Odluka Ustavnog suda kojom se utvrđuje povreda prava na suđenje u razumnom roku nakon četrnaest godina postupka

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio žalbu N. G. zbog trajanja radnog spora od preko četrnaest godina. Utvrđena je povreda prava na suđenje u razumnom roku i dosuđena naknada od 1.500 evra, dok su zahtevi za naknadu materijalne štete i troškova odbačeni.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-11439/2020
19.03.2026.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Vladan Petrov, predsednik Veća i sudije dr Dobrosav Milovanović, dr Zoran Lončar, dr Ranka Vujović, Maja Popović, dr Nikola Banjac, dr Milan Rapajić i dr Mihajlo Rabrenović, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi N. G. iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 19. marta 2026. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba N. G. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Trećim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 382/15 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo N. G. na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

4. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

O b r a z l o ž e nj e

1. N. G. iz Beograda podneo je Ustavnom sudu, 19. novembra 2020. godine, preko punomoćnika D. S. I, advokata iz Novog Sada, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji je vođen pred Trećim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 382/15, kao i protiv presuda Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 2750/18 od 17. juna 2020. godine, Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 1443/17 od 5. aprila 2018. godine i Trećeg osnovnog suda u Beogradu P1. 382/15 od 6. septembra 2016. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. Ustava. Podnosilac ustavne žalbe ističe i povredu člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, koji suštinski predstavlja istu garanciju kao i odredba člana 32. stav 1. Ustava, te Ustavni sud njenu eventualnu povredu ceni u odnosu na odgovarajuću ustavnu odredbu..

U ustavnoj žalbi se, pored ostalog, navodi: da je postupak u sporu koji je hitne prirode pravnosnažno okončan nakon 12 godina od podnošenja tužbe, čime je podnosiocu nesumnjivo povređeno pravo na suđenje u razumnom roku; da složenost činjeničnih i pravnih pitanja nije bila takva da opravdava navedeno trajanje; da je u postupku donošenja pobijanog rešenja podnosiocu povređeno pravo na odbranu, time što mu je upozorenje na postojanje razloga za otkaz ugovora o radu dostavljeno isticanjem na oglasnoj tabli tuženog, a da tuženi prethodno nije primenio pravila o posrednom ličnom dostavljanju; da upozorenje, čak i da je uredno dostavljeno, nije sadržalo dokaze o kojima bi podnosilac mogao da se izjasni, što takođe predstavlja povredu njegovog prava na odbranu u postupku pred poslodavcem; da su ništave odredbe ugovora o radu na osnovu kojih je isti otkazan podnosiocu, jer su nepovoljnije od relevatntih odredaba tada važećeg kolektivnog ugovora tuženog; da se o toj okolnosti sudovi u osporenim presudama nijednom reči nisu izjasnili.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporenu revizijsku presudu i podnosiocu prizna pravo na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 10.000 evra, kao i materijalne štete u visini troškova koje je imao u parničnom postupku. Istaknut je i zahtev za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe od strane advokata.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise parničnog predmeta Trećeg osnovnog suda u Beogradu P1. 382/15 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 3. jula 2006. godine, u svojstvu tužioca, podneo Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tuženog P. „J.“ Beograd (kasnije privredno društvo „A.“ a.d. Beograd), radi poništaja rešenja o otkazu ugovora o radu od 4. aprila 2006. godine i vraćanja na rad. Predmet je zaveden pod brojem P1. 1520/06.

Tuženi je odgovor na tužbu dostavio 27. jula 2006. godine. Taj podnesak je punomoćniku tužioca uručen 31. avgusta 2006. godine. Prvo ročište je zakazano za 22. decembar 2006. godine, ali je isto odloženo, jer je punomoćnik tužioca tada dostavio podnesak u vezi sa navodima iz odgovora na tužbu, te je ostavljen rok protivnoj strani da se o njemu izjasni. U periodu do prvog presuđenja, zakazano je još 17 ročišta. Jedno ročište nije održano zbog sprečenosti postupajućeg sudije, a jedno zbog štrajka zaposlenih u sudovima. Još dva ročišta su odložena usled neblagovremene predaje podneska (pre početka ročišta) od strane punomoćnika tužioca. Takođe, jedno ročište je odloženo zbog sprečenosti tužioca da pristupi radi saslušanja u svojstvu parnične stranke. Vremenski intervali između ročišta kretali su se od tri do pet meseci, s tim da su dva iznosila po mesec dana. U okviru dokaznog postupka saslušano je dvoje svedoka, kao i tužilac u svojstvu stranke. Glavna rasprava je zaključena 8. decembra 2011. godine.

Nakon 1. januara 2010. godine, nadležnost Četvrtog opštinskog suda u Beogradu preuzeo je Prvi osnovni sud u Beogradu. Predmet je tada zaveden pod brojem P1. 3635/10.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 3635/10 od 8. decembra 2011. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca u celini.

Tužilac je 18. januara 2012. godine izjavio žalbu. Spisi parničnog predmeta su 27. februara 2012. godine prosleđeni Apelacionom sudu u Beogradu. Rešenjem Gž1. 1421/12 od 6. marta 2015. godine tog suda ukinuta je navedena prvostepena presuda, te je predmet 25. marta 2015. godine vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak i zaveden je pod brojem P1. 382/15.

U međuvremenu, 1. januara 2014. godine, nadležnost Prvog osnovnog suda u Beogradu preuzeo je Treći osnovni sud u Beogradu.

Glavna rasprava zakazana je za 16. oktobar 2015. godine. Održana su tri ročišta (16. oktobra 2015, 12. aprila i 6. septembra 2016. godine). Dokaznog postupka na glavnoj raspravi nije bilo.

Osporenom presudom Trećeg osnovnog suda u Beogradu P1. 382/15 od 6. septembra 2016. godine ponovo je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca u celini. Tužilac je 10. oktobra 2016. godine izjavio žalbu, na koju je tuženi odgovorio podneskom od 4. novembra 2016. godine.

Spisi parničnog predmeta su, nakon urgencije tužioca od 31. marta 2017. godine, Apelacionom sudu u Beogradu prosleđeni 6. aprila 2017. godine. Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 1443/17 od 5. aprila 2018. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužioca, te je osporena prvostepena presuda u celini potvrđena.

Tužilac je 8. juna 2018. godine izjavio reviziju, na koju je tuženi odgovorio podneskom od 11. jula 2018. godine.

Spisi parničnog predmeta su 17. oktobra 2018. godine prosleđeni Vrhovnom kasacionom sudu. Osporenom presudom Rev2. 2750/18 od 17. juna 2020. godine odbijena je kao neosnovana revizija tužioca.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ustavnom žalbom ukazuje, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09, 36/11 – dr.zakon i 53/13 – Odluka US) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, da je sud dužan da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.); da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 435.). Bitno slične odredbe sadrži i važeći Zakon o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13 – Odluka US, 74/13 – Odluka US, 55/14 i 87/18), koji se, u konkretnom slučaju, primenjivao nakon ukidanja presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 3635/10 od 8. decembra 2011. godine.

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, a polazeći od činjenica i okolnosti konkretnog slučaja, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak pokrenut 3. jula 2006. godine, podnošenjem tužbe Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu, i da je okončan donošenjem osporene presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 2750/18 od 17. juna 2020. godine.

Ocenjujući period u odnosu na koji je nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se trajanje postupka može smatrati razumnim ili ne, uzme u obzir celokupan period od podnošenja tužbe do okončanja postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni postupak trajao 14 godina i dva meseca. Napred izneto, samo po sebi, ukazuje na to da nije okončan u okviru razumnog roka. Imajući to u vidu, Ustavni sud nalazi da se i pored toga što je pojam razumne dužine trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca – složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioca, činjenica da je postupak u parnici iz radnog odnosa, koji je po svojoj prirodi hitan, trajao preko 14 godina, ne može se opravdati nijednim od prethodno navedenih činilaca. Ustavni sud je posebno imao u vidu da je prva presuda doneta pet i po godina nakon podnošenja tužbe, da je u dokaznom postupku obavljeno saslušanje samo troje lica i da prilikom zakazivanja ročišta evidentno nije poštovano načelo hitnosti u rešavanju ove vrste spora. Pored toga, Ustavni sud smatra i da je Apelacioni sud u Beogradu neopravdano dugo (pune tri godine) odlučivao o žalbi izjavljenoj protiv prve prvostepene presude.

S druge strane, Ustavni sud konstatuje da je četiri ročišta za glavnu raspravu odloženo zbog razloga koji su na strani podnosioca ustavne žalbe, što predstavlja njegov doprinos dužini trajanja postupka. Takođe, jedno ročište nije održano zbog štrajka zaposlenih u sudovima, a ta se okolnost ne može staviti na teret postupajućem sudu.

Sledom svega iznetog, Ustavni sud je ocenio da je, u konkretnom slučaju, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je, primenom odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je, u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog povrede ustavnog prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju, ne samo dužinu trajanja parničnog postupka, doprinos podnosioca ustavne žalbe i neznatni uticaj štrajka zaposlenih u sudovima, već i ekonomsko-socijalne prilike, te činjenicu da će utvrđena naknada mnogo brže biti isplaćena nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljudska prava (ovakav stav je Ustavni sud prvi put izrazio u Odluci Už-2936/2016 od 24. maja 2018. godine, dostupna na veb sajtu www.ustavni.sud.rs). Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neefikasnog postupanja nadležnih sudova.

7. U pogledu zahteva za naknadu materijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, a koji je opredeljen u visini troškova postupka kojima je podnosilac ustavne žalbe bio izložen vođenjem predmetne parnice, Ustavni sud ukazuje da se kao vid pravičnog zadovoljenja zbog utvrđene povrede navedenog prava može utvrditi pravo na naknadu nematerijalne štete koja predstavlja satisfakciju zbog stanja nesigurnosti i neizvesnosti u kom se podnosilac nalazio u dužem periodu u pogledu svojih građanskih prava i obaveza. Finansijske posledice, u vidu nastalih troškova postupka, podnosilac bi imao i u slučaju da je konkretan postupak okončan u okviru standarda razumnog roka.

Sledom iznetog, Ustavni sud je ocenio da istaknuti zahtev za naknadu materijalne štete, u visini troškova parničnog postupka, nije spojiv za svrhom naknade štete koja se priznaje oštećenom u slučaju utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku (videti Odluku Už-5164/2013 od 29. oktobra 2015. godine, dostupna na veb sajtu www.ustavni.sud.rs), pa je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ovaj zahtev, rešavajući kao u tački 3. izreke.

8. Što se tiče osporenih akta, Ustavni sud je, imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, ocenio da se navodi podnosioca ne mogu prihvatiti kao relevantni ustavnopravni razlozi kojima se argumentuju tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud oceni zakonitost osporenih akata. Ustavni sud je, pritom, uvidom u osporene presude i spise parničnog predmeta, konstatovao da su sudovi dali jasno i ustavnopravno prihvatljivo obrazloženje, pre svega, u pogledu primene pravila o tzv. posrednom ličnom dostavljanju upozorenja na postojanje razloga za otkaz ugovora o radu, u smislu odredaba čl. 73. i 74. Zakona o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 33/97 i 31/01 i „Službeni glasnik RS“, broj 30/10), a kada je reč o tvrdnji da su odredbe ugovora o radu, na osnovu kojih je podnosiocu ustavne žalbe isti i otkazan, nepovoljnije u odnosu na odredbe tada važećeg kolketivnog ugovora tuženog, i to u pogledu dužine neopravdanog odsustva sa rada kao razloga za otkaz ugovora o radu, sudovi su utvrdili da je podnosilac u posmatranom periodu neopravdano odsustvovao sa rada znatno više od dva dana u toku meseca, koliko je po ugovoru o radu bilo dovoljno da zaposleni dobije otkaz zbog nepoštovanja radne discipline propisane aktom poslodavca.

Na povredu prava iz člana 36. Ustava, podnosilac ustavne žalbe se samo formalno pozvao, ne iznoseći razloge kojima obrazlaže takvu svoju tvrdnju.

Stoga je Sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u odnosu na osporene akte, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

9. U pogledu zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo načelan stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, a da u konkretnom slučaju ne postoje bilo kakve izuzetne i posebne okolnosti koje bi opravdale drugačiju primenu člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (videti presudu u predmetu Evropskog suda za ljudska prava Dragan Kovačević protiv Hrvatske, broj predstavke 49281/15 od 12. maja 2022. godine, stav 83). Stoga je Sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio zahtev, rešavajući kao u tački 4. izreke.

10. Na osnovu iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Vladan Petrov, s.r.

Odluka Ustavnog suda kojom se utvrđuje povreda prava na suđenje u razumnom roku nakon četrnaest godina postupka

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti