Sudska praksa

Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe u sporu male vrednosti

Kratak pregled

Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu Stanke Stojković izjavljenu protiv presuda u sporu male vrednosti. Ustavni sud nije nadležan da preispituje činjenično stanje i primenu prava od strane redovnih sudova, već samo da štiti ustavna prava.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: sudija dr Agneš Kartag Odri, koja vrši funkciju predsednika i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Dragiša Slijepčević, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Stanke Stojković iz Aranđelovca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 3. februara 2011. godine, doneo je

 

R E Š E Nj E

 

Odbacuje se ustavna žalba Stanke Stojković izjavljena protiv presude Opštinskog suda u Novom Pazaru P. 867/07 od 29. maja 2008. godine i presude Okružnog suda u Novom Pazaru Gž. 1640/08 od 18. maja 2009. godine.

 

O b r a z l o ž e nj e

 

1. Stanka Stojković iz Aranđelovca, preko punomoćnika Mare Popović, advokata iz Novog Pazara, izjavila je Ustavnom sudu 19. juna 2009. godine ustavnu žalbu protiv akata navedenih u izreci, zbog povrede prava iz člana 32. stav 1. i člana 58. Ustava Republike Srbije.

Podnositeljka u ustavnoj žalbi navodi da je pred Opštinskim sudom u Novom Pazaru pokrenula parnični postupak protiv svoje sestričine radi vraćanja pozajmice u iznosu od 1000 eura. Tvrdi da je u prvostepenom postupku izvedenim dokazima i priznanjem tužene utvrđeno da je tužilja, ovde podnositeljka ustavne žalbe, tuženoj dala 1000 eura na zajam a ne kao poklon, ali da na ovako utvrđeno činjenično stanje sudovi nisu primenili Zakon o obligacionim odnosima, poistovećujući zajam sa poklonom, čime su podnositeljki ustavne žalbe povredili Ustavom zajemčeno pravo na pravično suđenje i pravo na imovinu.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS", broj 109/07) je istovetna sa odredbom člana 170. Ustava.

Iz navedenih odredaba Ustava i Zakona proizlazi da je jedna od pretpostavki za dopuštenost ustavne žalbe da se ona zasniva na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta sadržine označenih Ustavom zajemčenih prava i sloboda, ukazuje na njihovu povredu ili uskraćivanje.

3. U sprovedenom prethodnom postupku, Ustavni sud je utvrdio da je osporenom presudom Opštinskog suda u Novom Pazaru P. 867/07 od 29. maja 2008. godine odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev podnositeljke, kojim je tražila da se obaveže tužena A.P. da joj vrati dinarsku protivvrednost iznosa od 1000 eura. U obrazloženju presude sud navodi da tužilja, kao stranka na kojoj leži teret dokazivanja, nije sudu prezentovala nijedan dokaz kojim bi potkrepila podnetu tužbu, pa je sud primenom odredaba Zakona o parničnom postupku koje se odnose na to da je stranka koja nešto tvrdi dužna da to i dokaže, tužbu odbio kao neosnovanu.

Odlučujući o žalbi podnositeljke izjavljenoj protiv prvostepene presude, Okružni sud u Novom Pazaru je presudom Gž. 1640/08 od 18. maja 2009. godine žalbu odbio kao neosnovanu i prvostepenu presudu potvrdio, prihvatajući pravni stav i mišljenje Opštinskog suda u Novom Pazaru. Naime, drugostepeni sud je zaključio da se žalbom podnositeljke pobija utvrđeno činjenično stanje, što Zakonom o parničnom postupku nije dozvoljeno imajući u vidu da se radi o sporu male vrednosti, pa se presuda sa ovog razloga ne može pobijati. Stoga je prvostepeni sud, po mišljenju drugostepenog suda, na činjenično stanje utvrđeno na osnovu dostavljenih i predloženih dokaza pravilno primenio materijalno pravo, ne čineći pri tome ni povrede na koje sud pazi po službenoj dužnosti, pa je po oceni tog suda, osporena prvostepena presuda pravilna i zakonita.

4. Ustavom zajemčenim pravom na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama člana 58. Ustava utvrđeno je: da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (stav 1.); da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (stav 2.); da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine (stav 3.);
da je oduzimanje ili ograničenje imovine radi naplate poreza i drugih dažbina ili kazni, dozvoljeno je samo u skladu sa zakonom (stav 4.).

5. U konkretnom slučaju, iz navoda ustavne žalbe proizlazi da se podnositeljka prevashodno poziva na to da činjenično stanje u prvostepenom postupku nije pravilno i potpuno utvrđeno, bez obzira što formalno, kao razlog ustavne žalbe, navodi pogrešnu primenu materijalnog prava.

Polazeći od navoda ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da podnositeljka ustavne žalbe, nezadovoljna ishodom pravnosnažno okončanog parničnog postupka, formalno se pozivajući na povredu Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje i prava na imovinu, te ponavljajući navode iz žalbe protiv prvostepene presude, od Ustavnog suda zapravo zahteva da postupa kao instancioni sud i ispita zakonitost osporenih presuda redovnih sudova, što ne spada u nadležnost Ustavnog suda utvrđenu odredbama čl. 167. i 170. Ustava.

Ustavni sud i u ovom predmetu ukazuje da nije nadležan da u postupku po ustavnoj žalbi, kao viši sud u odnosu na redovne sudove koji su odlučivali u postupku koji je prethodio ustavnosudskom, još jednom ispituje zakonitost donetih sudskih odluka, kao i da samo formalno pozivanje na povredu zajemčenih ustavnih prava, uz neistinito prikazivanje činjenica, ne čine izjavljenu ustavnu žalbu dopuštenim pravnim sredstvom (rešenje Už-2353/2009 od 27. januara 2010. godine i dr.).

Imajući u vidu napred navedeno, Ustavni sud je ocenio da se izneti navodi ustavne žalbe ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se potkrepljuju tvrdnje o povredi označenih ustavnih prava. Stoga je Sud ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje.

6. Polazeći od izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.

 

VRŠI FUNKCIJU PREDSEDNIKA USTAVNOG SUDA

Sudija

dr Agneš Kartag Odri

 

Slični dokumenti

Semantička pretraga sudske prakse

Pronađite relevantne pravne dokumente koristeći veštačku inteligenciju.

Započni pretragu