Povreda prava na pravično suđenje zbog arbitrarnog obrazloženja revizijske presude

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja žalbu, poništava presudu Vrhovnog kasacionog suda i utvrđuje povredu prava na pravično suđenje. Revizijski sud je obavezu tuženih zasnovao na pogrešnoj činjenici da nisu izvršili pravnosnažnu presudu, koja u vreme njihovog iseljenja nije ni postojala.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik Snežana Marković i sudije Gordana Ajnšpiler Popović, Lidija Đukić, Tatjana Đurkić, Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), Miroslav Nikolić, dr Nataša Plavšić, dr Milan Škulić i dr Tijana Šurlan, u postupku po ustavnoj žalbi Z. A . i V . A, oboje iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 7. juna 2023. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Z. A . i V . A . i utvrđuje da je osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. 86/17 od 31. januara 2018. godine povređeno pravo podnosilaca u stavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Vrhovnog kasacionog suda Rev. 86/17 od 31. januara 2018. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3681/16 od 7. septembra 2016. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Z. A . i V . A, oboje iz Beograda, su 9. oktobra 2018. godine, preko punomoćnika Z. L, M . K . i M . J, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu podneli ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 86/17 od 31. januara 2018. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava, zajemčenih članom 32. stav 1. i članom 36. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi se, pored ostalog, ističe: da su netačni i proizvoljni navodi u obrazloženju osporene presude Vrhovnog kasacionog suda da su se tužioci „oglušili da izvrše pravnosnažnu sudsku presudu kojom su bili obavezani da predaju ključeve predmetnog stana tužiocu“, jer je tužilac bio uveden u posed stana 13. oktobra 2010. godine, pre pravnosnažnosti predmetne presude Prvog osnovnog suda u Be ogradu P. 16868/10 od 20. maja 2010. godine, a koja je potvrđena presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 15349/10 od 22. septembra 2011. godine, te tuženi nisu mogli da poštuje ovu presudu; da je Vrhovni kasacioni sud u donošenju osporene presude arbitrerno primenio pravo; da Vrhovni kasacioni sud nije imao zakonskog osnova da odlučuje o izjavljenoj reviziji, te da je Apelacioni sud u Beogradu u donošenju presude protiv koje je revizija izjavljena povredio odredbe Zakona o parničnom postupk u. Predlaže se da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi da su osporenom presudom povređena navedena ustavna prava podnosilaca i da poništi presudu Vrhovnog kasacionog suda Rev. 86/17 od 31. januara 2018. godine.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 14204/14 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilac P. S . iz Beograda je 2003. godine podneo Trećem opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tuženih, ovde podnosilaca ustavne žalbe, za iseljenje iz stana i za zakupninu. Postupak je nastavljen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu koji je doneo delimičnu presudu P. 16868/10 od 20. maja 2010. godine, kojom je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca da sud obaveže tužene da se isele iz dvosobnog stana broj … u ul. A . broj … u Beogradu, površine 48m2 i da ga predaju tužiocu ispražnjenog od lica i stvari (stav prvi izreke) i obavezani tuženi da tužiocu predaju ključ od predmetnog stana (stav drugi izreke) . Ova presuda je potvrđena presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 15349/10 od 22. septembra 2011. godine.

U daljem toku postupka, Prvi osnovn i sud u Beogradu je doneo presudu P. 14204/14 od 29. januara 2016. godine, dopunjenu rešenjem istog suda P. 14204/14 od 13. aprila 2016. godine i ispravljenu rešenjem P. 14204/14 od 13. aprila 2016. godine , kojom je usvojen tužbeni zahtev tužioca P. S . iz Beograda i obavezani tuženi, ovde podnosioci ustavne žalbe, da tužiocu na ime neosnovanog korišćenja dvosobnog stana broj … u ul. A . broj … u Beogradu , površine 48m2, za period od 1. juna 2003. godine do 13. decembra 2010. godine solidarno isplate iznos od 16.684 evra , u dinarskoj protivvrednosti , sa zakonskom zateznom kamatom kao u stavu prvom izreke i da tužiocu solidarno naknade troškove parničnog postupk a u iznosu od 728.550,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana kada nastupe uslovi za izvršenje pa do isplate.

Rešavajući o žalbi tuženih protiv navedene prvostepene presude, Apelacioni sud u Beogradu je presudom Gž. 3681/16 od 7. septembra 2016. godine preinačio ožalbenu presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu u stavu prvom izreke tako što je obavezao tužene da tužiocu na ime neosnovanog korišćenja predmetnog dvosobnog stana za period od 1. januara 2004. godine do 31. avgusta 2005. godine solidarno isplate ukupno 3.168 evra, sa kamatom bliže određenom u stavu prvom izreke drugostepene presude , dok je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca da mu tuženi solidarno po istom osnovu za period od 1. juna 2003. godine do 31. decembra 2003. godine i za period od 1. septembra 2005. godine do 31. decembra 2010. godine isplate iznos od 13.516 evra, sa kamatom , u dinarskoj protivvrednosti ; stavom drugim drugostepene presude preinačeno je rešenje o troškovima sadržano u ožalbenoj presude i tuženi obavezani da tužiocu solidarno naknade troškove parničnog postupka u iznosu od 221.210,00 dinar a, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 29. januara 2016. godine do isplate.

Rešavajući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv drugostepene presude, Vrhovni kasacioni sud je osporenom presudom Rev. 86/17 od 31. januara 2018. godine preinačio presudu Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3681/16 od 7. septembra 2016. godine ut oliko što je žalbu tuženih delimično usvojio, pa odbio tužbeni zahtev tužioca da se obavežu tuženi da mu na ime neosnovanog korišćenja predmetnog stana za period od 1. juna 2003. godine do 31. avgusta 2003. godine isplate iznos od 460,80 evra sa kamatom, a sve u dinarskoj protivvrednosti, dok je u preostalom delu žalbu tuženih odbio i potvrdio presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 14204/14 od 29. januara 2016. godine, dopunjenu rešenjem od 13. aprila 2016. godine i ispravljenu rešenjem od 13. aprila 2016. godine, za iznos od 16.223,20 evra sa kamatom kao u stavu prvom izreke revizijske presude, kao i u delu odluke o troškovima prvostepenog postupka. Revizija tužioca u preostalom delu je odbijena kao neosnovana i obavezani tuženi da tužiocu na ime troškova revizijskog postupka isplate iznos od 459.550,00 dinara u roku od 15 dana.

Rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev. 86/17 od 2. oktobra 2018. godine ispravljena je presuda Rev. 86/17 od 31. januara 2018. godine utoliko što se u trećem stavu izreke pogrešno ispisana suma od 459.550,00 dinara zamenjuje sumom od 388.460,00 dinara.

U obrazloženju osporene presude Vrhovnog kasacionog suda se navodi da je Vrhovni kasacioni sud ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 403. stav 2. tačka 2) i 408. Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik PC" br. 72/11 i 55/14), a koji se primenjuje na osnovu člana 506. stav 2. Zakona o parničnom postupku, jer je prethodna presuda ukinuta 5. juna 2014. godine, pa je ocenio da je revizija tužioca dozvoljena i da je delimično osnovana.

Prema činjeničnom stanju utvrđenom u sprovedenom parničnom postupku, tužilac P. S je , kao davalac doživotnog izdržavanja , sa T . K . zaključio ugovor o doživotnom izdržavanju 16. decembra 1994. godine, kojim je primalac izdržavanja ugovorio izdržavanje za sebe i za svog bračnog druga, a predmet ugovora je bio dvosoban stan broj … u Beogradu, u ulici A . broj …, površine 48 m2. Ugovorom je predviđeno da će tužilac kao davalac izdržavanja primiti stan u državinu i svojinu posle smrti primaoca izdržavanja. Primalac izdržavanja T . K . je , kao zakupodavac, sa tuženom V . A , kao zakupoprimcem , zaključio ugovor o zakupu predmetnog stana 11. aprila 2000. godine. Tužena se saglasno tom ugovoru sa svojom porodicom uselila u stan 20. aprila 2000. godine. T. K . je 3. maja 2000. godine pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu pokrenuo parnični postupak protiv davaoca izdržavanja P . S . radi raskida ugovora o doživotnom izdržavanju, koji se vodio pod brojem P. 1250/00 i koji prekinut zbog smrti tužioca. T . K . je umro 30. maja 2003. godine, a njegovi zakonski naslednici su bratanac D . K . i unuci I . S . i m al. L. S , po pravu predstavlja nja posle smrti njegovog bratanca pokojnog D . S. Tužilac se 14. jula 2003. godine, uknjižio kao vlasnik predmetnog stana. Nakon smrti primaoca izdržavanja, tužena je sa svojom porodicom nastavila da koristi stan po osnovu ugovora o zakupu, a onda je sa zakonskim naslednicima pokojnog T . K . 20. juna 2003. godine zaključila novi ugovor o zakupu spornog stana na neodređeno vreme, koji je zamenjen ugovorom od 30. decembra 2003. godine i njima je plaćala zakupninu do 1. septembra 2005. godine, kada su se tuženi iselili iz stana i ključeve predali M . S, zakonskom zastupniku m al. L . S. Naslednici pok. T . K . su nastavili parni čni postupak za raskid ugovora o doživotnom izdržavanju u kome je presudom Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 1287/06 od 12. februara 2008. godine odbijen tužbeni zahtev tužilaca kao neosnovan, a ova presuda je potvrđena presudom Okružnog suda u Beogradu Gž. 9567/08 od 8. aprila 2009. godine. Tužilac je uveden u posed stana 13. decembra 2010. godine na osnovu pravnosnažnog rešenja Odeljenja za imovinsko-pravne i stambene poslove Opštinske uprava Gradske opštine Vračar od 9. jula 2010. godine . Iz izveštaja Poreske uprave Filijala Vračar od 23. septembra 2015. godine utvrđena je visina prosečne zakupnine za period od 1. juna 2003. do 13. decembra 2010. godine u iznosu od 16.684 evra, a u pojedinačnim mesečnim iznosima bliže označenim u izreci prvostepene presude.

U obrazloženju revizijske presude se dalje navodi:

„Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi su ocenili da je tužilac kao vlasnik predmetnog stana legitimisan da na osnovu člana 219. ZOO traži naknadu štete od tuženih , jer su kao nevlasnici bili u posedu stana i nisu ga koristili na osnovu pravnog posla zaključenim sa tužiocem kao vlasnikom, te da su bili nesavesni držaoci. Prvostepeni sud je zaključio da tužiocu pripada naknada zbog iz gubljene zakupnine u periodu od 1. juna 2003. do 13. decembra 2010. godine, a drugostepeni sud je zaključio da tužilac ima pravo na naknadu štete od tuženih samo za period od 1. januara 2004. do 31. avgusta 2005. godine. Drugostepeni sud je cenio da su tuženi bili nesavesni držaoci predmetnog stana od saznanja za tužbu za iseljenje iz stana 12. decembra 2003. godine, pa imajući u vidu i paricioni rok za ispunjenje obaveze zaključio je da tužiocu pripa da pravo na zakupninu počev od 1. aprila 2004. godine pa do iseljenja tuženih 31. avgusta 2005. godine, kada su stan predali u posed zakonskim naslednicima pokojnog T. K. Zaključio je da tuženi nisu pasivno legitimisani za period od 31. avgusta 2005. pa do 13. decembra 2010. godine, jer su zakonski naslednici pok. T . K . u tom periodu prouzrokovali štetu tužiocu onemogućivši ga da stan koristi.

Vrhovni kasacioni sud ne prihvata zaključak drugostepenog suda da su tuženi bili nesavesni držaoci od saznanja za tužbu za iseljenje, od 12. decembra 2003. godine. Naime, iz iskaza parničnih stranaka , kojima je prvostepeni sud poklonio veru , proizilazi da se tužilac legitimisao kao vlasnik stana tuženima nakon smrti T . K, da ih je izvestio da se po osnovu ugovora o doživotnom izdržavanju uknjižio kao vlasnik stana u julu mesecu 2003: godine. Iz iskaza tužene, V . A . proizilazi da ih je tužilac o tome izvestio krajem avgusta 2003. godine. Prema tome, tuženi su znali da je tužilac vlasn ik stana i bili su dužni da od 1. septembra 2003. godine njemu plaćaju zakupninu kao što je on to tražio. Tuženi su uprkos tom saznanju zaključili ugovor o zakupu sa zakonskim naslednicima pokojnog T. K . 13. decembra 2003. godine i njima plaćali zakupninu. Tuženi su se oglušili i da izvrše pravnosnažnu sudsku presudu kojom su bili obavezani da ključeve stana predaju tužiocu, pa su nakon iseljenja 31. avgusta 2005. godine ključeve od stana predali svojim zakupodavcima. Nesavesnost tuženih je očigledna, jer nisu postupili po pravnosnažnoj sudskoj odluci, a tužena V . A . je advokat i poznato joj je kakve pravne posledice takav akt proizvodi. Po oceni Vrhovnog kasacionog suda nakon iseljenja tuženih iz stana i predaje ključeva zakonskim naslednicima pokojnog T. K . (njihovim zakupodavcima) tuženi su solidarno sa zakonskim naslednicima dužni da tužiocu nadoknade štetu koju su svojim radnjama prouzrokovali. Njihova odgovornost se sastoji u tome što nisu postupili po pravnosnažnoj sudskoj odluci i ključeve od stana po iseljenju 31. avgusta 2005. godine predali tužiocu kao vlasniku stana.“

U obrazloženju se takođe navodi: „ Odredbom člana 414. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima je propisano da svaki dužnik solidarne obaveze odgovara poveriocu za celu obavezu i poverilac može zahtevati njeno ispunjenje od koga hoće sve dok ne bude potpuno ispunjena, ali kada jedan dužnik ispuni obavezu ona prestaje i svi se dužnici oslobađaju. Iz ove zakonske odredbe sledi da tužilac nije bio dužan da tužbom obuhvati i zakonske naslednik pokojnog T. K . koji su tuženima izdali stan u zakup i od njih primali zakupninu, a nakon predaje ključeva stana isključivo oni bili u njegovoj državini. Odnos zakonskih naslednika i tuženih može biti raspravljen nezavisno od ove parnice na osnovu člana 414. stav 2. 3akona o obligacionim odnosima. Naime, tuženi su u periodu dok su stan koristili dužni da tužiocu nadoknade štetu jer su upotrebljavali stan na kome je vlasnik tužilac, znači u svoju korist, na osnovu člana 219. Zakona o obligacionim odnosima, a nakon predaje ključeva zakonskim naslednicima, pa do konačnog primanja poseda stana od strane tužioca, po opštim pravilima o odgovornosti za štetu iz čl. 155, 186, 189. Zakona o obligacionim odnosima. Visina mesečne zakupnine nije bila sporna među parničnim strankama. To su razlozi zbog kojih je preinačena drugostepena presuda na način kao u izreci.

Neprihvatljiva je revizijska tvrdnja da su tuženi nesavesni od dana smrti T. K, jer tuženi nisu morali da znaju za postojanje ugovora o doživotnom izdržavanju, a imali su zaključen ugovor o zakupu sa T . K. I sam revident ukazuje na iskaz tužene V . A . i njenu izjavu da joj se tužilac predstavio kao vlasnik stana u avgustu 2003 godine. Zato nije osnovan njegov tuž beni zahtev za period od 1. juna 2003. godine do 31. avgusta 2003. godine, odnosno za isplatu iznosa od 460,80 evra sa kamatama.

Iz navedenih razloga je odlučeno kao u izredi na osnovu člana 414. stav 1. i 416. stav 1. ZPP.“

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 36. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, jemči se jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave.

5. Ustavni sud ukazuje da se pravom na pravično suđenje, zajemčenim članom 32. stav 1. Ustava, građanima jemči, pre svega, da će postupak u kome se odlučuje o njihovim pravima i obavezama biti sproveden na način da im kroz nezavisnost i nepristrasnost suda, javno raspravljanje, ravnopravno učešće u postupku, odlučivanje u razumnom roku, primenom i poštovanjem propisanih pravila postupka, bude omogućeno pravično suđenje.

Ustavni sud takođe ukazuje da je jedan od bitnih elemenata prava na pravično suđenje i pravo na obrazloženu sudsku odluku (sa tim u vezi, videti odluku Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Ruiz Torija protiv Španije, od 9. decembra 1994. godine, stav 29.). Prilikom davanja odgovora na pitanje da li obrazloženje sudske odluke zadovoljava standarde prava na pravično suđenje, trebalo bi voditi računa o okolnostima konkretnog slučaja i prirodi određene odluke. Iako obaveza obrazloženja sudske odluke ne znači da se u odluci moraju dati detaljni odgovori na sve iznete argumente (u tom smislu je i stav Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Van der Hurk protiv Holandije, odluka od 19. aprila 1994. godine, stav 61.), Ustavni sud ukazuje da povreda prava na pravično suđenje postoji i ako u obrazloženju nisu sa dovoljnom preciznošću navedeni razlozi na kojima se odluka zasniva (videti npr. presudu Evropskog s uda za ljudska prava u predmetu Hadjianastassiou protiv Grčke, od 16. decembra 1992. godine, stav 33.).

U vezi sa navodima ustavne žalbe o povredi ustavnog prava podnosilaca , Ustavni sud najpre ističe da navode ustavne žalbe koji se odnose na postupanje drugostepenog i prvostepenog suda u donošenju njihovih presuda ne može razmatrati, jer su podnosioci imali mogućnost da u roku propisanom članom 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu izjave ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu, tj. u roku od 30 dana od dostavljanja ove presude, što su oni propustili da učine.

U vezi sa navodima ustavne žalbe koji se odnose na obrazloženje osporene revizijsk e presud e, Ustavni sud je konstatovao da je Vrhovni kasacioni sud obavezu tuženih da tužiocu isplate naknadu za dosuđeni period zasnovao i na utvrđenju da su se tuženi oglušili da izvrše pravnosnažnu sudsku presudu kojom su bili obavezani da ključeve stana predaju tužiocu, pa su nakon iseljenja 31. avgusta 20 05. godine ključeve stana predali svojim zakupodavcima, te se njihova odgovornost sastoji u tome što nisu postupili po pravnosna žnoj sudskoj odluci i ključeve od stana po iseljenju 31. avgusta 2005. godine predali tužiocu kao vlasniku stana. Međutim, revizijski sud nije imao u vidu da u vreme iseljenja tuženih iz stana 31. avgusta 2005. godine, delimična presuda kojom su podnosioci obavezani na predaju ključeva još uvek nije bila doneta, s obzirom na to da je prvostepena delimična presuda doneta 20. maja 2010. godine, a da je tužiocu predmetni stan predat u državinu 13. decembra 2010. godine na osnovu pravnosnažnog rešenja Odeljenja za imovinsko-pravne i stambene poslove Opštinske uprava gradske opštine Vračar broj 360-77/2010 od 9. jula 2010. godine, tj. pre pravnosnažnosti prvostepene delimične presude, koja je potvrđena presudom Apelacionog suda u Beogradu od 22. septembra 2011. godine. Navedenim rešenjem Opštinske uprave naloženo je bivšim zakupodavcima tuženih i potencijalnim naslednicima, kao i novom zakupcu stana N. Đ . iz Beograda da predmetni stan ispražnjen od lica i stvari predaju vlasniku P. S. Pri tome, budući da su tuženi pre donošenja prvostepene presude vratili ključeve svojim zakupodavcima, pravnosnažna delimična presuda je i neizvršiva. S obzirom na izneto, o vakvo obrazloženje, po oceni Ustavnog suda, ne zadovoljava standard adekvatnog obrazloženja sudske odluke kao jedne od garantija prava na pravično suđenje.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da je osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. 86/17 od 31. januara 2018. godine povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon, 103/15 i 10/23) , ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, odlučujući kao u tački 1. izreke.

U pogledu navoda ustavne žalbe kojima se ističe da revizija u konkretnom slučaju nije bila dozvoljena, Ustavni sud ukazuje da je Vrhovni kasacioni sud dao dovoljno i jasno, ustavnopravno prihvatljivo obrazloženje za zasnivanje svoje nadležnosti na osnovu člana 403. stav 2. tačka 2) Zakona o parničnom postupku ("Službeni gl asnik PC" br. 72/11 i 55/14), koji se primenjuje na osnovu člana 506. stav 2. istog Zakona, jer je prethodna prvostepena presuda po istom tužbenom zahtevu ukinuta 5. juna 2014. godine.

Navode kojima se osporava pravilnost odluke Vrhovnog kasacionog suda o troškovima revizijskog postupka i obračuna sudskih taksi Ustavni sud nije razmatrao, jer nije nadležan da vrši kontrolu načina na koji nadležni sudovi vrše obračun troškova postupka, pri čemu se ukazuje da je osporena odluka o troškovima postupka u konkretnom slučaju ispravljena rešenjem Vrhovnog kasacionog suda od 2. oktobra 2018. godine.

6. Ustavni sud je ocenio da su u konkretnom slučaju posledice utvrđene povrede prava takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem osporene presude i određivanjem da Vrhovni kasacioni sud u ponovnom postupku donese novu odluku o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3681/16 od 7. septembra 2016. godine, te je, primenom odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 2. izreke.

Budući da je usvojio ustavnu žalbu, utvrdio povredu prava na pravično suđenje i poništio osporenu presudu, Ustavni sud nije posebno razmatrao navode ustavne žalbe o povredi prava iz člana 36. stav 1. Ustava.

7. Saglasno svemu iznetom, Ustavni sud je, na osnovu odred aba člana 42a stav 1. tačka 5) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

Snežana Marković, s.r.