Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi protiv rešenja javnog tužilaštva

Kratak pregled

Ustavni sud odbija ustavnu žalbu protiv rešenja tužilaštva kojim je odbačena krivična prijava za nesavesno lečenje. Sud je utvrdio da su nadležni organi sproveli temeljnu i delotvornu istragu u skladu sa procesnim aspektom prava na život, te nije bilo povrede Ustava.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, dr Nataša Plavšić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tam ás) i dr Vladan Petrov, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. C . iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 27. juna 20 24. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba S. C . izjavljena protiv rešenja Višeg javnog tužilaštva u Beogradu Ktpo. 442/18 od 27. juna 2018. godine .

O b r a z l o ž e nj e

1. S. C . iz Beograda podneo je Ustavnom sudu, 6. oktobra 2018 . godine, preko punomoćnika M. D , advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv rešenja označenog u izreci, zbog povrede prava iz člana 23. stav 1, člana 24. stav 1. i člana 25. stav 2. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je majka podnosioca bila izričiti protivnik obdukcije, jer je bila veliki vernik; da je, pre nego što je podnosilac bio obavešten da je njegova majka preminula u bolnici, ona poslata na obdukciju, što je bilo protivno njenim verskim uverenjima i protivno zahtevima porodice; da su ljudsko dostojanstvo i prava na nepovredivost fizičkog i psihičkog integriteta povređeni donošenjem odluke kojom se odbija prigovor podnosioca u postupku pred nadležnim javnim tužilaštvom; da je oštećena (majka podnosioca ustavne žalbe) umrla u bolnici pod okolnostima koji podnosiocu daju za pravo da smatra da je izvršeno krivično delo nesavesno pružanje lekarske pomoći i da je donošenjem odluke nadležnog javnog tužilaštva povređeno i pravo na život oštećene, jer je odlukom ovog organa olako pređeno preko činjenica i dokaza koji su dostavljeni, a koji stvaraju osnove sumnje da oštećena nije adekvatno lečena i da joj je oduzeto pravo na život; da iz obrazloženja prvostepenog i drugostepenog rešenja proizlazi da državni organi nisu sproveli istragu na valjan način; da je odluka doneta na osnovu posredno prikupljenih dokaza, bez saslušanja podnosioca krivične prijave, na koji način su izvršene povrede Ustavom zajemčenih prava; da je do povrede ustavnih prava došlo propuštanjem državnog organa da svojim radnjama zaštiti oštećenu i podnosioca krivične prijava i da na valjan način neposredno proveri i ispita navode krivične prijave pre nego što o njoj meritorno odluči.

Podnosilac je predložio da Ustavni sud poništi osporeni akt.

2. Iz odredbe člana 170. Ustava Republike Srbije, kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda, proizlazi da je jedna od pretpostavki za izjavljivanje ustavne žalbe da je izjavljuje lice o čijim pravima i obavezama je odlučivano pojedinačnim aktom koji se osporava ustavnom žalbom, odnosno lice prema kome je preduzeta osporena radnja, kao i da Ustavni sud u postupku po ustavnoj žalbi ispituje jedino postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno podrazumeva da navodi ustavne žalbe, prima facie, ukazuju na osnovanu sumnju da je osporenim pojedinačnim aktom ili radnjom podnosiocu ustavne žalbe povređeno, odnosno uskraćeno Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. U postupku prethodnog ispitivanja ustavne žalbe, uvidom u dostavljenu dokumentaciju i spise predmeta Kt. 99/15 Prvog osnovnog javnog tužilaštva u Beogradu, utvrđeno je:

Rešenjem Prvog osnovnog javnog tužilaštva u Beogradu Kt . 99/15 od 27. aprila 2018 godine odbačena je krivična prijava oštećenog, ovde podnosioca, podneta 25. decembra 2014. godine protiv V.S.T, S.R.P. i L.K zbog po jednog krivičnog dela nesavesno pružanje lekarske pomoći iz člana 251. stav 1. Krivičnog zakonika. U obrazloženju ovog rešenja je, pored ostalog, navedeno:

- da iz krivične prijave proizlazi da je S. C . naveo da je on sin sada pokojne A . C, koja je bila pacijentkinja u K . c . Srbije Instituta p, i da krivičnu prijavu podnosi protiv napred navedenih lica zbog nesavesnog lečenja sa izazivanjem prevremene smrti, povređenog kodeksa etike nečovečnog postupanja, obmane, ponižavanja, sa verskom i ljudskom diskriminacijom, a da se događaj dogodio 26. i 27. novembra 2014. godine u Beogradu, na Sedmom odeljenje Klinike p . KC Srbije, te da njegova majka, sada pokojna A . C, za vreme svog boravka na navedenoj klinici, nije primila ništa od lekarske terapije posle reanimiranja tog jutra kada je njeno stanje bilo nimalo bolje; da smatra da su napred navedena prijavljena lica imala očiglednu nameru – prevremeno izazivanje smrti pacijentkinje A . C . i iz zahtevane obdukcije naveo je da se vidi da „cilj opravdava sredstvo, a način svoj zločin“; da je u napred navedenoj krivičnoj prijavi podnosilac naveo da je u konkretnom slučaju drastično sproveden postupak obdukcije i da je ekstremno poslato na institut za patologiju telo njegove majke suprotno zakonu, da su lekari znali da je potrebno da njega prvo obaveste i obezbede mu pristup telu preminule majke, na šta ih je upozorio gospodin D.Đ, šef arhive; da je nečuvena i nečovečna obdukcija, jer je vršena nad još živim telom njegove majke koja je uslovno upokojena; da su ga prijavljena lica lišila suštinskog ljudskog prava da vidi i primi majčin zavet i u svom obećanju održi njenu sahranu bez obdukcije; da njena poslednja i jedina želja u životu nije ispunjena nakon mnogih nedaća; da ostaje nejasno zašto je primila samo jednu dozu infuzije za punih 12 sati boravka na toj klinici, sve do nastale smrti navodno u 16:55 časova; da je nejasno zašto je dat lasix – diuretik u toj prvoj intervenciji, kada nije imala nikakvih urinarnih infekcija…; da je njegovoj majci isteklo dragoceno vreme presudno za život u koji je do tada još verovala;

- da iz dopisa Ministarstva zdravlja, Sektora za inspekcijske poslove, Odeljenje za zdravstvenu inspekciju, Odsek Beograd broj 531 – 02 – 00390/2015 – 07 od 30. marta 2015. godine proizlazi da je zdravstveni inspektor izvršio inspekcijski nadzor u Klinici p . KCS, a radi utvrđivanja činjenica vezanih za lečenje sada pokojne A . C . tokom 2014. godine; da je uvidom u istoriju bolesti broj 4046/14 na ime A . C . utvrđeno sledeće: A . C . primljena je 26. novembra 2014. godine u 4:30 časova u ambulantu hitnog prijema, Klinike p . KCS; da su podaci o pregledu i terapiji upisani u izveštaj specijaliste; da je opservacija trajala do 9:15 časova, kada je izvršen prijem na Sedmo kliničko odeljenje K . p . KCS; da iz navedenog izveštaja proizlazi da su, između ostalog, upisani podaci – nije svesna, jako narušeno opšte stanje, nepokretna, nekomunikativna, i upisani su pregledi glave i vrata, grudnog koša, pluća, srca, stomaka i ekstremiteta i izvršene su i laboratorijske pretrage; da je pacijentkinja pregledana od strane lekara fizikalne medicine; da je sprovedena terapija upisana u temperaturnu listu; da je primarijus dr Z . P . navela da je smrt pacijentkinje nastupila u 16:55 časova dana 26. novembra 2014. godine, dakle, istog dana kada je primljena na lečenje, te je iz tih razloga telo u jutarnjim satima dana 27. novembra 2014. godine sa popunjenim zahtevom za kliničku obdukciju odveženo na Institut p. m . fakulteta u Beogradu radi kliničke obdukcije koja je istog dana izvršena, a izveštaj o izvršenoj obdukciji broj 836/14 nalazi se u istoriji bolesti; u navedenom dopisu od 30. marta 2015. godine navedeno je da je u članu 222. stav 2. tačka 2) Zakona o zdravstvenoj zaštiti utvrđeno da se obdukcija obavezno vrši na licu umrlom pre isteka 24 sata od početka lečenja u stacionarnoj zdravstvenoj ustanovi i da se jedan primerak formulara „potvrda o smrti“ nalazi u istoriji bolesti, da je u ovom formularu u rubrici „napomena“ upisan podatak „klinička obdukcija je tražena“, i drugim otiskom mašine za kucanje upisani su podaci „na izričit zahtev sina preminule bolesnice klinička obdukcija se stornira“, kao i „ne traži se klinička obdukcija“; da je zdravstveni inspektor primarijus dr Z. P . navela da je tokom nadzora dostavljena pisana izjava dr S . R . u kojoj se, između ostalog, navodi sledeće: „iz ličnih bezbednosnih razloga, videvši da je na zidnom satu već 14 sati, bio sam prinuđen da storniram kliničku obdukciju navodeći da je to na izričit zahtev sina“; da je takođe navedeno da je sin preminule dolazio 28. novembra 2014. godine na Kliniku p . KCS, o čemu postoji pisana izjava potpisana od strane četiri lekara i da postoji prijava zbog ugrožavanja na radnom mestu od 15. decembra 2014. godine upućena direktoru za plućne bolesti, potpisana od strane dr S. R . P; da je uz napred navedeni izveštaj ovom tužilaštvu dostavljen i izveštaj lekara specijaliste KCS za hitan prijem od 26. novembra 2014. godine i istorija bolesti sa evidencijom potrošnje lekova, sanitetskog i ostalog medicinskog materijala za preminulu…; da je podatke o bolesti dao njen sin koji navodi da se njeno zdravstveno stanje pogoršalo poslednja dva meseca pre prijema u bolnicu (imala je povišenu temperaturu, probleme sa mokrenjem, malaksalost, a u tom periodu je lečena zbog urinarne infekcije); da su se navedene respiratorne tegobe i poremećaj opšteg stanja intenzivirali nekoliko dana pre sadašnjeg prijama u kliniku; da u ličnoj anamnezi koju je dao sin bolesnice je navedeno da ona ima demenciju,…, infarkt miokarda pre 15 meseci, hipertenziju, hronično – opstruktivnu bolest pluća više godina unazad; da pri prijemu na odeljenje sa bolesnicom nije bilo moguće ostvariti verbalni kontakt zbog stanja svesti…; da je u izveštaju navedeno da su napred navedeni potpisani lekari naveli da nisu imali medicinsku dokumentaciju o njenom prethodnom lečenju, da je bolesnica provela na odeljenju manje od 24 sata, te da je uzrok smrti bio nejasan i tražena je klinička obdukcija; da je letalni ishod nastupio istog dana u 16:55 časova, da je uredno poslat telegram sinu o letalnom ishodu…; da iz zaključka nalaza i mišljenja stalnog sudskog veštaka medicinske struke od 27. februara 2018. godine proizlazi da je naveo da su se kod A. C . u sklopu komlikacija osnovne bolesti, a zbog njene dugotrajnosti i progresivnosti (bez mogućnosti kauzalnog lečenja, obzirom da ne postoji lek za hroničnu opstruktivnu bolest pluća osim simptomske terapije koja ima za cilj samo da ublaži tegobe bolesnika, ali ne utiče na njen ishod, dalji tok i progresiju) već razvila i kardiovaskularne komplikacije u vidu takozvanog hroničnog plućnog srca – srčane insuficijencije (trajne slabosti srčanog mišića) uzrokovane patološkim supstratom na plućima tj. hroničnom opstruktivnom bolesti pluća, te da je 15 meseci pre predmetne hospitalizacije preležala akutni infarkt miokarda (sam srčani mišić je jasno patološki izmenjen, što se vidi iz obdukcionog zapisnika patohistološke dijagnoze na presecima tkiva srca); da je naveo da od trenutka prijema A . C . u hitnu pulmološku ambulantu pa do konačnog letalnog ishoda koji je kod oštećene nastupio u toku istog dana, i sa stanovišta savremene medicinske prakse ne postoji nijedan kvalifikatorni element za nesavesno pristupanje pri pružanju lekarske pomoći od strane navedenih lekara ili propusta u lečenju, tj. neadekvatnu lekarsku pomoć (iz nehata ili umišljaja), a koji bi posledično doveli do pogoršanja njenog zdravstvenog stanja i nastupanja kasnijeg smrtnog ishoda; da je u navedenu ustanovu primljena sa već razvijenom komplikacijom u vidu teške uznapredovale forme purulentne pneumonije (gnojnog zapaljenja pluća) koja je posledično dovela do opštih i septičnih komplikacija sa konačnim letalnim ishodom; da je opšte stanje organizma oštećene već bilo toliko narušeno da je došlo do sloma svih mehanizama njene imunobiološke otpornosti, pa i pored ovako izražene respiratorne infekcije nije bila čak ni febrilna u toku prijema (nije imala povišenu telesnu temperaturu kao normalni odgovor organizma na infekciju), i već je bila u stanju kardiogenog (septičnog) šoka sa izrazitom hemodinamskom nestabilnosti; da je neposredna causa mortis (uzrok smrti) kod A. C . fibrinozno – purulentna i delom apscedirajuća pneumonija (teško gnojno zapaljenje pluća na osnovu hroničnog opstruktivnog plućnog sindroma);

- da imajući u vidu napred navedeno – sam izveštaj Ministarstva zdravlja RS, Sektora za inspekcijske poslove Odeljenja za zdravstvenu inspekciju, Odsek u Beogradu broj… od 30. marta 2015. godine, a uvidom u kompletnu napred navedenu medicinsku dokumentaciju, kao i u nalaz i mišljenje stalnog sudskog veštaka od 27. februara 2018. godine,… smatram da u konkretnom slučaju ne postoje osnovi sumnje da su osumnjičeni izvršili krivično delo nesavesno pružanje lekarske pomoći iz člana 251. stav 1. Krivičnog zakonika.

Osporenim rešenjem Višeg javnog tužilaštva u Beogradu Ktpo. 442/18 od 27. juna 2018. godine odbijen je kao neosnovan prigovor oštećenog i potvrđeno je prvostepeno rešenje. U obrazloženju osporenog rešenja je, između ostalog, navedeno: da na osnovu svega napred rečenog proizlazi da se u radnjama prijavljenih lica ne bi sticali elementi navedenih krivičnih dela, da ako se uzme u obzir kompletna medicinska dokumentacija, kao i nalaz i mišljenje stalnog sudskog veštaka dr M. J . od 27. februara 2018. godine, proizlazi da je sada pokojna A . C . ranije bolovala zbog dugotrajne komplikovane uznapredovale forme hronične opstruktivne bolesti pluća i da je na Sedmo odeljenje Instituta Klinke p . primljena sa već razvijenim komplikacijama koje su posledično dovele do opštih i septičkih komplikacija sa konačnim letalnim ishodom, da je opšte stanje pacijentkinje već bilo u stanju septičkog šoka sa izrazitom hemodinamskom nestabilnosti i da je u konkretnom slučaju uzrok smrti teško gnojno zapaljenje pluća na osnovama hroničnog opstruktivnog plućnog sindroma, a što se sve navodi u nalazu i mišljenju stalnog sudskog veštaka dr M . J . od 27. februara 2018. godine, kao i da od trenutka prijema A . C . u Hitnu pulmološku ambulantu pa do konačnog letalnog ishoda koji je kod nje nastupio u toku istoga dana ne postoji nijedan kvalifikatorni element za nesavesno pristupanje pri pružanju lekarske pomoći od strane prijavljenih lica, niti postoje propusti od strane napred navedenih lekara koji ukazuju na neadekvatnu lekarsku pomoć, a koji bi posledično doveli do pogoršanja zdravstvenog stanja i nastupanja kasnijeg smrtnog ishoda kod A . C.

4. Članom 24. Ustava utvrđeno je da je ljudski život neprikosnoven, da u Republici Srbiji nema smrtne kazne i da je zabranjeno kloniranje ljudskih bića.

Odredbom člana 222. Zakona o zdravstvenoj zaštiti („Službeni glasnik RS“, br. 107/05, 72/09 – dr. zakon, 88/10, 99/10, 57/11, 119/12, 45/13 – dr. zakon i 93/14) bilo je propisano: da se kao posebna mera utvrđivanja vremena i uzroka smrti umrlih lica vrši obdukcija (stav 1.); da se obdukcija obavezno vrši na licu umrlom pre isteka 24 sata od početka lečenja u stacionarnoj zdravstvenoj ustanovi.

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi u odnosu na istaknutu povredu prava na život Ustava, a polazeći od prethodno utvrđenog, Ustavni sud konstatuje da Ustav u članu 24. stav 1. jemči da je ljudski život neprikosnoven. Pravo na život je jedno osnovnih ljudsk ih prav a, koje je kao takvo zajemčeno Ustavom. Ovo ustavno pravo podrazumeva i obavezu države da preduzme sve potrebne mere kako bi se zaštitio život lica koje je pod njenom nadležnošću (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu L.C.B. protiv Ujedinjenog Kraljevstva, od 9. juna 1998. godine, izveštaj 1998-III, stav 36.), koja pozitivna obaveza države obuhvata materijalnopravni i procesnopravni aspekt.

Posmatrana sa procesnopravnog aspekta, na koji podnosilac u ustavnoj žalbi ukazuj e, pozitivna obaveza države se, u slučaju kada je neko lice lišeno života, sastoji u sprovođenju nezavisne i delotvorne istrage (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava McKerr protiv Ujedinjenog Kraljevstva , od 4. maja 2001. godine, stav 111.). U tom smislu, Ustavni sud ukazuje da je u svojoj Odluci Už-4527/2011 od 31. januara 2013. godine pored ostalog, istakao: da obaveza zaštite života prema članu 24. stav 1. Ustava zahteva postojanje neke vrste delotvorne zvanične istrage kada su pojedinci ubijeni usled sumnje u upotrebu sile, bilo od strane državnih službenika ili od strane privatnih lica (videti, na primer, presudu Evropskog suda za ljudska prava Branko Tomašić i drugi protiv Hrvatske, od 15. januara 2009. godine, stav 62.); da ta istraga mora biti delotvorna u smislu da može dovesti do identifikacije i kažnjavanja odgovornih (videti Oğur protiv Turske , 1999-III, stav 88.); da to nije obaveza cilja već obaveza sredstava, što znači da su nadležni državni organi u obavezi da preduzmu sve razumne mere koje su im na raspolaganju kako bi obezbedili dokaze u vezi sa tim događajem, uključujući, pred ostalog, i uzrok smrti; da svaki nedostatak u „istrazi“ koji podriva njenu sposobnost da se kroz nju utvrdi uzrok smrti ili odgovorna osoba može predstavljati rizik da navedeni standard neće biti zadovoljen (videti, pored ostalih, Bazorkina protiv Rusije , od 27. jula 2006. godine, stav 118.); da postoji implicitni zahtev za hitnošću i razumnom ekspeditivnošću (videti: Yaşa protiv Turske , od 2. septembra 1998. godine, Izveštaj 1998-VI, st. 102-04 i Mahmut Kaya protiv Turske , 2000- III, st. 106. i 107.); da iako mogu postojati stvarne poteškoće koje sprečavaju napredovanje određene istrage, brzo reagovanje vlasti u situacijama koje uključuju upotrebu smrtonosne sile mogu se generalno smatrati suštinskim za očuvanje poverenja javnosti u vladavinu prava i sprečavanje svake pojave zavere ili tolerisanja nezakonitih radnji (videti Jularić protiv Hrvatske, od 10. januara 2011. godine, stav 43.); da iz istih razloga mora postojati dovoljan element javne kontrole istrage ili njenih rezultata kako bi se osigurala odgovornost za polaganje računa i u praksi i u teoriji i da stepen javne kontrole koji se traži može biti različit od predmeta do predmeta, kao i da bliski rođaci žrtve moraju učestvovati u postupku u svim predmetima u meri koja je potrebna kako bi se čuvali njihovi legitimni interesi (videti Shanaghan protiv Ujedinjenog Kraljevstva , od 4. maja 2001. godine, st. 91. i 92.).

Primenjujući navedene opšte principe na okolnosti konkretnog slučaja, Ustavni sud konstatuje da je majka podnosioca ustavne žalbe preminula 26. novembra 2014. godine, u razmaku od 12 sati od trenutka kada je primljena na Kliniku p. K . c . Srbije .

Ustavni sud dalje konstatuje da je po krivičnoj prijavi podnosioca od 25. decembra 2014. godine, Prvo osnovno javno tužilaštvo u Beogradu sprovelo pojedine dokazne radnje u pravcu utvrđivanja bitnih elemenata po jednog krivičnog dela nesavesno pružanje lekarske pomoći iz člana 251. stav 1. Krivičnog zakonika, u odnosu na troje osumnjičenih. U toku trajanja predistražnog postupka pred nadležnim javnim tužilaštvom, pribavljen je izveštaj Ministarstva zdravlja RS, Sektor za inspekcijske poslove, Odeljenja za zdravstvenu inspekciju, Odsek u Beogradu broj… od 30. marta 2015. godine, izvršen je uvid u dostavljenu kompletnu medicinsku dokumentaciju i obavljeno je sudsko-medicinsko veštačenje, nakon čega je Prvo osnovno javno tužilaštvo u Beogradu odbacilo krivičnu prijavu. Nezadovoljan odlukom nadležnog javnog tužilaštva, podnosilac je izjavio prigovor koji je osporenim rešenjem odbijen kao neosnovan.

Ustavni sud je iz navedenog zaključio da su pred nadležnim tužilaštvima, u toku tri i po godine, koliko je trajao predistražni postupak, preduzete sve neophodne mere kako bi se utvrdio uzrok smrti majke podnosioca ustavne žalbe, te da je „istraga“ bila u dovoljnoj meri hitna i ekspeditivna, odnosno, da je bila temeljna. Pojedine dokazne radnje su bile sprovedene odmah po prijemu krivične prijave, a iz svih pribavljenih dokaza je utvrđeno da do smrti majke podnosioca nije došlo usled bilo kakvog propusta u njenom lečenju tokom boravka na Klinici p. K . c . Srbija.

Ustavni sud smatra da i sa materijalnopravnog aspekta prava na život , pozitivna obaveza države podrazumeva preduzimanje svih neophodnih mera kako do nasilne smrti ne bi došlo, a to pretpostavlja uspostavljanje pravnog okvira koji treba da pruži efikasnu zaštitu od pretnji usmerenih na pravo na život (videti, mutatis mutandis, presudu Evropskog suda za ljudska prava Osman protiv Ujedinjenog Kraljevstva , od 28. oktobra 1998. godine, izveštaj 1998-VIII, st. 115. i 116.). Zbog toga je neophodno postojanje delotvornih krivičnopravnih i drugih normi koje bi odvraćale od vršenja krivičnih dela protiv života lica, kao i procesnih mehanizama za sprečavanje, suzbijanje i kažnjavanje povreda tih normi (videti: presudu Evropskog suda za ljudska prava Streletz, Kessler i Krenz protiv Nemačke , od 22. marta 2001. godine, stav 86.). Ova obaveza se proširuje i na preduzimanje preventivnih mera radi zaštite života, posebno u odnosu na opasne delatnosti koje potencijalno predstavljaju rizik za život (u tom smislu videti i presudu E vropskog suda za ljudska prava Oneryildiz protiv Turske , od 30. novembra 2004. godine, stav 107.). Ustavni sud primećuje da posmatrana sa procesnopravnog aspekta, pozitivna obaveza države se, u slučaju kada je neko lice lišeno života, sastoji u sprovođenju nezavisne i delotvorne istrage (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava McKerr protiv Ujedinjenog Kraljevstva , od 4. maja 2001. godine, stav 111.), što podrazumeva postojanje efikasnog sudskog sistema u okviru kojeg će biti sprovoden postupak koji ne mora nužno po svom karakteru da bude krivični.

Kada je reč o pravu na delotvornu istragu u vezi sa čl. 24. i 25. Ustava, što suštinski ima značaja i kada se radi o oceni da li je povređen procesni aspekt prava na život, ali nekada i u odnosu na druga prava, poput prava na telesni integritet, zaštitu od mučenja itd., od značaja je stav Ustavnog suda, izražen u nekim njegovim odlukama, poput O dluke Už-5947/2018, kojom je odbijena ustavna žalba. U ovoj svojoj odluci je Ustavni sud posebno zaključio da prema važećem Zakoniku o krivičnom postupku Srbije, predistražni postupak suštinski i de facto ima značaj istrage, ne samo zato što formalna istraga (koja podrazumeva donošenje naredbe nadležnog javnog tužioca), nije obavezna, jer je moguće pod određenim Zakonikom propisanim uslovima, podneti i neposrednu optužnicu, isto kao što formalne istrage nema ni u skraćenom postupku, već primarno zato što predistražni postupak ima odgovarajući istražni karakter, što je osnovna i suštinska karakteristika svake krivične istrage.

Naime, predistražni postupak suštinski predstavlja vrstu «istrage» u njenom esencijalnom smislu, jer iako se terminološki tako ne označava, niti se donosi bilo kakva formalna odluka kojom predistražni postupak započinje, poput naredbe o sprovođenju istrage, svrha predistražnog postupka je da se «istraži» potencijalno krivično delo, što znači da krivični postupak Srbije u stvari poznaje dve istražne faze: 1) neformalnu istragu – predistražni postupak i 2) istragu, koja se sprovodi na osnovu formalne odluke (naredba javnog tužioca). U stvari, predistražni postupak ima izrazito istraživački karakter u krivičnopravnom smislu, u praksi čak i znatno više, nego formalna istraga. Ovo je tako i stoga, što se predistražni postupak vodi na nivou postojanja osnova sumnje, a to je isti procesno relevantan stepen sumnje, koji je potreban i za vođenje formalne istrage, koja započinje formalnom naredbom javnog tužioca, bilo u pogledu nepoznatog učinioca, bilo kada se radi o istrazi usmerenoj protiv poznatog osumnjičenog. Tako je i zato što predistražnim postupkom formalno rukovodi javni tužilac, uz mogućnost da u toj fazi na adekvatan način koristi policiju za prikupljanje relevantnih informacija, a javni tužilac takođe vodi i formalnu istragu. Pored toga, predistražni postupak se isto kao i istraga, može voditi samo u pogledu krivičnih dela za koja se krivično gonjenje preduzima po službenoj dužnosti.

Dakle, time što je u konkretnom slučaju vođen predistražni postupak na način koji je obezbedio njegovu delotvornost, u potpunosti je ispunjena obaveza države da sprovede nezavisnu i delotvornu istragu, kada se radi o potencijalnoj povredi Ustavom zajemčenog prava na život, što proizlazi kako iz prakse samog Ustavnog suda, tako i iz prethodno objašnjenih stavova Evropskog suda za ljudska prava.

S obzirom na prethodno navedeno, Ustavni sud je utvrdio da su nadležni organi sproveli hitnu i delotvornu „istragu“ u smislu zaštite prava na život, i to kako sa procesnog, tako i sa materijalnopravnog aspekta.

Ustavni sud nije posebno ocenjivao istaknutu povredu prava iz člana 23. stav 1. i člana 25. stav 2. Ustava, budući da je ocenio da se navodi o ovim povred ama zapravo zasnivaju na povredi procesnog aspekta prava na život.

Polazeći od izloženog, Ustavni sud je ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 44/15 – dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23).

6. S obzirom na sve izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Slični dokumenti

• Už 9731/2019: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na život zbog nedelotvorne istrage
• Už 3387/2018: Nepostojanje povrede prava na život usled delotvorne istrage nakon saobraćajne nezgode
• Už 7360/2019: Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi zbog navodne neefikasne istrage smrti i policijskog zlostavljanja