Odbacivanje ustavne žalbe protiv presude Vrhovnog suda u upravnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud odbacio je ustavnu žalbu izjavljenu protiv presude Vrhovnog suda Srbije. Podnosilac je osporavao odbijanje zahteva za novčanu naknadu za slučaj nezaposlenosti, ponavljajući navode iz upravnog postupka, bez iznošenja ustavnopravnih razloga za povredu prava.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-1140/2009
22.12.2010.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Dragiša Slijepčević, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Branka Šofranca iz Kladova, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 22. decembra 2010. godine, doneo je

R E Š E Nj E

Odbacuje se ustavna žalba Branka Šofranca izjavljena protiv presude Vrhovnog suda Srbije U. 8567/08 od 26. marta 2009. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Branko Šofranac iz Kladova, podneo je 19. juna 2009. godine Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog suda Srbije U. 8567/08 od 26. marta 2009. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 60. stav 4. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi podnosilac je naveo da mu je radni odnos prestao 29. marta 2005. godine, na osnovu sporazuma, a na inicijativu poslodavca; da se 14. juna 2005. godine prijavio Nacionalnoj službi za zapošljavanje kada je i „podneo usmeno“ zahtev za isplatu novčane naknade za slučaj nezaposlenosti, ali da mu je tom prilikom odgovoreno da na to nema pravo; da je penzionisan 27. oktobra 2006. godine; da je Nacionalnoj službi za zapošljavanje 5. septembra 2008. godine podneo pisani zahtev za priznanje prava na novčanu naknadu za slučaj nezaposlenosti, ali da je konačnim rešenjem Nacionalne službe za zapošljavanje broj 0033-10412-1585/2008 od 8. decembra 2008. godine njegov zahtev odbijen, uz obrazloženje da je zahtev podnet kada je podnosilac već ostvario pravo na starosnu penziju; da je protiv ovog rešenja pokrenuo upravni spor u kojem je doneta osporena presuda Vrhovnog suda Srbije U. 8567/08 od 26. marta 2009. godine, kojom je odbijena tužba; da su „i u Nacionalnoj službi i u Vrhovnom sudu ignorisali“ činjenicu da je on usmeni zahtev podneo 14. juna 2005. godine. Podnosilac smatra da su mu „na navedeni način“ povređena označena prava, te od Ustavnog suda traži da poništi osporenu presudu Vrhovnog suda Srbije.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', broj 109/07) je po svojoj sadržini istovetna članu 170. Ustava.

Iz navedenih odredaba Ustava i Zakona o Ustavnom sudu proizlazi da ustavna žalba predstavlja izuzetno pravno sredstvo čiji je cilj da obezbedi zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda od njihovih povreda ili uskraćivanja, koja fizičkim i pravnim licima mogu biti učinjena pojedinačnim aktima i radnjama sudova i drugih nadležnih državnih organa, kao i organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, u postupku u kome su ti organi i organizacije odlučivali o njihovim pravima i obavezama. Stoga se i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine konkretnog zajemčenog prava ili slobode, obrazlažu tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. Prema navedenoj ustavnoj normi, ustavna žalba nije sredstvo kojim se nakon postupka pred nadležnim državnim organima i organizacijama još jednom ispituje zakonitost donetih pojedinačnih akata, niti je Ustavni sud u postupku po ustavnoj žalbi nadležan da postupa kao instancioni (viši) sud u odnosu na sudove, odnosno druge državne organe i organizacije čiji se akti ili radnje osporavaju ustavnom žalbom.

3. U postupku prethodnog ispitivanja ustavne žalbe, Ustavni sud je iz sadržine ustavne žalbe i dokumentacije dostavljene uz nju, utvrdio da ustavnom žalbom podnosilac zapravo ponavlja navode iz tužbe povodom koje je doneta osporena presuda Vrhovnog suda Srbije, a koji se odnose na činjenično stanje utvrđeno u upravnom postupku u vezi sa momentom podnošenja zahteva za priznanje prava na novčanu naknadu za slučaj nezaposlenosti, o čemu su svoj stav zauzeli i organi koji su vodili upravni postupak, kao i Vrhovni sud Srbije u postupku ispitivanja zakonitosti konačnog upravnog akta. Podnosilac ustavne žalbe, iako formalno ističe povredu označenih ustavnih prava, ne navodi razloge koji se mogu dovesti u vezu sa povredom tih prava, te, zapravo od Ustavnog suda zahteva da postupi kao instancioni sud i odluči o zakonitosti osporenog akta.

Pošto ustavna žalba nije zasnovana na ustavnopravnim razlozima kojima se ukazuje na povredu ustavnih prava, već je podnosilac od Ustavnog sud zahtevao da oceni zakonitost osporenog akta, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

4. S obzirom na izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Odbacivanje ustavne žalbe protiv presude Vrhovnog suda u upravnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti