Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko deset godina. Podnositeljki je dosuđena naknada nematerijalne štete, dok je žalba u delu o povredi prava na pravično suđenje odbačena.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), dr Milan Škulić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i dr Vladan Petrov, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi T. P .-S. iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 13. oktobra 202 2. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba T. P .-S. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P2. 8960/10 povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.0 00 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbacuje se zahtev podnositeljke ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

O b r a z l o ž e nj e

1. T. P .-S. iz Beograda je, 27. januara 2021. godine, preko punomoćnika J. B, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu podnela ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P2. 8960/10, kao i protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 2909/20 od 21. oktobra 2020. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog istom odredbom Ustava.

U ustavnoj žalbi se, pored ostalog, navodi: da je postupak u sporu radi razvoda braka i vršenja roditeljskog prava, kome je, u međuvremenu, pripojen i postupak po tužbi za delimično lišenje roditeljskog prava tuženog -protivtužioca, trajao punih deset godina ; da je prvostepena presuda doneta osam godina nakon podnošenja tužbe ; da su parnice u ovakvim sporovima izuzetno hitne prirode; da Vrhovni kasacioni sud nije ocenio relevantne revizijske razloge kojima je pravnosnažn a presud a pobijana u delu kojim je odlučeno o načinu održavanja ličnih odnosa između tuženog -protivtužioca i maloletne dece parničnih stranaka, visini doprinosa u izdržavanju maloletne dece, obavezi tuženog -protivtužioca da podnositeljku ustavne žalbe izdržava nakon prestanka braka i troškovima parničnog postupka, kao i navod da je prvostepena presuda bez pravnog dejstva, jer ista nije objavljena, zbog čega se ne može utvrditi kada je doneta ; da je osporena revizijska presuda doneta, a da prethodno prvostepeni sud nije odluč io o predlogu za vraćanje u pređašnje stanje, koji je podnositeljka ustavne žalbe podnela zbog propuštenog roka za izjavljivanje revizije.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporenu revizijsku presudu i podnositeljki ustavne žalbe prizna pravo na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 3.000 evra . Podnet je i zahtev za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u spise parničnog predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P2. 8960/10 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnositeljka ustavne žalbe je 2 2. septembra 20 10. godine, u svojstvu tužilje, podnela Prvom osnovnom sudu u Beogradu tužbu protiv tuženog N. S . iz Beograda , radi razvoda braka , vršenja roditeljskog prava nad maloletnom decom rođenom 18. aprila 2002. i 27. jula 2005. godine, izdržavanja maloletne dece i supružnika, kao i zaštite od nasilja u porodici, uz predlog za iseljenje tuženog , kao mera zaštite . Tužbom je predloženo i izdavanje privremene mere da se do okončanja spora uredi vršenje roditeljskog prava, održavanje ličnih odnosa i visina doprinosa za izdržavanje od strane roditelja koji ne vrši roditeljsko pravo. Predmet je zaveden pod brojem P 2. 8960/10.

Tuženi je u podnesku od 30. novembra 2010. godine, naslovljenom kao odgovor na tužbu, istakao protivtužbeni zahtev da se deca njemu povere na samostalno vršenje roditeljskog prava, a da se majci prizna pravo da sa decom održava lične odnose i utvrdi obaveza da doprinosi njihovom izdržavanju. Zatraženo je i iseljenje tužilje iz stana u kome oni kao porodica žive, a koji je u vlasništvu roditelja tuženog. Protivtužba je zavedena pod brojem P2. 9965/10. Postupci po tužbi i protivtužbi su spojeni.

Po zahtevu suda, Gradski centar za socijalni rad u Beogradu – Odeljenje V. (u daljem tekstu: CSR V .) dostavio je stručno mišljenje u kome je predloženo da se deca do okončanja spora povere tužilji-protivtuženoj na samostalno vršenje roditeljskog prava, s tim da se tužilja-protivtužena sa maloletnom decom iseli iz stana koji je u vlasništvu roditelja tuženog -protivtužioca i preseli u porodičnu kuću svojih roditelja, jer je reč o psihopatološkom obrascu ponašanja u zajednici.

Prvo ročište za glavnu raspravu održano je 29. marta 20 11. godine. Nakon reči stranaka, s ud je odlučio da se od CSR V. zatraži dopuna stručnog mišljenja. Organ starateljstva je u dopuni od 29. aprila 2011. godine istakao da se tužilja – protivtužena neosnovano protivi predlogu za iseljenje, posebno imajući u vidu da stan u kome živi sa decom nije u njenom vlasništvu, kao i da je u toku upravni postupak za iseljenje. Na naredna dva ročišta (9. juna i 12. jula 2011. godine) stranke su se obavezale da se izjasne o ustanovi koja će obaviti psihološko-psihijatrijsko veštačenje, a sud je najavio odluku o privremenoj meri van ročišta.

Rešenjem od 21. septembra 2011. godine određena je privremena mera kojom je tuženi-protivtužilac obavezan da doprinosi u izdržavanju zajedničke dece sa 10% od svojih redovni h mesečnih primanja. Po žalbama parničn ih stranaka, Viši sud u Beogradu je doneo rešenje Gž. 13405/11 od 4. aprila 2012. godine, kojim je žalbe odbio i navedeno prvostepeno rešenje u celini potvrdio. Predmet se u drugostepenom sudu nalazio u periodu od 25. oktobra 2011. do 28. juna 2012. godine.

Tuženi-protivtužilac je u podnes cima od 12. i 23. decembra 2011. godine zatražio da sud privremeno uredi i vršenje roditeljs kog prava nad maloletnom decom, dok je podneskom od 14. jula 2012. godine obavestio sud da se tužilja-protivtužena prethodnog dana iselila iz stana sa decom.

Urgencijama od 20. jula i 14. avgusta 2012. godine, CSR V. je od suda tražio da se hitno odluči o (privremenom) vršenju roditeljskog prava, kao i da se što pre odredi psihološko-psihijatrijsko veštačenje.

Rešenjem od 24. avgusta 2012. godine određena je privremena mera kojom su deca do okončanja spora poverena tužilji- protivtuženoj. O pravu tuženog -protivtužioca da sa decom održava lične odnose nije odlučeno . Protekom roka za žalbu ovo rešenje je postalo pravnosnažno , dana 16. oktobra 2012. godine.

Psihološko-psihijatrijsko veštačenje je određeno van ročišta, rešenjem suda od 25. oktobra 2012. godine. CSR V. (dopis od 26. oktobra 2012. godine) i tuženi -protivtužilac (podnesak od 25. januara 2013. godine) zatražili su od suda da bez odlaganja odluči i o načinu održavanja ličnih odnosa između maloletne dece i tuženog -protivtužioca.

Tročlana komisija sudskih veštaka je 28. aprila 2013. godine dostavila mišljenje, u kome je, pored ostalog, predloženo da se samostalno vršenje roditeljskog prava poveri tužilji-protivtuženoj, a da tuženi-protivtužilac sa decom održava kontakte po modelu koji je veoma detaljno i precizno izložen.

Rešenjem od 9. maja 2013. godine određena je privremena mera kojom je uređen način održavanja ličnih odnosa između tuženog-protivtužioca i maloletne dece. Po žalb i tužilje-protivtužene, Viši sud u Beogradu je doneo rešenje Gž2. 210/13 od 25. decembra 201 3. godine, kojom je žalbu odbio i navedeno prvostepeno rešenje u celini potvrdio. Spisi predmeta su se u drugostepenom sudu nalazili od sredine jula 201 3. do 28. januara 201 4. godine. Pre nego što je predmet prosleđen na žalbeni postup ak, prvostepeni sud je zakazao dva ročišta (5. juna i 10. jula 2013. godine), od kojih prvo nije održano zbog sprečenosti postupajućeg sudije, dok je na drugom odlučeno da se od CSR V. zatraži izjašnjenje povodom mišljenja komisije veštaka. CSR V . se dopisom od 8. avgusta 2013. godine saglasio sa predlozima komisije veštaka.

U periodu do presuđenja zakazano je još 25 ročišta za glavnu raspravu, od kojih tri nisu održana. Jedno jer su spisi predmeta bili na veštačenju, a dva zbog štrajka advokata u drugoj polovini 2014. godine. Interval između ročišta kretao se od 12 dana do četiri meseca, s tim da je najduži period nezakazivanja iznosio devet meseci , kada je predmet , u jednom delu tog perioda , bio u drugostepenom sudu, radi donošenja odluke o žalbi protiv rešenja od 15. jula 2016. godine, kojim je izmenjen (privremeni) model viđenja tuženog -protivtužioca sa maloletnom decom.

Izvršeno je spajanje sa postupkom po tužbi tužilje-protivtužene od 20. avgusta 2014. godine, podnetoj radi delimičnog lišenja roditeljskog prava tuženog -protivtužioca, jer se nije saglasio sa tim da deca nakon preseljenja promene školu. U postupak je uključen i Gradski centar za socijalni rad u Beogradu – Odeljenje Z. (u daljem tekstu: CSR Z .), imajući u vidu da se tužilja-protivtužena sa decom preselila na područje gradske opštine Z. Obavljeno je saslušanje predsednika komisije veštaka, koji je i u iskazu i u pismenom izjašnjenju ostao kod datih predloga . Na ročištu održanom 8. jula 2015. godine određeno je dopunsko veštačenje. Međutim, predmet je komisiji ustupljen tek krajem februara 2016. godine, s obzirom na to da je tužilja -protivtužena kasnila sa uplatom predujma. Sud je tri puta ponovio nalog za uplatu predujma, a tuženi -protivtužilac je ukazao da tužilja – protivtužena time opstruira vođenje postupka. Veštačenje zakazano za 14. mart 2016. godine u Klinici „L .“ nije obavljeno, jer ga je tužilja-protivtužena svojevoljno napustila, prigovarajući na sastav komisije. Usled toga, sud je veštačenje poverio Institutu m, rešenjem od 6. maja 2016. godine. Nakon produžavanja roka za izradu nalaza i mišljenja u dva navrata i dva novčan a kažnjavanj a, predsednik komisije veštaka Instituta m . je 24. oktobra 2016. godine vratio predmet. Rešenjem od 13. januara 2017. godine, sud je ponovo odredio veštačenje preko Instituta za mentalno zdravlje, s tim da je u samom rešenju konstatovao koje će vrste lekara – specijalista činiti komisiju veštaka. Komisija veštaka Instituta za mentalno zdravlje je 7. aprila 2017. godine dostavila nalaz i mišljenje. Zbog primedbi parničnih stranaka, predsednik komisije veštaka je saslušan na ročištu. Nadležni organi starateljstva (CSR V. i CSR Z .) izjasnili su se povodom predloga komisije veštaka.

Dva ročišta za glavnu raspravu prekinuta su, jer je punomoćnik tužilje -protivtužene tražio izuzeće predsednika veća. Prvi put nakon odbijanja njegovog predloga da se obavi uviđaj u kući gde žive deca, a drugi put zbog upozorenja na nepoštovanje procesne discipline. Dva ročišta na kojima je tužilja-protivtužena saslušavana u svojstvu parnične stranke morala su biti prekinuta zbog isteka vremena predviđenog za ročište . Punomoćniku tužilje-protivtužene odbijeno je postavljanje velikog broja sugestivnih pitanja, kao i pitanja o okolnostima o kojima tužilja -protivtužena nije imala neposrednih saznanja. Slično se dogodilo i na saslušanju tuženog -protivtužioca. Dva ročišta su prekinuta usled isteka vremena, a na jednom od tih ročišta sud je dva puta oduzimao reč punomoćniku tužilje-protivtužene (zloupotreba uvodne reči stranaka i prava na iznošenje primedbi na zapisnik).

Na ročištu održanom 26. januara 2018. godine, sud je po službenoj dužnosti odredio veštačenje preko Sudsko-medicinskog odbora M. u Beogradu. Tužilja -protivtužena je na samom ročištu prihvatila da snosi troškove veštačenja. Međutim, njen punomoćnik je u podnesku od 2. aprila 2018. godine istakao da je veštačenje nezakonito određeno , imajući u vidu da mišljenja komisije veštaka nisu u koliziji. Sud je na ročištu održanom 27. juna 2018. godine stavio van snage rešenje o veštačenju, nakon čega je glavna rasprava zaključena.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P2. 8960/10 od 27. juna 201 8. godine razveden je brak parničnih stranaka. Samostalno vršenje roditeljskog prava je povereno tužilji-protivtuženoj. Uređen je način održavanja ličnih odnosa maloletne dece sa tuženim -protivtužiocem, koji je obavezan da daje doprinos u njihovom izdržavanju u visini od po 10% od neto mesečnih prihoda za period od 21. septembra 2011. do 26. juna 2018. godine, a počev od 27. juna 2018. godine , po 13%. Odbijeni su tužbeni zahtev i tužilje -protivtužene za njeno izdražavanje nakon prestanka braka, zatim za iseljenje tuženog -protivtužioca iz stana njegovih roditelja , kao i za njegovo delimično lišenje roditeljskog prava. Odbijeni su svi protivtužbeni zahtevi tuženog-protivtužioca i konstatovano je povlačenje protivtužbe u delu kojim je traženo iseljenje tužilje -protivtužene. Odlučeno je da svaka stranka snosi svoje troškove parničnog postupka. Navedena presuda je parničnim strankama o tpravljena 24. avgusta 2018. godine.

Tuženi-protivtužilac je 14. septembra 201 8. godine izjavio žalbu, dok je tužilja-protivtužena to učinila tri dana kasnije. Rešenjem od 8. oktobra 2018. godine izvršena je ispravka prvostepene presude. Protiv ovog rešenja žalbu je 30. oktobra 2018. godine izjavio tuženi -protivtužilac. Obe parnične stranke su dale odgovore na žalb u. Spisi parničnog predmeta su Apelacionom sudu u Beogradu prosleđeni 3. decembra 201 8. godine. Presudom Gž2. 841/18 od 1 1. decembra 2019. godine potvrđena je prvostepena presuda, izuzev u delu o visini doprinosa za izdržavanje. Obaveza tuženog-protivtužioca je , po preinačenju, uvećana za oba deteta po 2% od neto mesečnih primanja. Predmet je prvostepenom sudu vraćen 12. februara 2020. godine.

Tuženi-protivtužilac je 16. marta 2020. godine izjavio reviziju, dok je tužilja-protivtužena to učinila 7. maja 2020. godine . Narednog dana, tužilja -protivtužena je dostavila predlog za vraćanje u pređašnje stanje, u kome je, pored ostalog, navedeno da je poslednji dan roka za podnošenje revizije bio 6. maj 2020. godine, kada je ukinuto vanredno stanje u Republici Srbiji, ali da je punomoćnik, koji je lice starije od 65 godina, za tu činjenicu saznao dan kasnije. Nakon što su parnične stranke dale odgovore na revizij u, predmet je 2. jula 2020. godine upućen Vrhovnom kasacionom sudu. Osporenom presudom Rev. 2909/20 od 21. oktobra 2020. godine revizije su odbi jene kao neosnovane . Predmet je prvostepenom sudu vraćen 9. decembra 2020. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pra vo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09, 36/11 – dr.zakon i 53/13 – Odluka US), koji se u konkretnom slučaju primenjivao, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, da je sud dužan da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.); da se presuda mora pismeno izraditi u roku od osam dana od donošenja, te da u složenijim predmetima sud može odložiti pismenu izradu presude za još 15 dana (član 341. stav 1.) .

Odredbama člana 204. Porodičnog zakona („ Službeni glasnik RS“, br. 18/05, 72/11 – dr.zakon i 6/15 ) propisano je: da je postupak u vezi sa porodičnim odnosima hitan ako se odnosi na dete ili roditelja koji vrši roditeljsko pravo ( stav 1.); da se u postupku u vezi sa porodičnim odnosima tužba ne dostavlja tuženom na odgovor ( stav 2.); da će postupak iz stava 1 . ovog člana sud, po pravilu, sprovesti na najviše dva ročišta ( stav 3.); da se prvo ročište zakazuje tako da se održi u roku od 15 dana od dana kada su tužba ili predlog primljeni u sudu ( stav 4.); da je drugostepeni sud dužan da donese odluku u roku od 30 dana od dana kada mu je dostavljena žalba ( stav 5.). Odredbama člana 269. Porodičnog zakona propisano je: da su postupak za zaštitu prava deteta i postupak za lišenje roditeljskog prava naročito hitni (stav 1.); da se prvo ročište zakazuje tako da se održi u roku od osam dana od dana kada je tužba primljena u sudu (stav 2.); da je d rugostepeni sud dužan da donese odluku u roku od 15 dana od dana kada mu je dostavljena žalba (stav 3.).

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak pokrenut 22. septembra 2010. godine, podnošenjem tužbe Prvom osnovnom sudu u Beogradu, i da je okončan donošenjem osporene presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 2909/20 od 21. oktobra 2020. godine.

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj postupak trajao deset godina i jedan mesec. Napred izneto samo po sebi ukazuje na činjenicu da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Imajući to u vidu, Ustavni sud nalazi da se i pored toga što je pojam razumne dužine trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca – složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, po stupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioca, trajanje postupka u sporu koji je naročito hitne prirode od deset godina i jedan mesec ne može opravdati nijednim od prethodno navedenih činilaca, a što se u najvećoj meri može pripisati nedovoljnoj efikasnosti prvostepenog suda. Činjenice da je zakazano čak 28 ročišta za glavnu raspravu, od kojih samo tri nisu održana, da je prvo ročište održano šest meseci nakon podnošenja tužbe, da prilikom zakazivanja većine ostalih ročišta evidentno nije poštovano načelo (naročite) hitnosti u rešavanju ove vrste spora – zaštita prava deteta i lišenje roditeljskog prava, da je o privremenoj meri, koja je predložena u tužbi , a povodom koje je mogla biti doneta jedinstvena odluka, prvostepeni sud odlučivao u tri navrata, tačnije, o svakom zahtevu (vršenje roditeljskog prava, održavanje ličnih odnosa i visina doprinosa za izdržavanje od strane roditelja koji ne vrši roditeljsko pravo) doneta je posebn a odluka, što je uzrokovalo dva odvojena žalbena postupka pred Višim sudom u Beogradu, dok je jedno rešenj e postalo pravnosnažno protekom roka za žalbu, te da je prvostepena presud a doneta skoro osam godina nakon podnošenja tužbe, pri čemu je prekoračen i zakonom propisani rok za njenu pismenu izradu , po oceni Ustavnog suda, nesumnjivo potvrđuju da prvostepeni sud nije postupao u skladu sa načelima efikasnosti i hitnosti koja karakterišu ovu vrstu spora.

Međutim, Ustavni sud smatra da je ponašanj e podnositeljke ustavne žalbe delimično doprin elo produžavanju trajanja postupka. Zbog kašnjenja sa uplatom predujma troškova dopunskog veštačenja , predmet je komisiji veštaka ustupljen nakon osam meseci , pri čemu je podnositeljka taj proces veštačenja svojevoljno napustila, prigovorivši usmeno na sastav komisije veštaka, i to direktno komisiji, ne i sudu. Ponašanje punomoćnika podnositeljke u delu dokaznog postupka kada su parnične stranke davale svoj iskaz imalo je za posledicu prekid četiri ročišta za glavnu raspravu, zbog isteka vremena predviđenog za njihovo održavanje. Takođe, dva ročišta za glavnu raspravu su morala biti prekinuta, jer je punomoćnik podnositeljke istakao zahteve za izuzeće predsednika sudskog veća nezadovoljan nekim procesnim odlukama , zbog čega su zahtevi odbijeni kao neosnovani .

Ustavni sud ne može da zanemari ni specifičnu (činjeničnu) složenost konkretnog slučaja, zbog trajno i ozbiljno poremećenih odnosa parničnih stranaka . Tome u prilog govori činjenica da su čak dve referentne ustanove u Republici Srbiji iz oblasti mentalnog zdravlja vršile psihološko-psihijatrijsko veštačenje u ovoj pravnoj stvari. Na kraju, Ustavni sud smatra i da je štrajk advokata u drugoj polovini 2014. godine neznatno uticao na dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka .

Iz svih navedenih razloga, Ustavni sud je ocenio da je, u konkretnom slučaju, povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr.zakon i 103/15), odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog povrede ustavnog prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpel a, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje, i to dužinu trajanja parničnog postupka , osetljivost predmeta spora i njegovu specifičnu složenost , doprinos podnositeljke ustavne žalbe i uticaj štrajka advokata , ali i ekonomsko-socijalne prilike, kao i činjenicu da će dosuđena naknada mnogo brže biti isplaćena nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljudska prava (ovakav stav je Ustavni sud prvi put izrazio u Odluci Už-2936/2016 od 24. maja 2018. godine).

Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu i praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije, predstavke br. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15, 634/15 i 1906/15, od 5. aprila 2016. godine, kao i presude donete nakon toga, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa praksom Evropskog suda za ljudska prava, Ustavni sud je odlučio kao u tački 2. izreke.

Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpel a zbog neefikasnog postupanja suda.

7. Što se tiče navoda o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je, uvidom u obrazloženje osporene revizijske presude, utvrdio da je Vrhovni kasacioni sud odgovorio na sva odlučna pitanja koja se odnose na vršenje roditeljskog prava i održavanj e ličnih odnosa maloletne dece sa drugim roditeljem, te da o dovoljne, jasne i ustavnopravno prihvatljive razloge za zauzet stav, nastojeći da zaštit i najbolji interes maloletne dece, a uz uvažavanje svih relevantnih okolnosti konkretnog slučaja, posebno da je jedno od maloletne dece limitarnih intelektualnih sposobnosti, kao i mišljenja organa starateljstva, te komisija sudskih veštaka dve referentne ustanove iz oblasti mentalnog zdravlja.

U vezi sa prethodno iznetim , Ustavni sud podseća da je odredbom člana 65. stav 2. Ustava izričito utvrđeno da je poštovanje načela zaštite najboljeg interesa deteta pretežnije u odnosu na roditeljsko pravo i način vršenja roditeljskog prava. Poštovanje načela zaštite najboljeg interesa deteta zavisi od različitih okolnosti svakog konkretnog slučaja, a ponajviše od godina deteta, nivoa razvoja deteta, prisustva ili odsustva roditelja u životu deteta, iskustava koje je dete imalo, formiranog i iskazanog mišljenja deteta, kao i ocene i mišljenja nadležnih organa o tome kako se u svakom konkretnom slučaju postiže i ostvaruje, odnosno štiti najbolji interes deteta (videti Odluku Ustavnog suda Už-3187/2010 od 11. decembra 2013. godine).

Povredu prava na pravično suđenje podnositeljka ustavne žalbe argumentuje i pre nisko određenom obavezom tuženog -protivtužioca da doprinosi u izdržavanju zajedničke maloletne dece. Kada je reč o visini izdržavanja, Ustavni sud konstatuje da u slučaju kada je poverilac izdržavanja dete, visina izdržavanja treba da omogući najmanje takav nivo životnog standarda za dete kakav už ivaju roditelj i. S tim u vezi, sud izdržavanje i njegovu visinu određuje prema potrebama poverioca (deteta) i prema mogućnostima dužnika izdržavanja (roditelja), zbog čega okolnost da li postoji obaveza dužnika da izdržava drugo lice (dete), utiče na mogućnosti dužnika, a ne na potrebe poverioca izdržavanja (videti Odluku Už-15/2011 od 5. marta 2014. godine).

Ustavni sud je uvidom u obrazloženje osporen e revizijske presud e konstatovao da su, prilikom određivanja visine izdržavanja, sudovi (Vrhovni kasacioni sud i nižestepeni sudovi) na ustavnopravno prihvatljiv način ocenili potrebe maloletne dece i mogućnosti tuženog-protivtužioca, kao dužnika izdržavanja, rukovodeći se najboljim interesom maloletne dece, kao i zakonom propisanim specifičnostima ovog postupka i kriterijumima za određivanj e izdržavanja. I sto važi i za odluk u o tužbenom zahtevu za izdržavanje supružnika, jer su sudovi odgovorili na sva odlučna pitanja u pogledu ispunjenosti uslova iz člana 151. stav 1. Porodičnog zakona.

Što se tiče odluke o troškovima parničnog postupka, Ustavni sud konstatuje da je ista done ta u skladu sa načelom pravičnosti , u smislu člana 207. Porodičnog zakona, te takvu odluku, koja predstavlja stvar diskrecione ocene samog suda, u konkretnom slučaju, Ustavni sud ne sm atra proizvoljnom i arbitrernom.

Ustavni sud nije posebno cenio navod o propustu prvostepenog suda da objavi svoju presudu, s obzirom na to da je Zakon o parničnom postupku iz 2004. godine, koji se primenjivao u konkretnom slučaju, za razliku od važećeg Zakona o parničnom postupku iz 2011. godine, sadržao izuzetak od pravila da se prvostepena presuda objavljuje (član 339. stav 3.). Takođe, Ustavni sud nije razmatrao propust prvostepenog suda da pre dostavljanja predmeta Vrhovnom kasacionom sudu odluči o predlogu za vraćanje u pređašnje stanje zbog propuštenog roka za podnošenje revizije, jer podnositeljka u tom delu nema pravni interes za podnošenje ustavne žalbe.

Stoga je Sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u odnosu na osporeni akt odbacio kao očigledno neosnovanu, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. U pogledu zahteva podnositeljke ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo načelan stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, a da u konkretnom slučaju ne postoje bilo kakve izuzetne i posebne okolnosti koje bi opravdale drugačiju primenu člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (videti presudu u predmetu Evropskog suda za ljudska prava Dragan Kovačević protiv Hrvatske, broj predstavke 49281/15 od 12. maja 2022. godine, stav 83.). Stoga je Sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ovaj zahtev, rešavajući kao u tački 3. izreke.

9. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti