Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio žalbu F. S. i poništio rešenje Višeg suda kojim je odbačena njegova žalba zbog nedostatka saglasnosti staratelja za angažovanje advokata. Sud je potvrdio pravo lica u postupku lišenja poslovne sposobnosti da samostalno angažuje punomoćnika za izjavljivanje žalbe.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-11347/2024
19.03.2026.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Vladan Petrov, predsednik Veća i sudije dr Mihajlo Rabrenović, dr Nataša Plavšić, dr Atila Dudaš (Dudás Attila), dr Bojan Tubić, Jelena Deretić, dr Dobrosav Milovanović i Maja Popović, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi F. S. iz Gornjih Mušića kod Mionice, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 19. marta 2026. godine, doneo je

 

O D L U K U

 

1. Usvaja se ustavna žalba F. S. i utvrđuje da je rešenjem Višeg suda u Valjevu Gž. 626/24 od 18. jula 2024. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se rešenje Višeg suda u Valjevu Gž. 626/24 od 18. jula 2024. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o žalbi podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv rešenja Osnovnog suda u Mionici R2. 6/24 od 24. aprila 2024. godine.

3. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

 

O b r a z l o ž e nj e

 

1. F. S. iz Gornjih Mušića kod Mionice podneo je Ustavnom sudu, 16. avgusta 2024. godine, preko punomoćnika M. Ž, advokata iz Gornjeg Milanovca, ustavnu žalbu protiv rešenja Višeg suda u Valjevu Gž. 626/24 od 18. jula 2024. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije, prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i prava na pravnu ličnost, utvrđenih odredbama člana 21. st. 1. i 2, člana 32. stav 1, člana 36. stav 1. i člana 37. Ustava.

U ustavnoj žalbi se, pored ostalog, navodi: da je donošenjem osporenog rešenja podnosiocu uskraćena mogućnost da kao poslovno i procesno sposobna ličnost samostalno izabere punomoćnika koji će štititi njegova prava i interese u postupku za lišenje poslovne sposobnosti; da Zakon o vanparničnom postupku u članu 40a izričito dopušta da lice koje je lišeno poslovne sposobnosti može da izjavi žalbu protiv prvostepenog rešenja, iz čega proizlazi da mentalno stanje nije relevantno ni u pogledu samostalnog preduzimanja drugih procesnih radnji, kao što je izdavanje punomoćja advokatu, koji će u njegovo ime izjaviti žalbu; da je, stoga, drugostepeni sud pogrešno ocenio ovlašćenje privremenog staratelja da odlučuje o punovažnosti punomoćja kojim je podnosilac ovlastio advokata da u njegovo ime izjavi žalbu.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporeni akt. Istaknut je i zahtev za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe od strane advokata.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Mionici R2. 6/24, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Zajednički centar za socijalni rad za opštine Ljig, Lajkovac i Mionica „Solidarnost“ – Odeljenje u Mionici podneo je 13. januara 2023. godine, u svojstvu predlagača, Osnovnom sudu u Mionici predlog za potupno lišenje poslovne sposobnosti podnosioca ustavne žalbe, kao protivnika predlagača. Predmet je zaveden pod brojem R2. 1/23.

Na zahtev suda, predlagač je rešenjem od 31. januara 2023. godine protivniku predlagača postavio privremenog staratelja, i to lice koje je kod njega zaposleno kao stručni radnik.

Komisija veštaka medicinske struke je 11. maja 2023. godine dostavila nalaz i mišljenje o mentalnom zdravlju protivnika predlagača i njegovoj sposobnosti za rasuđivanje.

Punomoćnik protivnika predlagača prigovorio je na nalaz i mišljenje komisije veštaka podnescima od 6. i 21. jula 2023. godine. Kod prvog podneska punomoćje za zastupanje potpisao je otac protivnika predlagača, a kod drugog protivnik predlagača lično.

Nakon dva održana ročišta, na kojima su saslušani članovi komisije veštaka, protivnik predlagača i njegov otac u svojstvu svedoka, Osnovni sud u Mionici je doneo rešenje R2. 1/23 od 17. oktobra 2023. godine kojim je protivnik predlagača u potpunosti lišen poslovne sposobnosti.

Protivnik predlagača je 8. decembra 2023. godine izjavio žalbu preko punomoćnika, na koju je predlagač odgovorio podneskom od 28. decembra 2023. godine.

Postupajući po žalbi protivnika predlagača, Viši sud u Valjevu je doneo rešenje Gž. 1883/23 od 25. januara 2024. godine, kojim je ukinuo navedeno prvostepeno rešenje i predmet je vraćen na ponovni postupak, uz konstataciju da između protivnika predlagača i privremenog staratelja postoji sukob interesa, jer je privremeni staratelj zaposlen kod predlagača, kao i nalog prvostepenom sudu da ispita da li je protivnik predlagača sposoban da angažuje punomoćnika za zastupanje ili je to u nadležnosti njegovog privremenog staratelja.

Predmet je u ponovnom postupku zaveden pod brojem R2. 6/24. Prvostepeni sud se najpre obratio Centru za socijalni rad opštine Ub, koji je rešenjem od 3. aprila 2024. godine protivniku predlagača postavio privremenog staratelja iz reda svojih zaposlenih. Istog dana, Centar za socijalni rad opštine Ub dostavio je dopis sudu, koji je potpisao direktor tog organa, kao i privremeni staratelj protivnika predlagača, u svojstvu službenog lica koje je dopis sastavilo, u kome je, pored ostalog, navedeno da je privremeni staratelj postavljen protivniku predlagača kako bi štitio njegove interese u sudskim postupcima, kao lica koje boluje od umerene duševne zaostalosti, te kako se odluka o lišenju poslovne sposobnosti donosi isključivo na osnovu medicinske dokumentacije i izveštaja veštaka, procenjuje se da je angažovanje punomoćnika bespotrebno i da se za tu svrhu ne daje saglasnost.

Nakon jednog održanog ročišta, na koje punomoćnik protivnika predlagača nije pozivan, a izveden je dokaz saslušanjem protivnika predlagača i njegovog oca, u svojstvu svedoka, Osnovni sud u Mionici je doneo rešenje R2. 6/24 od 24. aprila 2024. godine, kojim je protivnik predlagača u potpunosti lišen poslovne sposobnosti. Ovo rešenje je uručeno lično protivniku predlagača, preko specijalne ustanove u kojoj se nalazi.

Punomoćnik protivnika predlagača je 15. maja 2024. godine dostavio podnesak u kome je zatražio od suda da ga poziva na ročišta, kao i da mu dostavi odluku, s obzirom na to da mu je punomoćje izdato u trenutku kada je protivnik predlagača imao poslovnu sposobnost.

Protivnik predlagača je žalbu prvotiv prvostepenog rešenja izjavio 30. maja 2024. godine, i to preko punomoćnika. Žalbu je takođe izjavio i otac protivnika predlagača, dana 27. maja 2024. godine.

Osporenim rešenjem Gž. 626/24 od 18. jula 2024. godine odbačene su kao nedozvoljene žalbe punomoćnika i oca protivnika predlagača.

U obrazloženju osporenog drugostepenog rešenja je, pored ostalog, navedeno: da advokat M. Ž. nije ovlašćen za zastupanje protivnika predlagača u ovom predmetu; da je rešenjem Centra za socijalni rad opštine Ub od 3. aprila 2024. godine protivniku predlagača postavljen privremeni staratelj; da je tim rešenjem određeno da će privremeni staratelj štititi ličnost, prava i interese protivnika predlagača; da imajući u vidu da je u ranijem toku postupka protivnik predlagača potpisao punomoćje za zastupanje advokatu M. Ž, privremeni staratelj se u dopisu od 3. aprila 2024. godine izjasnila da ne daje saglasnost za angažovanje punomoćnika protivniku predlagača, jer smatra da to nije potrebno; da nakon toga, advokat M. Ž. nije zastupao protivnika predlagača na ročištu, niti mu je prvostepeni sud dostavio pobijano rešenje; da je advokat M. Ž. izjavio žalbu u ime protivnika predlagača, kao njegov punomoćnik, ali po nalaženju ovog suda, on nije bio ovlašćen da ga zastupa u ovom postupku, pa ni da izjavi žalbu; da otac protivnika predlagača takođe nije ovlašćen za izjavljivanje žalbe, jer nema svojstvo učesnika u postupku; da je iz napred navedenih razlloga, Viši sud, primenom člana 389. stav 1. Zakona o parničnom postupku, odbacio žalbe kao nedozvoljene.

Rešenjem protivnika predlagača od 23. septembra 2024. godine predlagač je stavljen pod trajno starateljstvo, koje će taj organ (protivnik predlagača) neposredno vršiti.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju se povredu ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama Konvencije o pravima osoba sa invaliditetom („Službeni glasnik RS – Međunarodni ugovori“, broj 42/09) propisano je: da države strane ugovornice ponovo potvrđuju da osobe sa invaliditetom imaju pravo da svuda budu priznate pred zakonom, kao i druga lica (član 12. stav 1.); da će države strane ugovornice osobama sa invaliditetom obezbediti efikasan pristup pravdi ravnopravno sa drugim licima, u skladu s procedurom i starošću, kako bi im se olakšalo efikasno obavljanje dužnosti direktnih i indirektnih učesnika, kao i uloge svedoka, u svim sudskim postupcima, kako u istražnom tako i u drugim preliminarnim fazama postupka, a da bi se osobama sa invaliditetom obezbedio efikasan pristup pravdi, države strane ugovornice unapređivaće odgovarajuću obuku namenjenu licima zaposlenim u oblasti pravosuđa, uključujući policiju i zatvorsko osoblje (član 13.).

U Opštem komentaru broj 1 (2014), usvojenom na jedanaestom zasedanju održanom u periodu od 31. marta do 11. aprila 2014. godine, Komitet za prava osoba sa invaliditetom, koji je osnovan navedenom konvencijom, u vezi sa odredbom člana 13. naveo je:

„34. Države strane ugovornice imaju obavezu da obezbede osobama sa invaliditetom pristup pravdi na jednakoj osnovi sa drugima. Priznanje prava na poslovnu sposobnost je osnovno za pristup pravdi po mnogim pitanjima. Kako bi tražili primenu svojih prava i obaveza na jednakoj osnovi sa drugima, osobe sa invaliditetom moraju biti priznate kao lica pred zakonom sa ravnopravnim položajem u sudovima i tribunalima. Države strane ugovornice takođe moraju obezbediti osobama sa invaliditetom pristup pravnom zastupništvu na jednakoj osnovi sa drugima. Ovo je identifikovano kao problem u mnogim pravnim sistemima i državama i mora se otkloniti tako što će se osobama koje se susretnu sa ometanjem svog prava na poslovnu sposobnost obezbediti mogućnost da se suoče sa tim ugrožavanjem (ili u sopstveno ime ili sa pravnim zastupnikom) i da brane svoja prava na sudu. Osobe sa invaliditetom su često isključivane iz ključnih uloga u pravosudnom sistemu, kao što su advokati, sudije, svedoci ili članovi porote.

35. Policajci, socijalni radnici i druge interventne službe moraju biti obučeni da prepoznaju osobe sa invaliditetom kao kompletne ličnosti pred zakonom i da daju istu težinu žalbama i izjavama osoba sa invaliditetom kao što bi dali i osobama bez invaliditeta. Ovo zahteva obuku i podizanje svesti u ovim važnim profesijama. Osobama sa invaliditetom takođe mora biti odobrena poslovna sposobnost da svedoče na jednakoj osnovi sa drugima. Član 12. Konvencije garantuje podršku u ostvarivanju poslovne sposobnosti, uključujući sposobnost da se svedoči na sudskim, administrativnim i drugim procesima. Takva podrška može imati različite oblike, uključujući priznavanje različitih komunikacionih metoda, dozvoljavanje video svedočenja u određenim situacijama, proceduralna prilagođavanja, pružanje usluga profesionalnog prevodioca za znakovni jezik i druge asistivne metode. Zaposleni u pravosuđu takođe moraju biti obučeni i svesni svoje obaveze da poštuju poslovnu sposobnost osoba sa invaliditetom, uključujući samozastupanje i pravni položaj.“

Zakonom o vanparničnom postupku („Službeni glasnik SRS“, br. 25/82 i 48/88 i „Službeni glasnik RS“, br. 46/95 – dr. zakon, 18/05 – dr. zakon, 85/12, 45/13 – dr. zakon, 55/14, 6/15, 106/15 – dr. zakoni i 44/22) propisano je: da se ovim zakonom određuju pravila po kojima sudovi postupaju i odlučuju o ličnim, porodičnim, imovinskim i drugim pravnim stvarima koje se po ovome ili drugom zakonu rešavaju u vanparničnom postupku (član 1. stav 1.); da se vanparnični postupak pokreće predlogom fizičkog ili pravnog lica, kao i predlogom organa određenog ovim ili drugim zakonom (član 2. stav 1.); da je u postupku u kome se odlučuje o statusnim stvarima i o vanparničnim stvarima koje se odnose na stanarsko pravo protiv pravnosnažnog rešenja drugostepenog suda revizija dozvoljena ako ovim ili drugim zakonom nije drukčije određeno (član 27. stav 1.); da se u vanparničnom postupku shodno primenjuju odredbe Zakona o parničnom postupku, ako ovim ili drugim zakonom nije drukčije određeno (član 30. stav 2.); da u ovom postupku (za lišenje poslovne sposobnosti) sud ispituje da li je punoletno lice prema stepenu sposobnosti za normalno rasuđivanje u stanju da se samo brine o svojim pravima i interesima i odlučuje o potpunom ili delimičnom lišenju poslovne sposobnosti kad utvrdi da za to postoje zakonom određeni razlozi, kao i o vraćanju potpune ili delimične poslovne sposobnosti kad prestanu razlozi za lišenje, odnosno ograničenje poslovne sposobnosti (član 31. stav 1.); da postupak za lišenje poslovne sposobnosti sud pokreće po službenoj dužnosti, kao i na predlog organa starateljstva, supružnika, vanbračnog partnera, deteta ili roditelja lica koje treba lišiti poslovne sposobnosti (član 32. stav 1.); da kad nađe da postoje uslovi za lišenje poslovne sposobnosti, sud će lice prema kome se postupak vodi lišiti poslovne sposobnosti potpuno ili delimično (član 40. stav 1.); da protiv rešenja o lišenju poslovne sposobnosti, lice koje je lišeno poslovne sposobnosti može izjaviti žalbu bez obzira na stanje svog mentalnog zdravlja u roku od osam dana od dana kada mu je rešenje dostavljeno (član 40a stav 1.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. br. 72/11, 49/13 – Odluka US, 74/13 – Odluka US, 55/14, 87/18 i 18/20) je propisano: da stranka koja je potpuno poslovno sposobna može sama da preduzima radnje u postupku (parnična sposobnost), da je punoletno lice kome je ograničena poslovna sposobnost parnično sposobno u granicama svoje poslovne sposobnosti (član 75. st. 1. i 2.); da stranke mogu da preduzimaju radnje u postupku lično ili preko punomoćnika, da punomoćnik fizičkog lica može biti advokat, krvni srodnik u pravoj liniji, brat, sestra ili bračni drug, kao i predstavnik službe pravne pomoći jedinice lokalne samouprave koji je diplomirani pravnik sa položenim pravosudnim ispitom (član 85. st. 1. i 2.); da radnje u postupku koje punomoćnik preduzima u granicama punomoćja imaju isto pravno dejstvo kao da ih je preduzela sama stranka (član 86.); da ako je stranka izdala punomoćje za vođenje parnice, a nije bliže odredila ovlašćenja u punomoćju, punomoćnik advokat je na osnovu ovakvog punomoćja, pored ostalog, ovlašćen da vrši sve radnje u postupku, a naročito podnese tužbu, da je povuče, prizna tužbeni zahtev ili se odrekne tužbenog zahteva, zaključi poravnanje, izjavi pravni lek i da se odrekne ili odustane od njega, kao i da predlaže izdavanje privremenih mera obezbeđenja (član 89. stav 1. tačka 1)).

Odredbama Porodičnog zakona („Službeni glasnik RS“, br. 18/05, 72/11 – dr. zakon i 6/15) je propisano: da se pod starateljstvo stavljaju dete bez roditeljskog staranja (maloletni štićenik) ili punoletno lice koje je lišeno poslovne sposobnosti (punoletni štićenik) (član 124.); da se za staratelja postavlja lice koje ima lična svojstva i sposobnosti potrebne za obavljanje dužnosti staratelja, a pristalo je da bude staratelj (član 126.); da organ starateljstva može odlučiti, ako je to u interesu štićenika, da licu pod starateljstvom ne postavlja staratelja nego da dužnost staratelja vrši neposredno (član 131. stav 1.); da organ starateljstva može odlučiti da postavi privremenog staratelja štićeniku, kao i detetu pod roditeljskim staranjem odnosno poslovno sposobnom licu ako proceni da je to neophodno radi privremene zaštite ličnosti, prava ili interesa tih lica, da odlukom o postavljanju privremenog staratelja određuje se pravni posao ili vrsta pravnog posla koju on može preduzeti u zavisnosti od okolnosti svakog konkretnog slučaja (član 132. st. 1. i 3.); da punoletno lice koje zbog bolesti ili smetnji u psiho-fizičkom razvoju nije sposobno za normalno rasuđivanje te zbog toga nije u stanju da se samo stara o sebi i o zaštiti svojih prava i interesa može biti potpuno lišeno poslovne sposobnosti (član 146. stav 1.).

5. Ispitujući postojanje pretpostavki za vođenje postupka i odlučivanje, Ustavni sud je najpre razmatrao da li je ustavna žalba dopuštena, s obzirom na to da nije tražena saglasnost za njeno izjavljivanje od strane Zajedničkog centra za socijalni rad za opštine Ljig, Lajkovac i Mionicu „Solidarnost“, kao podnosiočevog staratelja. Takođe, protiv osporenog drugostepenog rešenja nije izjavljena revizija, u smislu odredbe člana 27. stav 1. Zakona o vanparničnom postupku.

5.1. Za odlučivanje o pitanju dopuštenosti od značaja je praksa Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: Evropski sud) u predmetima Salontaji-Drobnjak protiv Srbije (predstavka broj 36500/05, presuda od 13. oktobra 2009. godine) i X i Y protiv Hrvatske (predstavka broj 5193/09, presuda od 13. novembra 2011. godine).

Podnosilac u predmetu Salontaji-Drobnjak protiv Srbije je od 1973. godine pokrenuo veliki broj postupaka pred domaćim sudovima protiv poslodavca, različitih privatnih lica i državnih organa, tvrdeći da je izložen nepravilnostima, uznemiravanju i zloupotrebama. Godine 1996. protiv njega je vođen krivični postupak zbog pretnji direktoru preduzeća. Domaći sud je utvrdio da podnosilac nije krivično odgovoran, jer nije mogao da kontroliše svoje postupke, niti da razume njihovo značenje, i izrekao mu je obavezno psihijatrijsko lečenje van bolnice, koje je trajalo do novembra 1998. godine. U martu 2002. godine, po zahtevu Centra za socijalni rad, sud je po službenoj dužnosti pokrenuo vanparnični postupak i naložio obavezno psihijatrijsko veštačenje. Psihijatrijska ustanova je u decembru 2004. godine zaključila da podnosilac boluje od parnične paranoje i preporučila ograničenje poslovne sposobnosti. Na osnovu tog nalaza, u februaru 2005. godine, nakon ročišta na kome podnosilac nije prisustvovao, a na kome ga je zastupao advokat po službenoj dužnosti sa kojim nikada nije imao kontakt, sud mu je delimično oduzeo poslovnu sposobnost. Podnosilac je 2005. godine zatražio od suda da mu vrati punu poslovnu sposobnost. Njegov zahtev je odbijen uz obrazloženje da se ne može sam zastupati u sudskim postupcima bez staratelja. Centar za socijalni rad imenovao je njegovog sina za staratelja pod uslovom da zatraži njihovu saglasnost za svaku radnju koju preduzme. Kada je staratelj podneo zahtev sudu tražeći, u odsustvu saglasnosti Centra za socijalni rad, da se njegovom ocu vrati poslovna sposobnost, sud ga je odbio. Sud je posebno utvrdio da bez saglasnosti Centra za socijalni rad, sin podnosioca zahteva nije imao pravo da pokrene sporni postupak. S pozivom na povredu prava iz čl. 6. i 8. Evropske konvencije, podnosilac je pred Evropskim sudom tvrdio da postupak u kome mu je oduzeta poslovna sposobnost nije bio pravičan, jer nije mogao lično da učestvuje, niti da ospori nalaz veštaka; da mu je bilo onemogućeno da efikasno pokrene postupak za vraćanje pune poslovne sposobnosti, jer je bio uslovljen saglasnošću Centra za socijalni rad; i da je ograničenje poslovne sposobnosti predstavljalo neopravdano mešanje u njegov privatni život. Evropski sud je utvrdio povredu prava na pravično suđenje iz člana 6. Evropske konvencije jer u postupku oduzimanja poslovne sposobnosti podnosilac: nije prisustvovao završnom ročištu i nije imao mogućnost da lično ospori nalaz veštaka; odluka domaćeg suda nije bila dovoljno obrazložena i bila je formulisana nejasno; država nije dokazala da bi učešće podnosioca u postupku bilo beskorisno; podnosilac nikada nije imao priliku da se sastane sa advokatom postavljenim po službenoj dužnosti, niti da mu da uputstva. U pogledu postupka za vraćanje poslovne sposobnosti, Evropski sud je utvrdio da uprkos brojnim zahtevima podnosioca i njegovog staraoca, domaći sudovi godinama nisu doneli konačnu odluku; da u tom periodu nije izvršeno novo, sveobuhvatno psihijatrijsko veštačenje; da domaće pravo nije predviđalo redovnu sudsku kontrolu opravdanosti ograničenja poslovne sposobnosti, već je ključna ovlašćenja davalo Centru za socijalni rad. Pored toga, Evropski sud je u vezi sa članom 8. Evropske konvencije utvrdio da je ograničenje poslovne sposobnosti podnosioca predstavke bilo veoma ozbiljno, jer nije bio u mogućnosti da samostalno učestvuje u pravnim radnjama, podnese zahtev za invalidsku penziju, odlučuje o sopstvenom medicinskom lečenju, pa čak ni da uzme kredit. Međutim, postupak koji su domaći sudovi primenili prilikom donošenja takve odluke bio je suštinski manjkav i, čak ni nakon skoro četiri godine, oni nisu ponovo ispitali svoju odluku uprkos brojnim zahtevima za to. Evropski sud je zaključio da, iako pravni sistem mora da se zaštiti od zlonamernih parničara, domaći organi moraju uspostaviti efikasan sudski mehanizam za postupanje po njihovim zahtevima, bez nužnog ograničavanja njihove pravne sposobnosti.

Podnositeljke predstavke u predmetu X i Y protiv Hrvatske su majka i ćerka koje su živele zajedno, sve od 2006. godine, kada je majka smeštena u dom za starije. Centar za socijalni rad odredio je nećaku prve podnositeljke za njenu privremenu starateljku i pokrenuo postupak za lišenje poslovne sposobnosti. Druga podnositeljka se žalila na odluku o postavljanju privremene starateljke i na nalaz veštaka, dostavila je punomoćje za zastupanje svoje majke, ali nije bila pozvana na ročište na kojem je njena majka lišena poslovne sposobnosti. Odluka o lišenju poslovne sposobnosti nije dostavljena ni prvoj ni drugoj podnositeljki. Nakon toga, Centar za socijalni rad je postavio privremenu starateljku drugoj podnositeljki predstavke i pokrenuo postupak za lišenje poslovne sposobnosti, uz obrazloženje da ima mišićnu distrofiju i probleme mentalnog zdravlja zbog čega nije sposobna da se brine o sebi, a navedeno je i da se preterano zaštitnički odnosi prema svojoj majci, da se stalno žali na uslove u domu u kojem majka živi, kao i da se protivila postupku u kojem joj je majka lišena poslovne sposobnosti. U vreme donošenja odluke Evropskog suda ovaj postupak je bio u toku. Evropski sud je utvrdio da prva podnositeljka nije bila obaveštena o postupku lišenja poslovne sposobnosti, da nije pozvana na sud, da je sudija nije video, te da je bila onemogućena da lično učestvuje u postupku. Evropski sud je ukazao da sudija mora da ostvari lični kontakt sa osobom o čijoj poslovnoj sposobnosti odlučuje, jer sudija procenjuje dokaze i donosi odluku. Pored toga, u postupku nisu uzeti u obzir argumenti druge podnositeljke, niti joj je dozvoljeno da zastupa svoju majku, iako je imala uredno punomoćje. Evropski sud je konstatovao i to da odluka o lišenju poslovne sposobnosti nije dostavljena prvoj podnositeljki, čime je onemogućena da se žali na odluku. Po pitanju druge podnositeljke predstavke, Evropski sud je konstatovao da organ starateljstva mora da pruži uverljive dokaze da osoba nije u stanju da se sama o sebi stara ili da ugrožava prava i obaveze drugih, što Centar za socijali rad nije učinio. Evropski sud za ljudska prava, nakon sagledavanja celog postupka, zaključio je da nema indicija da druga podnositeljka postupa suprotno sopstvenim interesima ili interesima drugih.

Reč je, dakle, o predmetima u kojima su podnosioci predstavki delimično, odnosno potpuno lišeni poslovne sposobnosti i koji su se neposredno obratili Evropskom sudu za ljudska prava radi utvrđivanja povrede konvencijskih prava aktima kojima su delimično, odnosno potpuno lišeni poslovne sposobnosti i u kojima nije tražena saglasnost nadležnog organa starateljstva za odlučivanje Evropskog suda po takvim predstavkama. Štaviše, u predmetu X i Y protiv Hrvatske, prva po redu podnositeljka predstavki nije, pre obraćanja Evropskom sudu za ljudska prava, podnela ustavnu tužbu Ustavnom sudu Republike Hrvatske, koja je inače delotvorno pravno sredstvo koje se mora podneti u smislu člana 35. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava. Evropski sud je u tom predmetu ukazao da Ustavni sud Republike Hrvatske ne bi ni odlučio o ustavnoj tužbi te podnositeljke pre nego što dobije pristanak staratelja, te da je ustavna tužba za prvu podnositeljku bila nedostupno, odnosno nedelotvorno pravno sredstvo (stav 67.).

Imajući u vidu navedeno, kao i to da se, u smislu člana 18. stav 3. Ustava, odredbe o ljudskih pravima tumače saglasno praksi i pravnim shvatanjima Evropskog suda i drugih relevantnih međunarodnih organizacija, Ustavni sud je ocenio da odsustvo saglasnosti organa starateljstva, u konkretnom slučaju, ne predstavlja neotklonjivu procesnu smetnju za izjavljivanje ustavne žalbe, niti za vođenje postupka i odlučivanje.

Ustavni sud je bitno sličan stav izrazio u Odluci Už-5793/2011 od 22. decembra 2014. godine, koja je dostupna na internet stranici Ustavnog suda www.ustavni.sud.rs.

5.2. Ispitujući iscrpljenost pravnih sredstava, Ustavni sud konstatuje da je odredbom člana 27. stav 1. Zakona o vanparničnom postupku propisano da u postupku u kome se odlučuje o statusnim stvarima i o vanparničnim stvarima koje se odnose na stanarsko pravo protiv pravnosnažnog rešenja drugostepenog suda revizija dozvoljena ako ovim ili drugim zakonom nije drukčije određeno. Dakle, odredbama navedenog procesnog zakona kojima je regulisan postupak lišenja poslovne sposobnosti nije isključeno izjavljivanje revizije u ovoj vrsti statusne stvari.

Primenjujući navedenu zakonsku odredbu na konkretan slučaj, Ustavni sud konstatuje da je protiv drugostepenog rešenja kojim je odbačena kao nedozvoljena njegova žalba protiv rešenja o potpunom lišenju poslovne sposobnosti podnosilac ustavne žalbe imao mogućnost da izjavi reviziju. Iz odredbe člana 170. Ustava, kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda, proizlazi da je jedna od pretpostavki za izjavljivanje ustavne žalbe da su pre njenog podnošenja iskorišćena propisana pravna sredstva za zaštitu prava podnosioca ustavne žalbe. Dakle, nekorišćenje pravnih sredstava pre podnošenja ustavne žalbe predstavlja načelno neotklonjivu procesnu smetnju za podnošenje ustavne žalbe. Međutim, navedeno pravilo se ne odnosi na iscrpljivanje pravnih sredstava koja su nedolotvorna ili neodgovarajuća (videti, između ostalih, odluku Evropskog suda Akdivar i ostali protiv Turske, od 16. septembra 1996. godine, st. 65 – 67, Reports of Judgments and Decisions, 1996 – IV i presudu Demopoulos i ostali protiv Turske, predstavke br. 46113/99, 3843/02, 13751/02, 13466/03, 10200/04, 14163/04, 19993/04 i 21819/04, od 1. marta 2010. godine, stav 70.).

Prema ustaljenoj praksi Ustavnog suda, revizija predstavlja delotvorno pravno sredstvo čijim se iscrpljivanjem stiče pravo na podnošenje ustavne žalbe, kako u parničnom tako i u vanparničnom postupku, kada je to vanredno pravno sredstvo zakonom dozvoljeno. Međutim, Ustavni sud polazi od toga da je podnosilac ustavne žalbe potpuno lišen poslovne sposobnosti, tako da on ne može više da preduzima bilo koju pravnu radnju, uključujući i to da neposredno izjavi reviziju protiv pravnosnažnog rešenja. Pravo na izjavljivanje revizije protiv tog akta pripadalo je njegovom privremenom staratelju, a iz spisa vanparničnog predmeta proizlazi da privremeni staratelj nije izjavio reviziju protiv osporenog drugostepenog rešenja. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje na pravno shvatanje Evropskog suda prema kome se pravna sredstva čije izjavljivanje zavisi od diskrecionih ovlašćenja državnih službenika i koja zbog toga nisu direktno dostupna podnosiocu predstavke, ne mogu smatrati delotvornim pravnim sredstvima (videti presude Gurepka protiv Ukrajine, predstavka broj 61406/00, od 6. septembra 2005. godine, stav 60. i Tănase protiv Moldavije, predstavka broj 7/08, od 27. aprila 2010. godine, stav 122.). S obzirom na to da revizija nije bila direktno dostupna podnosiocu ustavne žalbe i da je njeno izjavljivanje zavisilo isključivo od privremenog staratelja, to činjenica da nije izjavljeno ovo vanredno pravno sredstvo pre podnošenja ustavne žalbe ne predstavlja neotklonjivu procesnu smetnju za izjavljivanje ovog pravnog sredstva. Ustavni sud je identičan stav izrazio u pomenutoj Odluci Už-5793/2011 od 22. decembra 2014. godine.

6. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je ocenio da podnosilac, u suštini, ukazuje na to da je odbacivanje njegove žalbe kao nedozvoljene posledica proizvoljne primene merodavnog procesnog prava.

S tim u vezi, Ustavni sud ističe da se pravom na pravično suđenje, između ostalog, jemči da će postupak odlučivanja o nečijim pravima i obavezama biti sproveden uz primenu i poštovanje propisanih pravila postupka. Evropski sud za ljudska prava je istakao da stranke uvek imaju pravo da očekuju da će se postojeća pravila primeniti na njihov slučaj (videti presudu u predmetu Sotiris i Nikos Koutras Attee protiv Grčke, od 16. novembra 2000. godine, predstavka broj 39442/98, stav 20.). Po shvatanju Ustavnog suda, izneti stav podrazumeva da se strankama u postupku tako omogućava da svoje ponašanje usklade sa postojećim procesnim pravilima, u kom slučaju na njihovoj strani postoji i legitimno očekivanje da će se na njihov slučaj postojeća pravila zaista i primeniti.

Žalba podnosioca ustavne žalbe izjavljena protiv prvostepenog rešenja kojim je on u potpunosti lišen poslovne sposobnosti odbačena je kao nedozvoljena osporenim rešenjem Višeg suda u Valjevu, sa obrazloženjem da punomoćnik advokat nije bio ovlašćen da ga u tom postupku zastupa, pa samim tim, ni da izjavi žalbu, nakon što je privremeni staratelj izrazio stav da za angažovanjem punomoćnika nema potrebe, jer se odluka o lišenju poslovne sposobnosti donosi na osnovu medicinske dokumentacije i izveštaja veštaka.

Polazeći od odredbe člana 30. stav 2. Zakona o vanparničnom postupku, kojom je propisano da se u vanparničnom postupku shodno primenjuju odredbe Zakona o parničnom postupku, ako tim ili drugim zakonom nije drukčije određeno, Ustavni sud nalazi da je Viši sud u Valjevu osporenim drugostepenim rešenjem doveo u pitanje parničnu sposobnost podnosioca ustavne žalbe da ovlasti advokata koji će u njegovo ime izjaviti žalbu protiv rešenja o potpunom lišenju poslovne sposobnosti. Po shvatanju Ustavnog suda, parnična sposobnost je ona sposobnost stranke (učesnika) u postupku da punovažno preduzima procesne radnje, kao i da procesne radnje njenog protivnika budu prema njoj punovažno preduzete. Parnična sposobnost se neposredno vezuje za poslovnu sposobnost stranke, što potvrđuje i odredba člana 75. stav 2. Zakona o parničnom postupku, kojom je propisano da je punoletno lice kome je ograničena poslovna sposobnost parnično sposobno u granicama svoje poslovne sposobnosti. Međutim, Ustavni sud konstatuje da je odredbom člana 40a stav 1. Zakona o vanparničnom postupku, na koju se ukazuje i u ustavnoj žalbi, napravljen izuzetak od pomenutog pravila da je parnična sposobnost determinisana poslovnom sposobnošću stranke (učesnika) u postupku. Naime, u postupku za lišenje poslovne sposobnosti, lice koje je prvostepenim rešenjem lišeno poslovne sposobnosti može izjaviti žalbu bez obzira na stanje svog mentalnog zdravlja. Postoji dakle zakonska fikcija da lice za koje je prvostepeni sud ocenio da je potpuno poslovno nesposobno, kao što je u konkretnom slučaju reč, ima parničnu sposobnost da izjavi žalbu protiv prvostepenog (meritornog) rešenja. Polazeći od toga da radnje u postupku koje punomoćnik preduzima u granicama punomoćja imaju, u smislu člana 86. Zakona o parničnom postupku, isto pravno dejstvo kao da ih je preduzela sama stranka, Ustavni sud smatra da se navedena zakonska fikcija primenjuje bez obzira na to da li žalbu protiv prvostepenog rešenja izjavljuje protivnik predlagača lično ili to čini preko punomoćnika. Viši sud u Valjevu je predmetnu žalbu odbacio pozivajući se isključivo na stanovište privremenog staratelja, koji je ocenio da zastupanje podnosioca od strane advokata nije neophodno. Privremeni staratelj je podnosiocu ustavne žalbe postavljen u smislu člana 132. Porodičnog zakona. Međutim, Ustavni sud smatra da Viši sud u Valjevu ocenu o dozvoljenosti predmetne žalbe nije mogao zasnovati isključivo na stanovištu tog lica, jer odredba člana 40a stav 1. Zakona o vanparničnom postupku, koja nije ni pomenuta u obrazloženju osporenog akta, sadrži pravnu fikciju o neograničenoj parničnoj sposobnosti protivnika predlagača kada je reč o podnošenju žalbe protiv prvostepenog (meritornog) rešenja.

Iz takvog zakonskog rešenja, po oceni Ustavnog suda, nužno proizlazi da lice koje može lično podneti žalbu ima i sposobnost da izabere i ovlasti punomoćnika za preduzimanje te radnje, jer bi suprotno tumačenje dovelo do pravne nelogičnosti u kojoj je lice formalno sposobno da izjavi žalbu, ali mu je faktički uskraćena mogućnost da to učini putem advokata, što predstavlja legitiman i zakonom predviđen način ostvarivanja procesnih ovlašćenja (čl. 85. i 86. Zakona o parničnom postupku). Polazeći od navedenog, stav suda da puko nepostojanje saglasnosti privremenog staratelja ima za posledicu i nepostojanje punomoćja datog advokatu, što nije utemeljeno u Zakonu o vanparničnom postupku i Zakonu o parničnom postupku, niti u Porodičnom zakonu. Ovlašćenja privremenog staratelja određuju se rešenjem nadležnog organa starateljstva, u smislu člana 132. Porodičnog zakona, i ona, po pravilu, ne obuhvataju derogiranje zakonom izričitog garantovanog prava štićenog lica da izjavi žalbu, niti prava da za tu svrhu izabere punomoćnika.

Iz dosledne primene člana 40a Zakona o vanparničnom postupku, po oceni Ustavnog suda, proizlazi da zakonodavac ne samo da dopušta, nego i namerava da obezbedi da lice čija se poslovna sposobnost ograničava ima stvarnu mogućnost da traži preispitivanje takve odluke. Tumačenjem kojim se volji privremenog staratelja daje premoć nad zakonskim pravom žalbe, dovelo bi do obesmišljavanja člana 40a Zakona o vanrapničnom postupku i faktičkog uskraćivanja sudske kontrole odluke o oduzimanju poslovne sposobnosti, što je u suprotnosti sa načelom pravne sigurnosti, kao i sa ustavnim pravom na pravno sredstvo.

Ovakav zaključak Ustavnog suda u potpunosti je usklađen sa relevantnim međunarodnim standardima zaštite ljudskih prava. Naime, Konvencijom o pravima osoba sa invaliditetom, članom 12, obavezuje se država da obezbedi da osobe sa invaliditetom uživaju jednako priznavanje pred zakonom i pravnu sposobnost u svim aspektima života, na ravnopravnoj osnovi sa drugima, što znači da formalno ograničenje poslovne sposobnosti ne može imati za posledicu potpuno isključivanje te osobe od mogućnosti da preduzima radnje usmerene na zaštitu svojih prava. Dodatno, članom 13. Konvencije obavezuje se država da osobama sa invaliditetom obezbedi efiksan pristup pravdi, uključujući i pravo da neposredno ili posredstvom izabranog zastupnika učestvuju u svim pravnim postupcima i koriste pravna sredstva na ravnopravnoj osnovi sa drugim licima. Iz ovih koncencijskih odredaba proizlazi da se osobi čija se poslovna sposobnost ograničava ne sme uskratiti stvarna mogućnost da pokrene preispitivanje odluke o svom statusu, bilo neposredno ili preko punomoćnika kojeg sama izabere.

Izneto tumačenje dodatno potvrđuje i ustaljena praksa Evropskog suda. Naime, u presudi Winterwerp protiv Holandije, (predstavka broj 6301/73, od 24. oktobra 1979. godine, stav 60), Evropski sud je naglasio da postupci u kojima se odlučuje o ograničenju lične autonomije moraju obuhvatiti „posebne procesne garancije“ koje osobi obezbeđuju stvarnu mogućnost da učestvuje u postupku i osporava odluke koje se odnose na njena osnovna prava. Takođe, u presudi Shtukaturov protiv Rusije (predstavka broj 44009/05, od 27. marta 2008. godine), Evropski sud je utvrdio povredu člana 6. Evropske konvencije zato što je podnosiocu, usled lišenja poslovne sposobnosti, bilo onemogućeno da stupi u kontakt sa advokatom i da pokrene postupak preispitivanja statusa, naglasivši da formalna nesposobnost ne može biti osnov za faktičko oduzimanje prava na pristup sudu (st. 69 – 76.). Iz ovih stavova, koje prihvata i Ustavni sud, jasno proizlazi da se lice lišeno poslovne sposobnosti ne sme staviti u položaj u kome se pravo na žalbu faktički „gasi“ voljom privremenog staratelja ili procesnim formalizmom, već mu mora biti obezbeđena realna i delotvorna mogućnost da, neposredno ili preko izabranog punomoćnika, preispita odluku koja zadire u samu srž njegovog pravnog subjektiviteta.

Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je utvrdio da je osporenim rešenjem Višeg suda u Valjevu Gž. 626/24 od 18. jula 2024. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno članu 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr.zakon, 103/15, 10/23 i 92/23) , ustavnu žalbu usvojio, odlučujući kao u tački 1. izreke.

7. Ustavni sud smatra da su posledice utvrđene povrede prava takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem osporenog drugostepenog rešenja i određivanjem da Viši sud u Valjevu donese novu odluku o žalbi podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv rešenja Osnovnog suda u Mionici R2. 6/24 od 24. aprila 2024. godine, zbog čega je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 2. izreke.

8. Ustavni sud nije posebno razmatrao tvrdnje o ostalim povredama koje su istaknute u ustavnoj žalbi, imajući u vidu da je utvrdio povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i odredio način otklanjanja štetnih posledica.

9. U pogledu zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo načelan stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, a da u konkretnom slučaju ne postoje bilo kakve izuzetne i posebne okolnosti koje bi opravdale drugačiju primenu člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (videti presudu u predmetu Evropskog suda za ljudska prava Dragan Kovačević protiv Hrvatske, broj predstavke 49281/15 od 12. maja 2022. godine, stav 83.). Stoga je Sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio zahtev, rešavajući kao u tački 3. izreke.

10. Ustavni sud je zaključio da se ova odluka objavi u „Službenom glasniku Republike Srbije“, u skladu sa odredbom člana 49. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, zbog šireg značaja za zaštitu ustavnosti i zakonitosti, ljudskih prava i osnovnih sloboda.

11. Na osnovu iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 101/13), Sud je doneo Odluku kao u izreci.

 

 

PREDSEDNIK VEĆA

dr Vladan Petrov, s.r.

 

Slični dokumenti

• Rev2 2092/2025: Nezakonitost otkaza zbog odsustva krivice i otklanjanje nedostatka parnične sposobnosti
• Už 7428/2022: Povreda prava na socijalnu zaštitu zbog neodgovarajućeg postupka o nezi
• Už 5793/2011: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje
• Už 14009/2019: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje u postupku vraćanja deteta
• Už 3451/2011: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku
• Už 560/2011: Povreda prava na rad i suđenje u razumnom roku u radnom sporu policijskog službenika
• Už 6096/2020: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na socijalnu zaštitu i suđenje u razumnom roku