Odluka Ustavnog suda o preciziranju tužbe u sporu zbog smetanja državine

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na pravično suđenje. Promena kućnog broja nepokretnosti u tužbi, zasnovana na zvaničnom dokumentu katastra, predstavlja preciziranje, a ne preinačenje tužbe, te odbacivanje tužbe kao neblagovremene predstavlja proizvoljnu primenu procesnog prava.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Agneš Kartag Odri, Milan Stanić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Aleksandra Milovanovića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 29. oktobra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Aleksandra Milovanovića i utvrđuje da je rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogr adu P. 19520/12 od 24. maja 2013. godine i rešenjem Višeg suda u Beogradu Gž. 11472/13 od 30. oktobra 2013. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se rešenje Višeg suda u Beogradu Gž. 11472/13 od 30. oktobra 2013. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o žalbi koju je podnosilac ustavne žalbe podneo protiv rešenja Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 19520/12 od 24. maja 2012. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Aleksandar Milovanović iz Beograda podneo je, 26. decembra 2013. godine , preko punomoćnika Jovana Spasića, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv rešenja Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 19520/12 od 24. maja 201 3. godine i rešenja Višeg suda u Beogradu Gž. 11472/13 od 30. oktobra 2013. godine, zbog povrede načela iz člana 22. Ustava Republike Srbije, prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava.

U ustavnoj žalbi je navedeno: da je prvostepeni sud osporenim rešenjem dozvolio preinačenje tužbe iz podneska podnosioca od 10. maja 2013. godine, a potom je takvu preinačenu tužbu odbacio kao neblagovremenu; da je drugostepeni sud ovu odluku potvrdio; da podnosilac nikad nije preinačio tužbu koja je podneta blagovremeno, niti je ikad tražio da sud dozvoli preinačenje tužbe; da je tužbom traženo da sud utvrdi da je tužena izvršila smetanje državine objekta u ulici Mirijevski bulevar broj 39 u Beogradu; da je u toku postupka rešenjem Službe za katastar nepokretnosti Beograd, objekat, koji je predmet tužbe, dobio novi broj 15 umesto 39, pa je shodno toj promeni, podneskom od 10. maja 2013. godine ispravljen – preciziran tužbeni zahtev, tako da je umesto broja 39 označen broj 15; da odredba člana 200. stav 3. Zakona o parničnom postupku veoma jasno i doslovno određuje da tužba nije preinačena ako je tužilac promenio, dopunio ili ispravio pojedine navode, tako da usled toga tužbeni zahtev nije promenjen.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 19520/12, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje ove ustavnosudske stvari:

Tužioci E.M. i Aleksandar Milovanović, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneli su 28. juna 2012. godine tužbu Prvom osnovnom sudu, zbog smetanja državine objekta u ulici Mirijevski bulevar broj 39 u Beogradu.

Tužioci su podneskom od 10. maja 2013. godine naveli da preciziraju tužbeni zahtev tako što umesto kućnog broj 39 označavaju kućni broj 15. Uz podnesak tužioci su priložili rešenje Republičkog geodetskog zavoda – Služba za katastar nepokretnosti Beograd od 26. aprila 2013. godine, kojim je izričito utvrđeno da je sporni objekat u ulici Mirijevski bulevar broj 15 ranije bio označen brojem 39.

Prvi osnovni sud u Beogradu je navedeni podnesak tužilaca tretirao kao predlog za preinačenje tužbe, te je osporenim rešenjem P. 19520/12 od 24. maja 2013. godine dozvolio preinačenje tužbe, kojom je umesto prvobitnog zahteva za utvrđenje smetanja poseda na objektu u ulici Mirijevski bulevar broj 39 u Beogradu, traženo utvrđenje smetanja poseda na objektu u ulici Mirijevski bulevar broj 15 u Beogradu, a kako je takva preinačena tužba podneta nakon isteka roka iz člana 77. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, to je preinačenu tužbu odbacio kao neblagovremenu.

Viši sud u Beogradu je osporenim rešenjem Gž. 11472/13 od 30. oktobra 2013. godine odbio kao neosnovanu žalbu tužilaca i potvrdio prvostepeno rešenje. U obrazloženju osporenog drugostepenog rešenja je navedeno: da je prvostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo, dajući za svoju odluku dovoljne i jasne razloge, koje u svemu prih vata i taj sud; da prema pravilima iz člana 77. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa proizilazi da se sudska zaštita od uznemiravanja, odnosno oduzimanja državine može tražiti u roku od 30 dana od dana saznanja za smetanje i učinioca, a najkasnije u roku od godinu dana od nastalog smetanja; da je drugotužilac Aleksandar Milovanović za izvršeno smetanje saznao 1. juna 2012. godine, što proizlazi iz činjenice da je isti toga dana pozvao radnike MUP-a da intervenišu u ulici Mirijevski bulevar broj 15, o čemu je sačinjen izveštaj; da je imajući u vidu da je 10. maja 2013. godine izvršeno preinačenje tužbe, koje preinačenje je prvostepeni sud dozvolio, a kojim se traži utvrđenje smetanje poseda na objektu u ulici Mirijevski bulevar broj 15, umesto utvrđenja smetanja poseda na objektu u ulici Mirijevski bulevar br oj 39, pravilna odluka prvostepenog suda kojom je tužba tužilaca odbačena kao neblagovremena; da pravilnost pobijanog rešenja nije dovedena u sumnju žalbenim navodima tužilaca da oni nisu izvršili preinačenje tužbe, niti su ikad tražili da im sud dozvoli preinačenje, jer su podneskom precizirali tužbeni zahtev, tako što su umesto broja 39 označili broj 15, a to preciziranje po svojoj sadržini ima karakter preinačenja tužbe, čime je promenjeno mesto izvršenja smetanja poseda, koje pored radnje i vremena izvršenja, predstavlja bitan element čina smetanja poseda.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama člana 200. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS", br. 72/11 i 49/13-Odluka US i 74/13-Odluka US) je propisano: da je preinačenje tužbe promena istovetnosti zahteva, povećanje postojećeg ili isticanje drugog zahteva uz postojeći (stav 1.); da tužba nije preinačena ako je tužilac promenio pravni osnov tužbenog zahteva, ako je smanjio tužbeni zahtev ili ako je promenio, dopunio ili ispravio pojedine navode, tako da usled toga tužbeni zahtev nije promenjen (stav 3.).

5. Razmatrajući ustavnu žalbu sa aspekta istaknute povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud, pre svega, naglašava da je pravilnu primenu merodavnog prava nadležan da ceni instanciono viši sud u zakonom propisanom postupku kontrole zakonitosti odluka nižestepenih sudova. Ustavni sud nije nadležan da ocenjuje pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka redovnih sudova, osim u slučaju kada je primena merodavnog materijalnog i/ili procesnog prava bila očigledno proizvoljna, odnosno arbitrerna na štetu podnosioca ustavne žalbe, što može dovesti do povrede Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje. Stoga je Ustavni sud, u određenim situacijama, koje prvenstveno zavise od konkretnih okolnosti slučaja i utemeljenosti iznetih ustavnopravnih razloga, nadležan da ceni povredu prava iz člana 32. stav 1. Ustava i sa stanovišta primene materijalnog odnosno procesnog prava. Na ovakav zaključak upućuje i stav Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLjP) izražen u presudi Khamidov protiv Rusije , od 15. novembra 2007. godine (broj aplikacije 72118/01, stav 170.), u kojoj je taj sud konstatovano da nije njegov zadatak da donosi odluku umesto domaćih sudova koji su u najboljoj poziciji da ocene prezentovane dokaze, ustanove činjenično stanje i tumače domaće pravo, te da, u principu, Evropski sud neće intervenisati, osim ukoliko su odluke domaćih sudova arbitrarne ili očigledno neosnovane.

Prema stavu ESLjP, pravičnost suđenja ostvaruje se kroz isključenje proizvoljnosti u postupanju i odlučivanju od strane redovnih sudova, što podrazumeva obavezu tih sudova da se pridržavaju utvrđenih procesnih pravila tokom postupka. Naime, ESLjP je u presudi Sotiris i Nikos Koutras Attee protiv Grčke, broj predstavke 39442/98, od 16. novembra 2000. godine, pored ostalog, istakao da stranke uvek imaju pravo da očekuju da će se postojeća pravila primeniti na njihov slučaj (videti stav 20. pomenute presude). Ustavni sud smatra da je izneti stav od izuzetne važnosti, jer strankama u postupku omogućava da svoje ponašanje usklade sa postojećim procesnim pravilima, u kom slučaju na njihovoj strani postoji i legitimno očekivanje da se na njihov slučaj ta postojeća, predvidljiva pravila zaista i primene.

U predmetnom parničnom postupku koji je prethodio ustavnosudskom, tužba podnosioca ustavne žalbe je pravnosnažno odbačena kao neblagovremena, sa obrazloženjem da je podnosilac podneskom 10. maja 2013. godine izvršio preinačenje tužbe koje je prvostepeni sud dozvolio, a kojim je traženo utvrđenje smetanje poseda u ulici Mirijevski bulevar broj 15, umesto utvrđenja smetanja poseda u ulici Mirijevski bulevar broj 39, a takva preinačena tužba je podneta nakon isteka roka od 30 dana propisanog odredbom člana 77. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa.

Odbacivanjem tužbe, neodlučivanjem o tužbenom zahtevu u meritumu, svakako je dovedeno u pitanje pravo podnosioca na pristup sudu, kao element prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava. Valja naglasiti i da pravo na pristup sudu, iako nije eksplicitno naznačeno prilikom normiranja ustavnog prava na pravično suđenje, čini njegov imanentni i neodvojivi deo, kao nužni uslov da bi se ovo pravo uopšte moglo ostvariti. Ovo zato, jer ako se stranci onemogući raspravljanje i odlučivanje pred sudom o postavljenom zahtevu, svi ostali elementi složenog i višeslojnog prava na pravično suđenje postaju iluzorni i apstraktni, odnosno bespredmetni. Ono što se kao ključno pitanje postavlja u konkretnom slučaju je to da li je odbacivanje tužbe bilo u skladu sa merodavnim procesnim pravilima.

Ustavni sud ukazuje da je odredbom člana 200. stav 1. ZPP propisano da je preinačenje tužbe: 1) promena istovetnosti zahteva, 2) povećanje postojećeg ili 3) isticanje drugog zahteva uz postojeći. Navedena procesna odredba je jasna i precizna, te ne postoje nikakve dileme u njenom tumačenju i primeni. Činjenična situacija u kojoj je podnosilac ustavne žalbe, kao tužilac, u tužbi promenio samo kućni broj objekta ne može se podvesti pod promenu istove tnosti zahteva, ni pod povećanje postojećeg zahteva, niti pod isticanje drugog zahteva uz postojeći. Promenom kućnog broja objekta podnosilac je samo ispravio (precizirao) pojedine navode tužbe, tako da usled toga tužbeni zahtev nije promenjen, jer se smetanje poseda nesumnjivo odnosi na isti konkretni objekat, a to se nikako ne može smatrati preinačenjem tužbe, u smislu odredbe člana 200. stav 3. ZPP. Stoga je ustavnopravno neprihvatljiva konstatacija drugostepenog suda da preciziranje jednog navoda u konkretnom slučaju po svojoj sadržini ima karakter preinačenja tužbe. Preciziranje tužbe se nikad ne može podvesti pod odredbu čla na 200. stav 1. ZPP. Pritom, Ustavni sud ukazuje da je podnosilac imao realnog osnova za promenu kućnog broja objekta u tužbi, jer je rešenjem Republičkog geodetskog zavoda – Služba za katastar nepokretnosti Beograd izričito utvrđeno da je objekat u ulici Mirijevski bulevar broj 15 ranije bio označen brojem 39. Bez ovakvog preciziranja, pravnosnažno rešenje o smetanju državine bi bilo neizvršivo. Na kraju, ono što takođe dovodi u sumnju pravičnost postupka u celini jeste to da parnični sudovi u svojim osporenim rešenjima nisu naveli i citirali merodavne odredbe o preinačenju tužbe, niti su konkretizovali o kom vidu preinačenja tužbe se radi u konkretnom slučaju. Ovaj nedostatak čini osporena parnična rešenja neobrazloženim sa aspekta standarda prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da je osporenim rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 19520/12 od 24. maja 2013. godine i rešenjem Višeg suda u Beogradu Gž. 11472/13 od 30. oktobra 2013. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pristup sudu, koje čini element prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, kao i pravo na obrazloženu sudsku odluku koje je takođe sastavni deo istog prava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US), usvojio ustavnu žalbu u tom delu, kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice učinjene povrede navedenog ustavnog prava mogu otkloniti poništajem osporenog rešenja Višeg suda u Beogradu Gž. 11472/13 od 30. oktobra 2013. godine i određivanjem da Viši sud u Beogradu ponovo odluči o žalbi podnosioca podnetoj protiv osporenog rešenja Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 19520/12 od 24. maja 2012. godine, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona, odlučio kao u tački 2. izreke.

7. U vezi tvrdnje podnosioca ustavne žalbe da mu je osporenim parničnim rešenjima povređeno pravo na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje da se navedeno ustavno pravo ne može dovesti u vezu sa sadržinom osporenih rešenja koja su procesne prirode, te je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u tom delu, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o preciziranju tužbe u sporu zbog smetanja državine

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti