Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku za naknadu štete koji je trajao preko 12 godina. Sud je konstatovao sporost i neefikasnost sudova, naročito zbog višestrukih ukidanja prvostepenih presuda.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Ljubinke Petković i Dragoljuba Genića, oboje iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 18. aprila 2013 . godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Ljubinke Petković i Dragoljuba Genića i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu P . 5180/98 ( kasnije predmet P. 10721/03) povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosilaca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od po 1200 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

O b r a z l o ž e nj e

1. Ljubinka Petković i Dragoljub Genić , oboje iz Beograda , su 14 . marta 2011. godine, preko punomoćnika Tatjane Jovanović, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu podneli ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , u postupku koji se vodio pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu P. 5180/98, a kasnije P. 10721/03.

Podnosioci ustavne žalbe su nave li da osporen i parnični postupak traje od 7. avgusta 1998. godine, kada su podneli tužbu radi naknade štete pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu, te da i posle dva ponovna prvost epena postupka, još uvek nije okončan, već je četiri i po godine u fazi žalbenog postupka. Podnosioci ističu da im je zbog neopravdano dugog trajanja postupka povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Predlažu da Ustavni sud utvrdi povredu označenog prava i traže naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredbom člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', br. 109/07 , 99/11 i 18/13 - US ) propisano je da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u skladu sa odredbama člana 72. stav 3. Poslovnika o radu Ustavnog suda (''Službeni glasnik RS'', br. 24/08, 27/08 i 76/11 ), zahtevao od Prvog osnovnog suda u Beogradu dostavljanje spisa predmeta P. 4237/11 ( ranije predmet P. 10721/03 Prvog opštinskog suda u Beogradu) i nakon izvršenog uvida u spise predmeta, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje ove ustavnosudske stvari:

Podnosioci ustavne žalbe, u svojstvu tužilaca, podneli su tužbu 7. avgusta 1998. go dine Prvom opštinskom sudu u Beogradu (u daljem tekstu: Opštinski sud) protiv tužene Kompanije "Dunav osiguranje" AD - Zelena karta iz Beograda, radi naknade materijalne i nematerijalne štete koju su pretrpeli u saobraćajnoj nezgodi koju je prouzrokovao A.K, a protiv koga se pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu vodi krivični postupak. Predmet je zaveden pod brojem P. 5180/98. Tužioci su proširili tužbu i na tužene D.D. za osiguranje "Kopaonik" - Sektor Međunarodna karta osiguranja iz Beograda, DDOR NOVI SAD - Sektor Međunarodna karta osiguranja iz Novog Sada i Udruženje osiguravajućih organizacija Jugoslavije - Garantni fond iz Beograda.

Do zaključenja glavne rasprave 10. septembra 2001. godine Opštinski sud je od zakazanih 14 ročišta za glavnu raspravu održao osam ročišta, na kojim a je odredio sprovođenje medicinskog i saobraćajno-maši nskog veštačenja, saslušao Lj.P. u svojstvu parnične stranke, te veštaka povodom nalaza o uzroku saobraćajne nezgode i visine štete, kao i jednog svedoka. Preostalih šest ročišta nije održano zbog sprečenosti postupajućeg sudije, proglašenog ratnog stanja i neuredne dostave za tužene.

Presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 5180/98 od 10. septembra 2001. godine delimično je usvojen tužbeni zahtev tužilaca i konstatovano da je tužba povučena u odnosu na tuženog AD za osiguranje "Kopaonik" iz Beograda.

Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž.1983/2002 od 7. marta 2002. godine ukinuta je presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 5180/98 od 10. septembra 2001. godine u stavovima jedan, dva i četiri i predmet vraćen na ponovno suđenje.

U ponovnom prvostepenom postupku predmet je zaveden pod novim brojem P. 2446/02, te je Opštinski sud nakon održana tri ročišta za glavnu raspravu (od šest zakazanih), posle saslušanja tužilje Lj.P, zaključio glavnu raspravu.

Presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 2446/02 od 4. februara 200 3. godine delimično je usvojen tužbeni zahtev tužilaca. Žalbe su izjavili tuženi Udruženje osiguravajućih organizacija Jugoslavije - Garantni fond iz Beograda i tužioci. Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 6334/03 od 7. jula 2003. godine prvostepenom sudu su vraćeni spisi predmeta P. 2446/02 radi dopune postupka , jer je četvrtotuženi izjavio žalbu bez podnetog punomoćja, a novim rešenjem Gž. 9711/03 od 15. oktobra 2003. godine ponovo su vraćeni spisi prvostpenom sudu radi dopune postupka - da žalbu četvrtotuženog uruči tužiocima. Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 13083/03 od 17. decembra 2003. godine ukinuta je prvostepena presuda u stavu prvom, drugom, trećem i petom izreke, i u tom delu se predmet vraćen na ponovno suđenje. Prvostepena presuda je postala prav nosnažna u delu kojim je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje Lj.P. kojim je tražila da sud obaveže tužene da joj solidarno plate na ime naknade nematerijalne štete za umanjenje opšte životne aktivnosti preko dosuđenog iznosa od 15.000,00 do traženog iznosa od 60.000,00 dinara, na ime pretrpljenih fizičkih bolova preko dosuđenog iznosa od 12.000,00 dinara do traženih 30.000,00 dinara i na ime pretrpljenog straha preko dosuđenog iznosa od 8.000,00 dinara do traženog iznosa od 20.000,00 dinara. Takođe, prvostepena presuda je postala pravnosnažna i u odbijajućem delu tužbenog zahteva kojim su tužioci tražili da se, pored Udruženja osiguravajućih organizacija Jugoslavije - Garantni fond iz Beograda, obavežu solidarno i druga dva tužena, da tužilji Lj.P. plate na ime umanjene opšte životne sposobnosti, pretrpljenih bolova i straha određene iznose sa zakonskom zateznom kamatom i odbijen tužbeni zahtev da tužiocu D.G. na ime naknade štete na vozilu plate iznos od 136.087,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 23. okotbra 2010. godine.

U trećem ponovom provstepenom postupku predmet je zaveden pod brojem P. 10721/03 i Opštinski sud je nakon sedam održanih ročišta za glavnu raspravu, od zakazanih 12 ročišta, na kojim a je sprovedeno dopunsko saobraćajno-mašinsko veštačenje i saslušana tužilja, za ključio glavnu raspravu 13. jula 2006. godine. Pet ročišta nije održa no zbog nedostatka dokaza da su trećetuženom DDOR "Novi Sad" uredno uručivani pozivi i zbog nestanka struje u sudu.

Presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 10721/03 od 13. jula 2006. godine utvrđeno je da je tužba povučena u odnosu na tuženog AD za osiguranje Kopaonik iz Beograda, te u drugom stavu izreke delimično usvojen tužbeni zahtev tužilje pa je obavezan trećetuženi Udruženje osiguravajućih organizacija SCG - Garantni fond iz Beograda da joj na ime naknade nematerijalne štete isplati: zbog umanj enja opšte životne sposobnosti od 5% iznos od 150.000,00 dinara, zbog pretrpljenih fizičkih bolova iznos od 100.000,00 dinara, zbog pretrpljenog straha iznos od 80.000,00 dinara, sa zakon skom zateznom kamatom počev od 13. jula 2006. godine pa do isplate, kao i da joj na ime naknade materijalne štete zbog uništenih naočara za vid isplati iznos od 2.358,00 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom počev od 11. aprila 2000. godine. U trećem stavu izreke ove presude delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca i obavezan tuženi Udruženje osiguravajućih organizacija SCG - Garantni fond iz Beograda da mu na ime naknade materijalne štete, a zbog oštećenja automobila isplati iznos od 189.382,00 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom počev od 19. juna 2006. godine, a u četvrtom stavu izreke odbijen je tužbeni zahtev tužilje kojim je traženo da sud obaveže tužene da joj solidarno plate na ime naknade nematerijalne štete od dosuđenih do traženih iznosa, za svaki vid štete iz stava dva izreke. U petom stavu izreke presude obevezan je trećetuženi Udruženje osiguravajućih organizacija SCG - Garantni fond iz Beograda da tužiocima solidarno naknadi troškove parničnog postupka. Protiv navedene pres ude žalbu je izjavio trećetuženi 12. oktobra 2006. godine.

Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 15880/06 od 25. decembra 2008. godine spisi predmeta su vraćeni prvostepenom sudu radi dopune postupka - jer prema stanju u spisima nema dokaza da je presuda dostavljena prvotuženom Kompaniji "Dunav osiguranje" AD - Zelena karta iz Beograda. Opštinski sud je spise pr imio 5. februara 2009. godine i izdao dostavnu naredbu za uručenje presude prvotuženom 10. februara iste godine, a pres uda je prvotuženom dostavljena 13. jula 2009. godine.

Apelacioni sud u Beogradu je presudom Gž. 5418/10 od 17. februara 2011. godine preinačio presudu Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 10721/03 od 13. jula 2006. godine u delu stava drugog izreke koji se odnosi na obavezu isplate nematerij alne štete tužilji Lj.P, utoliko što se obavezuje tuženi Udruženje osiguravajućih organizacija SCG - Garantni fond iz Beograda da na ime nematerijalne štete iplati tužilji , i to: na ime umanj enja opšteživotne sposobnosti od 5% iznos od 120.000,00 dinara; zbog pretrpljenih fizičkih bolova iznos od 60.000,00 dinara i zbog pretrpljenog straha iznos od 60.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 13. jula 2006. godine pa do konačne isplate , dok se preostali zahtev za iznose bliže označene u izreci odbija kao neosnovan. Ova presuda je uručena punomoćniku tužilaca, ovde podnosilaca ustavne žalbe , 16. marta 2011. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ukazuje ustavnom žalbom, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku (" Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja predmetnog parničnog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku ( član 10.).

Zakonom o parničnom postupku („ Službeni glasnik RS “ br.125/04 i 111/09) koji se, saglasno članu 506. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11), primenjuje na predmetni parnični postupak, propisano je: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova ( član 10.) .

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta navedene odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da je period za ocenu razumnosti dužine trajanja sudskog postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka i traje do njegovog okončanja, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u ovom konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir celokupan period trajanja predmetnog parničnog postupka.

Parnični postupak povodom koga je podneta ustavna žalba trajao je 12 godina, sedam meseci i devet dana .

Navedeno trajanje postupka samo po sebi ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Stoga, Ustavni sud ocenjuje da, iako je razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca, kao što su složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj spornog prava za podnosioca, trajanje parničnog postupka u ovom sporu preko 12 godina ne može biti opravdano ni jednim od prethodno navedenih činilaca koji mogu opredeljujuće uticati na njegovu dužinu.

Ustavni sud je ocenio da je u ovom predmetu bilo relativno složenih činjeničnih i pravnih pitanja koja su zahtevala obimniji dokazni postupak, posebno u pogledu izvođenja dokaza veštačenjem, ali da to ne može biti opravdanje za trajanje postupka preko 12 godina.

Takođe, nema nikave sumnje da je ažurno i propisno postupanje suda u cilju brzog i efikasnog razrešenja spornih pitanja, bilo od velike važnosti i materijalnog značaja za podnosioce ustavne žalbe.

Ustavni sud je ocenio da na strani podnosilaca nema doprinosa dužini trajanja osporenog sudskog postupka.

Po oceni Ustavnog suda, sporo i nedolotvorno postupanje nadležnih sudova isključivi je razlog neopravdano i nerazumno dugog trajanja ovog parničnog postupka,koji je tek posle 12 godina i sedam meseci okončan. Ovakvu ocenu Ustavni sud zasniva na činjenici da su drugostepni sudovi u tri navrata vraćali spise prvostpenom sudu radi otklanjanja procesnih nedostataka, kao i dva puta ukidali presude Prvog opštinskog suda u Beogradu i predmet vraćali na ponovni postupak, čime je trajanje postupka značajno produženo. Međutim, trajanju žalbenog postupka, trećeg po redu , od četiri godine i pet meseci, prevashodno je doprinelo postupanje Okružnog sud a u Beogradu koji je tek posle dve godine i dva meseca doneo rešenje kojim vraća spise prvostpenom sudu radi dopune postupka , a zatim nakon još mesec i po , zaista, i vratio spise. Prvostepenom sudu je trebalo još pet meseci da izvrši dostavu presude prvotuženom. Po uspostavljanju nadležnosti Apelacionog suda u Beogradu u 2010. godini, postupa k po žalbi je okončan za jednu godinu i mesec i po , što sve govori o nedovoljnoj aktivnosti sudova i u prilog je oceni o nepreduzimanju procesnih mera da se postupak okonča u razumnom roku. Pritom, Ustavni sud je imao u vidu i stav Evropskog suda za ljudska prava po kome činjenica da se više puta nalaže razmatranje jednog predmeta pred sudom niže instance, sama po sebi, može otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (videti presudu ''Pavlyulynets protiv Ukrajine'' od 6. septembra 2005. godine).

Iz svega navedenog, Ustavni sud je ocenio da je podnosiocima ustavne žalbe u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 5180/98, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u tački 1. izreke .

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosila ca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete, pojedinačno svakom podosiocu, u iznosu od po 1200 evra , u dinarskoj protiv vrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave .

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju su pretrpe li podnosi oci ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za utvrđivanje visine naknade štete , a posebno dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka i predmet spora . Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznosi predstavlja ju pravičnu i adekvatnu naknadu za povredu prava koju su podnosi oci ustavne žalbe pretrpeli isključivo zbog neažurnog postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu svoju postojeću praksu, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom licu pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1 . tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti