zakazanih ročišta izveo dokaz veštačenjem od strane veštaka ekonomsko-finansijske struke i da je sve tri prvostepene presude doneo nakon dva do tri zakazana (i održana) ročišta.

Ocenjujući značaj predmeta spora za podnositeljku ustavne žalbe, koja je imala procesno svojstvo tužilje u postupku koji se vodio radi utvrđenja ništavosti ugovora o kupoprodaji nepokretnosti u kojoj je ona živela, Ustavni sud smatra da je imala veliki interes da se o njenom tužbenom zahtevu odluči u razumnom roku.

Ustavni sud ukazuje da podnositeljka svojim ponašanjem nije doprinela dužini trajanja postupka.

Ocenjujući postupanje nadležnih sudova, Ustavni sud konstatuje da je parnični postupak jednu godinu i 11 meseci bio u prekidu zbog vođenja parničnog postupka pred istim prvostepenim sudom u predmetu P. 13587/12, s čim u vezi Ustavni sud ukazuje na praksu Evropskog suda za ljudska prava prema kojoj postoji povreda prava na suđenje u razumnom roku ukoliko je do dugog trajanja postupka došlo zbog odluke o njegovom prekidu kako bi se sačekao ishod drugih postupaka u slučaju da je i u tim postupcima bilo neopravdanog odugovlačenja i kašnjenja koje se može pripisati nacionalnim sudovima i organima (videti presudu u predmetu Smoje protiv Hrvatske, predstavka broj 28074/03, od 11. januara 2007. godine, stav 45.). Međutim, po nalaženju Ustavnog suda, pomenuta praksa ESLjP se ne može primeniti na posmatrani slučaj, jer u konkretnom slučaju drugi parnični postupak nije nerazumno i neopravdano dugo trajao.

I pored navedenog, Ustavni sud nalazi da je osnovni razlog dugog trajanja parničnog postupka postupanje prvostepenog suda koji nije preduzimao sve zakonom predviđene procesne mere koje su mu stajale na raspolaganju da se postupak okonča efikasno i bez odugovlačenja. Ovo posebno imajući u vidu da su tokom parničnog postupka donete tri prvostepene presude, od kojih su dve ukinute i predmet vraćen na ponovni postupak, dok je treća prvostepena presuda, zajedno sa drugom drugostepenom presudom preinačena presudom Vrhovnog kasacionog suda nakon skoro 11 godina, kada je tužbeni zahtev podnositeljke usvojen, što su svakako činjenice koje su uticale na dužinu trajanja postupka. S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da je dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju i da blagovremeno preduzmu sve zakonske mere u cilju razjašnjenja činjeničnog stanja i donošenja odluke. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom garantovanih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 - Odluka US, 40/15 – dr. Zakon, 103/15, 10/23, 92/23 i 47/26), Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio i utvrdio da je podnositeljki povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, te je odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1100 evra, po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a da se naknada isplati na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela zbog učinjene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u ovom ustavnosudskom sporu, tj. imao je u vidu prekid postupka, ali i činjenicu da podnositeljka nije doprinela dužini trajanja postupka, te životni standard u državi, kao i činjenicu da će utvrđena naknada biti mnogo brže isplaćena na nacionalnom nivou, nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljuska prava.

Pored toga, Ustavni sud je uzeo u obzir i praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije (predstavke br. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15, 634/15 i 1906/15 od 5. aprila 2016. godine), kao i više presuda donetih nakon toga, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda za ljudska prava, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo. Ovakav stav Ustavni sud je zauzeo i u Odluci Už-2936/16 od 24. maja 2018. godine.

7. S obzirom na sve navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Vladan Petrov, s.r.

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u sporu o ništavosti ugovora

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti