Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje zbog neobrazloženosti revizijske presude

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na pravično suđenje. Vrhovni kasacioni sud je propustio da oceni ključne revizijske navode o nezastarivosti potraživanja buduće štete u vidu kapitalizirane rente, čime je podnosiocu uskraćeno pravo na obrazloženu odluku.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), dr Jovan Ćirić, Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov i dr Tijana Šurlan, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. B. iz Mladenovca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 19. maja 2022. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba D. B . i utvrđuje da je presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. 301/17 od 8. juna 201 7. godine, u delu odluke o zahtevu za naknadu štete na ime troškova lečenja i drugih troškova u vezi sa tim , povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje , iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se presuda Vrhovnog kasacionog suda Rev. 301/17 od 8. juna 2017. godine, u delu odluke o zahtevu za naknadu štete na ime troškova lečenja i drugih troškova u vezi sa tim, i određuje da isti sud u tom delu donese novu odluku o reviziji podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3067/16 od 8. septembra 201 6. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. B . iz Mladenovca je , 14. decembra 2017. godine, preko punomoćnika M. R . I , advokata iz Beograda, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 301/17 od 8. juna 2017. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1 . Ustava .

U ustavnoj žalbi se, između ostalog, navodi: da je podnosilac vodio postupak za naknadu štete nastale kao posledica primljene vakcine čiji je proizvođač tuženi; da je , nakon pravnosnažnosti odluke o nematerijalnoj šteti, nastavljen postupak odlučivanja o tužbenom zahtevu za naknadu materijalne štete, kojim je bila obuhvaćena već nastala šteta, ali i ona buduća, u vidu kapitalizirane rente, i to na ime izgubljene zarade, naknade za tuđu negu i pomoć i troškova lečenja; da je Apelacioni sud u Beogradu, postupajući po žalbama parničnih stranaka, delimično preinačio prvostepenu presudu, tako što je, pored ostalog, predmetni tužbeni zahtev odbio kao neosnovan u delu kojim je tražena naknada štete na ime troškova lečenja za obroke koj e je smatrao zastarelim, tj. one koji su dospeli u periodu od tri godine pre podonošenja tužbe (3. jun 2005. godine) pa unazad; da je Apelacioni sud u Beogradu odbijajućom odlukom obuhvatio i deo tužbenog zahteva koji se odnosi na buduću štetu, za koju rok zastarelosti nije ni počeo da teče; da je, takođe, u označenom preinačujućem delu drugostepene presude odbijen kao neosnovan zahtev podnosioca za isplatu zatezn e kamat e na dosuđena potraživanja naknade materijalne štete za period od veštačenja (1. aprila 2014. godine) do prvostepenog presuđenja (13. oktobra 2015. godine), na koji način je pogrešno primenjena odredba člana 189. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima; da je podnosilac u reviziji izričito ukazao na obe greške Apelacionog suda u Beogradu, ali je Vrhovni kasacioni sud samo lapidarno konstatovao da su potraživanja dospela pre 3. juna 2005. godine zastarela, iako revizijom uopšte nije pobijan stav o zastarelosti tih potraživanja, već samo buduće štete, kao i da je drugostepeni sud pravilno primenio odredbu člana 189. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima na konkretan slučaj; da stoga osporena presuda Vrhovnog kasacionog suda ne zadovoljava standard pravičnog suđenja, jer se radi o pukom potvrđivanju nižestepene odluke, bez iznošenja adekvatnog, jasnog i razumljivog stava o ključnim revizijskim razlozima.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporenu revizijsku presudu.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u spise parničnog predmeta Drugog osnovnog suda u Beogradu P. 24014/13, pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe i A . B . iz Mladen ovca su 3. juna 20 08. godine, u svojstvu tužilaca, podne li Drugom o pštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tužen ih Instituta za virusologiju, vakcine i serume „T.“ sa sedištem u Beogradu i Republike Srbije – Ministarstvo zdravlja. Prvotužilac je tužbom postavio zahteve za naknadu nematerijalne štete po svim vidovima i materijalne štete u visini troškova lečenja, te mesečne rente zbog potpune nesposobnosti za rad , povećanih potreba i nemogućnosti daljeg razvijanja i napredovanja. Drugotužilja je tužbom tražila isplatu naknade nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog naročito teškog invaliditeta deteta ( prvotužioca).

Nakon 1. januara 2010. godine, nadležnost Drugog opštinskog suda u Beogradu je preuzeo Prvi osnovni sud u Beogradu .

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 58587/10 od 18. marta 2011. godine, koja je delimično potvrđena presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 6308/11 od 21. marta 2013. godine, pravnosnažno je odlučeno o tužbenim zahtevima tužilaca za naknadu nematerijalne štete, tako što je prvotuženi obavezan da ovu naknadu isplati prvotužiocu po svim osnovima, dok je drugotužiljin tužbeni zahtev u celini odbijen kao neosnovan. Takođe, pravnosnažno su odbijeni kao neosnovani svi tužbeni zahtevi tužilaca u odnosu na drugotuženu, zbog nepostojanja pasivne legitimacije.

Nakon ekonomsko-finansijskog veštačenja u ponovnom postupku , koje je obavila komisija veštaka, tužilac je podneskom od 28. maja 2014. godine opredelio tužbeni zahtev za naknadu materijalne štete, i to za : izgubljenu zaradu zbog potpune nespos obnosti za rad (2.669.361,60 dinara) , sa obračunatom kamatom (1.382.662,14 dinara , što daje ukupan iznos od 4.052.023,74 dinara), te kapitaliziranu rentu zbog potpune nesposobnosti za rad, zaključno sa 12. aprilom 2053. godine, kada bi tužilac trebalo da navrši 75 godina života (11.337.118,09 dinara) ; troškove za negu i pomoć od strane drugog lica , u vidu razlike između stvarnih troškova i primljene novčane naknade za negu i pomoć drugog lica, koje pravo je tužiocu priznato u oktobru 2004. godine (2.687.298,83 dinara) , sa obračunatom kamatom (3.351.638,72 dinara, što daje ukupan iznos od 6.038.937,54 dinara), te kapitaliziranu rentu zbog trajne potrebe za negom i pomoći drugog lica, zaključno sa 12. aprilom 2053. godine (5.338.576,69 dinara, što zajedno sa visinom već dospele naknade daje ukupan iznos od 11.3 77.514,23 dinara); troškove za nabavku lekova i angažovanje fizioterapeuta, koje ne pokriva obavezno zdravstveno osiguranje (73.880 evra i 110.136 dinara) , te kapitaliziranu rentu zbog trajne potrebe za nabavkom lekova i angažovanje fizioterapeuta, zaključno sa 12. aprilom 2053. godine (2.754.697,75 dinara, što zajedno sa visinom već dospele naknade daje ukupan iznos od 73.880 evra i 2.864.833,75 dinara) ; troškove za nabavku invalidskih pomagala (6.029 evra i 357.700 dinara), te kapitaliziranu rentu zbog trajne potrebe z a nabavkom invalidskih pomagala, zaključno sa 12. aprilom 2053. godine (137.734,89 evra, što zajedno sa visinom već dospele naknade daje ukupan iznos od 143.763,89 evra i 357.700 dinara) ; troškove za rehabilitacije u banjama i klimatskim lečilištima (36.335 evra i 40.000 dinara), te kapitaliziranu rentu zbog trajne potrebe za rehabilitacijom u banjama i klimatskim lečilištima , zaključno sa 12. aprilom 2053. godine (275.469,77 evra, što zajedno sa visinom već dospele naknade daje ukupan iznos od 311.804,77 evra i 40.000 dinara) . Na tražene iznose, tužilac je postavio zahtev za dosuđenje zatezne kamate počev od 1. aprila 2014. godine, kada je obavljeno veštačenje u ovoj pravnoj stvari, pa do konačne isplate.

Drugi osnovni sud u Beogradu, koji je u međuvremenu preuzeo nadležnost Prvog osnovnog suda u Beogradu, doneo je presudu P. 24014/13 od 13. oktobra 2015. godine, kojom je tužbeni zahtev tužioca odbijen samo u pogledu iznosa izraženih u evrima (deo troškova za nabavku lekova i angažovanje fizioterapeuta, zatim troškova za nabavku invalidskih pomagala, kao i troškova za rehabilitacije u banjama, te kapitalizirane rente zbog trajne potrebe za nabavkom invalidskih pomagala i trajne potrebe za rehabilitacijom u banjama). U preostalom delu, tačnije, za iznose izražene u dinarima, tužbeni zahtev je usvojen, a zatezna kamata dosuđena počev od 1. aprila 2014. godine do konačne isplate.

Odlučujući o žalbama parničnih stranaka, Apelacioni sud u Beogradu je doneo presudu Gž. 3067/16 od 8. septembra 2016. godine, kojom je prvostepenu presudu potvrdio u delu kojim je tužiocu dosuđena kapitalizirana renta zbog potpune nesposobnosti za rad (11.337.118,09 dinara) , dok je dosuđena naknada štete na ime izgubljene zarade zbog potpune nesposobnosti za rad preinačenjem samo razdvojena na iznos glavnog duga i obračunate zatezne kamate (glavni dug 2.669.361,60 dinara, obračunata zatezna kamata 1.382.662,14 dinara) . Takođe, preinačenjem je samo delimično usvojen tužbeni zahtev za naknadu materijalne štete po osnovu troškova lečenja i drugih troškova u vezi sa tim (objedinjen i troškov i za nabavku lekova i angažovanje fizioterapeuta, troškov i za nabavku invalidskih pomagala i troškov i za rehabilitacij u u banjama i klimatskim lečilištima ), u iznosu od 475.474,40 dinara i 34.200 evra, a delimično odbijen za iznose od 2.787.059,35 dinara i 495.248,66 evra. Pravnosnažno je odbijen kao neosnovan u celini tužbeni zahtev za naknadu imovinske štete u vidu troškova za negu i pomoć od strane drugog lica u iznosu od 11.3 77.514,23 dinara. Pravo na zateznu kamatu na dosuđene iznose utvrđeno je, po preinačenju, počev od dana prvostepenog presuđenja do konačne isplate.

U obrazloženju drugostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da je, prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac rođen 12. aprila 1988. godine, kao zdravo dete, a dana 30. decembra 1988. godine, nakon sistematskog pregleda, primio je oralnu polio-vakcinu koju je proizveo tuženi; da je 26. januara 1989. godine hospitalizovan na Institutu za zdravstvenu zaštitu majke i deteta, odakle je 20. februara 1989. godine otpušten sa dijagnozom Quadriplegia flaccida post polio; da je veštačenjem utvrđeno postojanje uzročno-posledične veze između prijema polio-vakcine i bolesti tužioca, koja je prouzrokovala umanjenje njegovih životnih aktivnosti, kao i njegove radne sposobnosti za 100%; da je rešenjem nadležnog organa tužiocu priznato pravo na naknadu za tuđu negu i pomoć, koja trenutno iznosi 25.000 dinara na mesečnom nivou, dok tužilac trećem licu plaća iznos od 20.000 – 22.000 dinara; da je tužilac u junu 2007. godine završio gimnaziju; da tužilac ima pravo na nabavku ortopedskih pomagala preko preduzeća „R .“, koja mu ne odgovaraju, zbog čega protezu nabavlja kod firme „O.“ d.o.o, jer je ista kvalitetnija i duže traje; da pored lekova koje dobija na recept, tužilac koristi i lekove koji predstavljaju pomoćna sredstva i ne mogu se nabaviti na recept; da kako tužilac boluje od astme, to mu je, pored banjskog lečenja, neophodan i boravak na moru; da je tužiocu, takođe, neophodno angažovanje fizioterapeuta, pet radnih dana u nedelji, sa cenom rada od 25 evra po satu; da je veštačenjem od strane komisije sudskih veštaka, prvostepeni sud utvrdio da će tužiocu do kraja njegovog života biti neophodna tuđa nega i pomoć, pa do navršene 75. godine, kao prosečne starosti, tužiocu pripada iznos od 11.377.514,23 dinara; da ukupna izgubljena zarada tužioca iznosi 15.389.141,83 dinara; da troškovi nabavke lekova, pomoćnih medicinskih sredstava, koji ne idu na recept, kao i troškovi fizioterapeuta, zaključno sa 31. decembrom 2013. godine, iznose 73.880 evra i 110.136 dinara, a budući troškovi za sve to, na dan 1. marta 2014. godine, iznose 2.754.697,75 dinara; da ukupni troškovi za invalidska pomagala, zaključno sa 31. decembrom 2013. godine, iznose 6.029 evra i 357.700 dinara, a budući troškovi po tom osnovu 500 evra mesečno, pa sveukupno to iznosi 143.763,89 evra i 357.700 dinara; da ukupni troškovi za banjska i klimatska lečilišta , zaključno sa 31. decembrom 2013. godine, iznose 36.335 evra i 40.000 dinara, a ukupni troškovi do 75. godine tužioca iznose 275.469,77 evra; da ukupna obaveza tuženog po osnovu troškova lečenja iznosi 529.448,66 evra i 3.262.533,75 dinara; da je tuženi u odgovoru na tužbu istakao prigovor zastarelosti potraživanja tužioca, u smislu odredbe člana 376. Zakona o obligacionim odnosima.

U obrazloženju označene presude je dalje navedeno: da je pri odlučivanju o tužbenom zahtevu tužioca za naknadu materijalne štete prvostepeni sud, na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje, pogrešno primenio materijalno pravo, kada je tuženog obavezao da tužiocu isplati na ime troškova lečenja iznos od 3.262.533,70 dinara, sa zateznom kamatom počev od 1. aprila 2014. godine do konačne isplate, na ime izgubljene zarade zbog potpune nesposobnosti za rad iznos od 4.052.023,74 dinara sa zateznom kamatom počev od 1. aprila 2014. godine do presuđenja, zateznu kamatu na iznos budućih mesečnih davanja od 11.337.118,09 dinara počev od 1. aprila 2014. godine do presuđenja, na ime razlike između stvarnih troškova za pomoć i negu drugog lica i primljene naknade po tom osnovu iznos od 11.377.514,23 dinara, sa zateznom kamatom počev od 1. aprila 2014. godine do konačne isplate, kao i kada je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca u delu koji je izražen u evrima; da ovo iz razloga što prvostepeni sud nije imao u vidu i staknuti prigovor zastarelosti, jer ukoliko se uzme u obzir da je tužilac tužbu podneo 3. juna 2008. godine, sledi da je njegovo potraživanje zastarelo za onu štetu koja je nastala u periodu dužem od tri godine u odnosu na datum podnošenja tužbe sudu; da tužilac stoga nema pravo na naknadu materijalne štete po osnovu troškova lečenja koje bi tuženi bio dužan da mu naknadi, u smislu člana 195. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, za period pre 3. juna 2005. godine, već pravo na tu vrstu naknade ostvaruje za period od 3. juna 2005 . do kraja 2013. godin e, prema nalazu i mišljenju komisije veštaka, i to na ime troškova lečenja u iznosima od 25.800 evra i 71.774,40 dinara, na ime troškova nabavke lekova i pomoćnih medicinskih sredstava u iznosima od 990 evra i 357.700 dinara, te na ime troškova rehabilitacije u banjama i klimatskim lečilištima u iznosima od 7.410 evra i 40.000 dinara, što ukupno predstavlja iznose od 475.474,40 dinara i 34.200 evra, oba sa odgovarajućom zateznom kamatom počev od prvostepenog presuđenja, do konačne isplate, saglasno odredbi člana 189. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima; da je preko navedenih, a do traženih iznosa od 3.262.533,75 dinara i 529.448,66 evra, tužbeni zahtev tužioca neosnovan, jer je potraživanje u tom delu zastarelo, u smislu člana 376. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima; da u odnosu na priznate iznose naknade u visini troškova lečenja, tuženi ni je u docnji od dana veštačenja – 1. aprila 2014. godine, nego od dana donošenja prvostepene presude, imajući u vidu da se visina naknade štete određuje prema cenama u vreme donošenja sudske odluke, u smislu člana 189. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima; da je tuženi dužan da tužiocu na iznos od 2.669.361,60 dinara, koliko nominalno iznosi izgubljena zarada tužioca za period od jula 2007. do februara 2014. godine, isplati zateznu kamatu počev od donošenja prvostepene presude, u smislu odredaba člana 189. stav 2. i člana 277. Zakona o obligacionim odnosima, što je slučaj i sa kapitaliziranom rentom zbog potpune nesposobnosti za rad; da tuženi nije dužan da tužiocu isplati iznos od 11.377,514,23 dinara, sa zateznom kamatom počev od 1. aprila 2014. godine do konačne isplate, po osnovu razlike između stvarnih troškova za pomoć i negu drugog lica i naknade koju po tom osnovu prima od Gradskog centra za socijalni rad, imajući u vidu da je prvostepeni sud utvrdio da njegovo primanje iznosi 25.000 dinara mesečno, dok za negu i pomoć trećem licu on mesečno plaća od 20.000 do 22.000 dinara, iz čega sledi da ne trpi štetu, u smislu člana 155. Zakona o obligacionim odnosima; da se majka tužioca, u svojstvu svedoka, izjasnila da se o tužiocu, kada je ona odsutna, od njegovog rođenja stara izvesna komšinica, kojoj daju čitav iznos dobijen po osnovu tuđe nege i pomoći, te da tužilac ne bi prihvatio da se o njemu stara neko drugi; da iz navedenog proizlazi da tužilac ne trpi štetu po osnovu plaćanja drugom licu za negu i pomoć, jer je to onaj iznos koji dobija od nadležnog organa, pa je njegov zahtev za naknadu te štete neosnovan.

Tužilac je u reviziji od 31. oktobra 201 6. godine, pored ostalog, naveo: da je sud pogrešno primenio odredbu člana 188. Zakona o obligacionim odnosima, kada je za deo naknade materijalne štete, opredeljene u vidu kapitalizirane rente, odbio kao neosnovan tužbeni zahtev zbog zastarelosti; da je novčana renta, saglasno članu 188. Zakona o obligacionim odnosima, naknada buduće trajne štete, tj. obroka koji još uvek nisu dospeli, te rok zastarelosti za iste nije ni počeo da teče; da samim tim , rok nije ni mogao da istekne, a potraživanje da zastari; da je su d pogrešno primenio i odredbu člana 189. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, jer nije primenio i član 186. istog Zakona, koji propisuje da se obaveza naknade štete smatra dospelom od trenutka njenog nastanka; da se odredba člana 189. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima primenjuje samo na štetu koja je nastala na materijalnim dobrima, ne i na štetu nastalu u novcu, koja se određuje sa stanjem na dan nastanka štete, u skladu sa načelom monetarnog nominalizma iz člana 394. Zakona o obligacionim odnosima.

Vrhovni kasacioni sud je 8. juna 2017. godine doneo osporenu presudu Rev. 301/17, kojom je reviziju tužioca odbio kao neosnovanu .

U obrazloženju osporene revizijsk e presud e je , pored ostalog, navedeno: da je Vrhovni kasacioni sud ispitao pobijanu odluku, u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku, pa je našao da revizija tužioca nije osnovana; da je pravilno drugostepeni sud postupio kada je preinačio prvostepenu presudu u delu kojim je odlučeno o tužbenom zahtevu tužioca za isplatu razlike između naknade za tuđu negu i pomoć koju tužilac plaća trećem licu i naknade koju po tom osnovu prima od Gradskog centra za socijalni rad, iz razloga što tužilac ovu štetu ne trpi, u smislu člana 155. Zakona o obligacionim odnosima; da je isto tako drugostepeni sud pravilno cenio prigovor zastarelosti tužiočevog potraživanja, koji je tuženi istakao, a prvostepeni sud zanemario; da imajući u vidu da je tužilac tužbu podneo 3. juna 2008. godine, pravilno drugostepeni sud nalazi, primenjujući odredbe člana 376. Zakona o obligacionim odnosima, da je tužiočevo potraživanje za štetu koja je nastala u periodu dužem od tri godine u odnosu na datum podnošenja tužbe zastarelo; da je, shodno članu 361. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, tužilac bio u mogućnosti, kao poverilac, da od tuženog, kao dužnika, zahteva ispunjenje obaveze, odnosno, da mu tuženi naknadi troškove lečenja od dana kada je te troškove imao, pa je zastarelost počela da teče od prvog dana kada je izvršeno plaćanje, što dalje znači da tužilac nema pravo na naknadu materijalne štete na ime troškova lečenja za period pre 3. juna 2005. godine, već za period od navedenog datuma, pa zaključno sa 2013. godinom, što ukupno iznosi 475.474,40 dinara i 34.200 evra, sa pripadajućom kamatom; da je pravilno primenjujući odredbe člana 189. stav 2. i člana 395. Zakona o obligacionim odnosima, te odredbu člana 4. Zakona o stopi zatezne kamate, drugostepeni sud pravilno postupio kada je potvrdio prvostepenu presudu za navedene iznose, sa pripadajućom kamatom; da neosnovano tužilac revizijom pobija odluku drugostepenog suda u delu koji se odnosi na izgubljenu zaradu zbog nesposobnosti za rad, iz razloga što je drugostepeni sud tužiocu na iznos od 2.669.361,60 dinara dosudio zateznu kamatu počev od 13. oktobra 2015. godine do konačne isplate, a na ime obračunate zatezne kamate iznos od 1.382.662,14 dinara, što čini ukupan iznos od 4.052.023,74 dinara, koliko je tužiocu dosuđen i presudom prvostepenog suda; da je izneti pravni stav tužioca po kome je zastarelost činjenično pitanje pogrešan, imajući u vidu da je reč o pravnom pitanju; da se sud na zastarelost ne može obazirati samo ako se dužnik nije na nju pozvao, ali ako jeste, sud mora da ceni istaknuti prigovor zastarelosti, s obzirom na to da zastarelošću prestaje pravo da se zahteva ispunjenje obaveze; da stoga ocena prigovora zastarelosti predstavlja pitanje iz domena materijalnog prava, na čiju pravilnu primenu drugostepeni sud pazi po službenoj dužnosti; da je Vrhovni kasacioni sud cenio i sve druge navode revizije, ali kako oni nisu od značaja i ne mogu dovesti do drugačije i za tužioca povoljnije odluke, to ih sud, saglasno ovlašćenju iz člana 414. stav 2. i člana 396. st. 1. i 2. u vezi sa članom 419. Zakona o parničnom postupku, nije obrazlagao detaljno.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13 – Odluka, US i 74/13 – Odluka US i 55/14 ) (u daljem tekstu: ZPP) je propisano: da drugostepeni sud može u sednici veća ili na osnovu održane rasprave, pored ostalog, da preinači prvostepenu presudu i odluči o zahtevima stranaka (član 387. stav 1. tačka 5)); da Vrhovni kasacioni sud ispituje pobijanu presudu samo u onom delu u kome se pobija revizijom i u granicama razloga navedenih u reviziji, pazeći po službenoj dužnosti na bitnu povredu iz člana 374. stav 2. tačka 2) ovog zakona i na pravilnu primenu materijalnog prava (član 408.).

Zakonom o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) je propisano: da je šteta umanjenje nečije imovine (obična šteta) i sprečavanje njenog povećanja (izmakla korist), kao i nanošenje drugome fizičkog ili psihičkog bola ili straha (nematerijalna šteta) (član 155.); da se u slučaju smrti, telesne povrede ili oštećenja zdravlja, naknada određuje po pravilu, u obliku novčane rente, d oživotno ili za određeno vreme, da se novčana renta dosuđena na ime naknade štete plaća mesečno unapred, ako sud ne odredi što drugo , da iz ozbiljnih uzroka poverilac može i u drugim slučajevima zahtevati, odmah ili docnije da mu se umesto rente isplati jedna ukupna svota (član 188. st. 1 , i 2. i 5. ); da oštećenik ima pravo kako na naknadu obične štete, tako i na naknadu izmakle koristi, da se visina naknade štete određuje prema cenama u vreme donošenja sudske odluke, izuzev slučaja kad zakon naređuje što drugo (član 189. st. 1. i 2.); da ko drugome nanese telesnu povredu ili mu naruši zdravlje, dužan je naknaditi mu troškove oko lečenja i druge potrebne troškove s tim u vezi, kao i zaradu izgubljenu zbog nesposobnosti za rad za vreme lečenja, da ako povređeni zbog potpune ili delimične nesposobnosti za rad gubi zaradu, ili su mu potrebe trajno povećane, ili su mogućnosti njegovog daljeg razvijanja i napredovanja uništene ili smanjene, odgovorno lice dužno je plaćati povređenom određenu novčanu rentu, kao naknadu za tu štetu (član 195. ); da potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kad je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo (član 376. stav 1.).

5. Ocenjujući navode o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je, polazeći od utvrđenih činjenica i iznetih ustavnopravnih razloga, konstatovao da se ustavnom žalbom ističe propust Vrhovnog kasacion og sud a da oceni revizijske razloge kojima je osporeno stanovište drugostepenog suda o zastarelosti potraživanja kapitalizirane rente, čiju isplatu podnosilac zahteva zbog trajno povećanih potreba za lečenjem.

Ustavni sud podseća da je jedan od elemenata prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i pravo na obrazloženu sudsku odluku, koje podrazumeva obavezu suda da navede jasne, dovoljne i razumljive razloge na kojima zasniva svoju odluku, čime se istovremeno daje garancija stranci da je sud razmotrio njene navode i dokaze koje je istakla u postupku. Pri tome, ovakva obaveza ne znači da je sud dužan da u odluci da detaljne odgovore na sva postavljena pitanja i iznete argumente. Mera u kojoj postoji obaveza davanja obrazloženja zavisi od prirode odluke i instancione nadležnosti suda koji odluku donosi. U konkretnom slučaju se sa aspekta prava na obrazloženu sudsku odluku osporava revizijska presuda kojom se u celini potvrđuje presuda drugostepenog suda. Prema praksi Evropskog suda za ljudska prava, koju Ustavni sud prihvata, u takvoj pravnoj situaciji je neophodno sagledati da li je sud pravnog leka ispitao odlučna pitanja koja su pred njega izneta ili se zadovoljio pukim potvrđivanjem odluke nižestepenog suda (videti presudu u predmetu Helle protiv Finske, predstavka broj 157/1996/776/1977, od 19. decembra 1997. godine, stav 60.).

Ustavni sud najpre konstatuje da je podnosilac ustavne žalbe reviziju izjavio protiv celokupnog odbijajućeg dela drugostepene presude. Vrhovni kasacioni sud je reviziju u celini odbio kao neosnovanu , ali se ustavnom žalbom revizijska odluka osporava samo u delu u kome je Vrhovni kasacioni sud razmatrao pravnosnažnu odluku o tužbenom zahtevu za naknadu materijalne štete na ime troškova lečenja i drugih troškova u vezi sa tim . Ovim zahtevom obuhvaćena je već dospela naknada pomenutih troškova koje je podnosilac ustavne žalbe imao zaključno sa 2013. godinom, kao i kapitalizirana renta zbog trajno povećanih potreba za lečenjem, a u koju ulaze budući troškovi za nabavku lekova i angažovanje fizioterapeuta, za nabavku invalidskih pomagala, kao i za rehabilitaciju u banjama i klimatskim lečilištima.

Po shvatanju Ustavnog suda, naknada štete u obliku novčane rente može se dosuditi samo za štetu koja postoji u momentu donošenja sudske odluke pa za ubuduće, a ne i za ranije pretrpljenu štetu koja se dosuđuje u jednokratnom iznosu. Dakle, renta je naknada u novčanom obliku čiji ukupan iznos nije poznat u momentu odlučivanja, koja se plaća periodično u unapred utvrđenim iznosima za štetu koja će nastati u budućnosti (videti Odluku Už-2686/2012 od 15. januara 2015. godine, koja je objavljena na internet stranici Ustavnog suda : www.ustavni.sud.rs).

Kao što je već izneto, podnosilac ustavne žalbe je, pored već dospele materijalne štete u vidu troškova lečenja i drugih troškova u vezi sa tim, a polazeći od činjenice da su njegove potrebe za lečenjem trajne, istakao i zahtev za dosuđenje rente, u tzv. kapitaliziranom obliku, saglasno odredbi člana 188. stav 5. Zakona o obligacionim odnosima, isplatom jedn e ukupn e svot e. Apelacioni sud u Beogradu je zaključio da je delimično osnovan prigovor zastarelosti navedenog potraživanja, jer ukoliko se pođe od toga da je tužba podneta 3. juna 2008. godine, sledi da je potraživanje , saglasno odredbi člana 376. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, zastarelo za onu štetu koja je nastala u periodu dužem od tri godine u odnosu na datum podnošenja tužbe. Stoga podnosilac ustavne žalbe, po stanovištu Apelacionog suda u Beogradu, pravo na naknadu materijalne štete po navedenom osnovu ostvaruje samo za period od 3. juna 2005. do kraja 2013. godine, koji period je obuhvaćen nalazom i mišljenjem komisije sudskih veštaka , dok je za deo preko dosuđenih, a do traženih iznosa od 3.262.533,75 dinara i 529.448,66 evra, tužbeni zahtev neosnovan zbog zastarelosti potraživanja . Dakle, Apelacioni sud u Beogradu je podnosiocu ustavne žalbe dosudio samo naknadu već dospele materijalne štete, i to za period za koji smatra da to potraživanje nije zastarelo .

Podnosilac ustavne žalbe je u reviziji izričito ukazao da kapitalizirana renta, koja predstavlja buduć u štet u, ne može da zastari, imajući u vidu da još uvek nije ni dospela, ali je Vrhovni kasacioni sud samo ponovio ocenu drugostepenog suda da podnosilac ustavne žalbe pravo na naknadu materijalne štete, po navedenom osnovu , ima za period od 3. juna 2005. do kraja 2013. godine, a da je u preostalom delu to potraživanje zastarelo. S tim u vezi, Ustavni sud nalazi da je propustom da oceni navedeni revizijski razlog, kojim je ukazano na pogrešnu primenu materijalnog prava, a na koju se u postupku po reviziji pazi po službenoj dužnosti, Vrhovni kasacioni sud podnosiocu ustavne žalbe povre dio pravo na obrazloženu sudsku odluku, kao jedan od elemenata prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava . Ovo posebno iz razloga što se u obrazloženju drugostepene presude uopšte ne pominje kapitalizirana renta, pa se stiče utisak da je Apelacioni sud u Beogradu taj deo predmetnog tužbenog zahteva izgubio iz vida prilikom donošenja preinačujuće presude, kod koje je drugostepeni sud dužan da odluči o svim zahtevima parničnih stranaka. Stoga je Sud , saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr.zakon i 103/15), ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Ustavni sud je ocenio da su posledice utvrđene povrede prava na pravično suđenje takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem osporene presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 301/17 od 8. juna 2017. godine, u delu odluke o zahtevu za naknadu štete na ime troškova lečenja i drugih troškova u vezi sa tim, i određivanjem da isti sud u tom delu donese novu odluku o reviziji podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3067/16 od 8. septembra 2016. godine, pa je, saglasno članu 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 2. izreke.

7. Što se tiče navoda ustavne žalbe kojima se ukazuje da Vrhovni kasacioni sud nije razmotrio ni revizijske razloge kojima je pobijana odluka drugostepenog suda o zateznoj kamati na pravnosnažno dosuđena novčana potraživanja, Ustavni sud je, ukazujući još jednom da obaveza instancionog suda da obrazloži odluku ne znači da se u odluci moraju dati detaljni odgovori na sve iznete navode, utvrdio da je Vrhovni kasacioni sud prihvatio u celini argumente drugostepene presude, u kojoj je zauzeti pravni stav, po mišljenju Suda, obrazložen na jasan i ustavnopravno prihvatljiv način. S tim u vezi , Vrhovni kasacioni sud je iznošenjem stava da je pobijana drugostepena odluka zasnovana na pravilnoj primeni odredbe člana 189. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, zadovoljio standarde pravičnog suđenja u pogledu prava na obrazloženu sudsku odluku , uspostavljene praksom Ustavnog suda i Evropskog suda za ljudska prava.

Stoga je Sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u navedenom delu kao očigledno neosnovanu , rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Ustavni sud je zaključio da se ova odluka objavi u „Službenom glasniku Republike Srbije“, u skladu sa odredbom člana 49. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, zbog šireg značaja za zaštitu ustavnosti i zakonitosti, ljudskih prava i osnovnih sloboda.

9. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci .

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje zbog neobrazloženosti revizijske presude

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti