Odbijanje ustavne žalbe zbog zastarelosti potraživanja naknade štete za izgubljeno izdržavanje

Kratak pregled

Ustavni sud odbija ustavnu žalbu za naknadu štete zbog izgubljenog izdržavanja, potvrđujući stav redovnih sudova o zastarelosti. Duži rok zastarelosti predviđen za štetu prouzrokovanu krivičnim delom ne primenjuje se na tuženu državu, već samo na neposrednog učinioca krivičnog dela.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-1139/2011
04.07.2013.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća , i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća , u postupku po ustavnoj žalbi maloletnih A.S. i I .S, obojice iz Leskovca, čiji je zakonski zastupnik majka Cvetanka Stojiljković iz Leskovca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 4. jula 2013. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba maloletnih A.S. i I.S. izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 1779/10 od 14. oktobra 2010. godine i presude Opštinskog suda u Leskovcu P. 2427/08 od 13. avgusta 2008. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Maloletni A.S. i I.S, obojica iz Leskovca, čiji je zakonski zastupnik majka Cvetanka Stojiljković iz Leskovca, podneli su 11. marta 2011. godine , preko punomoćnika Momčila Kovačevića, advokata iz Niša, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 1779/10 od 14. oktobra 2010. godine i presude Opštinskog suda u Leskovcu P. 2427/08 od 13. avgusta 2008. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi se, između ostalog, navodi: da su prvostepeni i drugostepeni sud "pomešali pravne pojmove u pogledu primene člana 377. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, smatrajući da je danom podnošenja tužbe - 23. maj 2006. godine, protekao i subjektivni i objektivni rok"; da je otac tužilaca poginuo u terorističkom aktu na Kosovu i Metohiji, zbog čega potraživanje naknade štete zastareva kad i krivično gonjenje za krivično delo terorizma iz člana 312. KZ. Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi presudu Apelacionog suda u Nišu Gž. 1779/10 od 14. oktobra 2010. godine i naloži Apelacionom sudu u Nišu da donese novu odluku o žalbi izjavljenoj protiv presude Opštinskog suda u Leskovcu P. 2427/08 od 13. avgusta 2008. godine.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu odredbe člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u osporene akt e i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje ove ustavnosudske stvari:

Osporenom presudom Opštinskog suda u Leskovcu P. 2427/08 od 13. avgusta 2008. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev maloletnih tužilaca A.S. i I.S, ovde podnosilaca ustavne žalbe, kojim su tražili da im tužena Republika Srbija-Ministarstrvo odbrane-Vojna pošta 5300 Leskovac, na ime naknade štete u vidu izgubljenog izdržavanja za period od 1. jula 1999. godine do 31. avgusta 2007. godine isplati određene novčane iznose, kao i da im na ime izdržavanja, počev od 1. septembra 2007. godine, pa dok za to postoje zakonski uslovi, isplaćuje utvrđene novčane iznose na mesečnom nivou. U obrazloženju osporene prvostepene presude je , pored ostalog, navedeno: da je sud našao da je istaknuti materijalnopravni prigovor zastarelosti potraživanja tužilaca osnovan; da je tužba u ovoj pravnoj stvari podneta 23. maja 2006. godine; da tužioci potražuju štetu počev od 1. jula 1999. godine, iz razloga što je njihov otac poginuo 6. juna 1999. godine; da potraživanje naknade materijalne štete u vidu rente zastareva u roku od tri godine; da je rok zastarelosti, u konkretnom slučaju, počeo da teče od momenta pogibije oca tužilaca, odnosno od momenta saznanja za štetu, a saglasno odredbi člana 376. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima; da je sud, prilikom odlučivanja, imao u vidu i činjenicu da su tužioci već vodili postupak pred istim sudom u predmetu P. 2450/99, u kome im je dosuđena naknada materijalne i nematerijalne štete, iz kog razloga im je bilo poznato da je za štetu koju su pretrpeli zbog pogibije oca odgovorna tužena Republika Srbija; da u konkretnom slučaju nema mesta primeni prvilegovanog roka zastarelosti iz člana 377. Zakona o obligacionim odnosima, s obzirom na to da je protekao rok od tri, odnosno pet godina od saznanja za štetu.

Postupajući po žalbi tužilaca, Apelacioni sud u Nišu je doneo osporenu presudu Gž. 1779/10 od 14. oktobra 2010. godine, kojom je žalbu odbio i presudu Opštinskog suda u Leskovcu P. 2427/08 od 13. avgusta 2008. godine potvrdio u celini. U obrazloženju osporen e drugostepen e presud e je , između ostalog, navedeno: da je prvostepeni sud na pravilno i potupno utvrđeno činjenično stanje pravilno primenio materijalno pravo; da su tužioci u žalbi naveli da je njihov otac poginuo kao pripadnik Vojske Jugoslavije, u sukobu sa paravojnom formacijom OVK, koja je delovala na teritoriji bivše SRJ, čija se dejstva moraju smatrati krivičnim delom oružane pobune ili terorizma, iako poseban krivični postupak nikada nije vođen; da su tužioci tužbu za naknadu štete zbog izgubljenog izdržavanja podneli 23. maja 2006. godine; da je ceneći istaknuti prigovor zastarelosti, prvostepeni sud pravilno zaključio da je potraživanje tužilaca zastarelo, saglasno odrebama člana 376. st. 1. i 2. Zakona o obligacionim odnosima; da su tužioci za štetu i odgovorno lice saznali danom pogibije oca, ali imajući u vidu da za vreme rata zastarevanje ne teče, rok zastarelosti je počeo da teče završetkom ratnog stanja, odnosno 9. juna 1999. godine; da je samim tim što je tužba podneta 23. maja 2006. godine očigledno da je protekao i subjektivni i objektivni rok zastarelosti; da nema mesta primeni člana 377. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, jer se duži rok zastarelosti, saglasno toj odredbi, ne može primeniti prema licu koje nije izvršilo krivično delo, već samo prema učiniocu tog dela, zbog čega se ovaj rok odnosi samo na štetnika, odnosno učinioca krivičnog dela, dok se u slučaju odgovornosti za drugog rokovi računaju prema opštem zastarnom roku iz člana 376. Zakona o obligacionim odnosima.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju se povredu u ustavnoj žalbi ukazuje, utvrđeno je da svako ima pra vo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

S obzirom na to da se navodi ustavne žalbe o povredi zajemčenog prava zasnivaju na tvrdnji o pogrešnoj i arbitrernoj primeni materijalnog prava, za ocenu osnovanosti ovih navoda od značaja su odredbe Zakona o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ" br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i "Službeni list SRJ", br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) kojima je uređen instutut naknade štete, a kojima je propisano: da lice koje je poginuli izdržavao ili redovno pomagao, kao i ono koje je po zakonu imalo pravo zahtevati izdržavanje od poginulog, ima pravo na naknadu štete koju trpi gubitkom izdržavanja, odnosno pomaganja, u vidu novčane rente, čiji se iznos odmerava s obzirom na sve okolnosti slučaja, a koji ne može biti veći od onoga što bi oštećenik dobijao od poginulog da je ostao u životu (član 194. st. 1. i 2.) ; da potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kad je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo, kao i da u svakom slučaju potraživanje zastareva za pet godina od kada je šteta nastala (član 376. st. 1. i 2.); da kada je šteta prouzrokovana krivičnim delom, a za krivično gonjenje je predviđen duži rok zastarelosti, zahtev za naknadu štete prema odgovornom licu zastareva kad istekne vreme određeno za zastarelost krivičnog gonjenja (član 377. stav 1.); da prekid zastarevanja krivičnog gonjenja povlači za sobom i prekid zastarevanja zahteva za naknadu štete, što takođe važi i za zastoj zastarevanja (član 377. st . 2. i 3.).

5. Ocenjujući da li je u predmetnom parničnom postupku došlo do proizvoljne primene materijalnog prava na štetu podnosilaca ustavne žalbe , Ustavni sud je pošao od odredaba Zakona o obligacionim odnosima kojima se reguliše pitanje zastarevanja potraživanja naknade prouzrokovane štete i utvrdio da su odredbama člana 376. st. 1. i 2. Zakona o obligacionim odnosima propisani subjektivni i objektivni rokovi zastarelosti potraživanja naknade prouzrokovane štete, koji iznose tri godine od saznanja za štetu i za lice koje je štetu pričinilo, odnosno pet godina od kad je šteta nastala. U slučaju kad je šteta prouzrokovana krivičnim delom, a za to krivično delo je predviđen duži rok zastarelosti od onog navedenog u članu 376. Zakona, zahtev za naknadu štete prema odgovornom licu, saglasno odredbi člana 377. stav 1. Zakona, zastareva kad istekne vreme određeno za zastarelost krivičnog gonjenja. Dakle, da bi se mogao primeniti duži rok zastarelosti potraživanja naknade štete od opšteg roka, potrebno je da je šteta prouzrokovana krivičnim delom. Međutim, saglasno odredbi člana 13. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS", broj 125/04), merodavnim za konkretan spor, u pogledu postojanja krivičnog dela i krivične odgovornosti učinioca, parnični sud je vezan za pravnosnažnu presudu krivičnog suda. Kako iz sadržine osporenih presuda i navoda ustavne žalbe proizlazi da krivični postupak protiv eventualnih učinilaca krivičnog dela nik ada nije ni pokrenut, to u konkretnom slučaju, prema oceni Ustavnog suda, nije bilo mesta primeni tzv. privilegovanog roka zastarelosti, niti stava Vrhovnog suda Srbije iz 1999. godine na koji su se podnosioci ustavne žalbe pozvali u svojoj žalbi izjavljenoj protiv prvostepene presude, pošto se taj stav odnosi na štetu nastalu u oružanim sukobima sa paravojnim formacijama bivših republika SFRJ, što ovde nije bio slučaj, već su se imala prime niti opšta pravila o zastarelosti, propisana odredbama člana 376. Zakona o obligacionim odnosima, a što su sudovi i učinili. Ovakav stav je Ustavni sud zauzeo u Odluci Už-225/2009 od 7. jula 2011. godine, koja je objavljena na veb-sajtu Ustavnog suda (www.ustavni.sud.rs).

Imajući u vidu sve napred izloženo, Ustavni sud je ocenio da osporen im presudama Apelacionog suda u Nišu Gž. 1779/10 od 14. oktobra 2010. godine i Opštinskog suda u Leskovcu P. 2427/08 od 13. avgusta 2008. godine ni je povređen o prav o podnosi laca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, zbog čega je ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US) .

6. Na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odbijanje ustavne žalbe zbog zastarelosti potraživanja naknade štete za izgubljeno izdržavanje

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti