Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u upravnom sporu koji je trajao tri godine, a ticao se prestanka radnog odnosa. Podnositeljki se dosuđuje naknada nematerijalne štete u iznosu od 400 evra.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-11389/2020
28.03.2024.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, Gordana Ajnšpiler Popović, dr Nataša Plavšić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás) i dr Dragana Kolarić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi G . A . iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike S rbije, na sednici Veća održanoj 28. marta 2024. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba G. A . i utvrđuje da je u upravnom sporu koji je vođen pred Upravnim sudom u predmetu U. 11292/17 povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo G. A . na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 400 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. G. A . iz Beograda podnela je Ustavnom sudu, 18. novembra 2020. godine, ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda U. 11292/17 od 4. juna 2020. godine i presude Vrhovnog kasacionog suda Uzp. 174/2020 od 17. septembra 2020. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije i prava na pravično suđenje, zajemčenih odredbama člana 21. i člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku , zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u upravnom sporu koji je vođen pred Upravnim sudom u predmetu U. 11292/17 i Vrhovnim kasacionim sudom u predmetu Uzp. 174/2020.

Podnositeljka ustavne žalbe povredu prava na suđenje u razumnom roku obrazlaže time što je osporena presuda Upravnog suda doneta tri godine posle podnošenja tužbe u predmetu u kome je odlučivano o njenom pravu na rad, nakon čega je doneta i osporena presuda Vrhovnog kasacionog suda.

Povredu prava na pravično suđenje obrazlaže propuštanjem nadležnih sudova da utvrde činjenice koje smatra relevantnim za odlučivanje, a povredu načela zabrane diskriminacije vidi u tome što zaštitu svojih prava iz radnog odnosa mora da ostvaruje u upravnom postupku, dok je ostalim zaposlenima navedena zaštita obezbeđena kod suda opšte nadležnosti, zbog čega smatra da se nalazi u neravnopravnom položaju.

Predložila je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povrede označenog ustavnog načela i ustavnih prava, poništi osporenu presudu Vrhovnog kasacionog suda i odredi da isti sud ponovo odluči o njenom zahtevu za preispitivanje sudske odluke. Tražila je i naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih ljudskih i manjinskih prava, Ustavni sud je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan isključivo da ispituje postojanje povrede ili uskraćivanja zajemčenih prava i sloboda, te stoga i navodi ustavne žalbe moraju, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog prava ili slobode, očigledno ukazivati na njegovu povredu ili uskraćivanje.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , iz spisa predmeta Upravnog suda U. 11292/17 i dokumentacije dostavljene uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari :

Rešenjem Ministarstva unutrašnjih poslova – Kabinet ministra broj 6491/17 od 15. juna 2017. godine podnositeljki ustavne žalbe, kao policijskom službeniku Ministarstva unutrašnjih poslova – Policijska uprava za grad Beograd, prestao je radni odnos sa 15. junom 2017. godine, po sili zakona, na osnovu tada važeće odredbe člana 172. stav 1. tačka 3) Zakona o policiji („Službeni glasnik RS“, broj 6/16), jer je pravnosnažnom presudom osuđena na bezuslovnu kaznu zatvora u trajanju dužem od šest meseci. U sprovedenom postupku je utvrđeno da je pravnosnažnom presudom Trećeg osnovnog suda u Beogradu Spk. 63/17 od 2. marta 2017. godine podnositeljka oglašena krivom zbog izvršenja produženog krivičnog dela zloupotreba službenog položaja iz člana 359. stav 1. u vezi sa članom 61. Krivičnog zakonika („Službeni glasnik RS “, br. 85/05, …, 94/16) i osuđena na kaznu zatvora u trajanju od sedam meseci.

Podnositeljka ustavne žalbe je 24. jula 2017. godine podnela tužbu u upravnom sporu protiv navedenog drugostepenog rešenja. Spisi predmeta i odgovor na tužbu su dostavljeni Upravnom sudu 29. septembra 2017. godine.

Upravni sud je 4. juna 2020. godine , bez održane usmene javne rasprave, doneo osporenu presudu U. 11292/17, kojom je odbijena tužba podnositeljke podneta protiv navedenog rešenja. Upravni sud je ocenio da je nastupanjem pravnosnažnosti presude krivičnog suda od 2. marta 2017. godine ispunjen uslov za prestanak radnog odnosa propisan odredbom člana 172. stav 1. tačka 3) Zakona o policiji.

Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Uzp. 174/2020 od 17. septembra 2020. godine odbijen je zahtev podnositeljke za preispitivanje sudske odluke – osporene presude Upravnog suda.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu podnositeljka, pored ostalog , ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 2. Zakona o upravnim sporovima („Službeni glasnik RS“, broj 111/09) propisano je da u upravnom sporu sud odlučuje na osnovu zakona i u razumnom roku, na podlozi činjenica utvrđenih na usmenoj javnoj raspravi.

5. Ispitujući ustavnu žalbu u delu u kome je osporeno trajanje postupka pred nadležnim sudovima, Ustavni sud konstatuje da je upravni spor pokrenut tužbom od 24. jula 2017. godine i da je okončan donošenjem osporene presude Vrhovnog kasacionog suda od 17. septembra 2020. godine, kojom su iscrpljena pravna sredstva u konkretnom slučaju. Iz navedenog sledi da je osporeni postupak trajao tri godine i nepuna dva meseca.

Pored same dužine trajanja postupka, Ustavni sud je, pri ocenjivanju da li je period odlučivanja nadležnog suda bio razuman, uzeo u razmatranje i sledeće kriterijume: složenost predmeta, ponašanje podnosioca kao stranke u postupku, postupanje nadležnog suda, kao i to o kom pravu podnosioca je odlučivano.

Primenjujući navedene kriterijume na konkretan slučaj, Ustavni sud nalazi da predmet upravnog spora nije bio složen, imajući u vidu da su sve relevantne činjenice bile utvrđene u upravnom postupku i da se postavljalo jednostavno pravno pitanje. Predmet je bio od egzistencijalnog značaja za podnosi teljku jer se ticao prestanka njenog radnog odnosa. Pri tome, on a svojim ponašanjem nije doprinela trajanju predmetnog upravnog spora.

Ustavni sud je našao da je sporo postupanje Upravnog suda isključivo dovelo do dugog trajanja upravnog spora koje se u konkretnom slučaju ne može opravdati. Iako nije bilo objektivnih mogućnosti da Upravni sud postupa u predmetu tokom vanrednog stanja u periodu od 15. marta do 11. maja 2020. godine, ovaj sud je ocenio da je osporeni postupak pre toga izašao iz okvira koji se može smatrati razumnim za odlučivanje, imajući u vidu predmet spora o kome je odlučivano i njegov značaj za podnositeljku. Prema stanovištu Evropskog suda za ljudska prava, povreda prava na suđenje u razumnom roku postoji kada je suđenje u jednom stepenu trajalo preterano dugo (presuda ESLjP, Ciccardi protiv Italije, broj predstavke 46521/99, od 16. novembra 2000. godine, st. 9. i 11.).

Sa druge strane, Vrhovni kasacioni sud nije doprineo trajanju upravnog spora jer je osporenu presudu doneo nepuna tri meseca od podnošenja zahteva za preispitivanje sudske odluke .

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), usvojio ustavnu žalbu i utvrdio da je podnositeljki povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u upravnom sporu koji je vođen pred Upravnim sudom u predmetu U. 11292/17, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljki ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 400 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a da se naknada isplati na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je pretrpela podnosi teljka ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za utvrđivanje visine ove naknade štete, posebno dužinu trajanja predmetnog upravnog spora. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnosi teljka pretrpela zbog navedenog postupanja nadležnog suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Sud je, takođe, imao u vidu svoju praksu, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom licu pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Hrustić i drugi protiv Srbije, od 9. januara 2018. godine (predstavke br. 8647/16, 12666/16 i 20851/16), i više drugih presuda, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog nedelotvornog postupanja organa uprave.

7. Razmatrajući ustavnu žalbu izjavljenu protiv presude Upravnog suda U. 11292/17 od 4. juna 2020. godine i presude Vrhovnog kasacionog suda Uzp. 174/2020 od 17. septembra 2020. godine , Ustavni sud konstatuje da je, saglasno odredbi člana 170. Ustava, u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog ustavnog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju.

Ustavni sud je ocenio da su obrazloženja osporenih presud a Upravnog suda i Vrhovnog kasacionog suda zasnovana na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju i primeni odredaba merodavnog prava, te da se stoga navodi podnositeljke ustavne žalbe ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi za tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Povodom pozivanja na povredu načela zabrane diskriminacije, Ustavni sud i ovom prilikom ističe da se odredbama člana 21. Ustava ne jemči nijedno određeno ljudsko ili manjinsko pravo ili sloboda, već se utvrđuje načelo u skladu sa kojim se ostvaruju sva zajemčena prava i slobode, te da do njegove povrede može doći samo ukoliko je istovremeno utvrđena povreda nekog konkretnog ustavnog prava ili slobode, a što ovde nije slučaj. Pri tome je Ustavni sud imao u vidu da je navod ustavne žalbe o neravnopravnom položaju podnositeljke u odnosu na ostale zaposlene, s obzirom na vrstu postupka u kome ostvaruje zaštitu prava iz radnog odnosa, a na kome je zasnivana tvrdnja o povredi načela zabrane diskriminacije, istican u postupku pre podnošenja ustavne žalbe i ocenjen u osporenoj presudi Vrhovnog kasacionog suda, koji je našao da je isti neosnovan jer je podnositeljka bila policijski službenik kome je sudska zaštita prava iz radnog odnosa, u skladu sa propisima, obezbeđena u upravnom sporu, te da je ona to svoje pravo koristila podnošenjem tužbe i zahteva za preispitivanje sudske odluke.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u tom delu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti