Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku za naknadu štete

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na suđenje u razumnom roku. Parnični postupak za naknadu štete trajao je skoro deset godina, prvenstveno zbog nedelotvornog i neažurnog postupanja prvostepenog suda, uključujući i nepravilan prekid postupka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: zamenik predsednika dr Marija Draškić i sudije dr Olivera Vučić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Novaka Ćirovića iz Vrnjačke Banje, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 19. maja 2011. godine, doneo je

 

O D L U K U

 

1. Usvaja se ustavna žalba Novaka Ćirovića i utvrđuje se da je u parničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Vrnjačkoj Banji u predmetu P. 169/07 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete, koje može ostvariti na način predviđen odredbama člana 90. Zakona o Ustavnom sudu.

 

O b r a z l o ž e nj e

 

1. Novak Ćirović iz Vrnjačke Banje izjavio je Ustavnom sudu 19. juna 2009. godine ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Vrnjačkoj Banji P. 169/07.

Podnosilac ustavne žalbe navodi da je tužbu za naknadu štete u osporenom parničnom postupku podneo 11. jula 1999. godine, a da postupak u trenutku podnošenja ustavne žalbe još nije bio okončan, čime mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Podnosilac od Ustavnog suda traži da utvrdi da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, kao i utvrdi njegovo pravo na naknadu štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Opštinskog suda u Vrnjačkoj Banji P. 169/07 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari: Novak Ćirović (ovde podnosilac ustavne žalbe) je 12. jula 1999. godine podneo tužbu Opštinskom sudu u Vrnjačkoj Banji protiv ZOIL "Dunav" - Filijala u Trsteniku i N.A, radi naknade štete. U tužbi je naveo: da je pretrpeo materijalnu i nematerijalnu štetu kao posledicu saobraćajne nesreće od strane drugotuženog N.A; da je drugotuženi N.A. oglašen krivim za krivično delo ugrožavanje javnog saobraćaja u krivičnom postupku koji je vođen pred istim prvostepenim sudom; da tužilac od ZOIL "Dunav" - Filijala u Trsteniku i N.A. - štetnika u krivičnom postupku traži naknadu nematerijalne štete u iznosu od 150.000,00 dinara.

Do donošenja prve presude u ovoj pravnoj stvari parnični sud je zakazao 13 ročišta za glavnu raspravu, i to: 10. avgusta 1999. godine - kada je potvrđeno da je tužba tužioca u odnosu na ZOIL "Dunav" povučena, jer je ovaj tuženi istakao da je vozilo kojim je izvršeno krivično delo i pričinjena nematerijalna šteta osigurano kod drugog osiguravajućeg društva; 31. avgusta 1999. godine - koje nije održano, jer sada novo prvotuženo Osiguravajuće društvo AD "Omnia" iz Valjeva, kod koje je bilo osigurano vozilo tuženog, nije bilo uredno pozvano, te nije bilo procesnih pretpostavki da se rasprava održi; 1. oktobra 1999. godine - kada je naloženo drugotuženom da u roku od 10 dana dostavi sudu polisu osiguranja kako bi se utvrdilo gde je vozilo osigurano, jer je novi prvotuženi naveo da nema dokaza da je vozilo kojim je eventualno naneta šteta tužiocu u momentu udesa bilo osigurano kod ovog osiguravajućeg društva; 24. februara 2000. godine; 26. maja 2000. godine - koje nije održano, jer je utvrđeno da je vozilo tuženog kojim je izvršeno krivično delo dana 15. aprila 1996. godine, u tom periodu bilo osigurano kod "Vitas metalkop", te da je u tom pravcu potrebno precizirati tužbeni zahtev; 20. juna 2000. godine; 1. septembra 2000. godine - kada je konačno utvrđeno da je prvotuženi osiguravajuće društvo AD "Omnia" i naloženo da se obavi veštačenje od strane veštaka neuropsihijatra i hirurga, te rasprava odloži na neodređeno vreme; 21. decembra 2001. godine - na kojem je prekinut postupak u ovoj pravnoj stvari, jer je dopisom od 7. decembra 2001. godine prvotuženi AD "Omnia" Valjevo obavestio Opštinski sud u Vrnjačkoj Banji da je rešenjem Privrednog suda u Valjevu St. br. 1254/01 od 2. aprila 2001. godine otvoren postupak stečaja nad ovim akcionarskim društvom; 15. marta 2005. godine; 21. marta 2006. godine - na kojem je tužilac obavestio Opštinski sud u Vrnjačkoj Banji da povlači tužbu u odnosu na prvotuženog i ostaje pri tužbi u odnosu na N.A. kao drugotuženog, s obzirom na to da je 18. marta 2005. godine Trgovinski sud u Valjevu dostavio izveštaj parničnom sudu da stečajni postupak nad AD "Omnia" iz Valjeva još uvek nije okončan; 9. maja 2006. godine; 7. septembra 2006. godine; 9. novembra 2006. godine - na kojem je sud konstatovao precizirani tužbeni zahtev tužioca u odnosu na vrednost spora (nakon preciziranja vrednost spora je određena na 1.250.000,00 dinara) i 14. decembra 2006. godine na kojem je zaključena glavna rasprava.

Opštinski sud u Vrnjačkoj Banji je 14. decembra 2006. godine doneo presudu P. 139/06 kojom je obavezao tuženog N.A. da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete isplati iznos od 1.250.000,00 dinara i naknadi troškove parničnog postupka. U obrazloženju ove presude je navedeno: da je presudom istog suda K. 155/97 od 24. novembra 1997. godine tuženi okrivljen za nastalu saobraćajnu nezgodu u kojoj je tužilac pretrpeo povrede; da mu po tom osnovu, a shodno članu 200. Zakona o obligacionim odnosima, pripada pravična naknada; da je sud vodeći računa o jačini bolova, vrstama povreda, jačini i trajanju straha i značaju povređenog dobra rešio kao u izreci.

Okružni sud u Kraljevu je rešenjem Gž. 580/07 od 5. aprila 2007. godine ukinuo presudu Opštinskog suda u Vrnjačkoj Banji i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje našavši da u prvostepenom postupku nije potpuno utvrđeno činjenično stanje, što je rezultiralo i pogrešnom primenom materijalnog prava, s obzirom na to da prvostepeni sud nije razgraničio da li u konkretnom slučaju postoji podeljena odgovornost u smislu člana 192. Zakona o obligacionim odnosima, kao i da nije jasno čime se rukovodio prvostepeni sud kada je dosudio iznose po navedenim osnovima.

U ponovnom postupku prvostepeni sud je zakazao ukupno osam ročišta za glavnu raspravu: 22. maja 2007. godine; 22. juna 2007. godine; 13. septembra 2007. godine; 18. oktobra 2007. godine; 15. novembar 2007. godine; 24. januara 2008. godine; 20. marta 2008. godine i 20. juna 2008. godine, na kojem je okončan dokazni postupak i zaključena glavna rasprava.

Opštinski sud u Vrnjačkoj Banji je presudom P. 169/07 od 20. juna 2008. godine delimično usvojio tužbeni zahtev tužioca i obavezao tuženog da mu ne ime naknade nematerijalne štete plati iznos od 185.000,00 dinara, dok je u preostalom delu odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca. U obrazloženju prvostepene presude je navedeno: da kod tužioca ne postoji umanjena radna sposobnost niti je tužilac pružio sudu dokaz da mu je zbog toga umanjena zarada; da je kod tužioca utvrđeno trajno smanjenje životne aktivnosti za 5%; da je tužilac kao vozač imao mogućnost da ispravi grešku tuženog kao vozača da se kretao ograničenom brzinom; da postoji podeljena odgovornost učesnika u saobraćajnoj nezgodi vezano za nastalu posledicu u pogledu naknade štete.

U postupku po žalbi Okružni sud u Kraljevu je izveo dopunska veštačenja od strane veštaka medicinske struke (hirurg specijalistra, ortoped traumatolog) i veštaka saobraćajne struke, nakon čega je doneo presudu Gž. 2799/08 od 25. juna 2009. godine kojom je preinačio presudu Opštinskog suda u Vrnjačkoj Banji, tako što je obavezao tuženog da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete isplati iznos od 180.000,00 dinara. U obrazloženju drugostepene presude je navedeno: da se tužilac kretao svojim vozilom u naseljenom mestu gde je dozvoljena brzina 60 km/čas pri brzini od 75 km/čas; da nije preduzeo forsirano kočenje i da nije imao vezan pojas; da u konkretnom slučaju postoji podeljena odgovornost, što je prvostepeni sud pravilno utvrdio, ali je propustio da opredeli procenat odgovornosti tužioca i tuženog; da odgovornost tužioca treba opredeliti na 40% i shodno tome opredeliti iznos za naknadu nematerijalne štete.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava se svakom jemči pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama Zakona o prinudnom poravnanju, stečaju i likvidaciji (“Službeni list SFRJ“, broj 84/89 i “Službeni list SRJ“, br. 37/93 i 28/96), koji je važio u vreme pokretanja parničnog postupa, je bilo propisano: da je stečajni postupak hitan (član 8. stav 2.); da se u stečajnom postupku shodno primenjuju odredbe Zakona o parničnom postupku, ako ovim zakonom nije drukčije određeno (član 12.); da se o otvaranju stečajnog postupka poverioci obaveštavaju oglasom (član 89. stav 1.); da oglas o otvaranju stečajnog postupka sadrži, pored ostalog, i poziv poveriocima da prijave svoja potraživanja stečajnom veću podneskom u dva primerka, sa dokazima u roku od 60 dana od dana objavljivanja oglasa o otvaranju stečajnog postupka u “Službenom listu SRJ“, osim ako svoja potraživanja nisu prijavili u postupku prinudnog poravnanja i upozorenje da će se neblagovremeno podnesene prijave odbaciti (član 90. tačka 6)); da pravne posledice otvaranja stečajnog postupka nastaju početkom dana kada je oglas o otvaranju stečajnog postupka istaknut na oglasnoj tabli suda (član 91. stav 1.); da prijavljena potraživanja poverilaca ispituje stečajno veće na ročištu za ispitivanje potraživanja (član 124. stav 1.); da će stečajno veće rešenjem uputiti poverioca čije je potraživanje osporeno da u roku od osam dana od dana dostavljanja rešenja pokrene postupak pred sudom ili drugim organom radi utvrđivanja osporenog potraživanja (član 127. stav 1.).

Odredbom člana 212. tačka 4) Zakona o parničnom postupku (“Službeni glasnik SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i “Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98 i 15/98), koji je važio u vreme podnošenja tužbe u ovoj pravnoj stvari, bilo je propisano da se postupak prekida kad nastupe pravne posledice otvaranja stečajnog postupka.

Odredbama Zakona o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, broj 125/04 i 111/09) (u daljem tekstu: ZPP), koji je stupio na snagu 23. februara 2005. godine i važio u vreme donošenja osporene drugostepene presude, je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. st. 1. i 2.); da je za suđenje u sporovima koji nastaju u toku i povodom sudskog ili administrativnog izvršnog postupka, odnosno u toku i povodom stečajnog postupka, isključivo mesno nadležan sud na čijem području se nalazi sud koji sprovodi izvršni, odnosno stečajni postupak, odnosno sud na čijem području se sprovodi administrativno izvršenje (član 57.); da više lica mogu jednom tužbom tužiti, odnosno biti tuženi (suparničari): ako su u pogledu predmeta spora u pravnoj zajednici ili ako njihova prava, odnosno obaveze proističu iz istog činjeničnog i pravnog osnova, ako su predmet spora zahtevi, odnosno obaveze iste vrste koji se osnivaju na bitno istovrsnom činjeničnom i pravnom osnovu, i ako postoji stvarna i mesna nadležnost istog suda za svaki zahtev i za svakog tuženog i ako je to drugim zakonom određeno (član 199. stav 1. tač. 1) do 3)); da je svaki suparničar u parnici samostalna stranka i njegove radnje ili propuštanja ne koriste niti štete drugim suparničarima (član 203.); da se postupak prekida kad nastupe pravne posledice otvaranja postupka stečaja ili likvidacije (član 214. tačka 5)); da postupak koji je prekinut iz razloga nevedenih u članu 214. tač. 1-5. ovog zakona će se nastaviti kad naslednik ili staralac zaostavštine, novi zakonski zastupnik, stečajni upravnik ili pravni sledbenici pravnog lica preuzmu postupak ili kad ih sud na predlog protivne strane pozove da to učine (član 217. stav 1.); da je protiv rešenja kojim se utvrđuje ili određuje prekid postupka dozvoljena posebna žalba (član 218. stav 1.).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak pokrenut 12. jula 1999. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Vrnjačkoj Banji, a da je okončan 25. juna 2009. godine, donošenjem presude Okružnog suda u Kraljevu Gž. 2799/08.

Ustavni sud konstatuje da je period u kome se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir celokupan period trajanja predmetnog sudskog postupka.

Razumna dužina trajanja sudskog postupka nesumnjivo je relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj raspravljanog prava za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu dužine trajanja sudskog postupka i određuju da li je postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne.

Ispitujući složenost činjeničnih i pravnih pitanja u ovom predmetu, Ustavni sud je zaključio da je u ovoj pravnoj stvari bilo nedoumica u vezi sa utvrđivanjem pasivne legitimacije prvotuženog, jer se otvorilo kao sporno pitanje kod kojeg osiguravajućeg društva je bilo osigurano vozilo drugotuženog kojim je izvršeno krivično delo ugrožavanje javnog saobraćaja i pričinjena materijalna i nematerijalna šteta podnosiocu ustavne žalbe, što je uticalo na okolnost da je tužilac tužbeni zahtev odredio u odnosu na prvotuženog tek nakon šest održanih ročišta. I pored navedenog, po oceni Ustavnog suda, u ovom predmetu se nije radilo o složenoj pravnoj stvari, jer odlučivanje o predmetu spora nije iziskivalo naročito složen dokazni postupak, s obzirom na to da je dokazni postupak i bio završen nakon što su izvedeni dokazi veštačenjem od strane veštaka medicinske i saobraćajne struke na svega četiri od ukupno 25 ročišta, da stranke nisu imale veći broj predloga za izvođenje dokaza, a prvostepeni sud je tokom glavne rasprave izveo dokaze čitanjem određenih pismenih isprava i uvidom u spis predmeta krivičnog postupka K. 155/97 koji je vođen pred Opštinskim sudom u Vrnjačkoj Banji.

Ocenjujući postupanje suda koji je vodio predmetni postupak, Ustavni sud je konstatovao da je nerazumno dugo trajanje postupka u predmetu P. 169/07 uzrokovano prvenstveno nedelotvornim i neažurnim postupanjem Opštinskog suda u Vrnjačkoj Banji, koji nije preduzeo sve zakonom predviđene mere da se ovaj postupak efikasno okonča i da se o pravu podnosioca ustavne žalbe odluči bez nepotrebnog odugovlačenja postupka. Najpre, Ustavni sud ističe da je osnovna dužnost suda u parničnom postupku da obezbedi da svi učesnici u postupku postupaju na takav način da se izbegne nepotrebno odugovlačenje i da preduzme odgovarajuće procesne mere da spreči suprotno postupanje. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je konstatovao: da je u toku parničnog postupka (računajući i ponovni postupak) zakazano 25 ročišta (od kojih tri nisu održana); da je tokom prvih šest ročišta pred prvostepenim sudom samo utvrđivano ko je prvotuženi; da je pet održanih ročišta odlagano iz razloga što je sud nalagao da se izvrše veštačenja, a što se ne može pripisati krivici podnosioca ustavne žalbe; da su ročišta koja nisu održana odložena iz razloga koji se ne mogu pripisati krivici podnosioca ustavne žalbe (neuredno pozvan prvotuženi, konstatacija suda da nedostaje polovina predmeta, predlog tuženog da se na raspravu pozovu veštaci kojima tuženi želi da postavi pitanje). Takođe, Ustavni sud je uvidom u spise predmeta konstatovao dva preioda neaktivnosti i nerazumnog kašnjenja prvostepenog suda: 1. septembar 2000. godine - 21. decembar 2001. godine i 21. decembar 2001. godine - 9. maj 2006. godine. U prvom navedenom periodu Opštinski sud u Vrnjačkoj Banji nije održao ni jedno ročište za glavnu raspravu, niti je preduzimao druge procesne radnje u cilju brzog rešenja ovog spora za naknadu nematerijalne štete, dok je u drugom navedenom periodu postupak prekinut zbog otvranja stečaja nad prvotuženim. Ustavni sud je konstatovao, imajući u vidu odredbu člana 203. Zakona o parničnom postupku kojom je propisano da je svaki suparničar u parnici samostalna stranka, da parnični postupak nije mogao biti prekinut i u odnosu na drugotuženog, te da je postupak u odnosu na njega trebalo da bude nastavljen. Suprotno izloženom, Ustavni sud je ocenio da u periodu od 21. decembra 2001. godine, kada je prekinut parnični postupak zbog otvaranja stečaja nad prvotuženim do 9. maja 2006. godine, kada je podnosilac ustavne žalbe povukao tužbu u odnosu na prvotuženog, nije bilo aktivnosti parničnog suda. Ustavni sud konstatuje da je u konkretnom sudskom postupku ukidanje prvostepene presude i vraćanje predmeta na ponovno suđenje od strane drugostepenog suda (s obzirom na to da prvostepeni sud nije potpuno utvrdio činjenično stanje, što je rezultiralo pogrešnom primenom materijalnog prava) takođe uticalo na odugovlačenje postupka i prolongiranje rešavanja predmeta parničnog spora, a imajući u vidu stav Evrospkog suda za ljudska prava po kome činjenica da se više puta nalaže ponavljanje razmatranja jednog predmeta pred nižom instancom može, sama po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (videti presudu u predmetu Pavlyulynets protiv Ukrajine od 6. septembra 2005. godine).

Ustavni sud je ocenio da je podnosilac ustavne žalbe delimično doprineo dugom vremenskom trajanju parničnog postupka, s obzirom na to da 13 meseci nije mogao da odredi tužbeni zahtev u odnosu na prvotuženog, ali da njegov doprinos nije bio presudan kada se uporedi sa doprinosom parničnog suda.

Ustavni sud smatra da je pravo na naknadu nematerijalne štete koja je nastala kao posledica izvršenja krivičnog dela ugrožavanje javnog saobraćaja o kome se raspravljalo u konkretnom parničnom postupku od nesumnjivog značaja za podnosioca ustavne žalbe, a imajući u vidu da je krivični sud našao da je drugotuženi kriv za navedeno krivično delo kojim je podnosiocu ustavne žalbe pričinjena materijalna i nematerijalna šteta, a parnični sud odredio doprinos odgovornosti tuženog na 60%.

Polazeći od svega navedenog, a imajući u vidu da u ovom predmetu nije bilo složenih činjeničnih pitanja koja bi iziskivala obiman dokazni postupak i da je spor pravnosnažno okončan tek nakon skoro deset godina, Ustavni sud je zaključio da je, u konkretnom slučaju, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (“Službeni glasnik RS“, broj 109/07), uvojio ustavnu žalbu, te je odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Budući da je podnosilac ustavne žalbe tražio naknadu nematerijalne štete, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede ustavnog prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete, na način predviđen odredbama člana 90. Zakona, te je odlučio kao u tački 2. izreke.

7. Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

 

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević