Odbijena ustavna žalba o isplati razlike zarade do kolektivnog ugovora

Kratak pregled

Ustavni sud odbio je kao neosnovanu ustavnu žalbu podnosilaca protiv presude kojom je odbijen njihov zahtev za isplatu razlike u zaradi. Sud je potvrdio stav redovnih sudova da je isplatom ugovorene zarade, veće od minimalne, realizovan zakonski minimum zaštite.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić , Predrag Ćetković, Milan Stanić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Verice Grković i Nade Blagojević, obe iz Kraljeva , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 2. jula 2015. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Verice Grković i Nade Blagojević izjavljena protiv stava prvog presude Apel acionog suda u Kragujevcu Gž1. 3329/12 od 4. decembra 2012. godine .

O b r a z l o ž e nj e

1. Verica Grković i Nada Blagojević, obe iz Kraljeva, podnel e su, 13. februara 201 3. godine, preko zajedničkog punomoćnika Branke Slavković, advokata iz Kraljeva, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude navedene u izreci , zbog povrede prava na pravično suđenje, na jednaku zaštitu prava i na rad, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, člana 36. stav 1. i člana 60. Ustava, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Kraljevu u predmetu P1. 9 86/08.

U ustavnoj žalbi se, između ostalog, navodi: da je Apelacioni sud u Kragujevcu prihvatio razloge prvostepenog suda u delu koji se odnosi na spornu razliku u zaradi, ističući da su isti dati u skladu sa Zakonom o radu i Kolektivnim ugovorom, uprkos tome što u obrazloženju svoje odl uke navodi da zarade podnositeljki, u momentu zaključenja ugovora o radu, nisu bile ugovorene u skladu sa odredbom člana 70. Kolektivnog ugovora tuženog, već u nešto većem iznosu od minimalne zarade; da se ugovorom o radu, saglasno članu 8. Zakona o radu, ne mogu utvrditi manja prava i nepovoljniji uslovi rada od onih koji su utvrđeni zakonom i opštim aktom; da ugovorima o radu, u konkretnom slučaju, nije bila ugovorena ni minimalna zarada, niti zarada u visini utvrđenoj članom 70. Kolektivnog ugovora tuženog, već zarada u manjim iznosima od ovih, iz kog razloga su odredbe ugovora o radu kojima su bile utvrđene zarade podnositeljkama, saglasno odredbi člana 9. stav 2. Zakona o radu, ništave; da je, prema tome, zarade podnositeljkama u spornom periodu trebalo obračunavati po članu 70. Kolektivnog ugovora tuženog, iz kog razloga su sudovi bili u obavezi da prihvate "treću varijantu" veštačenj a; da je potvrđivanjem prvostepene presude Apelacioni sud u Kragujevcu prekršio odredbe člana 8, člana 9. stav 2, člana 104. stav 1. i člana 107. st. 3. i 4. Zakona o radu, na koji nač in je povredio pravo podnositeljkama na pravičnu naknadu za rad iz člana 60. stav 4. Ustava; da postoji različito postupanje sudova kada je u pitanju relevantnost poremećaja u poslovanju za ispl atu zarada, zbog čega podnositeljke smatraju da im je povređeno i pravo na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava ; da je podnositeljkama povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, budući da je osporeni postupak pokrenut 2008. godine i da u momentu podnošenja ove ustavne žalbe nije bio okončan, kao i zbog činjenice da je prvostepena presuda doneta "nakon 6 meseci po zaključenju rasprave". Polazeći od svega navedenog, podnositeljke predlažu da se utvrdi povreda o značenih prava, te da se poništi osporeni akt i odredi naknada štete i za sastav ustavne žalbe.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može podneti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u osporene presude i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe i dr. podneli su 12. septembra 2008. godine tužbu Opštinskom sudu u Kraljevu protiv tuženog Preduzeća za unutrašnju i spoljnu trgovinu „Stoteks" AD Kraljevo, radi naknade štete. Povodom navedene tužbe formiran je predmet P1. 986/08.

Presudom Osnovnog suda u Kraljevu P1. 52 7/10 od 11. oktobra 2012. godine, ispravljenom rešenjima tog suda P1. 527/10 od 4. maja i 22. oktobra 2012. godine, stavom prvim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca , pored ostalih i ovde podnositeljki ustavne žalbe, u delu kojim su tražili da se utvrdi ništavost tačke 10. ugovora o radu koga su 26. maja 2006. godine zaključili sa tuženim Preduzećem za unutrašnju i spoljnu trgovinu „Stoteks" AD Kra ljevo. Stavovima od drugog do osmog, u tačkama a) izreke , obavezan je tuženi da tužiocima , pored ostalih i ovde podnositeljkama ustavne žalbe, na ime razlike u zaradi za određene periode isplati iznose bliže opredeljene navedenim delovima izreke , sa zakonskom zateznom kamatom, dok su za veća potraživanja od dosuđenih tužbeni zahtevi tužilaca odbijen i kao neosnovani, a tačkama b) navedenih stavova izreke odbijen je zahtev tužilaca za isplatu razlike u otpremnini, sa zakonskom zateznom kamatom.

Apelacioni sud u Kragujevcu je doneo osporenu presudu Gž1. 3329/12 od 4. decembra 2012. godine kojom je , stavom prvim izreke, odb io kao neosnovane žalbe tužilja, ovde podnositeljki ustavne žalbe i tuženog i potvrdio ožalbenu presudu Osnovnog suda u Kraljevu P1. 527/10 od 11. oktobra 2012. godine, ispravljenu rešenjima tog suda P1. 527/10 od 4. maja i 22. oktobra 2012. godine, u stavu prvom njene izreke, u delu u kome je odbijen tužbeni zahtev tuži lja protiv tuženog kojim su tražili da se utvrdi ništavost tačke 10. ugovora o radu koga su 26. maja 2006. godine zaključile sa tuženim, i stav u drugom tačka a), stavu trećem tačka a), stavu četvrtom tačka a), stavu petom tačka a), stavu šestom tačka a), stavu sedmom tačka a) i stavu osmom tačka a) izreke , u delovima u kojima je usvojen tužbeni zahtev tužilaca za period mart - maj 2006. godine i u delovima u kojima je odbijen tužbeni zahtev tuži lja za potraživanja veća od dosuđenih ovim stavovima izreke. Stavom drugim izreke drugostepene presude ukinuta je prvostepena presuda u stav u drugom tačka b), stavu trećem tačka b) i u stavu devetom njene izreke i u ukinutim delovima predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje. U obrazloženju ove presude je navedeno: da su, pored ostalih, tuži lje bil e u radnom odnosu na neodređeno vreme kod tuženog i da im je po osnovu rešenja tuženog prestao radni odnos zbog prestanka potrebe za njihovim radom; da su tuži lje sa tuženim zaključil e ugovore o radu 26. maja 2006. godine čijom tačkom 10. je ugovorena osnovna zarada u određenom mesečnom novčanom iznosu, koja je u momentu zaključenja predmetnih ugovora bila veća od minimalne zarade; da je veštačenjem od strane veštaka ekonomsko-finansijske struke utvrđena visina potraživanja tužilaca , i to za period od 3. marta 2006. godine do dana zaključenja ugovora o radu , na osnovu člana 70. stav 2. Kolektavnog ugovora tuženog, a za period od 27. maja 2006. godine, pa do prestanka radnog odnosa tužilaca , u skladu sa zaključenim ugovorima o radu i odredbom člana 85. stav 3. Kolektivnog ugovora tuženog; da je tuženi u spornom periodu poslovao sa poremećajem u poslovanju.

Apelacioni sud u Kragujevcu je polazeći od odredaba čl. 111. i 113. Zakona o radu („Službeni glasnik PC", br. 24/05 i 61/05) i člana 85. stav 3. Kolektivnog ugovora tuženog , našao da je pravilno prvostepeni sud zaključio da su stranke ugovorile isplatu minimalne zarade i da je tuženi, kako je to veštačenjem utvrđeno , is platu zarade u odnosu na tužilje vršio u visini minimalne zarade ili visini većoj od minimalne zarade, zbog čega su bez osnova žalbe ni navodi da je tuženi tužiljama isplaćivao zaradu u visini manjoj od one utvrđene Kolektivnim ugovorom, jer su upravo Kolektavnim ugovorom stranke ugovorile slučajeve u kojima će se zaposlenima isplaćivati minimalna zarada, u skladu sa čim su i zaključivani pojedinačni ugovori o radu sa tužiocima. Pored toga , Zakon o radu ne poznaje kategoriju poremećaja u poslovanju, niti isplatu minimalne zarade uslovljava postojanjem takvog poremećaja, već obavezom da ista bude ugovorena, zbog čega, ukoliko je isplata minimalne zarade ugovorena, bilo ugovorom o radu ili kolektivnim ugovorom , poslodavac je dužan da je isplaćuje u visini utvrđenoj odlukom iz člana 113. Zakona o radu. Dakle , ne postoji obaveza poslodavca na isplatu razlike zarade, jer je ugovorena zarada upravo minimalna zarada, a koju je u konkretnom slučaju tuženi isplaćivao. Iz navedenih razloga , pravilan je zaključak prvostepenog suda da odredba člana 10. zaključenih ugovora o radu parničnih stranaka nije suprotna imperativnim zakonskim odredbama, pa time ni ništava za period u kome je tu ženi isplaćivao zaradu tužiljama u visini minimalne zarade, odnosno visini većoj od iste.

U nastavku postupk a, presudom Osnovnog suda u Kraljevu P1. 1423/12 (08) od 24. aprila 201 3. godine, pored ostalog, stavovima prv im i drugim izreke , obavezan je tuženi da tužiljama isplati na ime neisplaćene razlike u otpremnini iznose opredeljene u navedenim delovima izreke, sa zakonskom zateznom kamatom, dok su za veća potraživanja od dosuđenih tužbeni zahtevi tužilja odbijeni kao neosnovani . Ova prvostepena presuda je dostavljena punomoćniku tužilja 5. septembra 2013. godine, a tuženom je dostavljena 16. septembra 2013. godine. U spisima nema dokaza da su tužilje i tuženi protiv ove prvostepene presude izjavili žalbu.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se ustavnom žalbom ukazuje, je utvrđeno: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.); da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa, kao i da se tih prava niko ne može odreći (član 60. stav 4.).

Odredbama Zakona o radu ("Službeni glasnik RS", br. 24/05 i 61/05), koji je važio u vreme prestanka radnog odnosa podnosilaca, bilo je propisano: da zaposleni ima pravo na odgovarajuću zaradu, koja se utvrđuje u skladu sa zakonom, opštim aktom i ugovorom o radu (član 104. stav 1.); da se zarada iz člana 104. stav 1. ovog zakona sastoji od zarade za obavljeni rad i vreme provedeno na radu, zarade po osnovu doprinosa zaposlenog poslovnom uspehu poslodavca (nagrade, bonusi i sl.) i drugih primanja po osnovu radnog odnosa, u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu, te da se pod zaradom u smislu stava 1. ovog člana smatra zarada koja sadrži porez i doprinose koji se plaćaju iz zarade (član 105. st. 1. i 2.); da se zarada za obavljeni rad i vreme provedeno na radu sastoji od osnovne zarade, dela zarade za radni učinak i uvećane zarade (član 106. stav 1.); da se osnovna zarada određuje na osnovu uslova, utvrđenih pravilnikom, potrebnih za rad na poslovima za koje je zaposleni zaključio ugovor o radu i vremena provedenog na radu, a radni učinak na osnovu kvaliteta i obima obavljenog posla, kao i odnosa zaposlenog prema radnim obavezama, dok se opštim aktom utvrđuju elementi za obračun i isplatu osnovne zarade i zarade po osnovu radnog učinka (član 107. st. 1, 2 i 3.); da zaposleni ima pravo na minimalnu zaradu za standardni učinak i puno radno vreme, odnosno radno vreme koje se izjednačava sa punim radnim vremenom, te da ako poslodavac i zaposleni ugovore minimalnu zaradu iz stava 1. ovog člana, poslodavac je dužan da tu zaradu isplati zaposlenom u visini utvrđenoj odlukom iz člana 113. ovog zakona za mesec u kojem se vrši isplata (član 111.).

Odredbama Kolektivnog ugovora "Stoteks" a.d. Kraljevo iz 2006. godine (KU tuženog), koje su od značaja za konkretan spor, bilo je propisano: da se osnovna zarada zaposlenog određuje na osnovu uslova utvrđenih Pravilnikom o sistematizaciji poslova potrebnih za rad na poslovima na kojima je zaposleni zaključio ugovor o radu i vremena provedenog na radu, da se osnovna zarada utvrđuje kao proizvod iznosa osnovne zarade po radnom času za najjednostavniji posao (koeficijent 1), koeficijenta posla sadržanog u tabelarnom prikazu koji čini sastavni deo ovog KU i prosečnog mesečnog fonda ostvarenih časova rada (član 70.); da zaposleni ima pravo na minimalnu zaradu za standardni radni učinak i puno radno vreme, odnosno radno vreme koje se izjednačava sa punim radnim vremenom, da ako poslodavac i zaposleni ugovore minimalnu zaradu iz stava 1. ovog člana, poslodavac je dužan da tu zaradu isplati zaposlenom u visini utvrđenoj za mesec u kojem se vrši isplata, da se minimalna zarada uvećava za minuli rad iz člana 84. tačka 4. ovog KU, da su objektivni razlozi za isplatu minimalne zarade poremećaj u poslovanju preduzeća, odnosno nedostatak posla u organizacionom delu ili celom preduzeću (član 85.).

5. Prilikom ocene da li je stavom prvim presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 3329/12 od 4. decembra 2012. godine došlo do povrede prava na pravično suđenje i prava na pravičnu naknadu za rad kada je u pitanju odlučivanje redovnih su dova povodom zahteva podnositeljki za isplatu razlike u zaradi za periode od 3. marta 2006. god ine do dana kada im je prestao radni odnos kod tuženog, Ustavni sud je pošao od toga da minimalna zarada, u suštini, predstavlja minimum prava svakog zaposlenog u pogledu očuvanja njegove egzistencije i egzistencije njegove porodice, iz kog razloga je reč o zakonom ustanovljenoj zaštiti ekonomski slabije strane u radnopravnom odnosu. S tim u vezi, Ustavni sud je shvatanja da zaposleni koji je u jednom mesecu ostvario standardni radni učinak i puno radno vreme, odnosno radno vreme koje se izjednačava sa punim radnim vremenom, ne može od svog poslodavca primiti iznos zarade koji je niži od iznosa minimalne zarade objavljenog u posmatranom periodu, bez obzira na to u kakvom je stanju poslovanje konkretnog poslodavca.

Ustavni sud konstatuje da je u parničnom postupku koji je prethodio ustavnosudskom utvrđeno da je zarada podnositeljkama, u pretežnom delu spornog perioda, na osnovu ugovora o radu od 26. maja 2006. godine, iznosila više od iznosa minimalne zarade koji su u tom periodu utvrđivani i na zakonom propisani način objavljivani. Osnov za ugovaranje zarade u iznosima manjim od iznosa koji su bili propisani KU tuženog (tačka 10. ugovora o radu svih podnosilaca) bio je poremećaj u poslovanju kod tuženog poslodavca. U jednom delu spornog perioda je zarada podnositeljki iznosila manje od utvrđenog iznosa minimalne zarade, zbog čega su sudovi stali na stanovište da je tačka 10. ugovora o radu u tom periodu bila bez pravnog dejstva i t uženog obavezali da podnositeljkama isplati razliku do iznosa minimalne zarade , uvećane za procenat za koji je njihova zarada bila veća od minimalne zarade na dan zaključenja ugovora o radu (26. maj 2006. godine). Stoga je Ustavni sud mišljenja da je, u konkretnom slučaju , realizovan zakonski minimum zaštite prava iz radnog odnosa kada je u pitanju isplata zarade , te da tuženi poslodavac nije postupio protivno svojoj zakonskoj obavezi da zaposlenima isplati najmanje iznos minimalne zarade, tim pre št o je zarada podnositeljkama u uslovima poremećnog poslovanja bila ugovorena u iznosima većim od minimalne zarade.

Razmatrajući navode o istaknutoj povredi prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud je izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio da se presuda Okružnog suda u Kraljevu Gž. 1195/09 od 18. juna 2009. godine, kojom je potvrđena presuda Opštinskog suda u Kraljevu P. 1004/08 od 2. februara 2009. godine, na koje se pozivaju podnositeljke ustavne žalbe, ne zasniva na istom činjeničnom i pravnom osnovu kao i osporena presuda Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 3329/12 od 4. decembra 2012. godine u stavu prvom izreke. Naime, u parničnom postupku koji je okončan navedenom "uporednom" presudom, sudovi su utvrdili da je tuženi "Stoteks" a.d. Kraljevo, u periodu od 1. avgusta 1998. do 31. maja 2001. godine, usled poremećaja u poslovanju, tužilji R.M iz Kraljeva isplaćivao manju zaradu od zarade utvrđene KU, a bez prethodne izmene ugovora o radu. U parničnom postupku koji prethodi ustavnoj ža lbi utvrđeno je da su podnositeljke, u periodu od 3. marta 2006. godine do dana kada im je prestao radni odnos kod tuženog, zaradu u manjem iznosu od izn osa utvrđenih KU tuženog primale na osnovu ugovora o radu od 26. maja 2006. godine, koji su nastali kao rezultat poremećenog poslovanja tuženog. S tim u vezi, Ustavni sud je o cenio da su i tvrdnje podnositeljki o povredi prva na jednaku zaštitu prava neosnovane, iz razloga što potraživanja tužilje R.M potiču iz perioda kada je na snazi bio Zakon o radnim odnosima ("Službeni glasnik RS", broj 55/96), koji je predviđao mogućnost poslodavca da u slučajevima negativnog poslovanja zaposlenima isplaćuje tzv. garantovanu zaradu, ali i njegovu obavezu da zaposlenima, nakon konsolidacije poslovanja, isplati razliku između garantovane zarade i zarade koju je bio u obavezi da isplati prema kolektivnom ugovoru. Potraživanja podnositeljki ustavne žalbe datiraju iz perioda primene važećeg Zakona o radu iz 2005. godine, prema kome se minimalna zarada isplaćuje samo ukoliko je ugovorena, u kom slučaju ne postoji obaveza poslodavca na isplatu razlike do pune zarade (videti Odluku Ustavnog suda Už-4747/12 od 13. novembra 2014. godine , na internet stranici: www.ustavni.sud.rs).

Sledom svega rečenog, Ustavni sud je ustavnu ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom s udu.

6. U vezi navoda podnositeljki da im je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je konstatovao da se u ustavnoj žalbi, osim usputnog pozivanja podnosi teljki na povredu označenog ustavnog prava, zahtev koji je u njoj postavljen odnosi samo na poništaj osporen e drugostepene presude, a ne i na utvrđenje povrede prava na suđenje u razumnom roku. Imajući u vidu izloženo, a krećući se u granicama zahteva ustavne žalbe, Ustavni sud se nije posebno upuštao u ocenu navoda o ovoj povredi.

7. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić