Povreda prava na suđenje u razumnom roku u desetogodišnjem poreskom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u poreskom postupku koji je trajao preko deset godina, dosudivši naknadu štete. Sud je istakao da višestruko vraćanje predmeta na ponovno odlučivanje ukazuje na sistemski nedostatak.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i dr Jovan Ćirić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi privrednog društva „P.“ d.o.o. B . iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 23. januara 2020. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba privrednog društva „P.“ d.o.o. B . i utvrđuje da je u upravnom postupku koji je vođen pred Ministarstvom finansija – Poreska uprava – Regionalni centar Beograd – Filijala Stari Grad u predmetu 47-00565/2007-0018-010 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosiocu ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.100 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. Privredno društvo „P.“ d.o.o. B . iz Beograda je , 14. decembra 2017. godine, preko punomoćnika R . S, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu podnelo ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda U. 15904/14 od 3. novembra 2017. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku koji je vođen pred Ministarstvom finansija – Poreska uprava – Regionalni centar Beograd – Filijala Stari Grad u predmetu 47-00565/2007-0018-010. Podnosilac je postavio zahtev za naknadu nematerijalne štete.

Ustavnom žalbom je osporena presuda kojom je podnosiocu pravnosnažno utvrđena poreska obaveza.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u celokupnu priloženu dokumentaciju, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Rešenjem Ministarstva finansija – Poreska uprava – Regionalni centar Beograd – Filijala Stari Grad broj 47-00565/2007-0018-010 od 27. avgusta 2007. godine poreskom obvezniku „Žitozajednica“ d.o.o. Beograd , ovde podnosiocu ustavne žalbe utvrđena je obaveza poreza na dodatu vrednost.

Protiv navedenog rešenja podnosilac je 7. septembra 2007. godine izjavio žalbu, koja je odbijena kao neosnovana rešenjem Ministarstva finansija – Poreska uprava – Regionalni centar Beograd broj 47-844/07-20 od 14. decembra 2007. godine.

Podnosilac je 8. februara 2008. godine podneo tužbu protiv konačnog upravnog akta, koja je presudom Upravnog suda U. 2605/10 (2008) od 14. aprila 2010. godine uvažena, te je poništeno rešenje od 14. decembra 2007. godine.

U ponovnom postupku, rešenjem drugostepenog organa broj 7311-306/2008-20 od 5. jula 2010. godine žalba podnosioca izjavljena protiv prvostepenog rešenja je ponovo odbijena kao neosnovana.

Protiv navedenog konačnog upravnog akta podnosilac je 10. avgusta 2010. godine podneo tužbu, koja je uvažena presudom Upravnog suda U. 25536/10 od 24. februara 2012. godine, te je poništeno rešenje od 5. jula 2010. godine i predmet vraćen na ponovno odlučivanje.

U ponovnom postupku, rešenjem drugostepenog organa broj 7311-44/2011-20 od 13. marta 2012. godine žalba podnosioca izjavljena protiv prvostepenog rešenja je ponovo odbijena kao neosnovana.

Protiv navedenog konačnog upravnog akta podnosilac je 10. maja 2012. godine podneo tužbu, koja je uvažena presudom Upravnog suda U. 6334/12 od 15. maja 2014. godine, te je poništeno rešenje od 13. marta 2012. godine i predmet vraćen na ponovno odlučivanje.

Rešenjem drugostepenog organa broj 7311-468/2012-20 od 31. jula 2014. godine žalba podnosioca izjavljena protiv prvostepenog rešenja je ponovo odbijena kao neosnovana.

Protiv navedenog konačnog upravnog akta podnosilac je 9. decembra 2014. godine podneo tužbu, koja je odbijena kao neosnovana osporenom presudom Upravnog suda U. 15904/14 od 3. novembra 2017. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu podnosilac, pored ostalog, ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pra vo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Članom 14. Zakona o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 33/97 i 31/01) bilo je propisano da se postupak mora voditi bez odugovlačenja i sa što manje troškova za stranku i druge učesnike u postupku, ali tako da se pribave svi dokazi potrebni za pravilno i potpuno utvrđivanje činjeničnog stanja i za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja .

Odredbom člana 2. Zakona o upravnim sporovima („Službeni glasnik RS“ , broj 111/09) propisano je da u upravnom sporu sud odlučuje na osnovu zakona i u razumnom roku, na podlozi činjenica utvrđenih na usmenoj javnoj raspravi.

5. Ocenjujući osnovanost navoda ustavne žalbe sa stanovišta prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da je , u konkretnom slučaju, predmetni upravni postupak pokrenut 7. septembra 2007. godine, izjavljivanjem žalbe podnosioca protiv prvostepenog rešenja od 27. avgusta 2007. godine, a pravnosnažno je okončan donošenjem osporene presude Upravnog suda U. 15904/14 od 3. novembra 2017. godine. Iz navedenog proizlazi da je postupak pravnosnažno okončan za nešto više od deset godina.

Navedeno trajanje postupka je očigledno prekoračilo standard postupanja u razumnom roku. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom postupku, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja organa uprave u upravnom postupku i nadležnih sudova u upravnom sporu, kao i značaja istaknutog prava za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na ovako dugo trajanje postupka.

Po oceni Ustavnog suda, u konkretnom upravnosudskom postupku činjenično stanje jeste bilo u određenoj meri složeno, ali se nisu postavila složena pravna pitanja.

Podnosilac ustavne žalbe je imao legitiman interes da nadležni organi o njegovoj eventualnoj poreskoj obavezi odluče u razumnom roku. Ocenjujući ponašanje samog podnosioca, Ustavni sud konstatuje da, imajući u vidu da nije bilo dužih perioda neaktivnosti organa uprave, može se zaključiti da eventualno korišćenje procesnopravnih sredstava od strane podnosioca ne bi doprinelo znatno bržem okončanju predmetnog postupka.

Ispitujući postupanje organa uprave i Upravnog suda u ovoj pravnoj stvari, Ustavni sud je ocenio da je njihovo postupanje prevashodno dovelo do dugog trajanja osporenog postupka. Ustavni sud je iz priložene dokumentacije utvrdio da je za deset godina u predmetnom postupku doneto jedno rešenje prvostepenog organa, četiri rešenja drugostepenog organa uprave i da su vođena četiri upravna spora. Prema stanovištu koje je izrazio i Evropski sud za ljudska prava, činjenica da se više puta nalaže ponavljanje razmatranja jednog predmeta pred nižom instancom može, sama po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (videti presude Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Pavlyulynets protiv Ukrajine, predstavka broj 70767/01 , stav 51, od 6. septembra 2005. godine i predmetu Cvetković protiv Srbije, predstavka br oj 17271/04 , stav 51, od 10. juna 2008. godine). Takođe, Ustavni sud ukazuje da je o prvoj tužbi podnosioca podnetoj protiv konačnog upravnog akta odlučeno nakon više od dve godine, o drugoj nakon jedne i po godine, o trećoj nakon dve godine, a o poslednjoj tužbi je odlučeno osporenom presudom nakon skoro tri godine.

Ustavnopravna ocena ukupnog postupka u ovoj upravnopravnoj stvari, zasnovana na dosadašnjoj praksi Ustavnog suda, potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava. Iz tih razloga, Ustavni sud je utvrdio povredu navedenog ustavnog prava i usvojio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosiocu ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.100 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a da se naknada isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za utvrđivanje visine ove štete, posebno dužinu trajanja predmetnog postupka. Po oceni Suda, navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac pretrpeo. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije, od 5. aprila 2016. godine (predstavke br. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15,634/15 i 1906/15) i više kasnije donetih presuda, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda, Ustavni sud smatra da ovaj novčani iznos predstavlja adekvatnu kompe nzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog nedelotvornog postupanja organa uprave i sudova.

7. Podnosilac je u ustavnoj žalbi istakao da mu je osporenom presudom Upravnog suda U. 15904/14 od 3. novembra 2017. godine povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Ustavni sud ukazuje da je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Imajući u vidu navedenu sadržinu ustavne žalbe, a polazeći od nadležnosti Ustavnog suda i granica delovanja Ustavnog suda u ustavnosudskom postupku, Ustavni sud je ocenio da se navodima podnosioca od Ustavnog suda suštinski traži da, postupajući kao instancioni sud, još jednom ispita zakonitost odluka donetih u prethodno vođenom upravnosudskom postupku koji je okončan osporenom presudom Upravnog suda. Ovakvu ocenu Ustavnog suda potvrđuje i to da podnosilac u ustavnoj žalbi uglavnom ponavlja navode koje je isticao najpre u žalbi, a potom i u tužbi Upravnom sudu. S obzirom na navedeno, Ustavni sud ne može prihvatiti navode podnosioca kao ustavnopravne razloge kojima se argumentuju tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje.

Imajući u vidu da povredu prava iz člana 58. stav 1. Ustava podnosilac izvodi iz povrede prava na pravično suđenje, Ustavni sud, polazeći od prethodno iznetog, ove navode nije posebno razmatrao.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Imajući u vidu sve izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Po slovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u desetogodišnjem poreskom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti