Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje u sporu za naknadu štete

1. Dragoljub Dević, Srđan Dević i Stevan Dević, svi iz Zrenjanina, preko punomoćnika Draga Tabakovića, advokata iz Zrenjanina, podneli su, 26. decembra 2013. godine, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 737/13 od 23. oktobra 2013. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu, iz člana 32. stav 1. i člana 58. stav 1. Ustava Republike Srbije

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je Apelacioni sud u Novom Sadu osporenom presudom preinačio prvostepenu presudu Osnovnog suda u Zrenjaninu P. 767/12 (2009) od 7. decembra 2012. godine, tako što je odbio tužbeni zahtev tužilaca za naknadu štete u celini; da je pogrešan stav Apelacionog suda da tužioci nisu dokazali visinu pretrpljene štete shodno odredbi člana 231. Zakona o parničnom postupku; da na tužiocima jeste bio teret dokazivanja visine štete, što su tužioci i uradili na tada jedino moguć i zakonit način, putem sudskog veštaka poljoprivredene struke; da je i ličnost veštaka i predmet veštačenja odredio sud; da nisu tačni navodi u obrazloženju presude da je na predlog tužilaca visina štete utvrđena na bazi očekivanog prinosa; da su tužioci jedino predložili da se visina štete odredi putem veštaka odgovarajuće struke; da je ranija prvostepena presuda ukinuta samo iz razloga što sud nije utvrdio eventualni doprinos tužilaca nastanku štete, a da o visini štete i metodologiji njenog obračuna kroz nalaz veštaka, u drugostepenom rešenju nije bilo ni pomena; da tuženi u žalbi na novu prvostepenu presudu nije ni spomenuo visinu štete niti način utvrđivanja njene visine, što znači da je visina štete nesporna; da Apelacioni sud previđa činjenicu da je u postupku dokazano da su parcele tužilaca bile izrovane, da je gro pšenice bio izgažen i da neoštećenih površina na tim parcelama gotovo da i nije bilo. Predlaže se da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi povredu navedenih ustavnih prava podnosilaca, poništi osporenu presudu i naloži Apelacionom sudu u Novom Sadu da ponovo odluči o žalbi tuženog protiv prvostepene presude, te da „utvrdi da je ova odluka osnov za naknadu štete podnosiocima ustavne žalbe nastale podnošenjem iste“.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US) je po svojoj sadržini istovetna sa odredbom člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, uvidom u dokumentaciju dostavljenu uz ustavnu žalbu i spise predmeta Osnovnog suda u Zrenjaninu P. 767/12 (2009), utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Osnovni sud u Zrenjaninu je, u ponovnom prvostepenom parničnom postupku, presudom P. 767/12 (2009) od 7. decembra 2012. godine delimično usvojio tužbeni zahtev tužilaca – ovde podnosilaca ustavne žalbe i obavezao tuženog AD Ribarsko gazdinstvo „Ečka“ iz Lukinog Sela da tužiocima isplati na ime naknade štete iznos od 705.709,90 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 28. januara 2011. godine do isplate, kao i da im naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 296.625,28 dinara, a odbio tužbeni zahtev kao neosnovan preko dosuđenog iznosa od 705.709,90 dinara, do traženog iznosa od 1.008.157,00 dinara, dakle za iznos od 302.447,10 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 28. januara 2011. godine do isplate.

Apelacioni sud u Novom Sadu je, osporenom presudom Gž. 737/13 od 23. oktobra 2013. godine, usvojio žalbu tuženog i preinačio ožalbenu presudu Osnovnog suda u Zrenjaninu P. 767/12 (2009) od 7. decembra 2012. godine u pobijanom usvajajućem delu iz stavova prvog i drugog njene izreke, tako što je odbio tužbeni zahtev da se tuženi obaveže da tužiocima na ime naknade štete isplati iznos od 705.709,90 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 28. januara 2011. godine pa do isplate i preinačio odluku o troškovima parničnog postupka iz stava drugog njene izreke, tako što je obavezao tužioce da na ime naknade ovih troškova isplate tuženom iznos od 148.316,00 dinara, te obavezao tužioce da tuženom isplate troškove žalbenog postupka u iznosu od 90.714,00 dinara.

Apelacioni sud u Novom Sadu je našao da je pobijana presuda doneta bez bitnih povreda odredaba parničnog postupka na koje taj sud pazi po službenoj dužnosti, kao i bez bitne povrede iz člana 374. st. 2. tač. 12) Zakona o parničnom postupku na koju ukazuje žalba tuženog, uz pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje, na koje je pogrešno primenjeno materijalno pravo.

U obrazloženju osporene presude se navodi: da su prema utvrđenju iz prvostepene presude tužioci vlasnici katastarskih parcela, po kulturi njive četvrte i treće klase, u katastarskoj opštini Lukino Selo, i to tužilac Dragoljub Dević u površini od 05ha 07a 66m2, tužilac Srđan Dević u ukupnoj površini od 04ha 60a 33m2 i tužilac Stevan Dević u ukupnoj površini od 04ha 6a 10m 2; da se zemljište tužilaca nalazi u neposrednoj blizini lovišta kojim, kao korisnik, upravlja tuženi A.D. Ribarsko gazdinstvo „Ečka“ iz Lukinog Sela; da je neposredno pred žetvu, u mesecu julu 2009. godine, Jovica Cvejić prilikom obilaska svoje parcele, koja je susedna sa parcelama tužilaca, uočio da je pšenica na parcelama tužilaca ugažena od strane divljih svinja, pa je o tome, nakon tri do četiri dana, obavestio tužioce; da kako su tužioci tek u subotu utvrdili da im je šteta pričinjena, oni su, odmah u ponedeljak, o tome telefonom obavestili tuženog; da prijavu štete, niti odštetni zahtev, tužioci nisu podnosili tuženom u pismenoj formi; da je 7. avgusta 2009. godine, na zahtev tužilaca, komisija za procenu štete MZ Lukino Selo, izašla je na lice mesta i na parcelama tužilaca uočila tragove nogu koji su prepoznatljivi za divlje svinje, kojima je, prema proceni komisije, ukupno 70% zasejane površine bilo uništeno; da bi očekivani prinos na predmetnim parcelama u proizvodnoj godini 2008/2009 bio 3.589 kg/ha; da se u lovištu tuženog, prema evidenciji iz marta 2009. godine, nalazilo 28 divljih svinja; da je u blizini zemljišta tužilaca komisija za procenu štete pronašla dve hranilice za divljač, koje su se raspale; da tuženi nije preduzeo mere da ove hranilice zameni, niti su radnici tuženog dolazili da ostave hranu za divljač; da tuženi nije kontaktirao sa tužiocima radi postavljala strašila za divljač, ograde i sličnih mera kojima bi se sprečila eventualna šteta za vlasnike poljoprivrednog zemljišta; da ni tužioci, kao vlasnici poljoprivrednog zemljišta u neposrednoj blizini lovišta, nisu preduzeli mere propisane radi sprečavanja štete od divljači; da je jedino što su po tom pitanju uradili bilo da su palili gume i džakove, ali zbog kiše u tome nisu istrajali. U obrazloženju osporene presude se dalje navodi: da se žalbom osnovano ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava, s obzirom na to da u predmetnom slučaju tužioci nisu, shodno odredbi člana 231. Zakona o parničnom postupku, dokazali visinu pretrpljene štete; da iz pravilnog činjeničnog utvrđenja prvostepenog suda sledi da su tužioci nakon saznanja za štetu, koju su im na zasadima predmetnih parcela pričinile divlje svinje, koje obitavaju u susednom gazdinstvu kojim upravlja ovde tuženi, sa predmetnih parcela najpre skinuli preostali neoštećeni usev, zatim pozvali komisiju mesne zajednice da na licu mesta izvrši procenu štete, i tek na kraju o pretrpljenoj šteti izvestili ovde tuženog; da s obzirom na to da je prema proceni navedene komisije bilo uništeno 70% zasejane površine, tužioci su usev skinuli sa preostalih 30% zasejane površine; da je u konkretnim okolnostima, kada tužiocima nije uništen usev na celokupnom zasadu, već su sa preostalih 30% površine neuništenog zasada skinuli usev - visinu štete trebalo utvrditi spram skinutog, a ne spram očekivanog prinosa, kako je to pogrešno urađeno na predlog tužilaca; da bi se jedino na taj način dobio tačan podatak o stvarnoj šteti koju su tužioci pretrpeli, odnosno o prinosu koji bi bio ostvaren da štetnog događaja nije bilo; da je s obzirom na to da tužioci, na kojima je bio teret dokazivanja visine pretrpljene štete, visinu stvarne štete nisu dokazivali, ovaj sud, primenom odredaba člana 394. stav 1. tačka 4) Zakona o parničnom postupku, žalbu tuženog usvojio i pobijanu presudu preinačio, tako što je tužbeni zahtev odbio u celosti.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 58. stav 1. Ustava se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije", b roj 72/11) (u daljem tekstu: ZPP), koji se primenjivao u ovom postupku, članom 231. je propisano da ako sud na osnovu izvedenih dokaza (član 8.) ne može sa sigurnošću da utvrdi neku činjenicu, o postojanju činjenice primeniće pravila o teretu dokaz ivanja (stav 1.), da s tranka koja tvrdi da ima neko pravo, snosi teret dokazivanja činjenice koja je bitna za nastanak ili ostvarivanje prava, ako zakonom nije drugačije propisano (stav 2.), da s tranka koja osporava postojanje nekog prava, snosi teret dokazivanja činjenice koja je sprečila nastanak ili ostvarivanje prava ili usled koje je pravo prestalo da postoji, ako zakonom nije drugačije propisano (stav 3.); članom 383. je propisano da d rugostepeni sud odlučuje o žalbi, po pravilu, bez rasprave (stav 1.), da ak o veće drugostepenog suda nađe da je radi pravilnog utvrđenja činjeničnog stanja potrebno da se pred drugostepenim sudom ponove već izvedeni dokazi ili dokazi čije je izvođenje odbio prvostepeni sud, može da zakaže raspravu pred drugostepenim sudom (stav 3.), da će d rugostepeni sud da zakaže raspravu i odluči o žalbi i zahtevima stranaka kad je u istoj parnici prvostepena presuda već jedanput bila ukinuta, a pobijana presuda se zasniva na pogrešno i nepotpunom utvrđenom činjeničnom stanju ili su u postupku pred prvostepenim sudom učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka, osim ako se pobija presuda na osnovu priznanja, presuda zbog odricanja, presuda zbog propuštanja, presuda zbog izostanka, kao i presuda doneta bez održavanja glavne rasprave, odnosno ako se radi o presudi u sporu male vrednosti (stav 4.); članom 394. je propisano da će d rugostepeni sud presudom da preinači prvostepenu presudu ako – 1) je na osnovu rasprave utvrdio drugačije činjenično stanje nego što je ono u prvostepenoj presudi, 2) je prvostepeni sud pogrešno ocenio isprave ili posredno izvedene dokaze, a odluka prvostepenog suda je zasnovana isključivo na tim dokazima, 3) je prvostepeni sud iz činjenica koje je utvrdio izveo nepravilan zaključak o postojanju drugih činjenica na kojima je zasnovana presuda , 4) smatra da je činjenično stanje u prvostepenoj presudi pravilno utvrđeno, ali da je prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo.

5. Ustavni sud ukazuje da se pravom na pravično suđenje, zajemčenim članom 32. stav 1. Ustava, građanima garantuje, pre svega, da će postupak u kome se odlučuje o njihovim pravima i obavezama biti sproveden na način da im kroz nezavisnost i nepristrasnost suda, javno raspravljanje, ravnopravno učešće u postupku, odlučivanje u razumnom roku, primenom i poštovanjem propisanih pravila postupka, bude omogućeno pravično suđenje. Zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je u konkretnom postupku od strane redovnih sudova došlo do povrede ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih garancija prava na pravično suđenje, odnosno da li je osporeni postupak u celini bio pravičan u smislu navedene odredbe Ustava.

Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom predmetu konstatuje da u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da preispituje zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, kao ni način na koji su redovni sudovi primenili merodavno pravo u postupku radi odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe. Zadatak Ustavnog suda je, međutim, da ispita da li je u konkretnom postupku od strane redovnih sudova došlo do povrede ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda i da li je primena procesnog, odnosno materijalnog prava bila proizvoljna ili diskriminaciona, čime bi ukazala na očiglednu arbitre rnost i nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a na štetu podnosioca ustavne žalbe, a time i na povredu prava na pravično suđenje.

Razmatrajući navode ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud je konstatovao da je Apelacioni sud u Novom Sadu, pozivajući se na član 394. stav 1. tačka 4) ZPP, preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev podnosilaca u celini, zbog toga što je našao da tužioci nisu dokazali visinu pretprljene štete u smislu člana 231. ZPP, jer je u konkretnim okolnostima visinu štete trebalo utvrditi spram skinutog (požnjevenog), a ne spram očekivanog prinosa, kako je to "pogrešno urađeno na predlog tužilaca".

Po oceni Ustavnog suda, osporena presuda nije doneta ustavnopravno prihvatljivom primenom merodavnog procesnog prava. Naime, u prvostepenom postupku je utvrđeno je da su podnosioci ustavne žalbe pretrpeli štetu na usevima, tako što su divlje svinje iz lovišta čiji je korisnik tuženi, uništile 70% zasejane površine na predmetnim parcelama. Visinu štete prvostepeni sud je utvrdio na osnovu nalaza i mišljenja sudskog veštaka poljoprivredne struke, koje je u potpunosti prihvatio, jer je našao da je veštak, u skladu sa rešenjem o određivanju veštačenja od 12. novembra 2010. godine, svoj nalaz zasnovao na pismenoj dokumentaciji u spisu, a njegovo mišljenje je jasno, detaljno i u skladu sa pravilima struke kojom se veštak bavi. Metodologiju obračuna visine štete prema objavljenom podatku Republičkog zavoda za statistiku o prosečnom prinosu pšenice u opštini Zrenjanin u proizvodnoj 2008/2009 godini, opredelio je veštak, a ne tužioci - kako to paušalno i bez utemeljenja u spisima predmeta navodi drugostepeni sud. S obzirom na navedeno, po oceni Ustavnog suda, to što drugostepeni sud nije prihvatio metodologiju korišćenu u nalazu i mišljenju veštaka na osnovu koje je utvrđena visina štete u prvostepenom postupku, ne može da predstavlja osnov za zaključak da tužioci nisu dokazali visinu pretrpljene štete i za odbijanje tužbenog zahteva u celini. Naime, neprihvatanje rezultata veštačenja po svojoj prirodi predstavlja osporavanje činjeničnog stanja utvrđenog u prvostepenom postupku (za koje je drugostepeni sud prethodno ocenio da je potpuno i pravilno utvrđeno), te se ovde ne radi o situaciji iz odredbe člana 394. stav 1. tačka 4) ZPP na koju se drugostepeni sud u obrazloženju osporene presude pozvao, tj. o preinačenju prvostepene presude zbog toga što je na pravilno utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo. Po oceni Ustavnog suda, Apelacioni sud u Novom Sadu je imao obavezu da postupi u smislu člana 383. stav 4. ZPP, te da, s obzirom na to da je prvostepena presuda u ovom sporu jedanput već bila ukinuta, otvori glavnu raspravu i sam utvrdi visinu štete pričinjene tužiocima na način koji smatra pravilnim, određivanjem novog ili dopunskog poljoprivrednog veštačenja u predmetnoj pravnoj stvari. Ovo posebno imajući u vidu da je u sprovedenom postupku utvrđeno postojanje štete i njen obim od 70% uništenih useva (što ni za sud pravnog leka očito nije bilo sporno), iz čega proističe da je tužbeni zahtev makar i delimično morao biti usvojen kao osnovan. Na kraju, iz dostavljene dokumentacije proizlazi da je postupajuće veće drugostepenog suda rešenjem ukinulo raniju prvostepenu presudu zbog nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja (koja je u pogledu visine naknade štete bila zasnovana na istom, ali tek naknadno spornom nalazu veštaka), i to isključivo radi utvrđenja da li su tužioci preduzeli propisane mere za sprečavanje štete od divljači u smislu tada važećeg Zakona o lovstvu, uz ocenu da je to od značaja radi pravilne primene materijalnog prava u pogledu eventualnog doprinosa tužilaca nastanku sporne štete. Dakle, tada nije bila sporna visina štete, niti metodologija po kojoj je ona obračunata, već je akcenat bio na pitanju postojanja tzv. podeljene odgovornosti između stranaka za nastupanje štetnog događaja, što je u ponovnom prvostepenom postuku i raspravljeno u skladu sa navedenim jedinim nalogom Apelacionog suda, time što je utvrđen doprinos tužilaca od 30% - u kom delu je njihov tužbeni zahtev i odbijen.

Polazeći od napred iznetog, Ustavni sud je ocenio da je presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 737/13 od 23. oktobra 2013. godine povređeno pravo podnosilaca na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, jer je osporena presuda doneta proizvoljnom primenom merodavnog procesnog prava, te je, saglasno članu 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US ), usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice učinjene povrede prava mogu otkloniti jedino poništajem osporene presude Apelacionog suda u Novom Sadu i određivanjem da isti sud u ponovnom postupku donese novu odluku o žalbi tuženog izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Zrenjaninu P. 767/12 (2009) od 7. decembra 2012. godine, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 2. izreke.

S obzirom na to da je utvrdio povredu prava na pravično suđenje i naložio Apelacionom sudu u Novom Sadu da ponovo odluči o žalbi tuženog protiv prvostepene presude, Ustavni sud nije razmatrao navode ustavne žalbe o povredi prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava, kao preuranjene.

7. Prilikom odlučivanja o zahtevu podnosilaca za naknadu štete, Ustavni sud je imao u vidu da zahtev za naknadu štete u ustavnoj žalbi ni na koji način nije bliže niti jasno opredeljen, zbog čega je ocenio da nema Ustavom i Zakonom utvrđenih pretpostavki za odlučivanje o ovom zahtevu, te je, saglasno članu 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, takav zahtev odbacio, rešavajući kao u tački 3. izreke.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić