Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti ustavne žalbe u postupku deeksproprijacije

Kratak pregled

Ustavni sud odbija kao neosnovanu ustavnu žalbu privrednog društva „G.“ d.o.o. izjavljenu protiv presude Upravnog suda. Utvrđeno je da nisu povređena prava na pravično suđenje i imovinu, jer je postupak deeksproprijacije sproveden u skladu sa zakonom.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko već e, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić , Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi privrednog društva „G.“ d.o.o. iz S, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 30. aprila 2014. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba privrednog društva „G.“ d.o.o. izjavljena protiv presude Upravnog suda - Odeljenje u Kragujevcu U . 5005/10 od 13. januara 2011. godine .

O b r a z l o ž e nj e

1. Privredno društvo „G.“ d.o.o. iz S. podnelo je 10. marta 2011. godine Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda - Odeljenje u Kragujevcu U . 5005/10 od 13. januara 2011. godine, zbog povrede p rava na pravično suđenje i p rava na imovinu , zajemčenih čl anom 32. stav 1. i članom 58. Ustava Republike Srbije .

U ustavnoj žalbi se, pored ostalog, navodi: da je konačnim rešenjem nadležnog organa usvojen predlog privrednog društva „T.“ d.o.o. iz S. za poništaj rešenja kojim je eksproprisan „Mlečni restoran“ na k.p. 5322 KO Sokobanja u korist opštine Sokobanja, a za potrebe podnosioca; da je Vrhovni su d Srbije usvojio tužbu podnosioca i da je u izvršenju sudske presude drugostepeni organ poništio pr vostepeno rešenje; da u ponovnom postupku prvostepeni organ nije postupio ni po presudi Vrhovnog suda Srbije , niti po nalogu drug ostepenog organa, a da su, uprkos tome, drugostepeni organ i Upravni sud „ sve prihvatili kao ispravno, ne upuštajući ce u ponuđene dokaze, niti u njihovu ocenu “.

U ustavnoj žalbi se ukazuje na to da podnosilac zahteva za deeksproprijaciju nema aktivnu legitimaciju za učešće u predmetnom upravnom postupku, jer je „M. r.“ koji se nalazi na k.p. 5322 KO S, eksproprisan 1996. godine, pa nije mogao biti predmet ugovora o prodaji MDD „PKB T.“ iz S, u stečaju, zaključenog 2004. godine.

Podnosilac ustavne žalbe, takođe, navodi: da predmetna nepokretnost nije eksproprisana radi rušenja, već u cilju realizacije DUP-a blok „C.“ u S, a radi izgradnje poslovno-stambenog kompleksa u Sokobanji; da je veštačenjem utvrđeno da „M . r.“ nije srušen i da je nadležni organ iz toga izveo zaključak da je isteka o rok od tri godine za izgradnju; da je drugostepeni organ rešenjem od 14. juna 2001. godine poništio prvo rešenje o deeksproprijaciji i naložio da se dopunskim veštačenjem zatraži mišljenje prostornih planera i stručnjaka iz oblasti urbanizma, te utvrdi cilj eksproprijacije i da li su potrebni radovi izvedeni u pretežnom obimu, ali da prvostepeni organ to nije učinio.

U ustavnoj žalbi se, takođe, ističe: da je podnosilac 20. oktobra 1994. godine zaključio ugovor o izradi i realizaciji Detaljnog urbanističkog plana sa Opštinom Sokobanja; da je 23. oktobra 1996. godine dobio urbanističku dozvolu „za izgradnju M. r. i javne česme sa fontanom na delovima k.p. br. 5324 i 5328 u KO S.“; da je uradio idejni projekat „novog M. r. i javne česme sa fontanom, za čiju izgradnju je sprovedena eksproprijacija“; da o njegovom zahtevu za dobijanje saglasnosti na idejni projekat, koji je podneo još 3. marta 1997. godine, još nije odlučeno, što ga je sprečilo da predmetnu nepokretnost privede nameni u roku propisanom Zakonom. Podnosilac stoga zaključuje da ne treba da bude lišen imovine zbog „nezakonitog, neažurnog i čak opstrukcionog rada državnih organa“.

Prema navodima ustavne žalbe, podnosilac je bez građevinske dozvole preduzeo određene radove da bi „lokaciju priveo nameni u skladu sa dobijenom urbanističkom dozvolom i navedenim DUP-om “. Dalje se navodi da je nadležni organ naložio uklanjanje tih radova, ali nije sprovedeno izvršenje rešenja iz 1998. i 2003. godine, jer je podnet zahtev za legalizaciju izvedenih radova, o kome još nije odlučeno .

Ustavnom žalbom se predlaže da Ustavni sud poništi osporenu presudu Upravnog suda.

U podnesku od 9. aprila 2014. godine podnosilac ustavne žalbe je istakao da je u predmetu broj 465-10/95 koji se odnosi na poništaj pravnosnažnog rešenja o izuzimanju iz poseda ranijeg korisnika delova k.p. br. 5324 i 5328 u KO S, nadležni upravni organ zaključio da navedene parcele nisu mogle biti predmet kupoprodaje M. „P. T.“ iz S, u stečaju, zaključenog 25. maja 2004. godine, jer je tada preduzeće „G.“ p.p. iz S. bilo korisnik predmetnog zemljišta, koje je otuđeno pre otvaranja stečaja nad pomenutim preduzećem. Podnosilac ustavne žalbe iz toga zaključuje da su mu „povređena prava“, jer organi uprave u identičnim pravnim situacijama različito primenjuju materijalno pravo i da ga „negativne posledice iz osporene presude Upravnog suda onemogućavaju da posle punih 18 godina ovu svoju lokaciju, koju kao neodvojivu celinu čine k.p. 5322, 5324 i 5328/1 najzad privede nameni“.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, na osnovu uvida u osporeni akt i celokupnu priloženu dokumentaciju, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Rešenjem Opštinske uprav e Op štine Sokobanja – Odeljenje za privredu i finansije broj 465-1/99-02 od 6. februara 2008. godine, u stav u I dispozitiva, usvojen je zahtev „T. M.“ d.o.o. iz S, za deeksproprijaciju i poništeno prav nosnažno rešenje o eksproprijaciji Odeljenja za privredu, finansije i urbanizam Opštinske uprave Sokobanja broj 465-9/95-02 od 15. marta 1996. godine. U stav u II dispozitiva rešenja određeno je da će se imovinsko-pravni odnosi među zainteresovanim strankama regulisati pred Opštinskim sudom u Sokobanji, po pravnosnažnosti rešenja, a stavom III dispozitiva odbijen je zahtev ovde podnosica za obustavu postupka deeksproprijacije, kao neosnovan. U obrazloženju rešenja je navedeno: da je nadležni organ 21. marta 2000. godine prvi put doneo rešenje kojim se usvaja predmetni zahtev za deeksproprijaciju, ali da je drugostepeni organ to rešenje poništio; da je u ponovnom postupku određeno novo veštačenje od strane veštaka građevinske struke, na koje je krajnji korisnik (ovde podnosilac) imao primedbe, ali da je odbijen njegov predlog za novim veštačenjem, jer bi to bespotrebno odugovlačilo postupak; da je novim rešenjem od 15. decembra 2004. godine ponovo usvojen zahtev za deeksproprijaciju i odbijena žalba krajnjeg korisnika protiv tog rešenja; da je Vrhovni sud Srbije presudom U. 5788/05 od 16. marta 2006. godine uvažio tužbu krajnjeg korisnika i poništio pobijano konačno rešenje; da je u izvršenju navedene presude Ministarstvo finansija donelo rešenje 31. januara 2007. godine, kojim je poništilo rešenje od 15. decembra 2004. godine. Prvostepeni organ je dalje naveo: da je u ponovnom postupku, na osnovu dokaza priloženih uz podnesak od 24. aprila 2007. godine, utvrđeno da je „T. M.“ d.o.o. iz S . pravni sledbenik podnosioca zahteva za deesproprijaciju M. „P. T.“ iz S, u stečaju ; da je na osnovu deobnog bilansa „T.“ d.o.o. iz S. utvrđeno da je izvršeno razgraničenje sredstava, prava i obaveza tog privrednog društva na „T. S.“ d.o.o. i „T. M.“ d.o.o. iz S; da je prema ovom deobnom bilansu, na osnovu koga je izvršena registracija u Trgovinskom sudu u Zaječaru, privrednom društvu „T. M.“ d.o.o. iz S. pripao „M. r.“ – u sporu; da je pribavljen prepis posedovnog lista br. 5324 Službe za katastar nepokretnosti Sokobanja od 24. aprila 2007. godine za kp. 5322 , gde je kao korisnik upisan „G.“ p.p. iz S, kao i rešenje Republičkog geodetskog zavoda – Služba za katastar nepopkre tnosti broj 952-01/155-96 od 22. marta 1996. godine, na osnovu koga je upisana promena korisnika nepokretnosti u katastarskom operatu KO S . sa M. „P. T.“ iz S. na novog posednika „G.“ p.p. iz S. Takođe je navedeno: da iz spisa predmeta i nalaza veštaka arhitektonske struke od 17. decembra 2003. godine proizlazi da je „M. r .“ na kp. 5322 u KO S . eksproprisan u cilju realizacije DUP-a bloka „C.“ u S, radi izgradnje poslovno stambenog kompleksa; da je navedeni DUP usvojen 1995. godine i da nisu vršene izmene tog plana, niti Generalnog urbanističkog plana do 2002. godine, iz čega sledi da je krajnji korisnik mogao nesmetano da privede zemljište planiranoj nameni do 1999. godine, kada je proteklo tri godine od donošenja rešenja o eksproprijaciji spornog objekta; da bez obzira na to da li je na predmetnom zemljištu bilo potrebno izgraditi mlečni restoran i česmu ili javne objekte u zoni zelenila, kako je bilo predviđeno Generalnim urbanističkim planom iz 1992. godine, činjenica je da eksproprisani objekat nije porušen, a prema detaljnom urbanističkom planu iz 1995. godine bila je predviđena veća površina i kružna forma objekta, što nije izgrađeno; da je iz nalaza veštaka utvrđeno da eksproprisani objekat nije porušen, već je u jednom delu bespravno dograđen (sanitarni čvor i plastična bašta) i da parcela nije privedena nameni. U vezi sa zahtevom krajnjeg korisnika za obustavu predmetnog postupka deeeksproprijacije, prvostepeni organ je ocenio da je isti neosnovan, jer se u konkretnom slučaju radi o pravu ranijeg vlasnika objekta da traži poništaj rešenja o eksproprijaciji zbog toga što zemljište nije privedeno nameni, koji to pravo ima bez obzira na to da li je reč o fizičkom ili pravnom licu i bez obzira na to da li je pravno lice u postupku stečaja ili privatizacije.

Ministarstvo finansija – Se ktor za i movinsko-pravne poslove je rešenjem 07 broj 465-02-00343/1998 od 2. jula 2008. godine odbilo kao neosnovanu žalbu privrednog društva „G.“ d.o.o. iz S, ovde podnosioca ustavne žalbe, izjavljenu protiv prvostepenog rešenja od 6. februara 2008. godine, nalazeći da je prvostepeni organ u svemu postupio po primedbama tog ministarstva. Drugostepeni organ je istakao, pored ostalog, da eksproprisana zgrada nije porušena, da je sa južne strane dograđen manji sanitarni čvor, a prema ulici dodata montažna bašta, bez građevinske dozvole, zbog čega je ocenio da su se stekli uslovi za primenu člana 36. stav 3. Zakona o eksproprijaciji.

Podnosilac ustavne žalbe je podneo Vrhovnom sudu Srbije tužbu protiv navedenog drugostepenog rešenja, o kojoj je odlučio Upravni sud – Odeljenje u Kragujevcu. Presudom tog suda U. 5005/10 od 13. januara 2011. godine, koja se osporava ustavnom žalbom, odbijena je kao neosnovana tužba podnosioca ustavne žalbe, jer je Upravni sud našao je pravilno tuženi pobijanim rešenjem, bez povrede pravila postupka koje bi bile od uticaja na rešavanje ove upravne stvari, odbio žalbu tužioca kao neosnovanu. Upravni sud je navedenu ocenu obrazložio time da je p ravosnažnim rešenjem od 15. marta 1996. godine eksproprisana nepokretnost pravnog prethodnika „T . M.“ d .o.o. iz S . za potrebe tužioca, radi izgradnje poslovno-stambenog kompleksa, da je na osnovu veštačenja utvrđeno da sporni objekat ne samo da nije porušen, već je dograđen bez građevinske dozvole (izgrađen sanitarni čvor i montažna bašta) i da je stoga prvostepeni organ pravilno utvrdio da cy ce u konkretnom slučaju stekli uslovi iz člana 36. stav 3. Zakona o eksproprijaciji („Službeni glasnik PC“, broj 53/95), s obzirom na to da korisnik eksproprijacije nije u roku od tri godine od pravosnažnosti odluke o naknadi, odnosno od dana zaključenja sporazuma o naknadi, izvršio znatnije radove na objektu, radi čije je izgradnje izvršena eksproprijacija. Upravni s ud je naveo da je cenio navode tužbe da privredno društvo „T . M.“ d .o.o. iz S . nije ovlašćeno za podnošenje zahteva za deeksproprijaciju, pa je našao da ovi navodi, kao i ostali tužbeni navodi, ne mogu dovesti do drugačije ocene zakonitosti osporenog rešenja, jer su i u žalbi isticani, a u pobijanom rešenju potpuno i pravilno ocenjeni, iz razloga koje je u svemu prihvat io i taj sud.

Ustavni sud je, takođe utvrdio da je Vrhovni sud Srbije presudom U. 5788/05 od 16. marta 2006. godine uvažio tužbu podnosioca ustavne žalbe i poništio rešenje Ministarstva finansija – Se ktor za i movinsko-pravne poslove 07 broj 465-02-00343/1998-07 od 9. juna 2005. godine. Taj sud je u obrazloženju presude istakao da se svrha eksproprijacije ima ceniti u odnosu na ukupnu svrhu predviđenu planskim aktom u vreme eksproprijacije objekta, odnosno rešenjem o eksproprijaciji objekta, a da je tužilac u tužbi ukazao na to da iz objektivnih razloga nije mogao da privede nameni eksproprisanu nepokretnost, zbog započetog postupka ispitivanja usklađenosti važećeg planskog akta sa zakonom, što tuženi organ nije ocenio. Takođe je navedeno da se iz spisa predmeta ne može zaključiti da li je podnosilac zahteva za eksproprijaciju imao svojstvo prethodnog vlasnika, zbog čega je naloženo tuženom organu da u ponovnom postupku naloži podnosiocu zahteva za deeksproprijaciju da dostavi sve dokaze na kojima zasniva svoju aktivnu legitimaciju u ovom postupku i druge dokaze koji su od značaja za ocenu osnovanosti podnetog zahteva.

Rešenjem Odeljenja za privredu, finansije i urbanizam opštine Sokobanja broj 465-9/95-02 od 15. marta 1996. godine eksproprisana je zgrada – „M. r.“ površine 74,53 m2 na k.p. 5322 KO Sokobanja u svojini M. P. „T.“ iz S. u korist opštine S, a za potrebe „G.“ p.p. iz S, u cilju realizacije DUP-a bloka „C.“ u S, a radi izgradnje poslovno-stambenog kompleksa u Sokobanji. U obrazloženju rešenja je navedeno da je Odlukom o usvajanju DUP-a bloka „C.“ u S. („Službeni list opština“ broj 13/95) na predmetnom zemljištu predviđena izgradnja poslovno-stambenog kompleksa.

Odeljenje za privredu, finansije i urbanizam opštine Sokobanja izdalo je podnosiocu ustavne žalbe 23. oktobra 1996. godine urbanističku dozvolu broj 353-58/96-03, za izgradnju mlečnog restorana i javne česme sa fontanom na delovima k.p. br. 5324 i 5328 u KO S, a podnosilac ustavne žalbe je 3. marta 1997. godine podneo zahtev za davanje prethodne saglasnosti na idejni projekat mlečnog restorana, za čiju izgradnju je dobio navedenu urbanističku dozvolu.

Odeljenje za privredu, finansije i urbanizam opštine Sokobanja izdalo je podnosiocu ustavne žalbe 23. juna 1997. godine urbanističku dozvolu broj 353-29/97-03, za dogradnju sanitarnog čvora uz objekat „M. r“, koji je izgrađen na k.p. 5322 KO S.

Podnosilac ustavne žalbe se 13. novembra 1996. godine obratio predsedniku skupštine opštine Sokobanja „zahtevom za ispunjenje obaveza iz ugovora o izradi i realizaciji DUP-a bloka „C.“ u S, u kome je istakao da mu opština S. nije dala na korišćenje gradsko građevinsko zemljište i izdala urbanističke dozvole za objekte po zahtevima koje je podneo, zbog čega će biti prinuđen da zahteva raskid ugovora o izradi i realizaciji navedenog detaljnog urbanističkog plana i naknadu štete.

Zaključkom građevinske inspekcije Odeljenja za privredu, finansije i urbanizam opštine Sokobanja broj 356-12/97-03 od 9. februara 1998. godine dozvoljeno je izvršenje rešenja tog organa od 24. novembra 1997. godine, kojim je naloženo rušenje sanitarnog čvora izgrađenog bez građevinske dozvole na k.p. 5322 KO S. uz postojeći objekat „M. r.“.

Zaključkom građevinske inspekcije Odeljenja za privredu, finansije i urbanizam opštine Sokobanja broj 356-25/2001-02 od 16. januara 2003. godine dozvoljeno je izvršenje rešenja tog organa od 18. januara 2002. godine, kojim je naloženo podnosiocu da demontira drvene ustakljene portale na postojećoj montažnoj nadstrešnici gabarita 9,10x2,90 i poruši drvenu montažnu nadstrešnicu gabarita 9,10x2,90 m sa severne strane objekta „Mlečni restoran“.

4. Odredbama Ustava , na čiju povredu podnosilac ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega ( član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne, da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine i da je oduzimanje ili ograničenje imovine radi naplate poreza i drugih dažbina ili kazni, dozvoljeno samo u skladu sa zakonom (član 58.).

5. Podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je povređeno pravo na pravično suđenje, jer drugostepeni organ i Upravni sud nisu ocenili njegove navode kojima je ukazivao na to da podnosilac zahteva za deeksproprijaciju nema aktivnu legitimaciju u predmetnom postupku, jer sporni objekat, eksproprisan rešenjem iz 1996. godine, nije mogao biti predmet ugovora o prodaji M. „P. T.“ iz S, u stečaju, koji je zaključen 2004. godine.

Po mišljenju podnosioca ustavne žalbe, činjenica da mlečni restoran nije srušen ne upućuje na zaključak da zemljište nije privedeno nameni u roku propisanom zakonom, već je „ dopunskim veštačenjem trebalo utvrditi svrhu eksproprijacije i da li su potrebni radovi izvedeni u pretežnom obimu, što prvostepeni organ nije učinio, uprkos nalogu drugostepenog organa iz rešenja od 14. juna 2001. godine“.

Ocenjujući ove navode ustavne žalbe sa stanovišta prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud, pre svega, naglašava da je njegova nadležnost u postupku po ustavnoj žalbi ograničena na utvrđivanje da li je pojedinačnim aktom ili radnjom državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja povređeno ili uskraćeno ustavno pravo podnosioca. Ustavni sud nije nadležan da vrši proveru utvrđenih činjenica i načina na koji su sudovi i drugi državni organi i organizacije kojima su poverena javna ovlašćenja tumačili pozitivnopravne propise. Ustavni sud ukazuje da je izvan njegove nadležnosti da procenjuje pravilnost zaključaka sudova ili drugih organa u pogledu ocene dokaza, osim ukoliko je ova ocena očigledno proizvoljna, odnosno ako je primena zakona bila očigledno nepravična, arbitrarna ili diskriminatorska.

Ustavni sud, takođe, ukazuje da se jedna od garancija označenog ustavnog prava odnosi na obavezu su da da obrazloži svoju odluku (videti odluku Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Ruiz Torija protiv Španije, 9. decembar 1994. godine, § 29.). Prilikom davanja odgovora na pitanje da li obrazloženje sudske odluke zadovoljava standarde prava na pravično suđenje, trebalo bi voditi računa o okolnostima konkretnog slučaja i prirodi određene odluke. S obzirom na to da se u upravnom sporu proverava zakonitost konačnog upravnog akta na podlozi činjenica utvrđenih u upravnom postupku, to ne postoji obaveza suda da obrazlaže sve navode tužbe , ukoliko su oni već isticani u upravnom postupku koji je prethodio upravnom sporu i u tom postupku bili ocenjeni. O ovom pitanju se u više slučajeva izjasnio i Evropski sud za ljudska prava. U presudi donetoj u slučaju Van de Hurk protiv Holandije, od 19. aprila 1994. godine, Evropski sud je istakao da obaveza suda da obrazloži svoju odluku i da uzme u obzir argumente stranaka ne podrazumeva da sud mora da detaljno odgovori na sve navode stranaka iznete u pravnom sredstvu o kome odlučuje, već samo one koje oceni pravno relevantnim. Međutim, za ocenu da li su u tim slučajevima ispunjeni standardi prava na pravično suđenje neophodno je sagledati da li je sud pravnog leka ispitao odlučna pitanja koja su pred njega izneta ili se zadovoljio pukim potvrđivanjem odluke nižeg suda, odnosno upravnog organa.

Primenjujući navedena stanovišta na konkretan ustavnosudski spor, Ustavni sud je ispitivao da li je podnosiocu ustavne žalbe u predmetnom upravnom postupku u kome je odlučivano o ispunjenosti uslova za poništaj rešenja o eksproprijaciji nepokretnosti omogućeno učešće u postupku, da li mu je ukazano na merodavne odredbe zakona, sa tumačenjem o načinu i razlozima primenjenih odredaba na utvrđeno činjenično stanje, te da li su izloženi jasni i određeni navodi o razlozima odbijanja njegove žalbe, kao i tužbe u upravnom sporu.

Ustavni sud ukazuje da je odredbom člana 36. stav 3. Zakona o eksproprijaciji („Službeni glasnik RS“, broj 53/95 , „Službeni list SRJ“, broj 16/01 i „ Službeni glasnik RS“, broj 23/01 ), u tekstu koji je važio na dan podnošenja predmetnog zahteva za poništaj rešenja o eksproprijaciji, bilo propisano da će se na zahtev ranijeg sopstvenika eksproprisane nepokretnosti, pravnosnažno rešenje o eksproprijaciji poništiti ili izmeniti, ako korisnik eksproprijacije u roku od tri godine od pravosnažnosti odluke o naknadi, odnosno od dana zaključenja sporazuma o naknadi, nije izvršio, prema prirodi objekta, znatnije radove na objektu radi čije je izgradnje izvršena eksproprijacija.

Analizirajući rešenja doneta u upravnom postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe, Ustavni sud je najpre utvrdio da je prvostepeni organ postupio po nalogu iz drugostepenog rešenja iz 2001. godine i u ponovnom postupku izveo dokaz veštačenjem, zbog čega se ustavnom žalbom neosnovano ukazuje na propust prvostepenog organa da izvede novo veštačenje u skladu sa primedbama drugostepenog organa. Ustavni sud konstatuje da je podnosilac ustavne žalbe nakon toga tražio novo veštačenje, ali je prvostepeni organ ocenio nepotrebnim ponovno izvođenje tog dokaza, s obzirom na to da je stekao uverenje da sporna katastarska parcela u roku propisanom Zakonom nije privedena nameni za koju je izuzeta. Prvostepeni organ je, naime, utvrdio da je sporni objekat eksproprisan u cilju realizacije DUP-a bloka „C.“ u S, radi izgradnje poslovno stambenog kompleksa, da je navedeni plan usvojen 1995. godine i da nisu vršene izmene tog plana, niti Generalnog urbanističkog plana do 2002. godine, da eksproprisani objekat nije porušen, već je, bez građevinske dozvole, samo postavljena montažna bašta i dograđen sanitarni čvor, uz postojeći „M. r.“. Polazeći od navedenog, taj organ je ocenio da je krajnji korisnik mogao nesmetano da privede predmetno zemljište planiranoj nameni do 15. marta 1999. godine – kada je proteklo tri godine od donošenja rešenja o eksproprijaciji spornog objekta, ali da to nije učinio. Ustavni sud je, imajući u vidu sve izloženo, zaključio da je ustavnopravno prihvatljiva ocena upravnih organa da k.p. 5322 nije privedena nameni za koju je izuzeta u korist podnosioca ustavne žalbe kao krajnjeg korisnika, odnosno da eksproprisani objekat nije porušen u cilju izgradnje poslovno-stambenog objekta u Sokobanji što je bio jedini razlog izvršene eksproprijacije.

Ustavni sud takođe konstatuje da je urbanistička dozvola broj 353-58/96-03 od 23. oktobra 1996. godine, na koju se poziva podnosilac ustavne žalbe, izdata za izgradnju „M. r.“ na delovima k.p. br. 5324 i 5328 KO S, a ne na spornoj k.p. 5322, na kojoj nakon izvršene eksproprijacije postojećeg mlečnog restorana nije izgrađen nijedan objekat. Navodi podnosioca ustavne žalbe kojima ukazuje na to da je neažurnošću nadležnih organa lišen imovine i onemogućen da spornu parcelu privede nameni, ne mogu dovesti do drugačije ocene ovog suda. Naime, čak i u situaciji da sporna k.p. 5322 čini „neodvojivu celinu“ sa delovima k.p. 5324 i 5328/1 KO S, kako se navodi u ustavnoj žalbi, podnosilac je imao zakonsku mogućnost da koristi sredstva za ubrzanje postupka predviđena Zakonom o opštem upravnom postupku i Zakonom o upravnim sporovima, zbog neodlučivanja nadležnih organa o njegovom zahtevu od 3. marta 1997. godine za davanje saglasnosti na idejni projekat mlečnog restorana, za čiju izgradnju je dobio urbanističku dozvolu.

Ustavni sud je, takođe, utvrdio da obrazloženje rešenja prvostepenog organa sadrži jasne i detaljne razloge na kojima se zasniva ocena tog organa o aktivnoj legitimaciji podnosioca zahteva za deeksproprijaciju, odnosno njegovog pravnog sledbenika, koji izvodi svoje pravo iz ugovora o kupoprodaji pravnog lica u stečaju kao ranijeg vlasnika eksproprisanog objekta , kojim je obuhvaćen i predmetni (sada deeksproprisani) „M. r.“ – u sporu, na k.p. 5322 KO S. Ovaj sud konstatuje da je Upravni sud naveo razloge o odlučnim činjenicama i merodavnim odredbama materijalnog prava, te da je odgovorio na bitne navode tužbe, a da je za ostale navode ocenio da su neosnovani ili da su bez uticaja na drugačije rešenje upravne stvari.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je utvrdio da podnosiocu ustavne žalbe osporenom presudom Upravnog suda nije povređeno pravo na pravično suđenje zajem čeno članom 32. stav 1. Ustava, niti pravo na imovinu iz člana 58. Ustava. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredb i člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 , 99/11 i 18/13 - Odluka US ), odbio ustavnu žalbu kao neosnovan u.

6. S obzirom na izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti ustavne žalbe u postupku deeksproprijacije

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti