Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi protiv presuda u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud odbija kao neosnovanu ustavnu žalbu izjavljenu protiv presuda kojima je odbijen zahtev za poništaj dela sporazuma o prestanku radnog odnosa. Sud je utvrdio da nije bilo prinude, niti diskriminacije prilikom zaključenja sporazuma o prestanku radnog odnosa.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-11402/2020
24.02.2022.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), dr Jovan Ćirić, Gordana Ajnšpiler Popović, Miroslav Nikolić i dr Tijana Šurlan, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. D . iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 24. februara 2022. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. D . i utvrđuje da je u upravnom postupku koji se vodio pred Sekretarijatom za obrazovanje i dečiju zaštitu Gradske uprave grada Beograda u predmetu broj 60.3-4793/12, podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosiocu ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. D . iz Beograda je, 17. novembra 2020. godine, Ustavnom sudu izjavio ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , u upravnom postupku koji se vodio pred Sekretarijatom za obrazovanje i dečiju zaštitu Gradske uprave grada Beograda u predmetu broj 60.3-4793/12, kao i protiv presude Upravnog suda U. 19301/17 od 9. oktobra 2020. godine, zbog povrede načela i prava iz čl. 21, 32, 36. i 58. Ustava.

Podnosilac je u ustavnoj žalbi naveo da je predmetni postupak trajao više od osam godina i postavio je zahtev za naknadu nematerijalne štete. T akođe, podnosilac je ukazao i na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjeni čno stanje u predmetnom postupku i pogrešnu primenu materijalnog prava, kao i na to da je u identičnim činjeničnim i pravnim situacijama drugim licima priznato pravo na regres za ceo traženi period, a ne kao podnosiocu – od prvog dana narednog meseca po podnetom zahtevu.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, kao i u spise predmeta prvostepenog organa uprave, na osnovu čega je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnosilac ustavne žalbe je 31. jula 2012. godine podneo Sekretarijatu za obrazovanje i dečiju zaštitu Gradske uprave grada Beograda zahtev za ostvarivanje prava na regresiranje troškova boravka dece u predškolskoj ustanovi . Istog dana podnosilac je podneo „molbu“ da mu se odobri regresiranje troškova retroaktivno, jer nije bio obavešten o mogućnosti regresiranja troškova.

Rešenjem Sekretarijata za obrazovanje i dečiju zaštitu Gradske uprave grada Beograda broj 60.3-4793/12 od 10. septembra 2012. godine podnosiocu je priznato pravo na regresiranje troškova boravka u predškolskoj ustanovi od 1. avgusta 2012. godine do 30. septembra 2012. godine, na način i u iznosu bliže navedenim u tom rešenju.

Podnosilac je 1. oktobra 2012. godine podneo predlog za donošenje dopunskog rešenja jer mu je prvostepenim rešenjem priznato pravo na regres samo za avgust i septembar 2012. godine, dok o zahtevu za period od 1. septembra 2011. godine do 31. jula 2012. godine nije odlučeno, s tim što je označio da se ovaj podnesak, ukoliko prvostepeni organ odbije da donese dopunsko rešenje, ima smatrati žalbom protiv prvostepenog rešenja.

Rešenjem Gradskog veća grada Beograda broj 60.3-3627/12-GV od 29. novembra 2012. godine odbijena je kao neosnovana žalba podnosioca.

Podnosilac je 15. januara 2013. godine podneo tužbu protiv navedenog konačnog upravnog akta, koja je presudom Upravnog suda U. 593/13 od 23. oktobra 2014. godine uvažena, poništeno je drugostepeno rešenje i predmet vraćen na ponovno odlučivanje.

Rešenjem Gradskog veća grada Beograda broj 60.3-831/14-GV od 26. decembra 2014. godine odbijena je kao neosnovana žalba podnosioca.

Podnosilac je 23. februara 2015. godine podneo tužbu protiv navedenog konačnog upravnog akta, koja je presudom Upravnog suda U. 3023/15 od 13. jula 2017. godine uvažena, poništeno je drugostepeno rešenje i predmet vraćen na ponovno odlučivanje.

Rešenjem Gradskog veća grada Beograda broj 60.3-1286/17-GV od 31. oktobra 2017. godine odbijena je kao neosnovana žalba podnosioca.

Podnosilac je 19. decembra 2017. godine podneo tužbu protiv navedenog konačnog upravnog akta, koja je odbijena kao neosnovana osporenom presudom Upravnog suda U. 19301/17 od 9. oktobra 2020. godine. U obrazloženju osporene presude je, pored ostalog, navedeno: da je podnosilac 31. jula 2012. godine podneo predmetni zahtev; da su organi uprave pravilno utvrdili da mu predmetno pravo pripada od 1. avgusta 2012. godine, saglasno odredbama čl. 14. i 43. Pravilnika o uslovima i načinu ostvarivanja prava na regresiranje troškova boravka dece u predškolskoj ustanovi, odmora i rekreacije, na osnovu kojih se traženo pravo priznaje prvog dana narednog meseca po podnošenju zahteva.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu podnosilac, pored ostalog, ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o opštem upravnom postupku ("Službeni list SRJ", br. 33/97 i 31/01 i "Službeni glasnik RS", broj 30/10) bilo je propisano: da se postupak mora voditi bez odugovlačenja i sa što manje troškova za stranku i druge učesnike u postupku, ali tako da se pribave svi dokazi potrebni za pravilno i potpuno utvrđivanje činjeničnog stanja i za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja (član 14.); da kad se postupak pokreće povodom zahteva stranke, odnosno po službenoj dužnosti ako je to u interesu stranke, a pre donošenja rešenja nije potrebno sprovoditi poseban ispitni postupak, niti postoje drugi razlozi zbog kojih se ne može doneti rešenje bez odlaganja (rešavanje prethodnog pitanja i dr.), organ je dužan da donese rešenje i dostavi ga stranci što pre, a najdocnije u roku od jednog meseca od dana predaje urednog zahteva, odnosno od dana pokretanja postupka po službenoj dužnosti, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok; da u ostalim slučajevima, kad se postupak pokreće povodom zahteva stranke, odnosno po službenoj dužnosti, ako je to u interesu stranke, organ je dužan da donese rešenje i dostavi ga stranci najdocnije u roku od dva meseca, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok (član 208. stav 1.); da se rešenje po žalbi mora doneti i dostaviti stranci što pre, a najdocnije u roku od dva meseca od dana predaje žalbe, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok (član 237. stav 1.).

Odredbama sada važećeg Zakona o opštem upravnom postupku („Službeni glasnik RS", br. 18/16 i 95/18) propisano je: da kad je postupak pokrenut po zahtevu stranke ili po službenoj dužnosti, a u interesu stranke, i kada se o upravnoj stvari odlučuje u postupku neposrednog odlučivanja, organ je dužan da izda rešenje najkasnije u roku od 30 dana od pokretanja postupka; da kad je postupak pokrenut po zahtevu stranke ili po službenoj dužnosti, a u interesu stranke, i kada se o upravnoj stvari ne odlučuje u postupku neposrednog odlučivanja, organ je dužan da izda rešenje najkasnije u roku od 60 dana od pokretanja postupka (član 145. st. 2. i 3.); da se rešenje kojim se odlučuje o žalbi izdaje bez odlaganja, a najkasnije u roku od 60 dana od kada je predata uredna žalba, izuzev ako zakonom nije propisan kraći rok (član 174.).

5. Ocenjujući navode podnosioca ustavne žalbe da mu je u upravnom postupku koji se vodio pred Sekretarijatom za obrazovanje i dečiju zaštitu Gradske uprave grada Beograda u predmetu broj 60.3-4793/12 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje da je upravni postupak pokrenut 31. jula 2012. godine, zahtevom podnosioca, te da je postupak pravnosnažno okončan donošenjem osporene presude Upravnog suda U. 19301/17 od 9. oktobra 2020. godine . Iz navedenog proizlazi da je osporeni postupak okončan za osam godina i dva meseca .

Navedeno trajanje postupka očigledno ukazuje da postupak nije okončan u roku koji se može smatrati razumnim za odlučivanje. Međutim, imajući u vidu da je pojam razumnog trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom postupku, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja organa uprave koji vode postupak, odnosno suda, broja donetih odluka u tom postupku, kao i značaja istaknutog prava za podnosioca, Ustavni sud pri odlučivanju o povredi prava na suđenje u razumnom roku ispituje da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je ocenio da u ovom postupku činjenično stanje nije bilo složeno, niti su se postavila složena pravna pitanja.

Ustavni sud konstatuje da je podnosilac imao legitiman interes da se o njegovom zahtevu odluči u razumnom roku. Ustavni sud je utvrdio da podnosilac nije doprineo trajanju postupka.

Ispitujući postupanje organa uprave i Upravnog suda u ovoj pravnoj stvari, Ustavni sud je ocenio da je postupanje drugostepenog organa uprave i Upravnog suda prevashodno dovelo do dugog trajanja osporenog postupka. Ustavni sud je iz spisa predmeta utvrdio da je za osam god ina u predmetnom postupku doneto jedno rešenje prvostepenog organa uprave, tri rešenja drugostepenog organa i da su vođena tri upravna spora. Prema stanovištu koje je izrazio i Evropski sud za ljudska prava, činjenica da se više puta nalaže ponavljanje razmatranja jednog predmeta pred nižom instancom može, sama po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (videti presudu Pavlyulynets protiv Ukrajine, broj 70763/01, stav 51, od 6. septembra 2005. godine, i presudu Cvetković protiv Srbije , broj 17271/04, stav 51, od 10. juna 2008. godine). Pored toga, Ustavni sud ukazuje da je Upravni sud o tužbi podnetoj 15. januara 2013. godine odlučio nakon jedne godine i devet meseci, o tužbi podnetoj 23. februara 2015. godine nakon dve godine i četiri meseca i o tužbi podnetoj 19. decembra 2017. godine nakon više od dve godine i devet meseci.

Ustavnopravna ocena postupka u ovoj upravnopravnoj stvari, zasnovana na dosadašnjoj praksi Ustavnog suda, potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio povredu navedenog ustavnog prava i usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke, saglasno odredbi člana 89. st av. 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15).

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosiocu ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a da se naknada isplati na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde , u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za utvrđivanje visine ove štete, posebno dužinu trajanja predmetnog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog navedenog postupanja nadležnih upravnih organa i suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je, takođe, imao u vidu praksu ovog suda, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom licu pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Hrustić i drugi protiv Srbije, od 9. januara 2018. godine (predstavke br. 8647/16, 12666/16 i 20851/16), i više drugih presuda, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog nedelotvornog postupanja organa uprave.

7. Podnosilac je ustavnu žalbu podneo i protiv presude Upravnog suda U. 19301/17 od 9. oktobra 2020. godine, zbog povrede načela i prava iz čl. 21, 32, 36. i 58. Ustava.

Detaljno obrazloženom ustavnom žalbom podnosilac ustavne žalbe ukazuje na nedostatke sprovedenog postupka pred organima uprave i sudom, koji su imali za posledicu da u upravnosudskom postupku činjenično stanje nije pravilno utvrđeno, a iz čega je proizašla ustavnopravno neprihvatljiva primena materijalnog prava, na štetu podnosioca ustavne žalbe.

Polazeći od sadržine ustavne žalbe, u kojoj podnosilac uglavnom ponavlja razloge već iznete u postupku koji je prethodio ustavnosudskom, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosioca ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi za tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. Ustava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud još jednom ispita zakonitost odluka donetih u prethodno vođenom upravnosudskom postupku.

Povodom istaknute povrede prava na jednaku zaštitu prava, Ustavni sud ukazuje da je odredbom člana 36. stav 1. Ustava svakome zajemčena jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave. Iz navedene sadržine zajemčenog prava sledi da do uskraćivanja jednake zaštite prava pred sudovima, odnosno drugim organima i organizacijama čije se radnje i akti mogu osporavati ustavnom žalbom, može doći pre svega nejednakim postupanjem u istim činjeničnim i pravnim situacijama.

Kako podnosilac ustavne žalbe nije Ustavnom sudu dostavio dokaze da je Upravni sud u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji donosio drugačije (različite) odluke od odluke koja se osporava ustavnom žalbom, to je Ustavni sud ocenio da ustavna žalba ne sadrži ni ustavnopravne razloge kojima bi bila potkrepljena tvrdnja o uskraćivanju jednake zaštite prava podnosiocu ustavne žalbe.

Kako povredu prava na imovinu iz člana 58. Ustava podnosilac, u suštini, izvodi iz povrede prava na pravično suđenje, to Ustavni sud, s obzirom na prethodno navedeno, ove navode nije posebno razmatrao.

U odnosu na pozivanje na povredu načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, Ustavni sud i ovom prilikom ističe da se odredbama člana 21. Ustava ne jemči nijedno samostalno ljudsko ili manjinsko pravo ili sloboda, već se takođe utvrđuje načelo u skladu sa kojim se ostvaruju sva Ustavom zajemčena prava i slobode, te da do njegove povrede može doći samo ukoliko je istovremeno utvrđena povreda nekog određenog ljudskog prava ili slobode, a što ovde nije slučaj.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Imajući u vidu sve izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi protiv presuda u radnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti