Povreda prava na imovinu i pravično suđenje zbog neizvršenja presude

Kratak pregled

Ustavni sud utvrđuje povredu prava na imovinu zbog neizvršenja presude protiv preduzeća sa državnim kapitalom, kao i povredu prava na pravično suđenje u parnici za naknadu štete. Podnositeljki se dosuđuje materijalna i nematerijalna šteta.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-11416/2022
14.11.2024.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, dr Nataša Plavšić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás) i dr Dragana Kolarić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. J. iz Čačka, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 14. novembra 2024. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba D. J. i utvrđuje da je presudom Osnovnog suda u Čačku Prr1. 156/19 od 12. jula 2021. godine i presudom Višeg suda u Čačku Gžrr. 504/21 od 30. avgusta 2022. godine podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništavaju se presuda Osnovnog suda u Čačku Prr1. 156/19 od 12. jula 2021. godine i presuda Višeg suda u Čačku Gžrr. 504/21 od 30. avgusta 2022. godine.

3. Usvaja se ustavna žalba D. J. i utvrđuje da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na imovinu, zajemčeno odredbom člana 58. stav 1. Ustava Republike Srbije, u izvršnom postupu koji je vođen pred Osnovnim sudom u Čačku u predmetu I. 93/18.

4. Utvrđuje se pravo D. J. na naknadu materijalne štete u visini iznosa utvrđenih u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Čačku u predmetu St. 13/22 (raniji broj predmeta St. 26/17), a po osnovu rešenja o izvršenju Opštinskog suda u Čačku I. 475/08 od 17. aprila 2008. godine, umanjenih za iznose koji su joj po tom osnovu eventualno već isplaćeni ili na drugi način namireni. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

5. Usvaja se ustavna žalba D. J. i utvrđuje pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, umanjenom za iznose koji su joj eventualno već isplaćeni po osnovu nematerijalne štete zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Čačku u predmetu I. 93/18, kao i u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Čačku u predmetu St. 13/22 (raniji broj predmeta St. 26/17). Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

6. Odbacuje se zahtev podnositeljke ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. J. iz Čačka izjavila je Ustavnom sudu, 30. septembra 2022. godine, preko punomoćnika G. S, advokata iz Čačka, ustavnu žalbu protiv presude Višeg suda u Čačku Gžrr. 504/21 od 30. avgusta 2022. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi se navodi: da je osporenom presudom odbijena kao neosnovana žalba tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe, i potvrđena presuda Osnovnog suda u Čačku Prr1. 156/19 od 12. jula 2021. godine, kojom je odbijen kao neosnovan njen tužbeni zahtev kojim je tražila da se obaveže tužena Republika Srbija da joj isplati naknadu imovinske štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Čačku u predmetu I. 93/18, protiv dužnika „K.“ „S.“ AD Čačak; da je predmetni izvršni postupak u kome podnositeljka nije naplatila potraživanje (proisteklo iz radnog odnosa) trajao duže od 14 godina, da je u međuvremenu otvoren stečajni postupak nad „K.“ „S.“ AD Čačak, a da postupajući sudovi nisu presudili u skladu sa relevantnom praksom Ustavnog suda i Evropskog suda za ljudska prava, već su tužbeni zahtev odbili zbog činjenice da je stečajni postupak u toku i da povreda prava na suđenje u razumnom roku nije utvrđena u predmetnom stečajnom postupku, već izvršnom koji mu je prethodio. Predlaže se da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi da su podnositeljki osporenom presudom povređena navedena ustavna prava i utvrdi joj pravo na naknadu materijalne štete, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom, naknadu nematerijalne štete u iznosu od 3.000 evra u dinarskoj protivvrednosti, kao i naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe u iznosu od 90.000,00 dinara.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, iz sadržine ustavne žalbe, uvidom u dostavljenu dokumentaciju i izjašnjenje Privrednog suda u Čačku Posl.br.3. St. 13/22 (St. 26/17) od 1. jula 2024. godine utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnositeljka ustavne žalbe je, na osnovu pravnosnažne presude Opštinskog suda u Čačku P1. 443/06 od 15. marta 2007. godine, tom sudu podnela predlog za izvršenje prema izvršnom dužniku „K.“ „S.“ AD Čačak, radi naplate potraživanja iz radnog odnosa, koji je usvojen rešenjem o izvršenju Opštinskog suda u Čačku I. 475/08 od 17. aprila 2008. godine.

Rešenjem Osnovnog suda u Čačku R4I. 65/18 od 11. aprila 2018. godine usvojen je prigovor predlagača, ovde podnositeljke ustavne žalbe, radi ubrzavanja postupka i utvrđeno da joj je u predmetu tog suda I. 93/18 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, te je naloženo izvršnom sudiji da preduzme sve mere kako bi se izvršni postupak okončao u najkraćem roku koji ne može biti duži od četiri meseca.

Rešenjem Privrednog suda u Čačku St. 26/17 od 28. decembra 2017. godine otvoren je postupak stečaja nad stečajnim dužnikom „K.“ „S.“ AD Čačak, koji je preduzeće sa pretežnim državnim kapitalom.

Podnositeljka ustavne žalbe je u navedenom stečajnom postupku prijavila potraživanje po osnovu rešenja o izvršenju Opštinskog suda u Čačku I. 475/08 od 17. aprila 2008. godine (kasnije predmet Osnovnog suda u Čačku I. 93/18), koje joj je priznato, ali nije u celini isplaćeno (prijava broj 217). Stečajni postupak se sada vodi pod brojem St. 13/22.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega, dok se odredbom člana 58. stav 1. Ustava jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona.

Odredbom člana 2. Zakona o izmeni i dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 92/23) propisano je da se u članu 82. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS”, br. 109/07, 99/11, 18/13, 40/15, 103/15 i 10/23) dodaje stav 2. koji glasi: „Izuzetno od stava 1. ovog člana ustavna žalba može se izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, ako je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u stečajnim i izvršnim postupcima koji se vode radi namirenja priznatih ili utvrđenih potraživanja u kojima je stečajni, odnosno izvršni dužnik preduzeće sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom.”

Odredbom člana 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, broj 92/23), koji je stupio na snagu 4. novembra 2023. godine, propisano je da se Zakon o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku ne primenjuje na stečajne i izvršne postupke koji se vode radi namirenja priznatih ili utvrđenih potraživanja u kojima je stečajni, odnosno izvršni dužnik preduzeće sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom. Odredbom člana 16. stav 4. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku propisano je da se tužba za naknadu imovinske štete koja je podneta u vezi sa povredom prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom ili izvršnom postupku iz člana 1. ovog zakona po kojoj nije doneta prvostepena odluka do dana stupanja na snagu ovog zakona, smatra ustavnom žalbom.

5. Razmatrajući najpre ustavnu žalbu u delu kojim se osporava navedena drugostepena presuda, Ustavni sud, kada je reč o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava u vezi sa pravnosnažnim odbijanjem tužbenog zahteva za naknadu imovinske štete, upućuje na stavove i ocene koji su detaljno izneti u odluci Už-9242/2020 od 7. aprila 2022. godine, a koji se primenjuju i u ovom predmetu.

U pomenutoj Odluci, Ustavni sud je podsetio na praksu Evropskog suda za ljudska prava, koju je i sam prihvatio kroz svoje odluke, u vezi sa pitanjem odgovornosti države za neizvršenje sudskih odluka u kojima je dužnik preduzeće sa većinskim državnim, odnosno društvenim kapitalom i pravom na naknadu materijalne štete. Takođe, Ustavni sud je konstatovao da su, u međuvremenu, nadležni sudovi u svojim odlukama zauzeli isto pravno stanovište u vezi sa pitanjem odgovornosti Republike Srbije za naknadu ove vrste imovinske štete, pozivajući se upravo na relevantnu praksu Evropskog suda za ljudska prava i Suda, kao i na Zaključak o odgovornosti Republike Srbije za naknadu materijalne štete nastale zbog neizvršenja pravnosnažnih sudskih odluka, koji je usvojen na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda od 2. novembra 2018. godine.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je u Odluci Už-9242/2020 od 7. aprila 2022. godine zaključio da je sama činjenica da je sudskom odlukom utvrđeno da neko lice zbog neefikasnog i nedelotvornog postupanja nadležnog suda nije u mogućnosti da u razumnom roku naplati svoje potraživanje iz radnog odnosa u izvršnom, odnosno stečajnom postupku, prema dužniku, koji je u vreme nastanka potraživanja imao pretežan društveni, odnosno državni kapital, dovoljna da bi se utvrdila odgovornost države za naknadu imovinske štete. Drugim rečima, pretpostavka za zasnivanje objektivne odgovornosti Republike Srbije za naknadu ove vrste imovinske štete nastale iz potraživanja iz radnog odnosa prema dužniku koji je u vreme nastanka potraživanja imao pretežan društveni, odnosno državni kapital, jeste prethodno utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u predmetnom izvršnom, odnosno stečajnom postupku. U tom kontekstu, Ustavni sud je naglasio da kod ovog oblika objektivne odgovornosti Republike Srbije za štetu važi pretpostavka uzročnosti, tako da oštećeno lice ne snosi teret dokazivanja postojanja uzročno-posledične veze, već se ona pretpostavlja.

6. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je presudom Osnovnog suda u Čačku Prr1. 156/19 od 12. jula 2021. godine i osporenom presudom Višeg suda u Čačku Gžrr. 504/2021 od 30. avgusta 2022. godine podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), usvojio ustavnu žalbu u ovom delu, odlučujući kao u tački 1. izreke, dok je razmatrajući način otklanjanja štetnih posledica utvrđene povrede označenog prava, primenom odredbe člana 89. stav 2. Zakona, poništio osporene presude, kao u tački 2. izreke.

Imajući u vidu da je odredbama Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, koji je stupio na snagu 4. novembra 2023. godine, isključena nadležnost sudova za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku u odnosu na stečajne i izvršne postupke koji se vode radi namirenja priznatih ili utvrđenih potraživanja u kojima je stečajni, odnosno izvršni dužnik preduzeće sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom, Ustavni sud nije vratio predmet sudu na ponovno odlučivanje o zahtevu za naknadu imovinske štete.

7. Razmatrajući tvrdnje podnositeljke ustavne žalbe da joj je u označenom izvršnom postupku povređeno pravo na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava, Ustavni sud je pošao od svog stava da je u predmetima koji se tiču neizvršenja pravnosnažnih sudskih odluka donetih prema preduzećima sa većinskim državnim ili društvenim kapitalom, utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku preduslov za utvrđivanje povrede prava na imovinu i usvajanje zahteva za naknadu materijalne štete u visini nenaplaćenog, odnosno nenamirenog potraživanja.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu da je prethodno utvrđeno da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku koji je prethodio stečajnom postupku (u kome je ona prijavila potraživanje iz tog izvršnog postupka), Ustavni sud je ocenio da propust Osnovnog suda u Čačku da obezbedi namirenje potraživanja podnositeljke koje potiče iz radnog odnosa, prema izvršnom dužniku sa pretežnim državnim kapitalom, predstavlja povredu prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu i utvrdio da je podnositeljki u izvršnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Čačku u predmetu I. 93/18, povređeno pravo na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava, odlučujući kao u tački 3. izreke.

8. Odlučujući o načinu otklanjanja štetnih posledica utvrđene povrede prava na imovinu, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 4. izreke utvrdio pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu materijalne štete u visini iznosa utvrđenih u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Čačku u predmetu St. 13/22 (raniji broj predmeta St. 26/17), a po osnovu rešenja o izvršenju Opštinskog suda u Čačku I. 475/08 od 17. aprila 2008. godine, umanjenih za iznose koji su joj po tom osnovu eventualno već isplaćeni ili na drugi način namireni. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da je Evropski sud u presudi Stevanović i drugi protiv Srbije (broj predstavke 43815/17 i 15 drugih, od 27. avgusta 2019. godine, stav 17.) prihvatio stanovište prema kome prilikom dosuđivanja materijalne štete zbog propusta da potraživanje podnosioca bude namireno, podnosilac nema pravo na zakonsku zateznu kamatu za period nakon pokretanja stečajnog postupka.

9. Prilikom odlučivanja o istaknutom zahtevu za naknadu nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu stavove Evropskog suda koji su izraženi u odluci u predmetu Stanković protiv Srbije (predstavka broj 41285/19, odluka od 19. decembra 2019. godine), a koje je i Ustavni sud prihvatio u svojoj praksi (videti npr. Odluku Už-7309/2018 od 17. decembra 2020. godine i Odluku Už-277/2017 od 4. juna 2020. godine).

Evropski sud se u odluci u predmetu Stanković protiv Srbije izjašnjavao o tome da li je visina naknade neimovinske štete koja je, na osnovu Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, dosuđena od strane nadležnih sudova, zbog neizvršenja/kašnjenja u izvršenju sudskih odluka u kojima je dužnik preduzeće sa isključivim ili većinskim državnim ili društvenim kapitalom, dovoljna i adekvatna. Razmatrajući prigovor gubitka statusa „žrtve“ Evropski sud je primetio da je iznos naknade nematerijalne štete od 800 evra koji su domaći sudovi dosudili podnosiocu predstavke niži od iznosa koje Evropski sud dosuđuje u sličnim predmetima, ali je naglasio da se pitanje adekvatnosti dosuđenog iznosa naknade mora ceniti u svetlu svih okolnosti slučaja, što uključuje ne samo trajanje konkretnog postupka, već i vrednost naknade koja se ocenjuje u kontekstu životnog standarda u određenoj državi, kao i činjenicu da će u okviru nacionalnog sistema ova naknada u principu biti dosuđena i isplaćena brže i ranije nego da o tome odlučuje Evropski sud (stav 23.). Zaključujući da se dosuđeni iznos naknade nematerijalne štete od 800 evra može smatrati dovoljnim i adekvatnim za pretrpljenu povredu prava na suđenje u razumnom roku, te da je, posledično, podnositeljka predstavke izgubila status „žrtve“ u smislu člana 34. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, Evropski sud je odbacio predstavku.

Dakle, Ustavni sud nalazi da se u situaciji kada je podnosiocu utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku zbog nemogućnosti da u primerenom roku naplati svoje pravnosnažno dosuđeno, odnosno utvrđeno potraživanje iz radnog odnosa od poslodavca – dužnika koji je preduzeće sa isključivim ili većinskim društvenim ili državnim kapitalom, o zahtevu za naknadu nematerijalne štete mora se odlučivati primenom stavova Evropskog suda izraženih u odluci Stanković protiv Srbije, a koju prihvata i Ustavni sud.

Primenjujući izloženo na konkretan slučaj, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu usvojio ustavnu žalbu i utvrdio pravo podnositeljke na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti, po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, umanjenom za iznose koji su eventualno već isplaćeni po osnovu nematerijalne štete zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Čačku u predmetu I. 93/18, kao i u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Čačku u predmetu St. 13/22 (raniji broj predmeta St. 26/17). Naknada nematerijalne štete isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, te je odlučeno kao u tački 5. izreke (videti Odluku Už-12826/2023 od 8. februara 2024. godine).

10. U pogledu zahteva podnositeljke za naknadu troškova postupka na ime sastava ustavne žalbe od strane advokata, Ustavni sud ukazuje da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo načelan stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, pri čemu, u konkretnom slučaju, ne postoje bilo kakve izuzetne i posebne okolnosti koje bi opravdale drugačiju primenu člana 6. stav 2. Zakona (videti presudu u predmetu Evropskog suda Dragan Kovačević protiv Hrvatske, broj predstavke 49281/15, od 12. maja 2022. godine, stav 83.). Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ovaj zahtev, rešavajući kao u tački 6. izreke.

11. S obzirom na sve napred izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Povreda prava na imovinu i pravično suđenje zbog neizvršenja presude

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti