Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravnu sigurnost

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu sudije porotnika zbog neujednačene sudske prakse. Utvrđeno je da je različitom primenom rokova zastarelosti za naknadu (tri umesto deset godina), Viši sud u Beogradu povredio pravo podnositeljke na pravnu sigurnost kao element pravičnog suđenja.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), dr Jovan Ćirić, Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov i dr Nataša Plavšić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. Š . iz Kruševca , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednic i Veća održanoj 1. aprila 2021 . godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. Š . izjavljena protiv presude Višeg suda u Beogradu Gž. 9920/16 od 29. septembra 2017. godine i utvrđuje da je povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravnu sigurnost, kao element prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Odbija se zahtev podnositeljke ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. Š . iz Kruševca je , 13 . decembra 2017. godine, preko punomoćnika M. D, advokata iz Jagodine, Ustavnom sudu podnela ustavnu žalbu protiv presude Višeg suda u Beogradu Gž. 9920/16 od 29. septembra 2017. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava.

Podnositeljka ustavne žalbe navodi da je u pred metnom parničnom postupku podnela tužbu protiv tužene Republike Srbije, radi isplate razlike naknade i nagrade koju je ostvarila obavljajući dužnost sudije porotnika, te da je drugostepeni sud doneo osporenu presudu ko jom je delimično odbio kao neosnovan njen tužbeni zahtev zbog zastarelosti, pogrešno na lazeći da potraživanje podnositeljke ima karakter povremenog potraživanja koje zastareva u roku od tri godine. Ističe da su sudovi najviše instance u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji donosili drugačije odluke, ocenjujući da se u konkretnom slučaju radi o potraživanjima koj a zastarevaju u opštem roku od deset godina. Podnositeljka ustavne žalbe predlaže da Ustavni sud usvoji ovu žalbu i poništi osporenu presudu.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnositeljke ustavne žalb e povređeno ili uskraćeno njeno Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilja M. Š, ovde podnositeljka ustavne žalbe, podnela je 10. januara 2014. godine Prvom osnovnom sudu u Beogradu tužbu protiv tužene Republike Srbije – Ministarstvo pravde i državne uprave – Osnovni sud u Kruševcu, radi isplate razlike naknade i nagrade za vršenje dužnosti sudije porotnike u periodu od 1. jula 2007. do 30. septembra 2010. godine i od 1. januara do 30. septembra 2013. godine.

Prvi osnovni sud u Beogradu je 8. aprila 2015. godine doneo presudu P. 203/2014, kojom je usvojio tužbeni zahtev tužilje i obavezao tuženu da joj na ime razlike naknade i nagrade za vršenje dužnosti sudije porotnike isplati odgovarajući novčani iznos.

Odlučujući o žalbi tužene, Viši sud u Beogradu je doneo osporenu presudu Gž. 9920/16 od 29. septembra 2017. godine, kojom je usvojio žalbu i delimično preinačio prvostepenu presudu tako što je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje u delu u kome je tražila da joj se isplati navedeno potraživanje za period od 1. jula 2007. do 30. septembra 2010. godine. U obrazloženju osporene drugostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da je tužilja prema utvrđenom činjeničnom stanju pred prvostepenim sudom obavljala dužnost sudije porotnika u Opštinskom s udu u Kruševcu u periodu od 1997. do decembra 2009. godine, pa nakon toga u Osnovnom sudu u Kruševcu u periodu od januara 2010. do septembra 2013. godine, kada je i ostvarila pravo na naknadu i nagradu za vreme provedeno u vršenju dužnosti sudije porotnika; da je tužilji prema nalazu veštaka ekonomsko – finansijske struke u spornom periodu isplaćena naknada u manjem iznosu od onog koji joj pripada po odredbama Odluke o naknadama i nagradama sudijama porotnicima iz 2002. godine; da je pogrešna ocena prvostepenog suda da se u konkretnom slučaju radi o klasičnom dugu koji zastareva u opštem roku zastarelosti od 10 godina iz člana 371. Zakona o obligacionim odnosima; da je odredbom člana 372. Zakona o obligacionim odnosima propisano da potraživanja povremenih davanja, koja dospevaju godišnje ili u kraćim vremenskim razmacima, predstavljaju povremena potraživanja koja zastarevaju u roku od tri godine od dospelosti svakog pojedinog davanja; da potraživanje naknade i nagrade po osnovu vrš enja dužnosti sudije porotnika, po oceni drugostepenog suda, ima karakter povremenog potraživanja koje dospeva do kraja tekućeg meseca za prethodni mesec; da je polazeći od navedenog , a imajući u vidu da je tužilja podnela tužbu tek 10. januara 2014. godine, drugostepeni sud zaključio da su zastarela sva potraživanja tužilje koja su dospela za naplatu pre 10. januara 2011. godine, jer je protekao rok od tri godine propisan odredbom člana 372. Zakona o obligacionim odnosima.

Pored toga, Ustavni sud je utvrdio da su presudama Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1826/11 od 9. novembra 2011. godine i Gž. 3725/11 od 16. decembra 2011. godine i presudom Višeg suda u Smederevu Gž. 853/11 od 16. novembra 2011. godine potvrđene prvostepene presude kojima je usvojen tužbeni zahtev tužilaca za isplatu razlike naknade i nagrade za vršenje dužnosti sudije porotnika. Drugostepeni sudovi su u tim predmetima ocenili da navedeno potraživanje nema karakter povremenog potraživanja koje zastareva u roku od tri godine, jer naknada dospeva odmah, a ne u godišnjim ili drugim razmacima, zbog čega se primenjuje opšti rok zastarelosti iz člana 371. Zakona o obligacionim odnosima, koji iznosi deset godina.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu ukazuje podnositeljka ustavne žalbe, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.).

Odredbama Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „ Službeni list SRJ“, br. 31/93, ( 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)), koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari, propisano je: da pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija (član 172. stav 1.); da p otraživanja povremenih davanja koja dospevaju godišnje ili u kraćim određenim razmacima vremena (povremena potraživanja), pa bilo da se radi o sporednim povremenim potraživanjima, kao što je potraživanje kamata, bilo da se radi o takvim povremenim potraživanjima u kojima se iscrpljuje samo pravo, kao što je potraživanje izdržavanja, zastarevaju za tri godine od dospelosti svakog pojedinog davanja, te da isto važi za anuitete kojima se u jednakim unapred određenim povremenim iznosima otplaćuju glavnica i kamate, ali ne važi za otplate u obrocima i druga delimična ispunjenja (član 372.); da p otraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kad je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo (član 376. stav 1.).

5. Razmatrajući navode podnositeljke ustavne žalbe o povredi prava na pravnu sigurnost, kao elementa prava na pravično suđenje, u predmetnom parničnom postupku, Ustavni sud je zaključio da podnositeljka svoje tvrdnje o povredi pr ava zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava zasniva na činjenici da su sudovi poslednje instance u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji doneli različite presude u pogledu osnovanosti tužbenog zahteva za isplatu razlike naknade i nagrade za obavljanje dužnosti sudije porotnika i time doveli podnosi teljku u neravnopravan položaj u odnosu na druge tužioce čiji je tužbeni zahtev usvojen u celini.

Polazeći od iznetog, Ustavni sud je konstatovao da je Viši sud u Beogradu u osporenoj presudi Gž. 9920/16 od 29. septembra 2017. godine ocenio da potraživanje naknade i nagrade za obavljanje dužnosti sudije porotnika ima karakter povremenog potraživanja iz člana 372. Zakona o obligacionim odnosima, koje dospeva na mesečnoj bazi i koje zastareva u roku od tri godine. U gotovo identičnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, Apelacioni sud u Beogradu i Viši sud u Smederevu su u presudama Gž. 1826/11 od 9. novembra 2011. godine, Gž. 3725/11 od 16. decembra 2011. godine i Gž. 853/11 od 16. novembra 2011. godine zauzeli sasvim suprotan stav, prema kome potraživanje naknade i nagrade za obavljanje dužnosti sudije porotnika dospeva odmah, a ne u određ enim vremenskim razmacima, pa stoga takvo potraživ anje zastareva u opštem roku od deset godina, u smislu odredbe člana 371. Zakona o obligacionim odnosima. Uzimajući u obzir navedeno, Ustavni sud je ocenio da je Viši sud u Beogradu doneo drugačiju odluku u predmetima sa istim činjeničnim i pravnim stanjem i da je na taj način podnositeljku ustavne žalbe doveo u bitno različit položaj u odnosu na druge sudije porotnike, čiji je tužbeni zahtev za isplatu razlike naknade i nagrade pravnosnažno usvojen u celini . Ustavni sud je na stanovištu da je takva praksa sudova poslednje instance suprotna principu pravne sigurnosti (o povredi prava na pravnu sigurnost videti presude Evropskog suda za ljudska prava u predmetima: Santos Pinto protiv Portugalije, predstavka broj 39005/09, od 20. maja 2008. godine i Beian protiv Rumunije, predstavka broj 30658/05, od 6. decembra 2007. godine), te da je sama činjenica da je sud poslednje instance, povodom iste činjenične situacije i istog pravnog pitanja donosio različite odluke, stvorila pravnu nesigurnost kod podnositeljke ustavne žalbe. Stoga je Ustavni sud u ovom delu usvojio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

U vezi sa zahtevom podnositeljke ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete, Ustavni sud ocenjuje da je utvrđenje povrede prava na pravnu sigurnost, kao elementa prava na pravično suđenje, dovoljna mera da se postigne adekvatna i pravična satisfakcija, te je odbio ovaj zahtev podnositeljke, saglasno odredbama člana 89. st. 1. i 3. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u tački 2. izreke .

S obzirom na to da je u ovoj ustavnopravnoj stvari utvrđena povreda prava podnositeljke ustavne žalbe na pravnu sigurnost, to Ustavni sud sud nije posebno razmatrao navode o povredi prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava.

6. U odnosu na istaknutu povredu prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud, najpre, ukazuje na to da je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog ustavnog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnositeljke ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi kojima se argumentuju tvrdnje o povredi označenog prava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud oceni zakonitost osporenog akta. Stoga je Ustavni sud odbacio ustavnu žalbu u ovom delu kao nedozvoljenu, sa glasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravnu sigurnost

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti