Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje zbog troškova
Kratak pregled
Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući da je povređeno pravo na pravično suđenje. Nepravedno je obavezati privatnog tužioca na plaćanje troškova postupka kada je tužba odbijena zbog dekriminalizacije krivičnog dela, a ne zbog neosnovanosti tužbe.
Tekst originalne odluke
Republika SrbijaUSTAVNI SUD
Už-11414/2013
29.09.2016.
Beograd
Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Miodraga Nadaškića iz Smedereva, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 29. septembra 2016. godine, doneo je
O D L U K U
1. Usvaja se ustavna žalba Miodraga Nadaškića i utvrđuje da je presudom Apelacionog suda u Beogradu Kž1. 5583/13 od 17. oktobra 2013. godine povređeno pravo podnosioca na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.
2. Poništava se presuda Apelacionog suda u Beogradu Kž1. 5583/13 od 17. oktobra 2013. godine i određuje da isti sud ponovo odluči o žalbi privatnog tužioca Miodraga Nadaškića izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Smederevu K. 3359/10 od 27. februara 2013. godine, u delu koji se odnosi na troškove krivičnog postupka.
O b r a z l o ž e nj e
1. Miodrag Nadaškić iz Smedereva podne o je Ustavnom sudu, 26. decembra 201 3. godine, ustavn u žalb u protiv presude Apelacionog suda u Beogradu označene u izreci, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenih članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.
Ustavnom žalbom se osporava drugostepena sudska odluka kojom je odbijena kao neosnovana žalba privatnog tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, te je isti pravnosnažno obavezan da nadoknadi troškove krivičnog postupka okrivljenoj prema kojoj je, zbog okolnosti koja isključuje krivično gonjenje (dekriminalizacija krivičnog dela klevete), odbijena privatna krivična tužba podnosioca ustavne žalbe kojom joj je stavljeno na teret izvršenje tog krivičnog dela, s obzirom na to da je u toku predmetnog krivičnog postupka Zakonom o izmenama i dopunama Krivičnog zakonika brisan član 171. Krivičnog zakonika.
U ustavnoj žalbi je navedeno da je privatni tužilac podneo privatnu krivičnu tužbu za krivično delo klevete skoro tri godine pre nego što je izmenama Krivičnog zakonika brisana odredba člana 171. tog zakonika, te kako privatni tužilac nije mogao znati da će krivično delo klevete biti brisano iz zakona (dekriminalizovano), to bi troškovi krivičnog postupka koje je imao okrivljeni trebalo da padnu na teret budžetskih sredstava imajući u vidu da ih on nije skrivio, jer da sud nije odugovlačio postupak isti je mogao da se okonča pre dekriminalizacije krivičnog dela klevete.
2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. U sprovedenom postupku, Ustavni sud je, iz navoda ustavne žalbe i dostavljene dokumentacije, utvrdio da je osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu potvrđena ožalbena prvostepena presuda Osnovnog suda u Smederevu K. 3359/10 od 27. februara 2013. godine, kojom je odbijena privatna krivična tužba podnosioca ustavne žalbe kojom je okrivljenoj S. T. bilo stavljeno na teret izvršenje krivičnog dela klevete, s obzirom na to da je Zakonom o izmenama i dopunama Krivičnog zakonika („Službeni glasnik RS“, broj 121/12) brisan član 171. Krivičnog zakonika („Službeni glasnik RS“, broj 85/05 i dr), čime je izvršena dekriminalizacija krivičnog dela klevete. Odlučujući o troškovima krivičnog postupka, prvostepeni sud je, primenom odredbe člana 197. stav 3. Zakonika o krivičnom postupku ("Službeni list SRJ", br. 70/01 i 68/02 i "Službeni glasnik RS", br. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09, 76/10) , obavezao privatnog tužioca, ovde podnosioca, na plaćanje troškova krivičnog postupka okrivljenoj u iznosu od 119.250,00 dinara, dok ga je u pogledu istaknutog imovinsko-pravnog zahteva uputio na parnicu. Podnosilac – privatni tužilac je protiv te presude izjavio žalbu samo u pogledu odluke (rešenja) o troškovima postupka, tražeći da se ista preinači tako što će troškovi okrivljene pasti na teret budžetskih sredstava suda.
4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju se povredu podnosilac poziva , utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.
Odredbama člana 197. Zakonika o krivičnom postupku ("Službeni list SRJ", br. 70/01 i 68/02 i "Službeni glasnik RS", br. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09 i 76/10) (u daljem tekstu: ZKP), koji je važio u vreme donošenja osporenih rešenja, bilo je propisano: da kad se obustavi krivični postupak ili kad se donese presuda kojom se okrivljeni oslobađa od optužbe ili kojom se optužba odbija, izreći će se u rešenju, odnosno presudi da troškovi krivičnog postupka iz člana 193. stav 2. tač 1) do 6 ) ovog zakonika, kao i nužni izdaci okrivljenog i nužni izdaci i nagrada branioca, padaju na teret budžetskih sredstava, osim u slučajevima određenim u sledećim stavovima (stav 1.); da je p rivatni tužilac dužan da naknadi troškove krivičnog postupka iz člana 193. stav 2. tač. 1) do 6 ) i tačka 8) ovog zakonika, nužne izdatke okrivljenog, kao i nužne izdatke i nagradu njegovog branioca, ako je postupak završen presudom kojom se okrivljeni oslobađa od optužbe ili presudom kojom se optužba odbija ili rešenjem o obustavi postupka, osim ako je postupak obustavljen, odnosno ako je donesena presuda kojom se optužba odbija zbog smrti okrivljenog ili zbog toga što je nastupila zastarelost krivičnog gonjenja usled odugovlačenja postupka koje se ne može pripisati u krivicu privatnog tužioca , a ako je postupak obustavljen usled odustanka od tužbe, okrivljeni i privatni tužilac mogu se poravnati u pogledu njihovih međusobnih troškova (stav 3.) .
Odredbama člana 193. stav 2. ZKP bilo je propisano da troškovi krivičnog postupka obuhvataju: troškove za svedoke, veštake, tumače i stručna lica i troškove uviđaja (tačka 1.); troškove prevoza okrivljenog (tačka 2.); izdatke za dovođenje okrivljenog (tačka 3.) ; putne troškove službenih lica (tačka 4.) ; troškove lečenja okrivljenog za vreme dok se nalazi u pritvoru, kao i troškove porođaja, osim troškova koji se naplaćuju iz fonda za zdravstveno osiguranje (tačka 5.) ; troškove tehničkog pregleda vozila, medicinskih i bioloških analiza i prevoza leša do mesta obdukcije (tačka 6.) ; nagradu i nužne izdatke branioca, nužne izdatke privatnog tužioca i oštećenog kao tužioca i njihovih zakonskih zastupnika, kao i nagradu i nužne izdatke njihovih punomoćnika (tačka 7.) ; nužne izdatke oštećenog i njegovog zakonskog zastupnika, kao i nagradu i nužne izdatke njegovog punomoćnika (tačka 8.).
5. Po oceni Ustavnog suda, podnosilac ustavne žalbe povredu prava na pravično suđenje argumentuje pogrešnom primenom merodavnog prava, i to pogrešnom primenom odredbe člana 197. stav 3. Zakonika o krivičnom postupku, kojom je bilo propisano da je privatni tužilac dužan da naknadi taksativno navedene troškove krivičnog postupka (na čije plaćanje je obavezan podnosilac ustavne žalbe kao privatni tužilac), ako je postupak, između ostalog, završen presudom kojom se optužba odbija (kao u konkretnom slučaju), ali da se to ne odnosi na procesne situacije u kojima je do odbijanja optužbe došlo zbog smrti okrivljenog ili zbog toga što je nastupila zastarelost krivičnog gonjenja usled odugovlačenja postupka koje se ne može pripisati u krivicu privatnog tužioca. Podnosilac smatra da razlog koji je doveo do odbijanja njegove privatne tužbe – odnosno dekriminalizacija krivičnog dela koje je okrivljenoj bilo stavljeno na teret, nije razlog na koji je privatni tužilac mogao uticati niti ga je mogao skriviti, te da stoga nije pravično da on kao privatni tužilac bude obavezan da okrivljenoj isplati troškove krivičnog postupka.
Ustavni sud najpre ukazuje da se, polazeći od ustaljene prakse Ustavnog suda, a imajući u vidu utvrđenu sadržinu prava na pravično suđenje, ovo pravo u krivičnom postupku jemči pre svega okrivljenom licu, pošto se u tom postupku odlučuje o osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, odnosno o optužbama koje se nekom licu stavljaju na teret.
Podnosilac ustavne žalbe je lice koje je u krivičnom postupku imalo svojstvo privatnog tužioca, a osporava odluku suda kojom je pravnosnažno obavezan na plaćanje troškova postupka protivnoj strani. S obzirom na to da je osporenom sudskom odlukom odlučivano o novčanim (materijalnim) obavezama (videti: Evropski sud za ljudska prava, Robins protiv Ujedinjenog kraljevstva, 18/1996/737/9369, odluka od 23. septembra 1997 . godine, § 29.), Ustavni sud nalazi da obavezanom licu može biti povređeno pravo iz člana 32. stav 1. Ustava, te je stoga, izuzetno, u konkretnom slučaju priznao aktivnu legitimaciju podnosiocu ustavne žalbe i ocenio da su ispunjene procesne pretpostavke za meritorno odlučivanje o podnetoj ustanoj žalbi.
6. Razmatrajući navode ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje koju podnosilac obrazlaže pogrešnom primenom merodavnog prava, Ustavni sud je utvrdio da je osporenom presudom - rešenjem o troškovima krivičnog postupka, podnosilac ustavne žalbe, u svojstvu privatnog tužioca, obavezan da snosi celokupne troškove krivičnog postupka koji je okončan presudom kojom se privatna tužba odbija, pa tako i troškove koje je imala okrivljena, iz razloga što delo koje je bilo predmet optužbe više nije krivično delo, s obzirom na to da je u toku krivičnog postupka izmenama Krivičnog zakonika brisana odredba člana 171. kojom je, u vreme podnošenja privatne krivične tužbe, bilo predviđeno krivično delo klevete.
Ustavni sud, najpre, ukazuje na to da iz citiranih zakonskih odredaba člana 197. ZKP proizlazi da konačna odluka o obavezi naknade troškova krivičnog postupka prvenstveno zavisi od ishoda krivičnog postupka u pogledu glavne stvari – odnosno uspeha ovlašćenog tužioca da opravda pokretanje i vođenje sudskog postupka dokazivanjem da su se u radnjama ili propuštanjima okrivljenog lica stekla obeležja krivičnog dela koje mu/joj je stavljeno na teret. Takođe, Ustavni sud konstatuje da zakonske odredbe ne sadrže posebno rešenje u slučaju da je ishod krivičnog postupka posledica izmena Krivičnog zakonika, odnosno dekriminalizacije određenih krivičnih dela. U tom smislu, Ustavni sud zaključuje da u konkretnom slučaju ne može biti reči o pogrešnoj primeni procesnog prava. Međutim, kako Ustavni sud u postupku po ustavnoj žalbi ispituje postojanje povreda Ustavom zajemčenih prava, to je zadatak Ustavnog suda da ispita da li je, s obzirom na okolnosti konkretnog slučaja, odluka o obavezivanju podnosioca ustavne žalbe da kao privatni tužilac snosi celokupne troškove postupka bila pravična sa stanovišta garancija prava na pravično suđenje.
Ustavni sud smatra da podnosilac opravdano ukazuje na to da je osporena sudska odluka nepravična, s obzirom na to da je privatni tužilac obavezan na plaćanje svih troškova krivičnog postupka, iako presuda kojom se privatna tužba odbija nije bila rezultat neuspeha privatnog tužioca da dokaže krivicu okrivljene za izvršenje dela klevete koje je u vreme podnošenja optužnog akta bilo propisano kao krivično delo, niti je pak on skrivio nastanak troškova koje je imala okrivljena, nepostupanjem u skladu sa svojim procesnim dužnostima.
Polazeći od navedenog, a imajući u vidu da iz osporene presude proizlazi da je protivno standardima pravičnosti Apelacioni sud u Beogradu privatnog tužioca obavezao da, pored svojih troškova krivičnog postupka, snosi i troškove postupka okrivljene u specifičnoj pravnoj situaciji – odbijanja optužbe usled toga što je u toku sudskog postupka izmenama Krivičnog zakonika dekriminalizovano krivično delo klevete, Ustavni sud je ocenio da je odlukom o troškovima postupka u osporenoj presudi povređeno pravo podnosioca na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud u tom delu ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 - Odluka US, 40/15 - dr. zakon i 103/15), i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.
7. Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, ocenio da se štetne posledice konstatovane povrede prava mogu otkloniti jedino poništajem presude Apelacionog suda u Beogradu Kž1. 5583/13 od 17. oktobra 2013. godine i određivanjem da isti sud ponovo odluči o žalbi punomoćnika privatnog tužioca Miodraga Nadaškića izjavljenoj protiv rešenja Osnovnog suda u Smederevu K. 3359/10 od 27. februara 2013. godine , u delu koji se odnosi na troškove krivičnog postupka.
8. Ispitujući ispunjenost materijalnopravnih pretpostavki za odlučivanje o istaknutoj povredi prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je utvrdio da ustavna žalba ne sadrži relevantne ni ustavnopravno prihvatljive razloge kojima se argumentovano ukazuje na povredu označenog prava u krivičnom postupku u kojem je podnosilac imao svojstvo privatnog tužioca, već da podnosilac, nezadovoljan isključivo odlukom o troškovima krivičnog postupka, samo uzgredno ukazuje na povredu prava na suđenje u razumnom roku, navodeći da je postupak neopravdano dugo trajao, što je uslovilo da zbog izmena materijalnog krivičnog zakona i izvršene dekriminalizacije dela klevete, dođe do odbijanja njegove privatne tužbe koju je podneo dve i po godine pre navedene izmene propisa.
Imajući u vidu izrečeno Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u odnosu na istaknutu povredu prava na suđenje u razumnom roku, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke, jer u tom delu nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i meritorno odlučivanje.
9. Na osnovu iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.
PREDSEDNIK VEĆA
Vesna Ilić Prelić