Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u vanparničnom postupku koji je trajao preko devet godina. Sud je konstatovao neefikasnost prvostepenog suda i višestruko ukidanje odluka, te dosudio naknadu nematerijalne štete podnositeljki.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-1144/2021
31.10.2024.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov, Miroslav Nikolić i dr Nataša Plavšić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. S. iz Lebana, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 31. oktobra 2024. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba S. S. i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Lebanu u predmetu R1. 37/19 (ranije u predmetu Osnovnog suda u Lebanu R1. 165/11) povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. S. iz Lebana podnela je Ustavnom sudu, 27. januara 2021. godine, preko punomoćnika Z. S, advokata iz Leskovca, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Lebanu u predmetu R1. 37/19 (ranije u predmetu Osnovnog suda u Lebanu R1. 165/11).

U ustavnoj žalbi je ukazano na ukupnu dužinu trajanja vanparničnog postupka više od devet godina.

Podnositeljka ustavne žalbe je predložila Ustavnom sudu da usvoji ustavnu žalbu i utvrdi povredu označenog ustavnog prava. Tražila je naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, na osnovu izvršenog uvida u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i Portala suda-kretanje predmeta, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom postupku:

Predlagač S. S, ovde podnositeljka ustavne žalbe, podnela je 3. avgusta 2011. godine Osnovnom sudu u Lebanu predlog za uređenje upravljanja i korišćenja zajedničke stvari – katastarske parcele; da je predmet formiran pod brojem R1. 165/11; da je prvim po redu rešenjem Osnovnog suda u Lebanu R1. 165/11 od 20. jula 2016. godine usvojen predlog, a koje rešenje je ukinuto rešenjem Višeg suda u Leskovcu Gž. 2458/16 od 24. novembra 2016. godine; da je predmet formiran pod novim brojem R1. 55/16; da je drugim po redu rešenjem Osnovnog suda u Lebanu R1. 55/11 od 23. avgusta 2017. godine usvojen predlog, a koje rešenje je ukinuto rešenjem Višeg suda u Leskovcu Gž. 3415/17 od 7. novembra 2017. godine; da je predmet formiran pod novim brojem R1. 36/17; da je trećim po redu rešenjem Osnovnog suda u Lebanu R1. 36/17 od 9. maja 2018. godine obustavljen vanparnični postupak, a koje rešenje je ukinuto rešenjem Višeg suda u Leskovcu Gž. 1832/18 od 3. oktobra 2019. godine; da je predmet formiran pod novim brojem R1. 37/19; da je četvrtim po redu rešenjem Osnovnog suda u Lebanu R1. 37/19 od 12. februara 2020. godine usvojen predlog, a koje rešenje je potvrđeno rešenjem Višeg suda u Leskovcu Gž. 1143/20 od 16. decembra 2020. godine; da je u toku postupka izveden dokazni postupak veštačenjem putem veštaka geometra i saslušanjem svedoka.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 30. stav 2. Zakona o vanparničnom postupku („Službeni glasnik SRS“, br. 25/82 i 48/88 i „Službeni glasnik RS“, br. 46/95, 18/05, 85/12, 45/13, 55/14, 6/15 i 106/15) je propisano da se u vanparničnom postupku shodno primenjuju odredbe Zakona o parničnom postupku, ako ovim ili drugim zakonom nije drukčije određeno.

Odredbama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 , 111/09, 36/11 i 53/13 – Odluka US), koji je počeo da se primenjuje 23. februara 2005. godine, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, da je sud dužan da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.).

Odredbama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13 – Odluka US, 74/13 – Odluka US, 55/14 i 87/18), koji se, takođe, primenjivao u konkretnom postupku, propisano je: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, da je sud dužan da postupak sprovede bez odugovlačenja, u skladu sa prethodno određenim vremenskim okvirom za preduzimanje parničnih radnji i sa što manje troškova (član 10. st. 1. i 2.).

5. Polazeći od toga da je ustavna žalba izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud najpre konstatuje da vanparnični postupak radi uređenja upravljanja i korišćenja zajedničke stvari – katastarske parcele po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, koji započinje podnošenjem predloga, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak pravnosnažno okončava. U vezi sa tim, za ocenu postojanja povrede prava podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku relevantan je period od kada je podnositeljka podnela predmetni predlog, 3. avgusta 2011. godine, do donošenja rešenja Višeg suda u Leskovcu Gž. 1143/20 od 16. decembra 2020. godine, kojim je pravnosnažno okončan vanparnični postupak. Dakle, predmetni postupak je trajao devet godina i četiri meseca.

Navedeno trajanje predmetnog postupka, samo po sebi, može ukazivati na to da isti nije okončan u okviru razumnog roka. Pri tome, pojam razumne dužine trajanja jednog sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca – složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, ponašanja nadležnih sudova koji vode postupak i značaja prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioce. Međutim, Ustavni sud smatra da i pored toga što je pojam razumne dužine trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od navedenih činilaca, trajanje predmetnog vanparničnog postupka od devet godina i četiri meseca ne može se opravdati bilo kojim od prethodno navedenih činilaca. Ustavni sud je pri tome imao u vidu da je o predlogu podnositeljke za uređenje upravljanja i korišćenja zajedničke stvari odlučeno prvi put tek rešenjem Osnovnog suda u Lebanu R1. 165/11 od 20. jula 2016. godine. Dakle, bilo je potrebno skoro pet godina da se prvi put odluči o predmetnom predlogu. Zatim, Viši sud u Leskovcu je tri puta ukidao prvostepena rešenja (ukidajuća rešenja drugostepenog suda Gž. 2458/16 od 24. novembra 2016. godine, Gž. 3415/17 od 7. novembra 2017. godine i Gž. 1832/18 od 3. oktobra 2019. godine). Povodom ovoga, Ustavni sud ukazuje da je odredbom člana 387. stav 3. Zakona o parničnom postupku, koja se saglasno odredbi 30. stav 2. Zakona o vanparničnom postupku primenjuje u vanparničnom postupku, propisano da u slučaju da je prvostepena presuda već jedanput bila ukinuta, drugostepeni sud ne može da ukine presudu i uputi predmet prvostepenom sudu na ponovno suđenje, kao i da je na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda održanoj 12. novembra 2019. godine zauzet pravni zaključak da se zabrana dvostrukog ukidanja iz člana 387. stav 3. Zakona o parničnom postupku odnosi i na rešenja kojima se postupak pravnosnažno okončava u vanparničnom postupku. Ovakav pravni zaključak je podržan u Odluci Ustavnog suda Už – 9855/2017 od 21. maja 2020. godine. Takođe, Sud podseća i na stav Evropskog suda za ljudska prava izražen u presudi od 6. septembra 2005. godine u predmetu Pavlyulynets protiv Ukrajine (broj predstavke 70767/01, stav 51.), u kome je konstatovano da ponovno razmatranje jednog predmeta posle vraćanja na nižu instancu može, samo po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu tužene države. Na kraju, Ustavni sud ipak konstatuje da je predmetni postupak po svojoj pravnoj prirodi bio u određenoj meri činjenično složen.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da je u vanparničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Lebanu u predmetu R1. 37/19 (ranije u predmetu Osnovnog suda u Lebanu R1. 165/11) podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je, u tački 2. izreke, odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosilac pretrpeo zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti značajne u ovom ustavnosudskom sporu. Po oceni Suda, navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac pretrpeo. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, činjeničnu složenost predmeta, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije, predstavke br. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15, 634/15 i 1906/15, od 5. aprila 2016. godine, i više kasnije donetih presuda, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju su podnositeljke ustavne žalbe pretrpele zbog nedelotvornog postupanja sudova.

7. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti