Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u sporu za izdržavanje

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu Desimira Radičića i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku za izdržavanje koji je trajao preko 11 godina. Utvrđuje se pravo podnosioca na naknadu nematerijalne štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Desimira Radičića iz Negotina, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 29. septembra 2011. godine, doneo je

 

O D L U K U

 

1. Usvaja se ustavna žalba Desimira Radičića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Negotinu u predmetu broj P. 357/06 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete, koje može ostvariti na način predviđen odredbama člana 90. Zakona o Ustavnom sudu.

3. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Desimira Radičića izjavljena protiv presude Opštinskog suda u Negotinu P. 357/06 od 17. aprila 2008. godine, presude Okružnog suda u Negotinu Gž. 961/08 od 23. oktobra 2008. godine i presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 180/09 od 30. aprila 2009. godine.

 

O b r a z l o ž e nj e

 

1. Desimir Radičić iz Negotina je 17. juna 2009. godine podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv pojedinačnih akata navedenih u tački 3. izreke, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Negotinu u predmetu broj P. 357/06.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno: da je postupak u ovoj pravnoj stvari trajao duže od deset godina, što se ne može smatrati razumnim rokom za odlučivanje, posebno imajući u vidu da su sporovi oko izdržavanja hitne prirode; da su u postupku koji je prethodio ustavnosudskom učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tač. 7) i 12) Zakona o parničnom postupku, imajući u vidu da prvostepena presuda ima nedostatke zbog kojih se ne može ispitati, izreka te presude je nerazumljiva i protivurečna sama sebi i razlozima presude, nema razloge o bitnim činjenicama, dok su navedeni razlozi nejasni i protivurečni, da postoji protivurečnost između onoga što je u razlozima presude navedeno i sadržini isprava i zapisnika o iskazima stranaka i svedoka datim u postupku i izvedenim dokazima, kao i da podnosiocu ustavne žalbe nije data mogućnost da raspravlja pred sudom, te da ove povrede nisu otklonjene ni u žalbenom postupku, niti u postupku pred Vrhovnim sudom Srbije, i da je na ovaj način podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje. Podnosilac ustavne žalbe je između ostalog, naveo: da je izreka osporene prvostepene presude u suprotnosti sa iskazima svedoka datim na ročištima za glavnu raspravu, kao i sa izvedenim pismenim dokazima; da je glavna rasprava pred Opštinskim sudom u Negotinu zaključena 25. januara 2008. godine, većanje i glasanje obavljeno 17. aprila 2008. godine, a presuda dostavljena punomoćniku podnosioca tek 15. septembra 2008. godine; da je činjenično stanje nepotpuno i pogrešno utvrđeno, i na tako utvrđeno činjenično stanje pogrešno primenjeno materijalno pravo; da je podnosilac ustavne žalbe predlagao izvođenje određenih dokaza, kao i ponovno izvođenje dokaza, što sud nije prihvatio, na koji način podnosiocu, po njegovom mišljenju, nije data mogućnost da raspravlja pred sudom i da dokaže istinitost svojih navoda i tvrdnji.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Opštinskog suda u Negotinu P. 357/06, kao i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnosilac ustavne žalbe je 18. novembra 1997. godine podneo Opštinskom sudu u Negotinu tužbu protiv M.R, radi razvoda braka i ovaj predmet je zaveden u tom sudu pod brojem P. 1606/97. Prvo ročište za glavnu raspravu je zakazano i održano 4. decembra 1997. godine. Na ovom ročištu je konstatovano da je M.R. 31. jula 1997. godine takođe podnela tužbu radi razvoda braka, ali i radi obavezivanja podnosioca ustavne žalbe na plaćanje izdržavanja tužilji u iznosu od 30% njegove mesečne zarade, koji predmet je zaveden u tom sudu pod brojem P. 1052/97, te je prvostepeni sud doneo rešenje da se navedene tužbe spoje radi zajedničkog odlučivanja.

Opštinski sud u Negotinu je do donošenja prve po redu presude zakazao i održao još sedam ročišta za glavnu raspravu. Presudom Opštinskog suda u Negotinu P. 1052/97, P. 1606/97 od 16. juna 2000. godine određeno je da se brak između tužilje-tužene i tužioca-tuženog, zaključen 2. decembra 1966. godine, razvodi na osnovu člana 83. Zakona o braku i porodičnim odnosima (stav 1.), odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje-tužene da se tuženi-tužilac obaveže da joj na ime supružanskog izdržavanja plaća 30% od mesečne zarade (stav 2.) i određeno da svaka stranka snosi svoje troškove (stav 3. izreke presude). Presuda je dostavljena punomoćniku podnosioca ustavne žalbe 6. septembra 2000. godine, a punomoćniku druge parnične stranke 28. septembra 2000. godine.

Punomoćnik tužilje-tužene je 12. oktobra 2000. godine izjavio žalbu protiv prvostepene presude. Rešenjem Okružnog suda u Negotinu Gž. 810/2000 od 23. novembra 2000. godine ukinuta je prvostepena presuda u st. 2. i 3. izreke i predmet je u tom delu vraćen na ponovni postupak i odlučivanje, sa obrazloženjem da prvostepeni sud nije na pouzdan način utvrdio sve odlučne činjenice u vezi prava tužilje na izdržavanje.

U ponovnom postupku Opštinski sud u Negotinu je zakazao i održao jedno ročište za glavnu raspravu, nakon kojeg je doneo drugu po redu presudu P. 1267/2000 od 15. marta 2001. godine kojom je obavezan tuženi da tužilji na ime izdržavanja plaća 30% mesečne zarade počev od 31. jula 1997. godine do 23. februara 1998. godine, u roku od 15 dana (stav 1.), odbijen je tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da joj tuženi na ime supružanskog izdržavanja plaća 30% mesečne zarade preko usvojenog, odnosno od 23. februara 1998. godine na dalje (stav 2.) i određeno je da svaka stranka snosi svoje troškove (stav 3.). Presuda je dostavljena punomoćniku podnosioca ustavne žalbe 26. marta 2001. godine, a punomoćniku tužilje 27. marta 2001. godine.

Punomoćnik tužilje je 11. aprila 2001. godine izjavio žalbu protiv prvostepene presude, koja je presudom Okružnog suda u Negotinu Gž. 381/2001 od 22. maja 2001. godine odbijena kao neosnovana.

Punomoćnik tužilje je 9. jula 2001. godine izjavio reviziju protiv presude Okružnog suda u Negotinu Gž. 381/2001 od 22. maja 2001. godine. Rešenjem Vrhovnog suda Srbije Rev. 4982/01 od 20. juna 2002. godine usvojena je revizija i ukinute su presude Okružnog suda u Negotinu Gž. 381/2001 od 22. maja 2001. godine i Opštinskog suda u Negotinu P. 1267/2000 od 15. marta 2001. godine u odbijajućem delu i u delu kojim je odlučeno o naknadi parničnih troškova, pa je predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje. U obrazloženju revizijskog rešenja je, između ostalog, navedeno da se obrazloženje prvostepenog suda da tužilja ima dovoljno sredstava za svoje izdržavanje svodi na navođenje podataka koji nisu u dovoljnoj meri provereni i potvrđeni i koji su među sobom protivurečni, pa je Vrhovni sud Srbije naložio da se u ponovnom postupku otklone ove bitne povrede odredaba parničnog postupka, te ponovno odluči o osnovanosti tužbenog zahteva.

U daljem postupku, Opštinski sud u Negotinu je prvo ročište za glavnu raspravu zakazao i održao 20. aprila 2004. godine. Do donošenja treće po redu prvostepene presude, Opštinski sud je od zakazanih šest ročišta za glavnu raspravu održao četiri, dok su dva ročišta odložena (ročište zakazano za 25. maj 2004. godine je odloženo na predlog podnosioca ustavne žalbe, dok je ročište zakazano za 10. jun 2004. godine odloženo jer podnosilac ustavne žalbe nije pristupio, a nije bilo uredne dostave poziva). Presudom Opštinskog suda u Negotinu P. 1114/02 od 27. septembra 2004. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da sud svojom odlukom obaveže tuženog da tužilji na ime supružanskog izdržavanja plaća 30% od svoje neto mesečne zarade za period od 23. februara 1998. godine do 1. juna 2001. godine, a za period od 1. juna 2001. godine pa dok zakonska obaveza traje 22% od svoje prosečne bruto zarade, s tim da dospele a neisplaćene rate isplati odjednom, sa zakonskom zateznom kamatom počev od dospeća svake dospele a neisplaćene rate pa do konačne isplate i obavezana je tužilja da tuženom naknadi troškove parničnog postupka. Presuda je dostavljena punomoćniku podnosioca ustavne žalbe 12. decembra 2005. godine, a punomoćniku tužilje 30. januara 2006. godine.

Protiv navedene presude tužilja je 8. februara 2006. godine izjavila žalbu. Rešenjem Okružnog suda u Negotinu Gž. 339/06 od 30. marta 2006. godine ukinuta je prvostepena presuda i predmet vraćen na ponovno suđenje, sa obrazloženjem da su u postupku učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka, jer je prvostepeni sud propustio da utvrdi činjenice koje su odlučne za utvrđivanje da li tužilja ima dovoljno sredstava za svoje izdržavanje, kao i druge činjenice od značaja za odlučivanje u konkretnoj stvari.

Opštinski sud u Negotinu je do donošenja četvrte po redu prvostepene presude zakazao još 15 ročišta za glavnu raspravu, od kojih jedno ročište nije održano (ročište zakazano za 6. jul 2006. godine je odloženo zbog izmene sudećeg sudije). Osporenom presudom Opštinskog suda u Negotinu P. 357/06 od 17. aprila 2008. godine, nakon glavne rasprave zaključene 25. januara 2008. godine, obavezan je tuženi da tužilji na ime supružanskog izdržavanja plaća iznose bliže navedene u izreci presude, dok je višak tužbenog zahteva, preko dosuđenog, odbijen kao neosnovan (stav 1.), odbačena je tužba tužilje u delu zahteva kojim je traženo supružansko izdržavanje i za dan 23. februar 1998. godine, zbog pravnosnažno presuđene stvari (stav 2.) i obavezan je tuženi da tužilji naknadi troškove parničnog postupka (stav 3. izreke presude). Presuda je dostavljena punomoćniku tužilje 11. avgusta 2008. godine, a punomoćniku tuženog, ovde podnosioca ustavne žalbe, 15. septembra 2008. godine.

Podnosilac ustavne žalbe je 22. septembra 2008. godine izjavio žalbu protiv navedene prvostepene presude. Osporenom presudom Okružnog suda u Negotinu Gž. 961/08 od 23. oktobra 2008. godine odbijena je kao neosnovana žalba i potvrđena prvostepena presuda u usvajajućem delu stava 1. izreke i u stavu 3. izreke (stav 1.), a odbačena kao nedozvoljena žalba ukoliko se odnosi na odbijajući deo stava 1. izreke (stav 2. izreke).

Protiv drugostepene presude podnosilac ustavne žalbe je 2. decembra 2008. godine izjavio reviziju. Osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije Rev. 180/09 od 30. aprila 2009. godine revizija je odbijena kao neosnovana. U obrazloženju revizijske presude je, između ostalog, navedeno: da, po oceni Vrhovnog suda Srbije, prilikom donošenja drugostepene presude nisu učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka na koje revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, kao ni povrede na koje je u reviziji ukazano, jer su izreke nižestepenih presuda jasne i razumljive, neprotivurečne same sebi i datim razlozima, kao i jer presude sadrže razloge o odlučnim činjenicama koji su saglasni stanju u spisima i rezultatu izvedenih dokaza; da je, po oceni revizijskog suda, drugostepeni sud u obrazloženju presude ocenio žalbene navode od značaja i naveo razloge koje je uzeo u obzir po službenoj dužnosti, a da revident samo ponavlja svoje razloge već isticane u žalbi, a koji su, po oceni revizijskog suda, već bili predmet pravilne ocene veća u drugostepenom postupku; da razlozi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava takođe nisu osnovani. Takođe je navedeno da se nižestepeni sudovi nisu pozvali na odredbu člana 163. Porodičnog zakona po kojoj, između ostalog, izdržavanje supružnika posle prestanka braka ne može trajati duže od pet godina, osim izuzetno, i koja se može primeniti od 1. jula 2006. godine kada je ovaj zakon stupio na snagu, odnosno da bi izdržavanje moglo da traje do 1. jula 2011. godine, zbog čega se, na osnovu izreka nižestepenih sudova, pretpostavlja da je tužilji izdržavanje određeno na neodređeno vreme počev od 1. januara 2008. godine, ali da i pored ovog, nižestepeni sudovi nisu pogrešno primenili materijalno pravo, jer tužiocu ostaje pravo da ukoliko smatra da tužilji ne pripada pravo na dosuđeno izdržavanje duže od pet godina od dana stupanja na snagu zakona, traži da se, po isteku tog roka, u posebnom sporu utvrdi da je prestalo ovo pravo tužilje. Osporena revizijska presuda je dostavljena punomoćniku tužilje 27. maja 2009. godine, a punomoćniku podnosioca ustavne žalbe 1. juna 2009. godine.

Podnosilac ustavne žalbe je 9. juna 2009. godine podneo tužbu Opštinskom sudu u Negotinu, radi prestanka izdržavanja. Presudom na osnovu priznanja Opštinskog suda u Negotinu P. 482/09 od 24. septembra 2009. godine usvojen je tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe i utvrđeno da prestaje njegova obaveza supružanskog izdržavanja tužene M.R, kao razvedenog bračnog druga, utvrđena presudom Opštinskog suda u Negotinu P. 357/06 od 17. aprila 2008. godine, s tim što ova obaveza prestaje sa 9. junom 2009. godine, kao danom podnošenja tužbe za prestanak obaveze izdržavanja.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu ukazuje podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama Zakona o parničnom postupku (“Službeni glasnik SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i “Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je važio u vreme podnošenja tužbe, bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.); da dokazivanje obuhvata sve činjenice koje su važne za donošenje odluke, a da sud rešava koji će se dokazi izvesti radi utvrđivanja odlučnih činjenica (član 220.); da je dužnost predsednika veća da se stara da se predmet spora svestrano pretrese ali da se usled toga postupak ne odugovlači, tako da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 311. stav 2.).

Zakon o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, broj 125/04), koji je stupio na snagu 23. februara 2005. godine, i koji se primenjuje u konkretnom slučaju na osnovu odredaba člana 491. tog zakona, ima sadržinski slične odredbe sa navedenim odredbama ranije važećeg Zakona o parničnom postupku.

Porodičnim zakonom (“Službeni glasnik RS“, broj 125/04) propisano je: da supružnik koji nema dovoljno sredstava za izdržavanje, a nesposoban je za rad ili je nezaposlen, ima pravo na izdržavanje od drugog supružnika srazmerno njegovim mogućnostima (član 151. stav 1.); da se izdržavanje određuje prema potrebama poverioca i mogućnostima dužnika izdržavanja, pri čemu se vodi računa o minimalnoj sumi izdržavanja, da potrebe poverioca izdržavanja zavise od njegovih godina, zdravlja, obrazovanja, imovine, prihoda, te drugih okolnosti od značaja za određivanje izdržavanja, da mogućnosti dužnika izdržavanja zavise od njegovih prihoda, mogućnosti za zaposlenje i sticanje zarade, njegove imovine, njegovih ličnih potreba, obaveze da izdržava druga lica, te drugih okolnosti od značaja za određivanje izdržavanja (član 160. st. 1. do 3.); da poverilac izdržavanja može po svom izboru zahtevati da visina izdržavanja bude određena u fiksnom mesečnom novčanom iznosu ili u procentu od redovnih mesečnih novčanih primanja dužnika izdržavanja i da ako se visina izdržavanja određuje u procentu od redovnih mesečnih novčanih primanja dužnika izdržavanja (zarada, naknada zarade, penzija, autorski honorara itd.), visina izdržavanja, po pravilu, ne može biti manja od 15% niti veća od 50% redovnih mesečnih novčanih primanja dužnika izdržavanja umanjenih za poreze i doprinose za obavezno socijalno osiguranje (član 162. st. 1. i 2.); izdržavanja supružnika posle prestanka braka ne može trajati duže od pet godina, a izuzetno se izdržavanje supružnika po prestanku braka može produžiti i posle isteka roka od pet godina ako naročito opravdani razlozi sprečavaju supružnika poverioca izdržavanja da radi (član 163. st. 2. i 3.); da se na postupak suda koji je u vezi sa porodičnim odnosima primenjuju odredbe zakona kojim se uređuje parnični postupak, ako ovim zakonom nije drugačije određeno (član 202.); da je postupak u sporu za izdržavanje naročito hitan, da se prvo ročište zakazuje tako da se održi u roku od osam dana od dana kada je tužba primljena u sudu i da je drugostepeni sud dužan da donese odluku u roku od 15 dana od dana kada mu je dostavljena žalba (član 280.); da će se sudski, odnosno upravni postupak koji je pokrenut po odredbama Zakona o braku i porodičnim odnosima ("Službeni glasnik RS", br. 22/80 i 11/88 i "Službeni glasnik RS", br. 22/93, 25/93, 35/94, 46/95 i 29/01) nastaviti prema odredbama ovog zakona, osim ako je do dana početka primene ovog zakona doneta prvostepena odluka (član 357. stav 2.).

5. Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud konstatuje da je period za ocenu razumne dužine trajanja postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir celokupan period trajanja postupka.

Kada je reč o dužini trajanja predmetnog sudskog postupka, Ustavni sud je utvrdio da parnični postupak u konkretnom predmetu trajao više od 11 godina, što samo po sebi ukazuje na to da postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu. Međutim, prilikom odlučivanja o tome da li je podnosiocu ustavne žalbe u konkretnom slučaju povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je pošao od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog prava za podnosioca.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje eventualne povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud je ocenio da je u ovom parničnom postupku bilo nešto složenijih pravnih i činjeničnih pitanja koja su zahtevala obimniji i dugotrajniji dokazni postupak, jer je u tužbi istaknuto više zahteva (razvod braka, izdržavanje supružnika). Naime, prvostepeni sud je, nakon donošenja presude o razvodu braka, trebalo da utvrdi osnovanost tužbenog zahteva tužilje kojim je tražila izdržavanje od podnosioca ustavne žalbe, odnosno da utvrdi da li su ispunjeni svi zakonom propisani kriterijumi za određivanje izdržavanja, kao i da utvrdi visinu izdržavanja, zbog čega je, u pogledu činjenica koje su bile sporne među strankama, izvršen uvid u obimnu pismenu dokumentaciju, saslušane su parnične stranke, više svedoka i izvedeni dokazi veštačenjem od strane veštaka medicinske i poljoprivredne struke.

Ispitujući postupanje sudova u ovoj pravnoj stvari, Ustavni sud je utvrdio da su tokom osporenog parničnog postupka donete četiri prvostepene presude, četiri odluke suda u drugom stepenu i dve revizijske odluke. Prvi put je prvostepena presuda ukinuta jer prvostepeni sud nije na pouzdan način utvrdio sve odlučne činjenice u vezi prava tužilje na izdržavanje, drugi put je prvostepena presuda potvrđena, ali je rešenjem Vrhovnog suda Srbije ukinuta jer se obrazloženje prvostepenog suda da tužilja ima dovoljno sredstava za svoje izdržavanje svodilo na navođenje podataka koji nisu u dovoljnoj meri provereni i potvrđeni i koji su među sobom protivurečni, zatim je trećom odlukom drugostepenog suda - rešenjem ukinuta prvostepena presuda jer je prvostepeni sud ponovo propustio da utvrdi sve činjenice koje su odlučne za utvrđivanje da li tužilja ima dovoljno sredstava za svoje izdržavanje, dok je četvrtom po redu drugostepenom odlukom prvostepena presuda potvrđena, a što je učinio i Vrhovni sud Srbije osporenom revizijskom presudom. Iz ovako utvrđenog činjeničnog stanja, Ustavni sud je ocenio da prvostepeni i drugostepeni sud nisu preduzimali sve zakonom predviđene procesne mere da se sudski postupak efikasno okonča i da se o pravima stranaka u postupku odluči ažurno i bez nepotrebnog odugovlačenja. Ustavni sud je stanovišta da je u svakoj pravnoj državi od izuzetne važnosti organizacija sudskog sistema na način koji omogućava donošenje sudskih odluka bez nepotrebnog odlaganja. Najzad, prema stanovištu koje je izrazio i Evropski sud za ljudska prava, sama činjenica da se više puta nalaže ponavljanje razmatranja jednog predmeta pred nižom instancom može, samo po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (videti npr. odluku u predmetima Pavlyulynets v. Ukraine od 6. septembra 2005. godine i Cvetković protiv Srbije od 10. juna 2008. godine).

Ustavni sud je ocenio da, iako je Opštinski sud u Negotinu zakazivao ročišta u prihvatljivim rokovima, te da je od zakazanih 31 ročišta za glavnu raspravu održao 28, da je u toku predmetnog parničnog postupka sud ispoljio neefikasnost u postupanju. Naime, kada je revizijski sud svojim rešenjem od 20. juna 2002. godine ukinuo nižestepene odluke i predmet vratio na ponovno odlučivanje, prvostepeni sud je prvo ročište za glavnu raspravu zakazao i održao tek 20. aprila 2004. godine, odnosno nakon jedne godine i sedam meseci od vraćanja spisa (spisi su primljeni u tom sudu 24. septembra 2002. godine). Takođe, prvostepeni sud je presudu P. 1114/02 od 27. septembra 2004. godine dostavio punomoćnicima parničnih stranaka tek 12. decembra 2005. godine, odnosno 30. januara 2006. godine, odnosno nakon više od godinu dana od donošenja. Pored toga, prvostepeni sud je glavnu raspravu zaključio 25. januara 2008. godine, osporenu presudu P. 357/06 od 17. aprila 2008. godine doneo nakon skoro tri meseca od dana zaključenja glavne rasprave, a dostavio punomoćniku podnosioca ustavne žalbe nakon pet meseci.

Na osnovu izloženog, Ustavni sud je ocenio da prvostepeni sud nije preduzeo sve zakonom predviđene procesne mere da se sudski postupak efikasno okonča i da se o pravima stranaka u postupku odluči ažurno i bez nepotrebnog odugovlačenja, posebno imajući u vidu da je u pitanju postupak u sporu za izdržavanje koji je naročito hitan.

U pogledu ponašanja podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da podnosilac nije bitno doprineo dužini trajanja osporenog sudskog postupka, već se uglavnom uredno odazivao na ročišta za glavnu raspravu, te je jedno ročište odloženo jer podnosilac ustavne žalbe nije pristupio, a uredno je pozvan. U pogledu interesa samog podnosioca ustavne žalbe, predmet spora je nesumnjivo od značaja za podnosioca ustavne žalbe, budući da se radi o izdržavanju čija je visina određena u procentu od njegovih redovnih mesečnih novčanih primanja, koje je, kao tuženi, dužan da plaća tužilji.

Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, te je Ustavni sud, saglasno odredbama člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu u ovom delu i odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava u ovom slučaju, ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete, na način pred­viđen odredbama člana 90. Zakona o Ustavnom sudu, kao u tač. 1. i 2. izreke.

6. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je stanovišta da je najpre potrebno ispitati da li je postupak koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe u celini bio pravičan na način na koji to zahteva navedena odredba Ustava, te da li je osporenim pojedinačnim aktima povređeno ili uskraćeno ustavno pravo podnosioca. Ustavni sud nije nadležan da vrši proveru utvrđenih činjenica i načina na koji su sudovi i drugi državni organi i organizacije kojima su poverena javna ovlašćenja tumačili pozitivnopravne propise, osim u slučajevima u kojima su njihove odluke povredile ustavna prava, ili su zanemarile ta prava, jer je primena zakona bila proizvoljna ili diskriminatorska, kao i ukoliko je došlo do povrede određenih procesnih prava (na pristup sudu, na obrazloženu odluku, na javnu raspravu i dr.).

Ustavni sud konstatuje da je Opštinski sud u Negotinu, nakon postupka sprovedenog u skladu sa zakonom, te izvođenja i ocene dokaza, u skladu sa odredbom člana 8. Zakona o parničnom postupku, usvojio tužbeni zahtev tužilje i obavezao podnosioca ustavne žalbe da na ime supružanskog izdržavanja plaća tužilji iznose bliže navedene u osporenoj prvostepenoj presudi. Ustavni sud smatra da su Opštinski sud u Negotinu, Okružni sud u Negotinu koji je odlučivao o žalbi, i Vrhovni sud Srbije, odlučujući o reviziji, za svoje stavove dali jasne, precizne i logične zaključke, zasnovane na ustavnopravno prihvatljivoj primeni materijalnog prava. Ustavni sud nije našao ništa što bi ukazalo da su materijalnopravni propisi proizvoljno ili nepravično primenjeni na štetu podnosioca ustavne žalbe, niti da ima elemenata koji ukazuju na procesnu nepravičnost u smislu garancija u okviru prava na pravično suđenje. Pored toga, Ustavni sud konstatuje da su navodi podnosioca ustavne žalbe o povredi ustavnih prava identični navodima koji su već izneti, kako u žalbi protiv prvostepene presude, koje je drugostepeni sud razmotrio i obrazložio u osporenoj presudi, tako i u reviziji, a koje je ocenio Vrhovni sud Srbije.

Shodno ustaljenoj praksi ovog suda i Evropskog suda za ljudska prava u ostvarenju prava na pravično suđenje, postoji obaveza sudova da, između ostalog, obrazlože svoje presude. Ova obaveza, međutim, ne može biti shvaćena kao obaveza da se u presudi iznesu svi detalji i daju odgovori na sva postavljena pitanja i iznesene argumente. Mera u kojoj ova obaveza postoji zavisi od prirode odluke. Sudovi imaju određenu diskrecionu ocenu u vezi sa tim koje će argumente i dokaze prihvatiti u određenom predmetu, ali, istovremeno, imaju obavezu da obrazlože svoju odluku tako što će navesti jasne i razumljive razloge na kojima su tu odluku zasnovali. Svrha obaveze da odluka bude obrazložena jeste da pokaže da je strankama u postupku omogućeno da na ravnopravan i pravičan način budu saslušane u postupku pred sudom, kao i to da obrazložena odluka daje strani u postupku mogućnost da se žali protiv prvostepene odluke, te da drugostepeni sud razmotri i ispita prvostepenu odluku, jer nepostojanje obrazloženja može prouzrokovati teškoće prilikom pristupa sudu, ako sprečava efikasno korišćenje žalbenog postupka. Takođe, obrazloženjem svojih odluka sudovi objašnjavaju svoju delatnost kao državni organi. Međutim, ovaj princip ne zahteva da se sudovi detaljno osvrnu na svaki argument stranaka u postupku, nego samo na argumente koje sud smatra relevantnim. Sud mora da uzme u obzir argumente strana u postupku, ali oni ne moraju svi biti izneseni u obrazloženju presude. Sledom navedenog, neosnovani su navodi da je sud proizvoljno postupao pri oceni navoda i dokaza i da presude koje su osporene nisu dovoljno obrazložene, te da su obrazloženja nejasna i protivurečna. Naprotiv, Ustavni sud smatra da su sudovi dali ustavnopravno prihvatljive razloge zašto je po njihovoj oceni osnovan tužbeni zahtev tužilje i obavezan podnosilac ustavne žalbe na plaćanje izdržavanja tužilji, i to detaljne, jasne i precizne razloge svojih stavova u obrazloženjima osporenih presuda, te da je prvostepeni sud za svaki dokaz kome je verovao, kao i onaj kome nije verovao, dao logično i uverljivo obrazloženje, koje ni u jednom delu ne izgleda proizvoljno ili neprihvatljivo. Navodi podnosioca ustavne žalbe da mu nije data mogućnost da raspravlja pred sudom i da dokaže istinitost svojih navoda i tvrdnji, zasnovani na tome što sud nije prihvatio izvođenje, odnosno ponovno izvođenje određenih dokaza, nisu osnovani, imajući u vidu da je uvidom u spise predmeta Ustavni sud utvrdio da je prvostepeni sud izveo dokaze koje je predložio podnosilac ustavne žalbe. Činjenica da je sud odbio kao suvišan predlog podnosioca da izvede dokaz saslušanjem još dva svedoka, kao i predlog da se ponovo obave određena veštačenja, ne može dovesti do zaključka da mu nije data mogućnost da raspravlja pred sudom, s obzirom da sud odlučuje koji će se dokazi izvesti radi utvrđivanja odlučnih činjenica, te da je sud ocenio da je izvođenje ovih dokaza suvišno za pravilno presuđenje u toj pravnoj stvari. Ustavni sud je ocenio da je u sprovedenom postupku podnosiocu ustavne žalbe bilo omogućeno, na isti način kao i protivnoj strani, da aktivno učestvuje u postupku, predlaže dokaze, učestvuje u ispitivanju svedoka, da je bilo obezbeđeno javno raspravljanje u postupku, kao i da je sud usvojio predloge podnosioca za izvođenje dokaza. U vezi sa tim Ustavni sud konstatuje da postupak dokazivanja obuhvata sve činjenice koje su važne za donošenje odluke, pri čemu sud odlučuje koji će se dokazi izvesti radi utvrđivanja bitnih činjenica. Budući da nadležni sud postupa saglasno načelu slobodne ocene dokaza, on će odbiti dokazivanje činjenice o čijoj je istinitosti već stekao uverenje ili koja nije od značaja za donošenje odluke o predmetu spora. Polazeći od toga da je Opštinski sud u Negotinu dao ustavnopravno prihvatljive razloge za odbijanje predloga podnosioca ustavne žalbe za izvođenje dokaza saslušanjem novih svedoka, kao i ponovo izvođenje dokaza veštačenjem Ustavni sud nalazi da u predmetnom postupku nije narušena procesna jednakost parničnih stranaka.

Sem toga, u ustavnoj žalbi se ne navode nikakvi drugi dokazi i argumenti, različiti od onih koje je podnosilac već isticao, najpre u žalbi izjavljenoj protiv prvostepene presude, a potom i u reviziji podnetoj protiv drugostepene odluke, a koji su već cenjeni u žalbenom i revizijskom postupku pred nadležnim sudovima, niti podnosilac navodi i jednu procesnu radnju za koju bi Ustavni sud mogao da utvrdi da krši pravo na pravičan postupak u smislu odredbe člana 32. stav 1. Ustava.

S obzirom da je podnosiocu ustavne žalbe bilo omogućeno da korišćenjem svojih procesnih prava učestvuje u postupku, preduzima zakonom dopuštene radnje i ulaže pravne lekove, Ustavni sud je utvrdio da nije bilo povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, te je odlučio kao u tački 3. izreke i odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu u ovom delu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu.

Na osnovu odredbe 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

 

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević