Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje u stečajnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na pravično suđenje. Poništio je rešenja privrednih sudova kojima je odbijen prigovor zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku protiv preduzeća u društvenom vlasništvu.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik Snežana Marković i sudije Gordana Ajnšpiler Popović, Lidija Đukić, Tatjana Đurkić, Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), Miroslav Nikolić, dr Nataša Plavšić, dr Milan Škulić i dr Tijana Šurlan, u postupku po ustavnoj žalbi N. J, R . R, M . A, J . P, M . V, G . P, R . S, M . M, R . J, R . S, D . J, B . L, M . R, G . S, Ž . M, Ž . N, S . S . i M . T, svih iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 7. juna 2023. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba N. J , R. R, M . A, J . P, M . V, G . P, R . S, M . M, R . J, R . S, D . J, B . L, M . R, G . S, Ž . M, Ž . N, S . S . i M . T . i utvrđuje da je stavom prvim izreke rešenja Privrednog suda u Beogradu R4. St. 885/21 od 16. aprila 2021. godine i stavovima prvim i trećim izreke rešenja Privrednog apelacionog suda Rž. St. 2339/21 od 4. juna 2021. godine podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se rešenje Privrednog apelacionog suda Rž. St. 2339/21 od 4. juna 2021. godine u stavovima prvom i trećem izreke i određuje da isti sud donese novu odluku o žalbi predlagača, ovde podnosilaca ustavne žalbe, izjavljenoj 28. aprila 2021. godine, protiv rešenja Privr ednog suda u Beogradu R4. St. 885/21 od 16. aprila 2021. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. N. J . iz Beograda i drug a lica navedena u uvodu i izre ci podneli su Ustavnom sudu, preko punomoćnika M. I, advokata iz Beo grada, 5. avgusta 2021. godine, ustavnu žalbu protiv stava prvog izreke rešenja Privrednog suda u Beogradu R4. St. 885/21 od 16. aprila 2021. godine i stavova prvog i trećeg izreke rešenja Privrednog apelacionog suda Rž. St. 2339/21 od 4. juna 2021. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo iz člana 36. Ustava. Ustavna žalba je izjavljena i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32 . stav 1. Ustava i prava na imovinu iz člana 58. Ustava, u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Beogradu u predmetu St. 265/15.

Ustavnom žalbom se osporavaju rešenja kojima je pravnosnažno odbijen prigovor predlagača, ovde podnosilaca ustavne žalbe, kojim je traženo da se utvrdi da im je u stečajnom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

Podnosioci u ustavnoj žalbi ističu da u predmetnom stečajnom postupku nisu namirili svoja potraživanja iz radnog odnosa priznata u tom postupku, pri čemu ukazuju da je postupak još uvek u toku i da traje više od pet godina, kao i da je stečajni dužnik preduzeće u većinskom društvenom vlasništvu. Podnosioci ističu da je osporenim rešenjima Privrednog suda u Beogradu i Privrednog apelacionog suda materijalno pravo primenjeno proizvoljno i na njihovu štetu, da se ne može prihvatiti stav sudova da pomenuta dužina stečajnog postupka ne dovodi automatski do povrede prava na suđenje u razumnom roku, da osporeno drugostepeno rešenje ne sadrži ocenu svih istaknutih, a bitnih žalbenih navoda, kao i da se sudovi nisu osvrtali na činjenicu da se radi o potraživanjima iz radnog odnosa i da je u pitanju privredno društvo sa pretežnim društvenim kapitalom. Podnosioci su ukazali na praksu Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: Evropski sud) u predmetu Kačapor i drugi protiv Srbije (predstavke br. 2269/06, 3041/06, 3042/06, 3043/06, 3045/06 i 3046/06, presuda od 15. januara 2008. godine) i istakli da je Evropski sud u predmetu Mećava protiv Srbije (broj predstavke 47922/08 , presuda od 20. maja 2014. godine) utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u situaciji kada je ceo postupak stečaja okončan za tri godine.

Ustavnom žalbom je traženo da se utvrdi da su podnosiocima povređena označena ustavna prava, da se utvrdi pravo podnosilaca na naknadu nematerijalne štet e u iznosu od po 1.500 evra, kao i pravo na naknadu materijalne štet e u visini potraživanja utvrđenog u stečajnom postupku ili da se poništi osporeno drugostepeno rešenje i naloži drugostepenom sudu da ponovo odluči o žalbi, „uz pravilnu primenu materijalnog prava“ .

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, na osnovu dostavljene dokumentacije, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Stečajni postupak nad stečajnim dužnikom „D .“ doo Beograd otvoren je rešenjem Privrednog suda u Beogradu St. 265/15 od 17. septembra 2015. godine.

Podnosioci ustavne žalbe su u predmetnom stečajnom postupku blagovremeno prijavili svoja potraživanja po osnovu neisplaćenih zarada za period mart - april 2001. godine, koja su priznata zaključkom stečajnog suda i svrstana u treći isplatni red . U trenutku nastanka predmetnih potraživanja, kao i u trenutku otvaranja stečajnog postupka i za sve vreme trajanja stečajnog postupka stečajni dužnik nalazio se u većinskom društvenom vlasništvu.

Podnosioci ustavne žalbe su 17. februara 2021. godine podneli prigovor radi ubrzavanja postupka Privrednom sudu u Beogradu u odnosu na stečajni postupak u predmetu St. 265/15.

Prvim stavom izreke osporenog rešenja Privr ednog suda u Beogradu R4. St. 885/21 od 16. aprila 2021. godine odbijen je prigovor predlagača, ovde podnosilaca ustavne žalbe, kojim je traženo da se utvrdi da im je u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Beogradu u predmetu St. 265/15 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, kao i zahtev za naknadu troškova postupka. Drugim i trećim stavom izreke odbačeni su prigovori predlagača M.J. i D.M. (koji nisu podnosioci ustavne žalbe u ovom predmetu) podneti u odnosu na isti stečajni postupak.

U obrazloženju osporenog rešenja Privrednog suda u Beogradu je, između ostalog, navedeno da se u konkretnom slučaju radi o pravu koje je značajno za podnosioce prigovora, budući da se ostvaruje pravo iz radnog odnosa, ali da ni to u ovom slučaju, imajući u vidu druge kriterijume iz člana 4. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku ne vodi zaključku o postojanju povrede prava. U obrazloženju osporenog prvostepenog rešenja je navedeno još i da činjenica da postupak traje duže od pet godina nije relevantna da sud utvrdi povredu prava na suđenje u razumnom roku podnosiocima prigovora, jer se prilikom odlučivanja o prigovoru, pored vremenskog trajanja postupka, cene sva merila i kriterijumi iz člana 4. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku. Navedeno je i da je sud nakon otvaranja stečajnog postupka sve radnje propisane zakonom preduzeo efikasno, da je održao poverilačko ročište, ročište radi ispitivanja potraživanja stečajnih poverilaca, da je utvrdio potraživanja stečajnih poverilaca, unovčio imovinu stečajnog dužnika, te da je u skladu sa rešenjem o glavnoj deobi izvršio isplatu stečajnim poveriocima prvog i drugog isplatnog reda u celosti, ali da dalji tok stečajnog postupka, odnosno namirenje stečajnih poverilaca zavisi od objektivnih okolnosti koje su van uticaja suda, kao i da zaključenje stečaja nad stečajnim dužnikom zavisi od parničnih postupaka koji su u toku. Na kraju, konstatovano je da su potraživanja predlagača, ovde podnosilaca ustavne žalbe, u predmetnom stečajnom postupku priznata i svrstana u treći isplatni red, ali da nisu namirena.

Prvim stavom izreke osporenog rešenja Privrednog apelacionog suda Rž. St. 2339/21 od 4. juna 2021. godine odbijena je kao neosnovana žalba predlagača od 28. aprila 2021. godine , pa je potvrđeno prvostepeno rešenje Privrednog suda u Beogradu R4. St. 885/21 od 16. aprila 2021. godine u prvom stavu izreke; drugim stavom izreke izreke odbijena je žalba predlagača od 22. aprila 2021. godine koja je izjavljena, jer nije odlučeno o njihovom prigovoru radi ubrzavanja postupka u roku od dva meseca od dana prijema prigovora ; trećim stavom izreke odbijen je zahtev predlagača za naknadu troškova drugostepenog postupka.

U obrazloženju osporenog rešenja Privrednog apelacionog suda je navedeno da se, u konkretnom slučaju, radi o pravu iz radnog odnosa koje ima vitalan značaj za predlagače, da predlagači nisu doprineli dužini trajanja postupka, da se radi o složenom sudskom postupku, te da činjenica da je postupak trajao duže od četiri godine, sama po sebi, ne može ukazivati na povredu prava na suđenje u razumnom roku. Takođe, u obrazloženju osporenog drugostepenog rešenja je istaknuto i da je stečajni sud postupao efikasno i marljivo, te da je u zakonom propisanim rokovima preduzimao radnje. Drugostepeni sud je u osporenom rešenju ukazao i da je prvostepeni sud bio u obavezi da ceni sve kriterijume koji su propisani odredbom člana 4. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, a što je prvostepeni sud u konkretnom slučaju i učinio.

4.1. Odredbama člana 18. st. 2. i 3. Ustava je utvrđeno da se Ustavom jemče, i kao takva, neposredno primenjuju ljudska i manjinska prava zajemčena opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava, potvrđenim međunarodnim ugovorima i zakonima i da se odredbe o ljudskim i manjinskim pravima tumače u korist unapređenja vrednosti demokratskog društva, saglasno važećim međunarodnim standardima ljudskih i manjinskih prava, kao i praksi međunarodnih institucija koje nadziru njihovo sprovođenje. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega. Odredbom člana 58. stav 1. Ustava se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona.

Odredbama člana 46. st. 1. i 2. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Evropska konvencija) je propisano da se Visoke strane ugovornice obavezuju da se povinuju pravosnažnoj presudi [Evropskog] Suda u sv akom predmetu u kome su stranke i da se pravosnažna presuda [Evropskog] Suda dostavlja Komitetu ministara koji nadgleda njeno izvršenje.

Odredbom člana 3. stav 1. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, broj 40/15) propisano je da su pravna sredstva kojima se štiti pravo na suđenje u razumnom roku prigovor radi ubrzavanja postupka žalba i zahtev za pravično zadovoljenje. Odredbom člana 4. Zakona propisano je da se pri odlučivanju o pravnim sredstvima kojima se štiti pravo na suđenje u razumnom roku uvažavaju sve okolnosti predmeta suđenja, a pre svega složenost činjeničnih i pravnih pitanja, celokupno trajanje postupka i postupanje suda, javnog tužilaštva ili drugog državnog organa, priroda i vrsta predmeta suđenja ili istrage, značaj predmeta suđenja ili istrage po stranku, ponašanje stranaka tokom postupka, posebno poštovanje procesnih prava i obaveza, zatim poštovanje redosleda rešavanja predmeta i zakonski rokovi za zakazivanje ročišta i glavnog pretresa i izradu odluka. Odredbom člana 26. stav 1. Zakona propisano je da stranka može da podnese tužbu protiv Republike Srbije za novčano obeštećenje u roku od jedne godine od dana kada je stekla pravo na pravično zadovoljenje. Odredbom člana 31. stav 1. Zakona propisano je da stranka može da podnese tužbu protiv Republike Srbije za naknadu imovinske štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku, u roku od jedne godine od dana kada je stekla pravo na pravično zadovoljenje.

4.2. Ustavni sud konstatuje da je u svojoj dosadašnjoj praksi, po pravilu , odbacivao ustavne žalbe podnosilaca kojima se osporavaju rešenja o pravnosnažnom odbijanju prigovora radi ubrzavanja postupka koji su, na osnovu Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, podneti u odnosu n a izvršni ili stečajni postupak u kome podnosilac nije uspeo da namiri svoje potraživanje iz radnog odnosa prema preduzeću sa većinskim državnim, odnosno društvenim kapitalom ( videti npr. rešenja Už-6550/2018 od 26. novembra 2019. godine, Už-8701/2020 od 30. novembra 2021. godine, Už-9185/2020 od 18. oktobra 2022. godine, Už-13108/21 od 22. decembra 2022. godine i Už-7519/2019 od 23. februara 2023. godine). Štaviše, Ustavni sud konstatuje da je rešenjima Už-2072/2020 od 20. oktobra 2021. godine i Už-1344/2021 od 8. decembra 2022. godine odbacio ustavne žalbe podnosilaca kojima se osporavaju rešenja o pravnosnažnom odbijanju prigovora radi ubrzavanja stečajnog postupka pred Privrednim sudom u Beogradu u predmetu St. 265/15 nad stečajnim dužnikom, „D.“ doo Beograd.

4.3. Ustavni sud je imao u vidu i praksu Evropskog suda za ljudska prava u vezi sa pitanjem odgovornosti države za neizvršenje sudskih odluka u kojima je dužnik preduzeće sa većinskim državnim, odnosno društvenim kapitalom. U više presuda koje su u ovoj vrsti predmeta donete protiv Republike Srbije, Evropski sud je zauzeo stav da je tužena država odgovorna ratione personae za neizvršenje presuda donetih protiv preduzeća sa većinskim društvenim kapitalom , pri čemu se od tužene države zahteva da iz sopstvenih sredstava isplati iznose dosuđene pravnosnažnim sudskim odlukama (videti presude u predmetima: Kačapor i drugi protiv Srbije, predstavke br. 2269/06, 3041/06, 3042/06, 3043/06, 3045/06 i 3046/06, od 15. januara 2008. godine, st. 96-99. i Crnišanin i drugi protiv Srbije, predstavke br. 35835/05, 43548/05, 43569/05 i 36986/06, od 13. januara 2009. godine, st. 110-111.). Navedeno stanovište prihvatio je i Ustavni sud u svojoj praksi (videti, pored drugih, odluke Už-1712/2010 od 21. marta 2013. godine i Už-7134/2017 od 8. novembra 2018. godine, dostupno na internet stranici Ustavnog suda: www.ustavni.sud.rs).

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu da je u predmetu Lilić i drugi protiv Srbije ( predstavke br. 16857/19 i 43001/19, od 14. januara 2021. godine, stav 11) , Evropski sud konstatovao da je još ranije isticao da je period neizvršenja pravnosnažne domaće odluke do godinu dana u skladu sa zahtevima Evropske konvencije, te da je utvrđivao povredu kada god je taj period bio duži od godinu dana, bez obzira na to da li se pravnosnažna domaća odluka izvršava kroz izvršni ili stečajni postupak. U predmetu Lilić i drugi protiv Srbije, Evropski sud je ukazao i na svoju praksu u predmetu Bugarić protiv Srbije (broj predstavke 39694/10, odluka od 6. decembra 2016. godine) u kome je odbačena predstavka podnositeljke u situaciji kada je izvršni postupak trajao kraće od sedam meseci. Evropski sud je u predmetu Lilić i drugi protiv Srbije, takođe, istakao da je u predmetu Crnišanin i drugi protiv Srbije utvrdio povredu Evropske konvencije u situaciji kada je relevantan period neizvršenja trajao između jedne godine i pet meseci i četiri godine i osam meseci.

4.4. Ustavni sud dalje konstatuje da je za odlučivanje u ovom predmetu od značaja , i to da je u periodu od januara 2019. godine do danas, Republika Srbija, po pravilu, u predmetima koji se tiču neizvršenja pravnosnažnih sudskih odluka donetih prema preduzećima sa većinskim državnim ili društvenim kapitalom, a u kojima je na domaćem nivou pravnosnažno odbijen prigovor radi ubrzavanja postupka podnosilaca , a zatim odbačena ustavna žalba od strane Ustavnog suda, zaključivala prijateljska poravnanja pred Evropskim sudom , uz prihvatanje obaveze da podnosiocima isplati iznose neisplaćenih potraživanja, kao i određene iznose na ime naknade nematerijalne štete i troškova postupka.

4.5. Za odlučivanje u ovom predmetu od značaja je i to da se, prem a članu 46. Evropske konvencije, postupak izvršenja presuda i odluka u grupi predmeta Kačapor i druge grupe predmeta protiv Srbije (predstavka broj 2269/06 i dr. ), a koja se tiče neizvršenja domaćih odluka donetih protiv državnih, odnosno društvenih preduzeća, nalazi u pojačanom nadzoru od strane Komiteta ministara Saveta Evrope.

U poslednjoj odluci Komiteta ministara u grupi predmeta Kačapor i druge protiv Srbije sa 1451 . sastanka, koji je održan u periodu od 6. do 8. decembra 2022. godine, Komitet ministara je, najpre, konstatovao da se ova grupa predmeta (u okviru koje je prva pravnosnažna presuda Evropskog suda doneta 2008. godine), između ostalog, tiče dugoročnog kompleksnog problema neizvršenja, odnosno odloženog izvršenja sudskih odluka donetih protiv državnih/društvenih preduzeća. Komitet ministara je, zatim, u delu koji se tiče opštih mera, u tački 5. odluke konstatovao da je Republika Srbija usvojila strategiju za izvršenje spornih odluka putem donošenja Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku iz 2015. godine. Međutim, Komitet ministara je, u tački 6. odluke, sa zabrinutošću naglasio da i dalje postoji više spornih pitanja koje je potrebno rešiti, uključujući i visok procenat odbijanja i odbacivanja pravnih lekova u stečajnom postupku (po predmetnom Zakonu o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku), a što sprečava izvršenje odluka u pitanju. U tački 7. odluke, Komitet ministara je pozvao „vlasti da prioritetno razmisle o ovim tačkama i daju informacije Komitetu o tome koje su dalje mere predviđene kako bi se ovi prijavljeni nedostaci prevazišli, oslanjajući se na nedavni ekspertski izveštaj o funkcionisanju Zakona koji je pripremljen kroz programe saradnje Saveta Evrope“.

5. Ispitujući navode podnosilaca u delu u kojem je ustavna žalba izjavljena protiv osporenih rešenja Privrednog suda u Beogradu i Privrednog apelacionog suda kojima je pravnosnažno odbijen njihov prigovor radi ubrzavanja postupka, Ustavni sud konstatuje da je tvrdnja podnosilaca o povredi prava na pravično suđenje zasnovana na navodima da je osporeno drugostepeno rešenje nedovoljno obrazloženo, da je materijalno pravo primenjeno proizvoljno na njihovu štetu, da se ne može prihvatiti zaključak da pomenuta dužina trajanja stečajnog postupka nije dovela do povrede prava na suđenje u razumnom roku, pri čemu oni nisu namirili svoja potraživanja iz radnog odnosa koja su im priznata u tom postupku, te da je napred navedeno suprotno višegodišnjoj praks i Evropskog suda .

Ustavni sud ponavlja da je u svojoj dosadašnjoj praksi , po pravilu , odbacivao ustavne žalbe podnosilaca koji su se nalazili u istoj ili bitno sličnoj pravnoj situaciji kao ovde podnosioci ustavne žalbe, smatrajući da su osporena rešenja kojima je pravnosnažno odbijen njihov prigovor radi ubrzavanja postupka zasnovana na ustavnopravno prihvatljivoj primeni Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, da osporena rešenja sadrže jasne i dovoljne razloge, te da se od Ustavnog suda ne može očekivati da postupa kao instancioni sud. Šta više, Ustavni sud je odbacio ustavne žalbe podnosilaca u najmanje dva predmeta u kojima se kao stečajni dužnik pojavljuje isto privredno društvo kao u ovom predmetu (videti tačku 4.2. obrazloženja).

Međutim, polazeći od prakse Evropskog suda u predmetu Lilić i drugi protiv Srbije, prema kojoj je period neizvršenja pravnosnažne domaće odluke do godinu dana u skladu sa zahtevima Evropske konvencije, dok svako duže trajanje namirenja predstavlja povredu Evropske konvencije (videti tačku 4.3. obrazloženja ove odluke ), Ustavni sud je ocenio da je potrebno da u predmetima u kojima se osporavaju rešenja kojima je odbijen prigovor podnosilaca radi ubrzavanja izvršnog ili stečajnog postupka, preispita svoje dosadašnje postupanje i razmotri potrebu usaglašavanja svoje prakse sa označenom praksom Evropskog suda.

Pored toga, prilikom donošenja odluke o potrebi usaglašavanja svojih stavova sa praksom Evropskog suda, Ustavni sud je imao u vidu i da je Republika Srbija, po pravilu, u predmetima koji se tiču neizvršenja pravnosnažnih sudskih odluka donetih prema preduzećima sa većinskim državnim ili društvenim kapitalom, a u kojima je prethodno na domaćem nivou pravnosnažno odbijen prigovor radi ubrzavanja postupka podnosilaca, a zatim odbačena ustavna žalba od strane Ustavnog suda, pred Evropskim sudom zaključivala prijateljska poravnanja (videti tačku 4.4. obrazloženja ove Odluke).

Konačno, Ustavni sud je imao u vidu i to da je pred Komitetom ministara Saveta Evrope i dalje u toku postupak nadzora nad izvršenjem u grupi predmeta Kačapor i druge grupe predmeta protiv Srbije koja se tiče neizvršenja presuda donetih protiv državnih, odnosno društvenih preduzeća (videti tačku 4.5. obrazloženja ove odluke ), i to u pojačanoj proceduri nadzora , pri čemu se kao jedno od spornih pitanja u nastavku nadzora Komiteta ministara postavlja pitanje rešenja za visok procenat odbijanja i odbacivanja pravnih sredstava podnetih prema Zakonu o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku.

Polazeći od navedenog i potrebe za usaglašavanjem dosadašnjih stavova Ustavnog suda sa praksom Evropskog suda , Ustavni sud konstatuje da je u obrazloženju osporenog rešenja Privrednog apelacionog suda Rž. St. 2339/21 od 4. juna 2021. godine, kojim je potvrđeno osporeno prvostepeno rešenje, između ostalog, navedeno da se u konkretnom slučaju radi o pravu iz radnog odnosa koje ima vitalan značaj za podnosioce, da podnosioci nisu doprineli dužini trajanja postupka, da se radi o složenom sudskom postupku, te da činjenica da je postupak trajao duže od četiri godine, sama po sebi, ne može ukazivati na povredu prava na suđenje u razumnom roku. Takođe, u obrazloženju osporenog drugostepenog rešenja je istaknuto da je stečajni sud postupao efikasno i marljivo i da je u zakonom propisanim rokovima preduzimao rad nje. Drugostepeni sud u osporenom rešenju, zatim, ukazuje da je prvostepeni sud bio u obavezi da ceni sve kriterijume koji su propisani odredbom člana 4. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, kao i da je prvostepeni sud u konkretnom slučaju to i učinio.

Ispitujući navedeno obrazloženje Privrednog apelacionog suda sa stanovišta istaknute povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava , a polazeći od potrebe usaglašavanja svojih stavova sa praksom Evropskog suda, Ustavni sud ukazuje da su odredbom člana 4. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku propisana merila za ocenu trajanja suđenja u razumnom roku, a koja merila su sudovi svakako dužni da primenjuju kada odlučuju o prigovorima radi ubrzavanja postupka. Međutim, Ustavni sud naglašava da je odredbom člana 18. stav 2. Ustava utvrđeno da se Ustavom jemče, i kao takva, neposredno primenjuju ljudska i manjinska prava zajemčena opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava, potvrđenim međunarodnim ugovorima i zakonima, te da je odredbom člana 18. stav 3. Ustava utvrđeno da se odredbe o ljudskim i manjinskim pravima tumače u korist unapređenja vrednosti demokratskog društva, saglasno važećim međunarodnim standardima ljudskih i manjinskih prava, kao i praksi međunarodnih institucija koje nadziru njihovo sprovođenje. Navedeno znači da je potrebno da sudovi u postupku po prigovoru radi ubrzavanja postupka, odredbe Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, tumače saglasno Evropsk oj konvencij i, kao i saglasno praksi i stavov ima Evropskog suda za ljudska prava.

Ustavni sud, međutim, primećuje da postupajući sudovi prilikom donošenja osporenih rešenja nisu imali u vidu relevantnu praksu E vropskog suda koja se tiče neizvršenja pravnosnažnih sudskih odluka donetih prema preduzećima sa većinskim državnim ili društvenim kapitalom, koja je navedena u tač. 4.3. i 4.4. obrazloženja. Nasuprot tome, osporena rešenja su isključivo zasnovana na primeni merila za ocenu trajanja suđenja u razumnom roku iz člana 4. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku i na oceni da činjenica da je postupak trajao duže od četiri godine, sama po sebi, ne može ukazivati na povredu prava na suđenje u razumnom roku .

Ustavni sud je, pri tome , imao u vidu da je stečajni postupak ( kako protiv preduzeća sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom, tako i protiv drugih pravnih lica), po pravilu složen postupak, ali da u ovoj vrsti predmeta gde je stečajni dužnik preduzeće sa većinskim državnim ili društvenim kapitalom, eventualna složenost stečajnog postupka, kao i drugi kriterijumi iz člana 4. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, ne mogu biti isključivo relevantni, čak ni odlučujući. Naime, Ustavni sud naglašava da Evropski sud u predmetima koji se tiču neizvršenja pravnosnažnih sudskih odluka donetih prema preduzećima sa većinskim državnim ili društvenim kapitalom ne razmatra okolnosti, niti kriterijume od uticaja na trajanje izvršnog, odnosno stečajnog postupka, već utvrđuje povredu Evropske konvencije samim tim što potraživanje nije namireno u određenom vremenskom periodu, nezavisno od toga u kom postupku je podnosilac pokušao da namiri svoja potraživanja. U skladu sa praksom Evropskog suda, Republika Srbija (a ne stečajni dužnik) neposredno odgovara za dugove preduzeća sa većinskim društvenim, odnosno državnim kapitalom, te se u tom smislu od države prvenstveno očekuje da svoja dugovanja, koja su već utvrđena pravnosnažnom sudskom odlukom, isplati u određenom roku direktno iz budžeta, bez obzira na prirodu i složenost postupka u kome se namirenje sprovodi (čak i ako je u pitanju stečajni postupak - koji je po prirodi složen).

Stoga Ustavni sud smatra da svaki postupak koji se vodi radi namirenja pravnosnažno utvrđenog potraživanja (stečajni, izvršni ili neki drugi) prema preduzeću sa većinskim društvenim, odnosno državnim kapitalom, a koji traje duže od perioda koji se u praksi Evropskog suda smatra prihvatljivim, predstavlja osnov za utvrđenje povrede prava na suđenje u razumnom roku. Ustavni sud naglašava da u tom slučaju nisu od isključivog ili odlučujućeg značaja okolnosti od uticaja na trajanje izvršnog, odnosno stečajnog postupka, kao što su složenost postupka i postupanje organa postupka i stranaka u postupku, već je odlučujuća okolnost za utvrđenje povrede prava na suđenje u razumnom roku upravo činjenica da potraživanje nije namireno u relevantnom vremenskom periodu , u skladu sa praksom Evropskog suda .

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu da je stečajni postupak u konkretnom slučaju u trenutku podnošenja prigovora radi ubrzavanja postupka trajao pet godina i pet meseci, te da postupajući su dovi prilikom donošenja osporenih rešenja nisu imali u vidu relevantnu praksu Evropskog suda , Ustavni sud je ocenio da je stavom prvim izreke rešenja Privrednog suda u Beogradu R4. St. 885/21 od 16. aprila 2021. godine i stavovima prvim i trećim izreke rešenja Privrednog apelacionog suda Rž. St. 2339/21 od 4. juna 2021. godine merodavno pravo primenjeno na ustavnopravno neprihvatljiv način, čime je podnosiocima povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava .

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/ 11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon, 103/15 i 10/23), usvojio ustavnu žalbu podnosilaca u odnosu na istaknutu povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Po oceni Ustavnog suda, u konkretnom slučaju, posledice utvrđene povrede prava su takve prirode da se mogu otkloniti poništajem osporenog rešenja Privrednog apelacionog suda u stavovima prvom i trećem izreke i određivanjem da taj sud u ponovnom postupku donese novu odluku o žalbi predlagača, ovde podnosilaca ustavne žalbe, izjavljenoj 28. aprila 2021. godine, protiv rešenja Privrednog suda u Beogradu R4. St. 885/21 od 16. aprila 2021. godine. Stoga je, primenom odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučeno kao u tački 2. izreke.

7 . Ustavni sud nije razmatrao navode podnosilaca o povredi prava na suđenje u razumnom roku, kao ni zahtev za naknadu nematerijalne štete, jer je utvrdio povredu prava podnosilaca na pravično suđenje i poništio osporeno rešenje Privrednog apelacionog suda u relevantnom delu, pri čemu će u ponovnom postupku biti doneta nova odluka po prigovoru/žalbi radi ubrzavanja postupka ovde podnosilaca ustavne žalbe. Takođe, imajući u vidu da podnosioci u suštini zahtevaju naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u osporenom stečajnom postupku, Ustavni sud smatra da je ustavna žalba u ovom delu preuranjena, jer će podnosioci, u slučaju da njihov prigovor u ponovnom postupku bude usvojen, moći da podnesu tužbu za novčano obeštećenje protiv Republike Srbije zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku (nematerijalna šteta) , u skladu sa odredbama čl. 22. i 26. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku. U tom smislu, Ustavni sud ponavlja da je, u skladu sa praksom Evropskog suda, u ovakvim predmetima, koji se tiču povrede prava na suđenje u razumnom roku zbog neizvršenja, odnosno kašnjenja u izvršenju sudskih odluka u kojima je dužnik preduzeće sa isključivim ili većinskim državnim ili društvenim kapitalom, dovoljno dosuditi naknadu nematerijalne štete (novčano obeštećenje) u ukupnom iznosu od 800 evra (videti odluku Evropskog suda u predmetu Stanković protiv Srbije, predstavka broj 41285/19, od 19. decembra 2019. godine, st. 23-25.).

Ustavni sud, zatim, ukazuje da je ustavna žalba preuranjena i u delu u kome se ukazuje na povredu prava na imovinu i zahteva za utvrđenje prava na naknadu materijalne štet e u visini nenaplaćenih potraživanja koja su utvrđenja u stečajnom postupku . Ovo, jer će podnosioci , u slučaju da njihov prigovor bude usvojen u ponovnom postupku, moći da , u skladu sa članom 31. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku , podnesu tužbu radi naknade imovinske štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku u osporenom stečajnom postupku, čime se suštinski ostvaruje i zaštita Ustavom zajemčenog prava na imovinu.

Pored toga, Ustavni sud nije posebno razmatrao tvrdnju podnosilaca o povredi prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo iz člana 36. Ustava, s obzirom na to da je prethodno već utvrdio povredu prava podnosilaca na pravično suđenje i poništio osporeno rešenje Privrednog apelacionog suda u relevantnom delu .

Na kraju, Ustavni sud nije posebno odlučivao ni o zahtevu podnosilaca za naknadu troškova pretrpljenih u postupku po prigovoru radi ubrzavanja postupka, a imajući u vidu da je Ustavni sud osporeno rešenje Privrednog apelacionog suda, između ostalog, ponišio i u trećem stavu izreke u kom delu je odlučeno o zahtevu predlagača, ovde podnosilaca ustavne žalbe za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu podnosilaca u ovom delu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Ustavni sud je, zbog šireg značaja ove odluke za zaštitu ustavnosti i zakonitosti i zaštitu ljudskih prava i sloboda, saglasno odredbi člana 49. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio da se ista objavi u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

9. Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42a stav 1. tačka 5), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje u stečajnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti