Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko 12 godina. Podnositeljki se dodeljuje naknada nematerijalne štete zbog neefikasnog postupanja nadležnih sudova u radnom sporu.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Milan Stanić, dr Milan Škulić, Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, dr Jovan Ćirić, dr Milan Marković i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. Ž . iz Pleme tine, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 26. aprila 2018. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. Ž . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim o snovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 1712/11 (inicijalno predmet Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 343/03) podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku , zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1. 200 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. Ž . iz Plemetine je , 10. februara 2016. godine, preko punomoćnika N . R, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu podnela ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 1712/11.

U ustavnoj žalbi podnositeljka je detaljno opisala tok predmetnog parničnog postupka i istakla da smatra da su u radu sudova postojali veliki periodi neaktivnosti. Od Ustavnog suda je traženo da usvoji ustavnu žalbu i utvrdi pravo podnositeljke na naknadu nematerijalne štete zbog konstatovane povrede ustavnog prava, te pravo na naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 1712/11, kao i dokumentaciju dostavljenu uz ustavnu žalbu, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnositeljka ustavne žalbe, kao tužilja, podnela je 17. marta 2003. godine tužbu Prvom opštinskom sudu u Beogradu protiv tuženog, njenog bivšeg poslodavca, kojom je tražila da se utvrdi da je u radnom odnosu kod tuženog. Povodom ove tužbe formiran je predmet P1. 343/03.

Do donošenja prve prvostepene presude u predmetnom parničnom postupku zakazano je 27 ročišta, od kojih je 18 održano. Od devet neodržanih ročišta, četiri nisu održana zbog sprečenosti postupajućeg sudije, tri zbog nedolaska svedoka, odnosno tuženog, koji su bili uredno pozvani, jedno jer obe parnične stranke nisu došle (u spisima predmeta nema dokaza o urednom pozivu), a jedno zbog dojave da je u sudu postavljena bomba. U sprovedenom postupku izvedeni su dokazi saslušanjem većeg broja svedoka i izvršen je uvid u određenu dokumentaciju. Tužilja je na ročištu održanom 12. maja 2004. godine preinačila tužbu, tako što je istakla i zahtev za poništaj rešenj a tuženog od 22. maja 1999. godine, na osnovu kojeg joj je prestao radni odnos, a za koje je navela da je primila 19. marta 2003. godine, dok je, podneskom od 30. maja 2006. godine, tražila, između ostalog, da se tuženi obaveže da joj, na ime naknade štete pričinjene neisplatom pripadajućih zarada, isplati opredeljene novčane iznose.

Presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 343/03 od 11. decembra 2008. godine delimično je usvojen tužbeni zahtev tužilje, te je poništeno sporno rešenje tuženog o prestanku radnog odnosa tužilji, tuženi je obavezan da tužilji naknadi pričinjenu štetu, isplatom odgovarajućih novčanih iznosa, kao i da za tužilju uplati doprinose za obavezno socijalno osiguranje za posmatrani period. Istom presudom odbačena je tužba tužilje kojom je tražila da se utvrdi da je u radnom odnosu kod tuženog, kao i da se tuženi obaveže da je prijavi „organima socijalnog osiguranja kao svog radnika“ i da joj „odredi“ mesečnu zaradu u skladu sa odgovarajućim propisima, dok su ostali zahtevi tužilje odbijeni kao neosnovani. Označena presuda dostavljena je parničnim strankama 21. maja, odnosno 1. juna 2009. godine , koje su protiv nje, osim u delu u kojem odbačena tužba tužilje, izjavile žalbe. Apelacioni sud u Beogradu je, rešenjem Gž1. 2755/10 od 23. marta 2011. godine, ukinuo prvostepenu presudu u osporenom delu, a predmet uputio Prvom osnovnom sudu u Beogradu, kao nadležnom sudu nakon uspostavljanja nove mreže sudova u Republici Srbiji u 2010. godini, na ponovno suđenje. Spisi predmeta dostavljeni su prvostepenom sudu 31. marta 2011. godine.

U ponovnom postupku, u kojem je predmet dobio broj P1. 1712/11, Prvi osnovni sud u Beogradu prvo ročište je zakazao za 31. oktobar 2011. godine, a sledeće za 29. mart 2012. godine. Naredno ročište, zakazano za 15. novembar 2012. godine, nije održano na zahtev tužilje. Do zaključenja glavne rasprave zakazano je još devet ročišta, od kojih je sedam održano. Od dva neodržana ročišta, jedno nije održano zbog nedolaska tužilje i svedoka, a jedno zbog štrajka advokata. U ovoj fazi postupka izveden je dokaz saslušanjem tužilje kao stranke i saslušanjem dva svedoka, kao i dokaz veštačenjem putem veštaka grafološke struke.

Po zaključenju glavne rasprave, Pravi osnovni sud u Beogradu je 2. septembra 2014. godine doneo presudu P1. 1712/11, kojom je odbacio kao neblagovremenu tužbu tužilje kojom je tražila da se poništi sporno rešenje tuženog o prestanku radnog odnosa , dok su ostali zahtevi tužilje odbijeni kao neosnovani. Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 4256/14 od 16. januara 2015. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužilje, te je označena prvostepena presuda potvrđena. Vrhovni kasacioni sud je, presudom Rev2. 886/15 od 4. novembra 2015. godine, odbio kao neosnovanu reviziju tužilje izjavljenu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 4256/14 od 16. januara 2015. godine.

4. Članom 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ukazuje ustavnom žalbom, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica, Ustavni sud je, pre svega, konstatovao da je postupak čije se trajanje osporava ustavnom žalbom, od podnošenja tužbe 17. marta 2003. godine Prvom opštinskom sudu u Beogradu, pa do njegovog okončanja, donošenjem revizijske presude od 4. novembra 201 5. godine, trajao 12 godina i sedam i po mesec i.

Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ceni povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da je sudski postupak po svojoj prirodi jedinstvena celina, koja počinje pokretanjem postupka, podnošenjem tužbe, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je zaključio da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka, u konkretnom slučaju, uzme u obzir celokupni period trajanja predmetnog parničnog postupka.

Navedeno trajanje predmetnog postupka, koji je po svojoj prirodi bio hitan, prema oceni Ustavnog suda, samo po sebi, ukazuje da taj postupak nije okončan u okviru standarda razumnog roka, koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava. Ovakvu ocenu potvrđuje i činjenica da je postupak pred prvostepenim sudom ukupno trajao deset godina, u kom periodu su, uglavnom, samo saslušavani svedoci, kao i činjenice da je u ponovnom postupku prvo ročište za glavnu raspravu zakazano čak sedam meseci od vraćanja spisa, a da u periodu od 29. marta do 15. novembra 2012. godine, odnosno sedam meseci, nije zakazano nijedno ročište. U vezi sa navedenim, Ustavni sud ukazuje i na praksu Evropskog suda za ljudska prava, prema kojoj je zahtev marljivosti vlasti naročito važan kada je zakonom propisano da određeni sudski postupci imaju hitan karakter (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Borgese protiv Italije , od 26. februara 1992. godine, stav 18.).

Pri svojoj oceni Ustavni sud je imao u vidu i da predmetni parnični postupak nije bio posebno složen, kao i da je odluka suda o istaknutim zahtevima za podnositeljku, kao tužilju, bila od velikog značaja. Ustavni sud je, takođe, imao u vidu da je podnositeljka, zahtevom da se jedno ročište ne održi, te nedolaskom na jedno od zakazanih ročišta, u manjoj meri doprinela navedenoj dužini trajanja postupka, ali da takvo ponašanje ne može da bude opravdanje za dvanaestogodišnje trajanje postupka.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je, neefikasnim postupanjem parničnog suda, podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15 -dr. zakon i 103/15), usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u tački 1. izreke.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosiocu ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.200 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Odlučujući o visini nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno određivanje, a posebno dužinu trajanja postupka, te opisani doprinos podnositeljke. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, učinjenu neefikasnim postupanjem nadležnih sudova. Pri tome, Ustavni sud je imao u vidu sopstvenu praksu i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom licu pruža odgovarajuće zadovoljenje.

6. U pogledu zahteva podnositeljke za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da, u smislu odredbe člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi Ustavni sud se poziva na stanovište koje je izraženo , pored mnogih drugih, u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti internet stranicu Ustavnog suda na: www.ustavni.sud.rs).

7. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.