Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko sedam godina. Utvrđeni su značajni periodi neaktivnosti i neopravdana odlaganja ročišta od strane prvostepenog suda, što opravdava dodelu naknade nematerijalne štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi J. M. iz Kule, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 19. marta 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba J. M. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Somboru – Sudska jedinica u Kuli u predmetu P. 100/10 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. J. M. iz Kule je, 14. februara 2012. godine, preko punomoćnika Z. P, advokata iz Kule, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Osnovnog suda u Somboru – Sudska jedinica u Kuli P. 100/10 od 21. septembra 2010. godine i presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 242/11 od 14. decembra 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo iz člana 36. Ustava. Takođe, podnosilac ustavne žalbe je sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava osporio dužinu trajanja parničnog postupka u kome su donete navedene presude.

Podnosilac ustavne žalbe ističe da je predmetni parnični postupak trajao duže od sedam godina, pa nalazi da je u konkretnom slučaju povređeno njegovo pravo na suđenje u razumnom roku. Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporene presude i utvrdi podnosiocu pravičnu naknadu zbog povrede navedenih ustavnih prava.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Somboru – Sudska jedinica u Kuli P. 100/10, pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Tužilac J. M, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 24. avgusta 2004. godine Opštinskom sudu u Kuli tužbu protiv tuženih B.K, Ž.H. i UTP “Srednja Bačka“ a.d. iz Kule. U tužbi je, pored ostalog, navedeno: da je tužilac u svojstvu zakupca sve do 10. marta 2004. godine koristio ugostiteljski objekat sagrađen na k.p. br. 2774, KO K. 1, u Ulici J. K. br. 40 u K, a na osnovu ugovora o zakupu od 25. aprila 1997. godine i aneksa tog ugovora od 29. marta 2002. godine, a koje je zaključio sa trećetuženim kao zakupodavcem; da su radnici trećetuženog 10. marta 2004. godine nasilno isterali tužioca iz tog ugostiteljskog objekta, pri čemu su brojne pokretne stvari tužioca ostale u tom lokalu, te da je tužilac zbog toga podneo tužbu protiv trećetuženog zbog smetanja poseda; da je trećetuženi 13. aprila 2004. godine zaključio sa drugotuženim ugovor o kupoprodaji spornog objekta, kojim mu je predao u svojinu taj objekat; da je drugotuženi, iako je znao za postojanje ugovornog odnosa između tužioca i trećetuženog, zaključio ugovor o zakupu sa prvotuženom; da tužilac ovom tužbom traži da sud utvrdi da ugovor o zakupu, zaključen između drugotuženog i prvotužene, ne proizvodi pravno dejstvo prema njemu, kao i da obaveže tužene da mu predaju sporni objekat na korišćenje. Predmet je zaveden pod brojem P. 697/04.

Opštinski sud u Kuli je rešenjem P. 697/04 od 2. decembra 2004. godine prekinuo ovaj parnični postupak do pravnosnažnog okončanja parnice koja se vodila pred istim sudom u predmetu P. 253/04, a po tužbi istog tužioca podnetoj protiv trećetuženog zbog smetanja poseda.

Tužilac je podneskom od 18. marta 2005. godine tražio od prvostepenog suda da nastavi s postupanjem u ovom predmetu. Opštinski sud u Kuli je 22. marta 2005. godine doneo rešenje P. 76/2005, kojim je odredio nastavak postupka u ovoj pravnoj stvari.

Tužilac je podneskom od 17. oktobra 2005. godine preinačio tužbu, tražeći da sud obaveže tužene da mu solidarno naknade materijalnu štetu na ime građevinskih radova koje je izveo na spornom ugostiteljskom objektu, na ime izgubljene dobiti za period od marta 2004. do oktobra 2006. godine i na ime vrednosti pokretnih stvari koje su oduzete tužiocu.

Prvostepeni sud je 28. marta 2006. godine doneo rešenje P. 76/2005, kojim je odredio da se izvede dokaz veštačenjem u ovoj pravnoj stvari na okolnosti vrednosti radova na adaptaciji ugostiteljskog objekta koje je obavio tužilac, te da li je tužilac pretrpeo materijalnu štetu zbog toga što je od 10. marta 2004. godine lišen poseda spornog objekta, pa je imenovao za veštake V.A. i S.K, dajući im rok od 40 dana za dostavljanje nalaza i mišljenja. Veštak V.A. je 5. septembra 2006. godine dostavio prvostepenom sudu traženi nalaz i mišljenje, dok je veštak S.K. dostavio svoj nalaz i mišljenje 14. novembra 2006. godine.

Opštinski sud u Kuli je 27. februara 2007. godine naložio veštaku S.K. da dostavi dopunu nalaza. Navedeni veštak je 21. juna 2007. godine dostavio prvostepenom sudu dopunu nalaza.

Opštinski sud u Kuli je 19. novembra 2008. godine doneo rešenje P. 76/2005, kojim je odredio da se izvede dokaz veštačenjem na okolnost vrednosti pokretnih stvari koje su oduzete tužiocu i imenovao za veštaka M.M, ostavljajući mu rok od 30 dana za dostavljanje nalaza i mišljenja. Veštak M.M. je 13. aprila 2009. godine dostavio prvostepenom sudu traženi nalaz i mišljenje.

Osnovni sud u Somboru – Sudska jedinica u Kuli, koji je preuzeo prvostepenu nadležnost za postupanje u ovoj parnici, doneo je 21. septembra 2010. godine osporenu presudu P. 100/10, kojom je: u stavu prvom izreke odbio kao neosnovane tužbene zahteve tužioca; u stavu drugom izreke obavezao tužioca da naknadi tuženima troškove parničnog postupka. U obrazloženju osporene prvostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da je sud u sprovedenom dokaznom postupku utvrdio da su trećetuženi, kao zakupodavac, i tužilac, kao zakupac, zaključili 25. aprila 1997. godine ugovor o zakupu navedenog ugostiteljskog objekta, te da se tužilac ovim ugovorom obavezao da umesto zakupnine o svom trošku izvrši renoviranje i adaptaciju zakupljenog objekta, a za potrebe svoje delatnosti; da su navedene parnične stranke 29. marta 2002. godine zaključile aneks ugovora o zakupu, kojim je produženo vreme trajanja ugovora do 30. jula 2007. godine; da je tužilac u svojstvu preduzetnika u tom objektu vršio ugostiteljsku delatnost i da je 15. januara 2003. godine privremeno obustavio poslovanje, te da je tužilac u 2003. godini imao iskazan porez na dohodak građana od 0,00 dinara, a preduzetnička radnja je u potpunosti brisana iz registra preduzetnika rešenjem Agencije za privredne registre BP 50296/2009 od 27. aprila 2009. godine; da su radnici trećetuženog 10. marta 2004. godine ispraznili navedeni objekat i zadržali ključ od ulaznih vrata i da je pravnosnažnim rešenjem Opštinskog suda u Kuli P. 253/04 od 28. aprila 2004. godine utvrđeno smetanje poseda tužioca od strane ovde trećetuženog; da su trećetuženi, kao prodavac, i drugotuženi, kao kupac, zaključili 13. aprila 2004. godine ugovor o kupoprodaji ugostiteljskog objekta i da je drugotuženi nakon toga prvotuženoj izdao u zakup navedeni objekat; da je komisija trećetuženog 16. marta 2004. godine sačinila popis preuzetih pokretnih stvari tužioca koju čine roba i sitan inventar oduzet iz ugostiteljskog objekta i da je trećetuženi dopisom od 17. marta 2004. godine obavestio tužioca da su pokretne stvari kod njega i da ih može preuzeti u roku od osam dana, ali da tužilac do dana zaključenja glavne rasprave nije preuzeo te stvari; da je osnovan prigovor nedostatka pasivne legitimacije koji su podneli prvotužena i drugotuženi, jer oni nisu bili u materijalnopravnom odnosu sa tužiocem, pri čemu njihovu odgovornost tužilac pogrešno zasniva na odredbi člana 591. Zakona o obligacionim odnosima, koji samo predviđa da u slučaju otuđenja stvari koja je pre toga predata nekom drugom u zakup, pribavilac stvari stupa na mesto zakupodavca, te posle toga prava i obaveze iz zakupa nastaju između njega i zakupca, a nikako i solidarnu odgovornost pribavioca zakupljene stvari za štetu koju je prenosilac prava načinio zakupcu; da je neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da mu trećetuženi naknadi štetu u vidu izgubljene dobiti, jer je preduzetnička radnja tužioca odjavljena 15. januara 2003. godine, dakle jednu godinu i dva meseca pre štetnog događaja, čime je tužilac kao preduzetnik prestao sa obavljanjem delatnosti, pa ne postoji osnov za realno očekivanje dobiti tužioca koja je sprečena štetnom radnjom trećetuženog, zbog toga što tužilac nije mogao da obavlja delatnost u tom periodu i da ostvaruje prihode; da kako je renoviranjem ugostiteljskog objekta tužilac izvršio svoju ugovornu obavezu na ime koje je bio oslobođen plaćanja zakupnine, to nema osnova da na ime izvršenih radova zahteva naknadu štete od trećetuženog, jer nema ni štete u konkretnom slučaju; da je, imajući u vidu da je trećetuženi uredno pozvao tužioca da preuzme popisane pokretne stvari i da tužilac to nije učinio, prvostepeni sud ocenio da nema odgovornosti trećetuženog za eventualnu propast navedenih stvari i umanjenje imovine tužioca, u smislu odredaba člana 154. Zakona o obligacionim odnosima.

Apelacioni sud u Novom Sadu je 14. decembra 2011. godine doneo osporenu presudu Gž. 242/11, kojom je odbio kao neosnovanu žalbu tužioca i potvrdio prvostepenu presudu, prihvatajući u celini pravno stanovište Osnovnog suda u Somboru – Sudska jedinica u Kuli.

Pored toga, Ustavni sud je uvidom u spise predmeta utvrdio da postupajući prvostepeni sud u periodu od 8. decembra 2009. do 24. juna 2010. godine nije održao nijedno ročište za glavnu raspravu, niti je preduzimao druge procesne radnje u cilju brzog razrešenja ovog spora.

Takođe, Ustavni sud je konstatovao da u ovom predmetu nije održano 17 ročišta za glavnu raspravu. Ročišta za glavnu raspravu zakazana za 28. oktobar 2004, 27. februar 2007, 30. jun 2008. i 8. decembar 2009. godine nisu održana zbog nedolaska tuženih, ročište zakazano za 9. februar 2006. godine nije održano na predlog punomoćnika tuženih, ročišta zakazana za 8. jun i 19. septembar 2006, 29. mart 2007. i 22. januar 2009. godine nisu održana zbog nedolaska veštaka, ročište zakazano za 14. novembar 2006. godine nije održano zbog nedolaska tuženih i veštaka, ročište zakazano za 15. maj 2007. godine nije održano jer veštak nije dostavio dopunu nalaza, ročišta zakazana za 29. jun 2007. i 4. mart 2008. godine nisu održana na predlog punomoćnika tužioca, ročište zakazano za 27. septembar 2007. godine nije održano na zahtev veštaka, ročište zakazano za 10. oktobar 2007. godine nije održano zbog sprečenosti postupajućeg sudije, dok ročišta zakazana za 10. april 2008. i 10. mart 2009. godine nisu održana zbog nemogućnosti veštaka da okonča veštačenje u ostavljenom roku.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se je mči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.).

Odredbe člana 10. Zakona o parničnom postupku iz 1977. godine i člana 10. Zakona o parničnom postupku iz 2004. godine, koji su se primenjivali u ovom parničnom postupku, afirmišu načelo efikasnog postupanja suda u parnici. Ostalim odredbama Zakona o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), koji je stupio na snagu 23. februara 2005. godine i koji se od tog momenta primenjivao na predmetni parnični postupak , bilo je propisano: da sud može kazniti novčano do 30.000 dinara veštaka koji ne dođe na ročište, iako je uredno pozvan a izostanak ne opravda, kao i veštaka koji bez opravdanog razloga odbije da vrši veštačenje (član 254. stav 1.); da će sud kad veštak ne dostavi nalaz i mišljenje u ostavljenom roku, pošto istekne rok koji je strankama ostavljen da se o tome izjasne, odrediti drugog veštaka (član 258. stav 1.).

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj parnični postupak pokrenut 24. avgusta 2004. godine , podnošenjem tužbe podnosioca ustavne žalbe Opštinskom sudu u Kuli i da je pravnosnažno okončan donošenjem osporene presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 242/11 od 14. decembra 2011. godine.

Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Polazeći i od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, te da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se trajanje postupka može smatrati razumnim ili ne, uzme u obzir celokupan period od podnošenja tužbe.

U tom kontekstu, Ustavni sud je zaključio da je ovaj spor radi naknade štete trajao sedam godina i tri meseca, što bi moglo ukazati na činjenicu da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja raspravljanog prava za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Analizirajući kriterijume za ocenu o povredi prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je zaključio da je u ovom predmetu bilo određenih složenih činjeničnih i pravnih pitanja koja su se odrazila na dužinu trajanja parničnog postupka. Naime, prvostepeni sud je, odlučujući o osnovanosti tužbenih zahteva podnosioca ustavne žalbe, trebalo da oceni osnovanost prigovora nedostatka pasivne legitimacije na strani prvotužene i drugotuženog i da utvrdi da li je radnjama trećetuženog podnosiocu pričinjena materijalna šteta u svim vidovima koji su bili predmet tužbenog zahteva.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe u predmetnom parničnom postupku, Ustavni sud je našao da je podnosilac u određenoj meri doprineo dužem trajanju parnice, jer su dva ročišta za glavnu raspravu u ovoj pravnoj stvari odložena iz razloga koji se mogu njemu pripisati u krivicu. Takođe, Ustavni sud je konstatovao da je podnosilac ustavne žalbe preinačio tužbu, menjajući tužbeni zahtev, a što se nesumnjivo odrazilo na vremensko trajanje ovog spora zbog neophodnosti izvođenja dokaza bitnih za donošenje odluke o sasvim drugačijem tužbenom zahtevu od onog koji je prvobitno postavljen. I pored toga što je podnosilac ustavne žalbe na ovaj način nesumnjivo uticao na dužinu trajanja parnice, Ustavni sud je ocenio da je ovakvo ponašanje dozvoljeno u smislu korišćenja svih raspoloživih procesnih sredstava predviđenih zakonom, a u cilju ostvarenja uspeha u parničnom postupku. S obzirom na to da Ustavni sud prilikom odlučivanja u postupku po ustavnoj žalbi uvažava i praksu međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, treba istaći stav Evropskog suda za ljudska prava po kome parnična stranka ne snosi odgovornost za duže trajanje parničnog postupka “ukoliko se koristila prednošću izvora koje u domaćem pravu ima na raspolaganju u odbrani svojih interesa“ (videti presudu u predmetu „Sokolov protiv Rusije“, od 22. septembra 2005. godine). S tim u vezi, valja ukazati i da se duže trajanje postupka koje je nastalo kao rezultat ovakvog ponašanja podnosioca predstavke ne može pripisati u odgovornost ni postupajućim sudovima (videti presudu u predmetu „Surmeli protiv Nemačke “, od 8. juna 2006. godine). Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je ocenio da postupajući sudovi ne mogu da snose odgovornost zbog dužeg trajanja ovog parničnog postupka u vremenskom intervalu od podnošenja tužbe do trenutka preinačenja tužbe, odnosno od avgusta 2004. do oktobra 2005. godine.

Ustavni sud smatra da je podnosilac ustavne žalbe imao nesumnjivi interes da se efikasno okonča ovaj spor radi naknade štete.

Ispitujući ponašanje sudova u ovoj pravnoj stvari, Ustavni sud je ocenio da je nedelotvorno postupanje Opštinskog suda u Kuli presudno uticalo na neopravdano i nerazumno dugo trajanje predmetnog parničnog postupka. Odgovornost navedenog prvostepenog suda za nerazumno dugo trajanje ove parnice se prvenstveno ogleda u tome što je u ovoj pravnoj stvari odloženo čak 15 ročišta za glavnu raspravu, pri čemu se razlozi za odlaganje tih ročišta ne mogu pripisati u krivicu podnosiocu ustavne žalbe. Nedolazak tuženih i veštaka, nedostavljanje nalaza i mišljenja veštaka, sprečenost postupajućeg sudije i dr, po oceni Ustavnog suda, ne predstavljaju objektivne razloge koji bi opravdali prolongiranje ovog postupka i direktno se mogu pripisati u odgovornost prvostepenom sudu. U kontekstu navedenih razloga za odlaganje ročišta za glavnu raspravu, Ustavni sud ističe da su veštaci V.A. i S.K. tek nakon pet, odnosno sedam meseci dostavili Opštinskom sudu u Kuli nalaz i mišljenje, iako su to bili dužni da učine u roku od 40 dana od dana dostavljanja rešenja kojim su imenovani za veštake. Sličan propust je načinio i veštak M.M, koji je dostavio navedenom prvostepenom sudu traženi nalaz i mišljenje nakon nepunih šest meseci, iako je bio dužan to da učini u roku od 30 dana od dana dostavljanja odgovarajućeg sudskog rešenja. Polazeći od navedenog, Ustavni sud napominje da je osnovna dužnost suda u parničnom postupku da obezbedi da svi učesnici u postupku postupaju na takav način da se izbegne nepotrebno odugovlačenje i da preduzme odgovarajuće mere da spreči suprotno postupanje. S tim u vezi, Ustavni sud primećuje da Opštinski sud u Kuli nije iskoristio procesna ovlašćenja da blagovremeno kazni imenovane veštake ili odredi druga stručna lica za izvođenje te vrste dokaza, u smislu odredaba čl ana 254. st av 1. i čl ana 258. st av 1. Zakona o parničnom postupku iz 2004. godine. S obzirom na to da prilikom odlučivanja u postupku po ustavnoj žalbi Ustavni sud uvažava i praksu međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, treba istaći stav Evropskog suda za ljudska prava, po kome sud, tj. država snosi odgovornost zbog dužine trajanja veštačenja (videti presudu u predmetu „Zimmerman and Steiner protiv Švajcarske“, od 13. jula 1983. godine).

Iz iznetih razloga, a imajući u vidu i činjenice da je veštak S.K. nakon četiri meseca dostavio dopunu nalaza i mišljenja i da je prvostepeni sud imao jedan period neaktivnosti od 8. decembra 2009. do 24. juna 2010. godine u kome nije održao nijedno ročište za glavnu raspravu, niti je preduzimao druge procesne radnje u cilju brzog razrešenja ovog spora, Ustavni sud je ocenio da je, u konkretnom slučaju, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US) i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Sud je, u smislu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku, u ovom slučaju, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu dužinu trajanja osporenog postupka koja se može pripisati u krivicu nedelotvornom postupanju sudova, praksu Ustavnog suda i Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenima pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Po oceni Ustavnog suda, ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge koji bi ukazivali na to da je osporenim presudama povređeno pravo podnosioca na pravično suđenje.

Imajući u vidu navode ustavne žalbe koji se odnose na povredu prava na pravično suđenje u predmetnom parničnom postupku, Ustavni sud konstatuje da je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan samo da utvrđuje da li je pojedinačnim aktom ili radnjom državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje došlo do povrede ili uskraćivanja ljudskih ili manjinskih prava i sloboda zajemčenih Ustavom, odnosno da nije nadležan da ispituje zakonitost odluka redovnih sudova i vrši ocenu utvrđenih činjenica i dokaza u postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe, a na kojima se zasnivaju osporene presude. U tom smislu, zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je parnični postupak u celini bio pravičan na način utvrđen članom 32. stav 1. Ustava.

Po nalaženju Ustavnog suda, podnosilac ustavne žalbe traži da se ispita pravilnost i zakonitost osporenih presuda i iznosi subjektivno tumačenje ugovora o zakupu koji je zaključio sa trećetuženim, kao i odredaba Zakona o obligacionim odnosima koje regulišu pitanja deliktne odgovornosti za štetu i obima naknade materijalne štete, a ne navodi razloge koji bi ukazivali na to da su postupajući sudovi uskratili podnosiocu neku od procesnih garancija pravičnog suđenja ili da su doneli osporene presude bez valjanog obrazloženja, proizvoljno primenjujući materijalno pravo. S tim u vezi, Ustavni sud smatra da su Osnovni sud u Somboru – Sudska jedinica u Kuli i Apelacioni sud u Novom Sadu dali dovoljne, jasne i ustavnopravno prihvatljive razloge kada su ocenili da podnosilac ustavne žalbe nije pretrpeo materijalnu štetu u vidu izmakle koristi, zbog toga što nije obavljao preduzetničku aktivnost još pre momenta oduzimanja poseda ugostiteljskog objekta, pa nije ni mogao da stekne dobit po redovnom toku stvari, kao i da je adaptacija navedenog objekta bila njegova ugovorna obaveza umesto plaćanja zakupnine i da ne postoji deliktna odgovornost trećetuženog za eventualnu propast pokretnih stvari podnosioca, imajući u vidu da je trećetuženi uredno pozvao podnosioca da preuzme te stvari što ovaj nije učinio.

Ustavni sud je zaključio da se navodi podnosioca ustavne žalbe o povredi prava na jednaku zaštitu prava u predmetnom parničnom postupku, ne mogu dovesti u vezu sa sadržinom odredbe člana 36. stav 1. Ustava, kojom se svakom jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (odnosno zaštita od različitog odlučivanja suda i dr. organa u predmetima sa istim činjeničnim i pravnim situacijama).

Takođe, Ustavni sud nalazi da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge koji bi ukazivali na to da je u ovoj parnici povređeno pravo podnosioca na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava. Ovo iz razloga što upravo presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 242/11 od 14. decembra 2011. godine predstavlja dokaz da je podnosilac imao i da je iskoristio pravno sredstvo - žalbu o kojoj je odlučio nadležni drugostepeni sud. Pri tome, Ustavni sud i u ovoj ustavnopravnoj stvari napominje da pravo iz člana 36. stav 2. Ustava ne garantuje i donošenje povoljne odluke za žalioca ako za traženu instancionu zaštitu nije bilo pravnog osnova.

Uzimajući u obzir izneto, Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu u ovom delu kao nedozvoljenu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu , jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, pa je rešio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti