Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti ustavne žalbe protiv presude u privrednom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud odbija ustavnu žalbu protiv presude Višeg trgovinskog suda, smatrajući da su sudovi dali ustavnopravno prihvatljive razloge za utvrđivanje odgovornosti podnosioca za štetu nastalu usled neodržavanja sistema za odvodnjavanje, bez proizvoljnosti u primeni prava.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Javnog vodoprivrednog preduzeća „Vode Vojvodine“ iz Novog Sada , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 23. maja 2013. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Javnog vodoprivrednog preduzeća „Vode Vojvodine“ izjavljena protiv presude Višeg trgovinskog suda Pž. 9241/08 od 3. decembra 2009. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Javno vodoprivredno preduzeće „Vode Vojvodine“ iz Novog Sada je 29 . januara 2010. godine, preko zakonskog zastupnika Antila Salvana, v.d. direktora, izjavio Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude navedene u izreci, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije. Podnosilac se istovremeno pozvao i na prava garanto vana odredbama čl. 6. i 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Podnosilac je podneskom od 5. marta 2010. godine dopunio ustavnu žalbu , tražeći da se utvrdi i povreda prava na suđenje u razumnom roku u drugostepenom postupku , odnosno podneskom od 1. aprila 2010. godine kojim je kao dokaz povrede prava na pravično suđenje dostavio presudu Privrednog apelacionog suda Pž. 95/10 od 25. februara 2010. godine.

Podnosilac ustavne žalbe, iznoseći činjenice koje su prethodile sudskom sporu u kome je doneta osporena presuda i detaljno obrazlažući parnični postupak koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe, navodi : da je osporenom drugostepenom presudom potvrđena prvostepena presuda kojom je utvrđena odgovornost podnosioca za štetu nastalu usled prevlažnosti poljoprivrednog zemljišta tužioca; da se saglasno nespornim činjenicama i relevantnim propisima, odgovornost podnosioca mogla ceniti samo u granicama sredstava odobrenih od nadležnih državnih organa za održavanje i funkcionisanje sistema za odvodnjavanje; da bi podnosilac za nepostojanje kanalske mreže na području gde se nalazi zemljište tužioca bio odgovoran samo u slučaju da je programima poslovanja bila predviđena takva izgradnja i da je podnosilac nije realizovao iz neopravdanih razloga; da u smislu člana 184. Zakona o obligacionim odnosima, ne postoji odgovornost pod nosioca za odvodnjavanje poljoprivrednog zemljišta na području gde nema sistema za odvodnjavanje; da je podnosilac prigovorio nalazu sprovedenog veštačenja i predložio nov o veštačenje, a da je prvostepeni sud ovaj dokazni predlog odbio ne obrazlažući razloge za ovakvu odluku; da je drugostepeni sud svoju odluku zasnovao na odredbama Zakona o vodama i Odluke o osnivanju podnosioca ustavne žalbe koje su načelnog karaktera i koje se ne odnose na odvodnjavanje, te da nije cenio činjenice i pravne propise na koje je podnosilac ukazivao u žalbi, usled čega mu je povređeno pravo na pravično suđenje; da mu je povređeno pravo na jednaku zaštitu prava, jer je „postupanje Višeg trgovinskog suda, kao i Trgovinskog suda u Novom Sadu bilo takvo da se podnosilac ustavne žalbe doveo u nejednak položaj u odnosu na drugu stranku“. Imajući u vidu navedeno , podnosilac predlaže da se usvoji ustavna žalba i poništi osporena drugostepena presuda, te da mu se utvrdi pravo na naknadu štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u osporeni akt i dokument e dostavljen e uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Trgovinski sud u Novom Sadu je presudom P. 970/06 od 30. septembra 2008. godine obavezao tuženog, ovde podnosioca ustavne žalbe, da tužiocu isplati odgovarajući iznos, sa zakonskom zateznom k amatom.

Osporenom presudom Višeg trgovinskog suda Pž. 9241/08 od 3. decembra 2009. godine odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena presuda Trgovinskog suda u Novom Sadu P. 970/06 od 30. septembra 2008. godine. U obrazloženju ove presude je, pored ostalog, navedeno: da je prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac vlasnik i korisnik 434ha, 74a i 1m2 zemljišta koje se nalazi u KO Bogojevo i korisnik 208 ha, 39a i 30 m2 zemljišta u državnoj svojini koj e se takođe nalazi u KO Bogojevo; da je tuženi javno preduzeće osnovano za gazdovanje vodama na teritoriji pokrajine Vojvodine, na osnovu Odluke o osnivanju javnog preduzeća za gazdovanje vodama na teritoriji AP Vojvodina ( „Službeni list AP Vojvodina “, broj 7/02); da je tuže ni, kao naručilac, sa TP „Dunav“ iz Bačke P alanke, kao izvršiocem zaključio ugovor, kojim se izvršilac obavezao da redovno održava vodoprivredne objekte, vrši investiciono održavanje hitne intervencije, provodi odbranu od spoljnih i unutrašnjih voda, izrađuje i priprema polazne podatke i podloge za izradu dugoročnog i srednjeročnog plana, kao i godišnjeg programa zaštite, unapređenja i korišćenja voda, vrši analitičko vođenje osnovnih sredstava, predlaže rešavanje nastalih problema, a što je u skladu sa članom 18. Odluke o osnivanju javnog preduzeća za gazdovanje vodama na teritoriji AP V ojvodine; da u ataru Bogojevo, gde se nalazi zemljište tužioca, nema osmatračkih cevnih bunara koji se koriste za potrebe osmatranja dinamike promene nivoa voda; da se u 2005. i 2006. godini pojavio višak vode koji se zadržavao površinski, do čega je došlo usled većih padavina; da zemljište nije moglo u celini da ih upije , što je prouzrokovalo njegovo oštećenje usled činjenice da nema izgrađenih kanala za odvodnj avanje, osim jednog dužine 600m2; da je navedeno od lokalnog značaja za odvodnjavanje s obzirom na ukupnu površinu koju tužilac obrađuje; da tuženi na zemljištu tužioca nije preduzimao bilo kakve hidromeliorativne mere u dužem vremenskom periodu, niti je to planirao, a nesporno je da navedene mere nisu bile obuhvaćene ni programima poslovanja tuženog za period 2005. i 2006 godine, na koje programe je IV AP Vojvodine dalo saglasnost; da je na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud našao da je tužbeni zahtev tužioca osnovan, jer je tužilac saglasno odredbama čl. 154, 155 . i 189. Zakona o obligacionim odnosima, nečinjenjem tuženog u 2005. i 2006. godini pretrpeo štetu, pa je obavezao tuženog da mu štet u nadoknadi; da Viši trgovinski sud nalazi da je prvostepeni sud pravilno i potpuno utvrdio činjenično stanje i da je na isto pravilno primenio materijalno pravo iz čl. 154. 155, 189. i 277. Zakona o obligacionim odnosima; da je žalbeni navod tuženog da je pobijana presuda doneta suprotno utvrđenim programima u kojima za tuženog nije predviđena izgradnja sistema za odvodnjavanje na predmetnom području i da je programe poslovanja tuženog za 2005. i 2006. godinu odobrilo izvršno veće AP Vojvodine, te da je s tim u vezi, prvostepeni sud „ morao tužbeni zahtev da ceni samo u okviru unetih programa, nije osnovan, jer obaveza tuženog proizlazi iz čl. 9, 11. i 13. Zakona o vodama kao i iz Odluke o osnivanju javnog preduzeća tuženog za gazdovanje vodama na teritoriji AP Vojvodine; da je obaveza tuženog kada zbog nedostataka sredstava nije u mogućnosti da kvalitetno i uredno izvršava delatnost, da o tome blagovremeno obavesti osnivača i da u vršenju javnih ovlašćenja obezbedi efikasno i pod jednakim uslovima ostvarivanje prava preduzeća, drugih pravnih lica i građana, pod uslovima utvrđenim zakonom; da je prvostepeni sud pravilno utvrdio da je tužilac uredno izmirivao svoje obaveze plaćanja navedene naknade tuženom, sve vreme svog poslovanja, pa iza sporne 2005. i 2006. godine u kojim a je tužilac pretrpeo štetu, a koja je utvrđena na osnovu zapisnika Komisije za procenu štete od elementarnih nepogoda; da tuženi u nizu godina koje su prethodile predmetnoj šteti nije preduzimao nikakve hidromeliorativne mere na zemljištu koje tužilac koristi, a što je prvostepeni sud utvrdio iz nalaza veštaka hidrograđevinske struke, usled čega je sud pravilno našao da je tuženi odgovoran za štetu koju je tužilac pretrpeo; da je neosnovano pozivanje tuženog da ga odgovornosti u ovom slučaju oslobađa odredba člana 184 . Zakona o obligacionim odnosima, jer tuženi nije imao opravdanog razloga da ne vrši svoju uslugu na zemljištu koju koristi tužilac; da je nasuprot žalbi, pravilno prvostepeni sud utvrdio visinu štete koju je tuženi dužan da plati tužiocu, na osnovu nalaza i mišljenja veštaka poljoprivredne struke, sačinjenog na osnovu odgovarajućih poljoprivrednih, ekonomskih, i tržišnih kriterijuma, a polazeći od priložene dokumentacije; da ostali navodi žalbe nisu od uticaja na pravilnost i zakonitost pobijane presude. Navedena drugostepena presuda je , prema navodima ustavne žalbe, tuženom dostavljena 6. januara 2010. godine.

4. Ustavni sud nalazi da su za odlučivanje o osnovanosti ustavne žalbe od značaja sledeće odredbe Ustava i zakona:

Ustavom je utvrđeno: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o otpužbama protiv njega (član 32. stav 1.) ; da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.).

Kako su odredbama čl. 32. i 36. Ustava zajemčena prava koja su po svojoj sadržini istovetna pravima iz čl. 6. i 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, to Ustavni sud povredu ovih prava u postupku ustavnosudske kontrole ceni u odnosu na Ustav Republike Srbije.

Zakonom o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i "Službeni list SRJ", br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) propisano je: da je onaj ko drugome prouzrokuje štetu dužan naknaditi je, ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice, za štetu od stvari ili delatnosti od kojih potiče povećana opasnost štete za okolinu, odgovara se bez obzira na krivicu, za štetu bez obzira na krivicu odgovara se i u drugim slučajevima predviđenim zakonom (član 154.); da je šteta umanjenje nečije imovine (obična šteta) i sprečavanje njenog povećanja (izmakla korist), kao i nanošenje drugome fizičkog ili psihičkog bola ili straha (nematerijalna šteta) (član 155.); da preduzeća i druga pravna lica koja vrše komunalnu ili drugu sličnu delatnost od opšteg interesa odgovaraju za štetu ako bez opravdanog razloga obustave ili neredovn o vrše svoju uslugu (član 184.).

Odredbama Zakona o vodama („Službeni glasnik RS“, br. 46/91, 53/93, 67/93, 48/94 i 54/96), koji je važio u vreme nastanka štete, bilo je propisano : da se vodoprivrednom delatnošću, u smislu ovog zakona, smatra uređenje voda i vodotoka, zaštita od štetnog dejstva voda, zaštita voda od zagađivanja i obezbeđivanje vode za korišćenje (član 3.); da je vodoprivredna osnova dugoročni plan za održavanje i razvoj vodnog režima na teritoriji Republike Srbije, na jednom ili više vodnih područja ili delu vodnog područja, da vodoprivredna osnova sadrži, naročito , postojeće stanje vodnog režima i vodoprivrednih objekata na određenom području, uslove za održavanje i razvoj vodnog režima kojima se obezbeđuju najpovoljnija i najcelishodnija tehnička, ekonomska i ekološka rešenja za jedinstveno upravljanje vodama, zaštitu od štetnog dejstva voda, zaštitu voda i kori šćenje voda (član 9. st. 1. i 2.); da vodoprivrednu osnovu vodnog područja i dela vodnog područja priprema javno vodoprivredno preduzeće (član 10. stav 4.); da vodoprivredni bilans za vodno područje i njegove delove i plan za upravljanje vodnim režimom za vodno područje priprema javno vodoprivredno preduzeće (član 13. stav 3. ); da se sredstva za finansiranje vodoprivredne delatnosti iz člana 82. ovog zakona obezbeđuju iz naknade za korišćenje voda, naknade za zaštitu voda, naknade za odvodnjavanje, naknade za navodnjavanje, naknade za izvađeni materijal iz vodotoka i naknade za korišćenje vodoprivrednih objekata i za vršenje drugih usluga, kao i iz sredstava budžeta Republike Srbije za finansiranje poslova od opšteg interesa, da se naknada za korišćenje voda plaća za korišćenje površinskih, podzem nih i mineralnih voda, da su sredstva od naknade za odvodnjavanje, naknade za navodnjavanje i naknade za korišćenje vodoprivrednih objekata i za vršenje drugih usluga, prihod javnog vodoprivrednog preduzeća (član 99. st. 1. do 3.).

Odlukom o osnivanju javnog preduzeća za gazdovanje vodama na teritoriji AP Vojvodina („Službeni list AP Vojvodina“, broj 7/02) je predviđeno; da se osniva javno preduzeća za gazdovanje vodama na teritoriji AP Vojvodina (član 1. stav 1.); da je cilj osnivanja i poslovanja JVP „ Vode Vojvodine“ trajno, stručno i efikasno izvršavanje poslova u upravljanju vodama, tako da se omogući fizičkim i pravnim licima da pod jednakim uslovima koriste vodu iz vodotoka i vodoprivrednih objekata kojima preduzeće upravlja, kao i jedinstveno planiranje održavanje, razvoja i unapređenja delatnosti kojim se obezbeđuje tehničko-tehnološko i ekonomsko jedinstvo sistema upravljanja vodama Pokrajine (član 3.); da su poslovi koje JVP „Vode Vojvodine“ obavlja u okviru delatnosti, pored ostalog, i održavanje i razvoj sistema za odvodnjavanje, odvođenje suvišnih voda i organizacija i sprovođenje odbrane od unutrašnjih voda, prihvatanje i sprovođenje iskorišćenih voda i izrada odgovarajućih pl anova i programa (član 4. stav 2. alineja 11.); da JVP „Vode Vojvodine“ može ugovorom da poveri izvršavanje poslova i zadataka iz svoje delatnosti drugom pravnom ili fizičkom licu (član 6.); da je JVP „Vode Vojvodine“ odgovorno za obavljanje delatnosti u skladu sa stanjem postojećih vodoprivrednih objekata, stepenom njihove izgrađenosti i visinom sredstava kojima za te namene raspolaže (član 9.); da je, ako JVP „Vode Vojvodine“ zbog nedostatka sredstava nije u mogućnosti da kvalitetno i uredno izvršava poslove, stara se o čuvanju, redovnom održavanju, korišćenju i funkcionisanju vodoprivrednih objekata, dužno da o tome blagovremeno obavesti osnivača , a u navedenom slučaju osnivač preduzima mere, u skladu sa zakonom, kojima stvara uslove za nesmetano funkcionisanje JVP „ Vode Vojvodine“ (član 10.); da JVP „Vode Vojvodine“ donosi višegodišnje planove razvoja i godišnje programe rada, te predlaže program obavljanja poslova od opšteg interes a utvrđenih Zakonom o vodama na teritoriji Pokrajine (član 12. st. 1. i 2.); da je naknada za odvodnjavanje prihod JVP „Vode Vojvodine“ i koristi se za plansko održavanje, funkcionisanje i razvoj sistema za odvodnjavanje, odvođenje suvišnih voda i organizaciju i sprvođenje odbrane od unutrašnjih voda na planskom vodoprivrednom području, organizaciju stručno naučnog rada na praćenju i unapređenju vodnog režima, vođenje dokumentacije o vodama i odvođenje suvišnih voda preko OKM hs IDTD, kao i da je JVP „Vode Vojvodine“ u postupku donošenja planova upozna nadležne organe opština na planskom vodoprivrednom području o planovima gazdovanja vodama i o visine naknade za odvodnjavanje (član 15.).

5. Ocenjujući osnovanost navoda ustavne žalbe sa stanovišta povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom predmetu konstatuje da je zadatak Ustavnog suda da u postupku po ustavnoj žalbi ispita da li je u konkretnom postupku od strane redovnih sudova primena procesnog, odnosno materijalnog prava bila proizvoljna ili diskriminaciona u odnosu na podnosioca ustavne žalbe, čime bi ukazala na očiglednu nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a time i na povredu prava na pravično suđenje.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da su , u konkretnom slučaju, postupajući sudovi dali ustavnopravno prihvatljive razloge zašto je, po njihovoj oceni, osnovan postavljeni tužbeni z ahtev za naknadu štete, kao i da su redovni sudovi u svojim odlukama dali logično i uverljivo obrazloženje, koje ni u jednom delu ne izgleda proizvoljno ili neprihvatljivo.

Naime, iz odred aba Zakona o vodama i Odluke o osnivanju javnog preduzeća za gazdovanje vodama na teritoriji AP Vojvodina proizlazi da je JVP „Vode Vojvodine“ (u daljem tekstu: JVP) osnovano da bi obavlja lo poslove vodoprivredne delatnosti, pored ostalo g, i poslove održavanja i razvoja sistema za odvod njavanje i odvođenje suvišnih voda. U vezi sa tim JVP je dužno da priprema vodoprivrednu osnovu i vodoprivredni bilans za vodno područje, odnosno da donosi višegodišnje planove razvoja i godišnje programe rada, te predlaže program obavljanja p oslova od opšteg interesa utvrđenih Zakonom o vodama na teritoriji Pokrajine. Ukoliko JVP zbog nedostatka sredstava nije u mogućnosti da kvalitetno i uredno izvršava p oslove vodoprivredne delatnosti , dužno je da o tome blagovremeno obavesti osnivača, a u navedenom slučaju osnivač pred uzima mere kojima stvara uslove za nesmetano funkcionisanje navedenog preduzeća. Pri tom je nakn ada za odvodnjavanje prihod JVP i koristi se za plansko održavanje, funkcionisanje i razvoj sistema za odvodnjavanje, odvođenje suvišnih voda i organizaciju i spr ovođenje odbrane od unutrašnjih voda na planskom vodoprivrednom području, organizaciju stručno g naučnog rada na praćenju i unapređenju vodnog režima, vođenje dokumentacije o vodama i odvođenje suvišnih voda. Naknada za odvodnjavanje , po logici stvari, predstavlja protivvrednost koju korisnici tih usluga plaćaju davaocu usluga.

Ustavni sud je konstatovao da je u predmetnom parničnom postupku utvrđeno sledeće: prvo, da je tužilac pretrpeo štetu na svojim nepokretnostima - poljoprivrednom zemljištu zbog viška vode koji se zadržavao površinski, do čega je došlo usled većih padavina ; drugo, da na području na kome se nalazi poljoprivredno zemljište tužioca na kojem je nastala šteta nema izgrađenih kanala za odvodnjavanje; treće, da podnosilac ustavne žalbe kroz programe poslovanja nije predvideo izgradnju sistema za odvodnjavanje, niti na neki drugi način inicirao rešenje problema suvišnih voda na navedenom području ; četvrto, da je tužilac platio podnosiocu ustavna žalbe vodoprivrednu naknadu za period kada je nastala šteta.

Imajući u vidi navedeno, odnosno da je, u konkretnom slučaju , tužilac pretrpeo š tetu na poljoprivrednom zemljištu upravo zbog činjenice da na tom području nema izgrađenih kanala za odvodnjavanje , sledi da podnosilac ustavne žalbe, na području na kome je nastala šteta, nije vršio poslove oko uspostavljanja i razvoja sistema kojima se obezbeđuju najpovoljnija i najcelishodnija tehnička, ekonomska i ekološka rešenja za odvodnjavanje i odvođenje suvišnih voda . Zbog toga, U stavni sud smatra da je na strani podnosioca ustavne žalbe odgovornost za štetu koja je nastala usled zadržavanja viška vode na predmetnim nepokretnostima.

Pored toga, Ustavni sud ukazuje da činjenica da je, saglasno odredbi člana 9. navedene Odluke o osnivanju javnog preduzeća , podnosilac odgovoran za obavljanje delatnosti u skladu sa stanjem postojećih vodoprivrednih objekata, stepenom njihove izgrađenosti i visinom sredstava kojima za te namene raspolaže , ne znači da je podnosilac time oslobođen obaveza koje su utvrđene Zakonom o vodama i tom odlukom.

U pogledu navoda podnosioca ustavne žalbe da drugostepeni sud nije cenio činjenice i pravne propise na koje je podnosilac ukazao u žalbi, Ustavni sud ukazuje da s aglasno ustaljenoj praksi ovog suda i Evropskog suda za ljudska prava u ostvarenju prava na pravično suđenje, postoji obaveza sudova da, između ostalog, obrazlože svoje presude. Ova obaveza, međutim, ne može biti shvaćena kao obaveza da se u presudi iznesu svi detalji i daju odgovori na sva postavljena pitanja i iznesene argumente. Sudovi imaju određenu diskrecionu ocenu u vezi sa tim koje će argumente i dokaze prihvatiti u konkretnom predmetu, ali, istovremeno, imaju obavezu da obrazlože svoju odluku tako što će navesti jasne i razumljive razloge na kojima su tu odluku zasnovali. Svrha obaveze da sudska odluka bude obrazložena jeste da pokaže da je strankama u postupku omogućeno da na ravnopravan i pravičan način budu saslušane u postupku pred sudom, kao i da daje strani u postupku mogućnost da je osporava pred sudom više instance. Nepostojanje obrazloženja može prouzrokovati teškoće prilikom pristupa sudu, ukoliko sprečava efikasno korišćenje žalbenog postupka ili postupka po vanrednom pravnom leku. Međutim, ovaj princip ne zahteva da se sudovi detaljno osvrnu na svaki argument stranaka u postupku, nego samo na argumente koje sud smatra relevantnim. Sud mora da uzme u obzir argumente stranaka u postupku, ali oni ne moraju svi biti izneseni u obrazloženju presude.

Zbog svega navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US ), u ovom delu ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu .

6. Ispitujući postojanje pretpostavki za postupanje po delu ustavne žalb e kojim se ističe povreda prava na suđenje u razumnom roku u postu pku koji je vođen povodom žalbe koju je protiv prvostepene presude izjavio podnosilac ustavne žalbe, Ustavni sud konstatuje da se blagovremenost naknadnog podneska u kome se ističe novi zahtev o k ome Ustavni sud treba da odluči vezuje za datum predaje tog podneska Ustavnom sudu .

Kako je pravo na suđenje u razumnom roku istaknuto podneskom od 5. marta 2010. godine, a osporena drugostepena presuda protiv koje nije bila dozvoljena revizija , prema navodima iz ustavne žalbe, dostavljena je podnosiocu ustavne žalbe 6. januara 2010. godine , Ustavni sud je , u odnosu na trajanje ovog postupka, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 2) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu kao neblagovremenu.

7. Polazeći od t oga da se navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog ustavnog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju, a imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da se podnosilac samo formalno poziva na povredu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, a da pri tome ne navodi ustavnopravne razloge koji se mogu dovesti u vezu sa sadržinom navedene ustavne odredbe . Stoga je, Ustavni sud u tom delu , saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

8. Na osnovu izloženog, Ustavni sud je, saglasno odredbama člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti ustavne žalbe protiv presude u privrednom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti