Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku zbog višegodišnje neaktivnosti suda

Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku koji je trajao skoro osam godina, uz period neaktivnosti suda od skoro pet godina. Podnosiocu je dodeljena naknada nematerijalne štete u iznosu od 700 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Snežana Marković, predsednik Veća, i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), dr Jovan Ćirić, Gordana Ajnšpiler Popović, dr Nataša Plavšić i Lidija Đukić , članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi privrednog društva „D.“ d.o.o. Beograd, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 9. decembra 2021. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba privrednosg društva „D.“ d.o.o. Beograd i utvrđuje da je u izvršnom postupku koji je vođen u predmetu Prvog osnovnog suda u Beogradu Iv. 1713020/10 podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom č lana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosiocu ustavne žalbe na naknadu nematerijalne š tete u iznosu od 700 evra , u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od č etiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. Privredno društvo „D .“ d.o.o. Beograd podnelo je Ustavnom sudu, 13. decembra 2017. godine, preko punomoćnika A. K , advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv rešenja Prvog osnovnog suda u Beogradu Iv. 1713020/10 od 28. avgusta 2017. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. st. 1. i 2. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je interpetiran tok izvršnog postupka koji je vođen u predmetu Prvog osnovnog suda u Beogradu Iv. 1713020/10 i ukazano je na to da sud skoro sedam godina nije postupao u ovom predmetu, da nije preduzeta nijedna izvršn a radnja i da podnosilac nije namirio svoje potraživanje zbog krivice suda.

Podnosilac je 22. januara 2018. godine podneo dopunu ustavne žalbe i proširao svoju ustavnu žalbu i na rešenje Višeg suda u Beogradu Ržg. 391/17 od 21. decembra 2017. godine, kojim je odbačena kao nedozvoljena podnosiočeva žalba, u postupku radi ubr zavanja predmetnog izvršnog postupka, sa obrazloženjem da advokat podnosioca ustavne žalbe nije podneo punomoćje ni prilikom podnošenja prigovora, niti uz žalbu, zbog čega je žalba podneta od strane neovlašćenog lica. Istako je povredu istih ustavnih prava kao u podnetoj ustavnoj žalbi.

Podnosilac ustavne žalbe je predložio Ustavnom sudu da usvoji ustavnu žalbu i utvrdi povredu označenih ustavnih prava. Tražio je naknadu materijalne štete u visini iznosa utvrđenog rešenjem o izvršenju, naknadu materijalne štete na ime troškova izvršnog postupka, naknadu nematerijalne š tete, kao i troškove na ime sastavljanja ustavne žalbe.

2. Saglasno odredbi č lana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom prethodnom postupku, na osnovu navoda ustavne žalbe i izvršenog uvida u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu Iv. 1713020/10 , utvrdio sledeće č injenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Izvršni poverilac privredno društvo „D.“ d.o.o. Beograd, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 2. oktobra 2009. godine predlog za izvršenje, na osnovu verodostojne isprave, Trgovonskom sudu u Beogradu protiv izvršnog dužnika Z. „M .“ Beograd , radi namirenja novčanog potraživanja.

Trgovinski sud u Beogradu se rešenjem Iv. 29996/09 od 6. oktobra 2009. godine oglasio stvarno nenadležnim i odredio da se spisi predmeta dostave Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu, kao stvarno i mesno nadležnom sudu, sa obrazloženjem da je izvršni dužnik kao radnja brisan iz registra privrednih subjekata pre podnošenja predloga za izvršenje. Spisi predmeta su dostavljeni Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu 9. oktobra 2009. godine.

Nakon uspostavljanja nove mreže sudova, postupak je nastavljen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu Iv. 1713020/10.

Prvi osnovni sud u Beogradu je dopisom od 10. avgusta 2010. godine naložio podnosiocu ustavne žalbe da podnese novi predlog za izvršenje i izvršni poverilac je postupio na nalogu suda i podneo novi predlog za izvršenje 30. avgusta 2010. godine. K ao izvršni dužnik je označen fizičko lice P. M . (vlasnik radnje Z . „M .“, koja je brisana iz registra prvrednih subjekata).

Prvi osnovni sud u Beogradu je rešenjem Iv. 1713020/10 od 2. decembra 2010. godine odredio predloženo izvršenje. Dostavljenje navedenog rešenja je pokušano 23. decembra 2010. godine.

Podnosilac ustavne žalbe je u dva navrata (2011. godine i 2012. godine) tražio od izvršnog suda informaciju o kretanju predmeta.

Prvi osnovni sud u Beogradu je dopisom od 24. septembra 2015. godine tražio od Ministarstva unutrašnjih poslova – Policijske uprave za grad Beograd da dostavi tačnu adresu za izvršnog dužnika, sa poslednjim poznatim prebivalištem u Beogradu, ulica H. br. .. .

Prvi osnovni sud u Beogradu je dopisima od 10. juna i 13. oktobra 2016. godine tražio od Republičkog Fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje podatak o tome da li je izvršnik dužnik zaposlen i da li je korisnik osiguranja po bilo kom osnovu.

Prvi osnovni sud u Beogradu je dopisom od 10. juna 2016. godine tražio od Ministarstva unutrašnjih poslova – Policijske uprave za grad Beograd podatak o tome da li se izvršni dužnik vodi kao vlasnik registrovanog motornog vozila.

Prvi osnovni sud u Beogradu je rešenjem Iv. 1713020/10 od 10. juna 2016. godine naložio izvršnom dužniku da dostavi izjavu o imovini.

Ministarstvo unutrašnjih poslova – Policijska uprava za grad Beograd je dopisom od 17. oktobra 2016. godi obavestilo sud da izvršni dužnik, sa prebivalištem u ulici H . br. ... Beograd, nije vlasnik motornog vozila.

Republički Fond za penzijsko i invalidsko osiguranje je dopisom od 3. oktobra 2016. godine obavestio sud da izvršni dužnik nije korisnik penzije.

Prvi osnovni sud u Beogradu je osporenim rešenjem Iv. 1713020/10 od 28. avgusta 2017. godine obustavio izvršni postupak i ukinio sve sprovedene izvršne radnje, jer se podnosilac ustavne žalbe nije izjasnio, u roku od 1. maja 2016. godine do 1. jula 2016. godine, da li je voljan da izvršenje sprovede sud ili javni izvršitelj. Rešenje je dostavljeno punomoćniku podnosioca ustavne žalbe 1. decembra 2017. godine. Pro tiv navedenog rešenja nije izjavljena žalba.

Podnosilac ustavne žalbe je 28. jula 2017. godine podneo prigovor radi ubrzavanja predmetnog izvršnog postupka.

Prvi osnovni osnovni sud u Beogradu je rešenjem R4I. 592/17 od 22. septembra 2017. godine odbio kao neosnovan prigovor.

Viši sud u Beogradu je osporenim rešenjem Ržg. 391/17 od 21. decembra 2017. godine odbacio žalbu podnosioca, sa obrazloženjem da advokat podnosioca ustavne žalbe nije podneo punomoćje ni prilikom podnošenja prigovora, niti uz žalbu, zbog čega je žalba podneta od strane neovlašćenog lica.

4. Odredbom č lana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakon o izvršenju i obezbeđenju ( „Službeni glasnik RS“, br. 106/15, 106/16-autentično tumačenje i 113/17 -autentično tumačenje), koji se primenjuje od 2. jula 2016. godine, u članu 545. propisuje da se izvršni postupci i postupci obezbeđenja koji su počeli pre stupanja na snagu ovog zakona nastavljaju prema Zakonu o izvršenju i obezbeđenju („Službeni glasnik RS“, br. 31/11, 99/11 – dr. zakon, 109/13 – Odluka US, 55/14 i 139/14). Odredbama člana 547. ovog zakona je proisano da izvršni poverioci u čiju korist je pre početka rada izvršitelja u Republici Srbiji doneto rešenje o izvršenju na osnovu izvršne ili verodostojne isprave ili rešenje o obezbeđenju i koji na dan 1. maja 2016. godine još vode izvršni postupak ili postupak obezbeđenja dužni su da se u roku od 1. maja 2016. do 1. jula 2016. godine izjasne o tome da li su voljni da izvršenje sprovede sud ili javni izvršitelj (stav 1.) i da ako se ne izjasne u roku, izvršni postupak se obustavlja (stav 2 .).

Zakon o izvršenju i obezbeđenju („ Službeni glasnik RS“, br. 31/11, 99/11 – dr. zakon, 109/13 – Odluka US, 55/14 i 139/14), koji je počeo da se primenjuje od 17. septembra 2011. godine, u članu 358. stav 1. propisuje da će se postupci izvršenja i obezbeđenja u kojima je do dana početka primene ovog zakona započeto sprovođenje izvršenja okončati po odredbama ovog zakona. Odredbom ovog zakona propisano je da je postupak izvršenja i obezbeđenja hitan (član 6. stav 1.).

Odredbom člana 5. stav 1. Zakona o izvršnom postupku ( „Službeni glasnik RS“, broj 125/04), koji se primenjivao u trenutku podnošenja predloga za izvršenje, bilo je propisano da je u postu pku izvršenja i obezbeđenja sud dužan da postupa hitno.

5. U vezi sa tvrdnjom o povredi prava na suđenje u razumnom roku u predmetnom izvršnom postupku, Ustavni sud ukazuje da je za ocenu postojanja povrede prava podnosiocu ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, relevantan period od 2. oktobra 2009. godine, kada je izvršni poverilac podneo predlog za izvršenje , do 28. avgusta 2017. godine, kada je doneto osporeno rešenje Prvog osnovnog suda u Beogradu Iv. 1713020/10 od 28. avgusta 2017. godine o obustavi izvršnog postupka . Dakle, predmetni sudski postupak je trajao sedam godina i deset meseci .

Navedeno trajanje izvršnog postupka, samo po sebi , može ukazivati na to da predmetni postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Pri čemu, pojam razumne dužine trajanja jednog sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca - složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, po stupanja nadležnih sudova koji vode postupak i značaja prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioce. Međutim, Ustavni sud smatra da i pored toga što je pojam razumne dužine trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od navedenih činalaca, trajanje predmetnog izvršnog postupka sedam godina i deset meseci, u kojem nije preduzeta nijedna zakonom propisana radnja sproveđenja izvršenja, ne može se opravdati bilo kojim od prethodno navedenih činilaca. Ustavni sud ukazuje da je izvršni sud bio potpuno pasivan u periodu od 23. decembra 2010. godine, kada je pokušana dostava rešenja o izvršenju izvršnom dužniku , do 24. septembra 2015. godine, kada je sud uputio dopis Ministarstvu unutrašnjih poslova – Policijske uprave za grad Beograd. Po oceni Suda, navedeno predstavlja dovoljan osnov za utvrđenje povrede prava na suđenje u razumnom roku. Praksa Evropskog suda za ljudska prava je sličnog stanovišta povodom dužih perioda neaktivnosti suda u postupku (videti presudu Markoski protiv bivše Jugoslovenske Republike Makedonije, predstavka broj 22928/03, od 2. novembra 2006. godine, stav 38. i presudu Plazonić protiv Hrvatske, predstavka broj 26455/04, od 6. marta 2008. godine, st. 60-63.). Kada je reče o postupanju podnosioca, Ustavni sud ukazuje da je on podneo predlog za izvršenje nenadležnom sudu, ali to je u konkretnom slučaju bez pravnog značaja na dužinu trajanja postupka, jer je predlog podnet 2. oktobra 2009. godine Trgovinskom sudu u Beogradu, a već 9. oktobra iste godine spisi predmeta su dostavljeni Četvrtom opštinskm sudu u Beogradu, kao nadležnom sudu.

Ustavni sud konstatuje da se dužina trajanja postupka od 1. jula 2016. godine do 21. decembra 2017. godine ne može staviti na teret sudu. Naime, odredbama člana 547. Zakonom o izvršenju i obezbeđenju iz 2015. godine je bilo propisano da su izvršni poverioci dužni da se u roku od 1. maja 2016. godine do 1. jula 2016. godine izjasne o tome da li su voljni da izvršenje sprovede sud ili javni izvršitelj (stav 1.) i da ako se ne izjasne u roku, izvršni postupak se obustavlja (stav 2 .). Znači, obustava izvršnog postupka u konkretnom slučaju je nastupala po samom zakonu (nakon 1. jula 2016. godine), a rešenje o obustavi izvršnog postupka je predstavljalo samo materijalizaciju zakonske posledice neizjašnjavanja izvršnog poverioca . Podnosilac ustavne žalbe se kao izvršni poverilac do 1. jula 2016. godine nije izjasnio o tome da li je volj an da izvršenje sprovede sud ili javni izvršitelj , što je imalo za posledicu donošenja osporenog rešenja Prvog osnovnog suda u Beogradu Iv. 1713020/10 od 28. avgusta 2017. godine o obustavi izvršnog postupka. Međutim, bez obzira što je kasnije doneto rešenje o obustavi izvršnog postupka, Ustavni sud ocenjuje da izvršni sud nakon 1. jula 2016. godine nije mogao, po zakonu, da preduzme nijednu radnju u cilju namirenja potraživanja, već je imao zakonsku obavezu da donese samo jedan akt – rešenje o obustavi izvršnog postupka.

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je ocenio da je u izvršnom postupku koji je vođen u predmetu Prvog osnovnog suda u Beogradu Iv. 1713020/10 , podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom č lana 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu u tom delu usvojio, saglasno odredbi č lana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („ Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe č lana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne š tete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstvo pravde, u roku od č etiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne š tete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti značajne u ovom ustavnosudskom sporu. Po oceni Suda, navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac pretrpeo. Odlučujući o visini naknade nematerijalne š tete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, zakonske objektivne okolnosti koje se ne mogu staviti na teret sudu, kao i samu suštinu naknade nematerijalne š tete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije, predstavke br. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15, 634/15 i 1906/15 , od 5. aprila 2016. godine, i više kasnije donetih presuda, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne š tete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju su podnositeljke ustavne žalbe pretrpele zbog nedelotvornog postupanja sudova.

7. U delu ustavne žalbe kojim se ističe povreda prava na imovinu iz člana 58. st. 1. i 2. Ustava, Ustavni sud je imao u vidu i shvatanje Evropskog suda za ljudska prava prema kome se država ne može smatrati odgovornom za obaveze privatnih subjekata, niti se Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda može tumačiti na način da prisiljava državu da zauzme mesto privatnih pojedinaca ili privrednih subjekata koji više ne mogu plaćati svoje dugove (vidi presudu Evropskog suda za ljudska prava Bobrova protiv Rusije, od 17. novembra 2005. godine, broj 24654/03, stav 16.). Prema tome, iako je zadatak suda u izvršnom postupku da preduzme sve potrebne radnje usmerene na sprovođenje izvršenja, izvršni sud ne može biti odgovoran i za namirenje potraživanja prema fizičkom licu odnosno privatnom licu kao izvršnom dužniku (ovakav stav je Ustavni sud već zauzeo u svojoj Odluci Už-1110/2009 od 25. oktobra 2012. godine). Stoga je Ustavni sud u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje, te je rešio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je i zahtev podnosioca za naknadu materijalne štete u visini iznosa utvrđenog rešenjem o izvršenju odbacio , rešavajući kao u tački 3. izreke , saglasno članu 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu.

8. U vezi sa zahtevom za naknadu materijalne štete na ime troškova izvršnog postupka, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u tom delu odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

9. U pogledu zahteva podnosioca za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato, pored mnogih drugih, u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti internet stranicu Ustavnog suda na: www.ustavni.sud.rs).

10. Podnosilac ustavne žalbe je osporio i rešenje Prvog osnovnog suda u Beogradu Iv. 1713020/10 od 28. avgusta 2017. godine o obustavi izvršnog postupka .

Iz odredbe člana 170. Ustava, kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda, proizlazi da je jedna od pretpostavki za izjavljivanje ustavne žalbe da su pre njenog podnošenja iskorišćena propisana pravna sredstva za zaštitu prava podnosioca ustavne žalbe. Ispitujući postojanje pretpostavki za postupanje po podnetoj ustavnoj žalbi, Ustavni sud je utvrdio da je podnosilac imao pravo da protiv osporenog rešenja podnese žalbu višem sudu. Kako podnosilac ustavne žalbe pre obraćanja Ustavnom sudu nije iskoristio Zakonom propisano pravno sredstvo u redovnom postupku, to je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u tom delu, jer nisu ispunjene Ustavom i zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

11. Vezano za rešenje Višeg suda u Beogradu Ržg. 391/17 od 21. decembra 2017. godine, Ustavni sud ukazuje da nije posebno razmatrao ustavnu žalbu u ovom delu, imajuću u vidu da je prethodno utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku i odlučio o zahtevima za naknadu štete .

12. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku zbog višegodišnje neaktivnosti suda

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti