Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao deset godina i šest meseci. Sud je konstatovao neefikasno postupanje sudova, naročito duge periode neaktivnosti i procesne propuste.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-1132/2008
18.03.2010.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, dr Dragiša Slijepčević, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Slobodana Grujića iz Zaječara, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 18. marta 2010. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Slobodana Grujića i utvrđuje da je u postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Zaječaru u predmetu P. 299/06 i Okružnim sudom u Zaječaru u predmetu Gž. 1174/07 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete, koju može ostvariti na način predviđen odredbama člana 90. Zakona o Ustavnom sudu.

O b r a z l o ž e nj e

1. Slobodan Grujić iz Zaječara je 23. septembra 2008. godine podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, i to u parničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Zaječaru u predmetu P. 299/06 i Okružnim sudom u Zaječaru u predmetu Gž. 1174/07.

Podnosilac ustavne žalbe navodi da je, kao jedan od tužilaca, 28. jula 1998. godine podneo tužbu Opštinskom sudu u Zaječaru, radi utvrđenja da je između stranaka označenih u tužbi zaključen ugovor o zakupu poslovnog prostora sa rokom trajanja od sedam godina. Istakao je da je Opštinski sud u Zaječaru odbio njegov tužbeni zahtev tek 12. februara 2007. godine, a da je Okružni sud u Zaječaru odluku o žalbi doneo 2. jula 2008. godine, te čak i da su sudovi usvojili tužbeni zahtev „to bi bilo bespredmetno jer je rok trajanja zakupnog odnosa protekao“. Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi da je u postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Zaječaru u predmetu P. 299/06 i Okružnim sudom u Zaječaru u predmetu Gž. 1174/07 povređeno njegovo Ustavom garantovano pravo na suđenje u razumnom roku, te da mu se utvrdi pravo na naknadu štete.

2. Ustavna žalba je kao pravno sredstvo ustanovljena Ustavom Republike Srbije, koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine. Saglasno članu 170. Ustava, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Opštinskog suda u Zaječaru P. 299/06 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe i P.P. „Žiži-bata“ su 28. februara 1998. godine podneli tužbu protiv tuženih Nade Kalčić i Krsta Kalčića, kojom je traženo da sud utvrdi da je u junu 1997. godine između stranaka zaključen ugovor o zakupu prostora sa rokom trajanja od sedam godina, počev od 1. februara 1998. godine do 1. februara 2005. godine, kao i da se obavežu tuženi da prvotužiocu isplate iznos od 1.938,69 dinara, a drugotužiocu – podnosiocu ustavne žalbe iznos od 3.305 nemačkih maraka, na ime izvršene adaptacije poslovnog prostora, sa odgovarajućom zakonskom zateznom kamatom.

Opštinski sud u Zaječaru je 3. septembra 1998. godine održao prvo ročište na kome je punomoćnik tuženih osporio tužbeni zahtev u celosti. Potom je u periodu od 4. septembra 1998. godine do 11. decembra 2000. godine održano ukupno 14 ročišta za glavnu raspravu, na kojima su izvedeni dokazi saslušanjem parničnih stranaka, saslušanjem svedoka, veštačenjem, uviđajem na licu mesta i dopunskim veštačenjem. U navedenom periodu tužioci su proširili tužbeni zahtev, a drugotuženi Krsto Kalčić izjavio je protivtužbu kojom je tražio da se tužioci solidarno obavežu da mu na ime pretrpljene štete zbog nemogućnosti korišćenja lokala isplate iznos od 2.300 nemačkih maraka, u dinarskoj protivvrednosti, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom. U periodu od 12. decembra 2000. godine do 14. marta 2003. godine nije održano nijedno ročište, a nakon toga ročišta su održana 15. maja, 12. juna i 3. septembra 2003. godine, kada je i zaključena glavna rasprava.

Presudom Opštinskog suda u Zaječaru P. 1116/98 od 3. septembra 2003. godine odlučeno je: stavom prvim izreke odbačena je tužba tužilaca u delu u kojem su tražili da se utvrdi da je između njih i tuženog Krsta Kalčića zaključen ugovor o zakupu poslovnog prostora sa rokom trajanja od sedam godina, počev od 1. februara 1998. godine do 1. februara 2005. godine, kao nedozvoljena; stavom drugim izreke usvojen je tužbeni zahtev prvotužioca, pa je obavezan tuženi Krsto Kalčić da prvotužiocu na ime naknade za ulaganje i adaptaciju lokala isplati iznos od 8.136,23 dinara; stavom trećim izreke delimično je usvojen tužbeni zahtev drugotužioca – podnosioca ustavne žalbe, pa je tuženi Krsto Kalčić obavezan da mu isplati na ime naknade za ulaganje i adaptaciju lokala iznos od 9.539,28 dinara, dok je odbijen deo zahteva da tuženi Krsto Kalčić drugotužiocu po istom osnovu isplati još 350,00 dinara; stavom četvrtim izreke delimično je usvojen protivtužbeni zahtev tuženog - protivtužioca Krsta Kalčića, pa su tužioci - protivtuženi solidarno obavezani da mu na ime naknade zbog nemogućnosti korišćenja lokala isplate iznos od 1.120,00 nemačkih maraka, sa domicilnom kamatom počev od 3. septembra 2003. godine pa do isplate; stavom petim izreke utvrđeno je da je tužba tužilaca u odnosu na tuženu Nadu Kalčić povučena; stavovima šestim i sedmim izreke obavezan je tuženi Krsto Kalčić da tužiocima naknadi troškove postupka. Međutim, navedena presuda je rešenjima Okružnog suda u Zaječaru Gž. 877/04 od 26. maja 2004. godine i Gž. 1548/04 od 15. novembra 2004. godine vraćena prvostepenom sudu radi otklanjanja procesnih nedostataka, jer u spisima predmeta nije postojalo ovlašćenje advokatu Miomiru Staniću za zastupanje tužene Nade Kalčić, kao i zbog toga što je prvostepeni sud propustio da odluči o zahtevu tuženog Krste Kalčića za naknadu troškova postupka. Prvostepeni sud je rešenjem P. 1116/98 od 15. decembra 2004. godine odbio predlog punomoćnika tuženih za donošenje dopunske presude o troškovima postupka. Rešenjem Okružnog suda u Zaječaru Gž. 647/05 od 28. aprila 2005. godine vraćeni su Opštinskom sudu u Zaječaru spisi predmeta P. 1116/98, sa nalogom da se sa delom žalbe tuženog - protivtužioca Krsta Kalčića postupi kao sa predlogom za donošenje dopunske presude, jer je prvostepeni sud propustio da odluči o celom protivtužbenom zahtevu. Dopunskom presudom Opštinskog suda u Zaječaru P. 1116/98 od 25. maja 2005. godine odbijen je protivtužbeni zahtev Krsta Kalčića, da se tužioci - protivtuženi solidarno obavežu da mu na ime naknade zbog nemogućnosti korišćenja lokala isplate iznos od 1.180 nemačkih maraka, sa domicilnom kamatom počev od 3. septembra 2003. godine pa do isplate.

Odlučujući o žalbama tužioca i tuženih na presudu Opštinskog suda u Zaječaru P. 1116/98 od 3. septembra 2003. godine i dopunsku presudu Opštinskog suda u Zaječaru P. 1116/98 od 25. maja 2005. godine, Okružni sudi u Zaječaru je presudom Gž. 1885/05 od 12. januara 2006. godine odlučio sledeće: stavom prvim izreke potvrđena je presuda Opštinskog suda u Zaječaru P. 1116/98 od 3. septembra 2003. godine u stavu drugom izreke i u usvajajućem delu stava trećeg izreke; dok je stavom drugim izreke ukinuta ista presuda u stavu prvom izreke, u odbijajućem delu stava trećeg izreke čiji je sastavni deo dopunska presuda P. 1116/98 od 25. maja 2005. godine, u stavu šestom i sedmom izreke, kao i rešenje P. 1116/98 od 15. decembra 2004. godine i u tim delovima je predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje. Drugostepena presuda dostavljena je strankama 20. marta 2006. godine.

U ponovnom postupku pred prvostepenim sudom, u periodu od 17. aprila 2006. godine do 12. februara 2007. godine, zakazano je 10 ročišta od kojih je održano sedam i na kojima je pribavljen i pročitan izveštaj Narodne banke Srbije, izveden je dokaz veštačenjem, a punomoćnik tuženog - protivtužioca je precizirao protivtužbeni zahtev.

Presudom Opštinskog suda u Zaječaru P. 299/06 od 12. februara 2007. godine, koja je ekspedovana strankama 26. februara 2007. godine, odlučeno je: stavom prvim izreke odbijen je tužbeni zahtev tužilaca u delu u kojem su tražili da se utvrdi da je između njih i tuženog Krsta Kalčića zaključen ugovor o zakupu poslovnog prostora sa rokom trajanja od sedam godina, počev od 1. februara 1998. godine do 1. februara 2005. godine, sa mesečnom zakupninom u iznosu od 70 nemačkih maraka; stavom drugim izreke obavezan je tuženi Krsto Kalčić da tužiocu Slobodanu Grujiću isplati iznos od 350,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom; stavom trećim izreke obavezani su tužioci - protivtuženi da tuženom Krstu Kalčiću solidarno isplate na ime naknade zbog nemogućnosti korišćenja lokala, iznos od 575 evra, sa domicilnom kamatom počev od 3. septembra 2003. godine pa do isplate, dok je zahtev za isplatu još 575 evra odbijen kao neosnovan; stavovima četvrtim i petim izreke obavezan je tuženi Krsto Kalčić da tužiocima naknadi troškove postupka; stavom šestim izreke obavezani su tužioci da tuženoj Nadi Kalčić nadoknade toškove postupka. Protiv navedene presude tužioci su 14. marta 2007. godine izjavili žalbu.

Odlučujući o žalbi tužilaca, Okružni sud u Zaječaru je presudom Gž. 1174/07 od 2. jula 2008. godine odbio žalbu tužilaca i potvrdio presudu Opštinskog suda u Zaječaru P. 299/06 od 12. februara 2007. godine. Navedena presuda dostavljena je strankama 3. septembra 2008. godine.

4. Odredbom člana 32. stava 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka, bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.); da je svaka stranka dužna da iznese činjenice i predloži dokaze na kojima zasniva svoj zahtev ili kojim pobija navode i dokaze protivnika (član 219.); da dokazivanje obuhvata sve činjenice koje su važne za donošenje odluke, a koji će se dokazi izvesti radi utvrđivanja odlučnih činjenica rešava sud (član 220.); da ako sud na osnovu izvedenih dokaza (član 8.) ne može sa sigurnošću da utvrdi neku činjenicu, o postojanju činjenice zaključiće primenom pravila o teretu dokazivanja (član 221.); da ako su od više tužbenih zahteva, usled priznanja, odricanja ili na osnovu raspravljanja, samo neki sazreli za konačnu odluku ili ako je samo deo jednog zahteva sazreo za konačnu odluku, sud može u pogledu sazrelih zahteva, odnosno dela zahteva, zaključiti raspravu i doneti presudu (delimična presuda), a da delimičnu presudu sud može da donese i kad je podignuta protivtužba, ako je za odluku sazreo samo zahtev tužbe ili zahtev protivtužbe (član 329. st. 1. i 2.).

Važeći Zakon o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) propisuje: da su stranke dužne da iznesu sve činjenice na kojima zasnivaju svoje zahteve i da predlože dokaze kojima se utvrđuju te činjenice (član 7. stav 1.); da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da je svaka stranka dužna da iznese činjenice i predloži dokaze na kojima zasniva svoj zahtev ili kojim osporava navode i dokaze protivnika (član 220.); da ako sud na osnovu izvedenih dokaza ne može sa sigurnošću da utvrdi neku činjenicu, o postojanju činjenice zaključiće primenom pravila o teretu dokazivanja, a stranka koja tvrdi da ima neko pravo, snosi teret dokazivanja činjenice koja je bitna za nastanak ili ostvarivanje prava, ako zakonom nije drukčije određeno (član 223. st. 1. i 2.); da presudom sud odlučuje o zahtevu koji se tiče glavne stvari i sporednih traženja, a ako postoji više zahteva, sud će o svim tim zahtevima, po pravilu, odlučiti jednom presudom (član 330. st. 1. i 2.); da ako su od više tužbenih zahteva, usled priznanja, odricanja ili na osnovu raspravljanja, samo neki sazreli za konačnu odluku ili ako je samo deo jednog zahteva sazreo za konačnu odluku, sud može u pogledu sazrelih zahteva, odnosno dela zahteva, zaključiti raspravu i doneti presudu (delimična presuda), a da delimičnu presudu sud može da donese i kad je podignuta protivtužba, ako je za odluku sazreo samo zahtev tužbe ili zahtev protivtužbe (član 334. st. 1. i 2.).

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta jemstava sadržanih u odredbi člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe u predmetnom parničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Zaječaru u predmetu P. 299/06 i Okružnim sudom u Zaječaru u predmetu Gž. 1174/07 povređeno ustavno pravo na suđenje u razumnom roku, koje garantuje strankama zaštitu od neopravdanih odlaganja i odugovlačenja postupka, a donetim sudskim odlukama obezbeđuje delotvornost i autoritet.

Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ceni povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je utvrdio da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, koji počinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je zaključio da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupni period trajanja osporenog sudskog postupka počev od 28. februara 1998. godine, kada je tužba podneta nadležnom sudu.

Kada je reč o dužini trajanja sudskog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak trajao 10 godina i šest meseci.

Navedeno trajanje parničnog postupka samo po sebi ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, razumna dužina trajanja sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, ponašanje nadležnih sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj istaknutog prava za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču i na ocenu vremenskog trajanja parničnog postupka i određuju da li je taj postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud je na osnovu celokupne dokumentacije koju je imao na raspolaganju, zaključio da je u ovom predmetu bilo složenijih pravnih i činjeničnih pitanja koja su zahtevala nešto obimniji i dugotrajniji dokazni postupak. U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je konkretan predmet bio relativno složen, budući da su tužioci tokom postupka proširili tužbeni zahtev, da je tuženi Krsto Kalčić istakao protivtužbeni zahtev, pa je u tom smislu trebalo obaviti dodatna veštačenja.

Imajući u vidu značaj prava o kome se odlučivalo, Ustavni sud je našao da je pitanje rešavanja predmetnog parničnog spora bilo od značaja za podnosioca ustavne žalbe, s obzirom na to da je u konkretnom slučaju trebalo utvrditi postojanje ugovora o zakupu poslovnog prostora, pa su od odluke suda zavisili i poslovni planovi i materijalni interesi podnosioca ustavne žalbe.

Ispitujući ponašanje parničnih stranaka, Ustavni sud je našao da podnosilac ustavne žalbe svojim ponašanjem i radnjama u osporenom postupku nije prouzrokovao neopravdana zakašnjenja, već je sve naloge suda izvršavao blagovremeno.

Ocenjujući postupanje Opštinskog suda u Zaječaru i Okružnog suda u Zaječaru, Ustavni sud konstatuje da navedeni sudovi nisu postupali efikasno tokom celog postupka. Najpre, Ustavni sud zaključuje da je predmet osporenog postupka bio utvrđivanje postojanja ugovora o zakupu na određeno vreme od sedam godina, te da su sudovi morali da imaju u vidu da odluka donesena nakon proteka naznačenog vremena, svakako neće biti delotvorna. Kod ovakvog činjeničnog stanja, prvo ročište za glavnu raspravu zakazano je po proteku šest meseci od dana podnošenja tužbe, zatim u periodu od 12. decembra 2000. godine do 14. maja 2003. godine, dakle za skoro dve i po godine nije održano nijedno ročište. Potom, prvostepeni sud je prilikom donošenja prve prvostepene presude 3. septembra 2003. godine (nakon pet godina i šest meseci od podnošenja tužbe) propustio da odluči o svim zahtevima iz protivtužbe, što je dovelo do donošenja rešenja Okružnog sudu u Zaječaru kojima je predmet vraćen prvostepenom sudu radi odlučivanja o nepresuđenim zahtevima tuženih i radi donošenja dopunske presude, a što je prouzrokovalo kašnjenje od preko jedne godine, jer je dopunska presuda doneta 25. maja 2005. godine. Nakon donošenja dopunske presude, drugostepenom sudu je trebalo više od devet meseci da donese odluku po žalbama stranaka. U ponovnom postupku pred prvostepenim sudom održano je sedam ročišta, pa je tek nakon 11 meseci, 12. februara 2007. godine, doneta druga po redu prvostepena presuda, protiv koje su tužioci izjavili žalbu. Okružnom sudu u Zaječaru je trebalo više od jedne godine i dva meseca da ponovo donese odluku po žalbi, kako bi se mogla dostaviti strankama. Takođe, u konkretnom slučaju, sudovi su imali mogućnost da donesu delimičnu presudu i odluče o delu tužbenog zahteva koji je sazreo za odlučivanje, odnosno o postajanju ugovora o zakupu, i na taj način doprinesu bržem okončanju celokupnog postupka.

6. Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj pravnoj stvari, zasnovana na Ustavu, praksi Ustavnog suda (izraženoj u odlukama Už - 107/2008, Už - 398/2008, Už - 1324/2008 i dr.) i standardima međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, potvrđuje da su u konkretnom slučaju povređena prava podnosioca na suđenje u razumnom roku, i to naročito radnjama Opštinskog suda u Zaječaru.

Ustavni sud je ocenio da određena složenost predmeta spora ne može biti opravdanje za pogrešno i nedelotvorno postupanje suda u ovoj pravnoj stvari i za trajanje postupka više od deset godina, pri čemu je predmet konkretnog parničnog spora, između ostalog, bio i konkretno vremensko trajanje ugovora o zakupu, koje je isteklo tokom trajanja postupka.

Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, zbog čega je ustavnu žalbu usvojio, u skladu sa članom 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', broj 109/07).

Saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete, na način predviđen odredbama člana 90. Zakona.

7. Na osnovu iznetog i odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti