Kratak pregled

Ustavni sud odbacio je ustavnu žalbu izjavljenu protiv pravnosnažne krivične presude. Sud je utvrdio da podnositeljke, nezadovoljne ishodom postupka, zapravo traže da Ustavni sud postupa kao instancioni sud i preispituje zakonitost odluka, što nije u njegovoj nadležnosti.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-1146/2008
24.03.2011.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Mire Petrović i Valentine Petrović, obe iz Banatskog Novog Sela, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 24. marta 2011. godine, doneo je

 

R E Š E Nj E

 

Odbacuje se ustavna žalba Mire Petrović i Valentine Petrović izjavljena protiv presude Opštinskog suda u Pančevu K. 863/06 od 18. februara 2008. godine.

 

O b r a z l o ž e nj e

 

1. Mira Petrović i Valentina Petrović, obe iz Banatskog Novog Sela, izjavile su Ustavnom sudu 1. oktobra 2008. godine ustavnu žalbu protiv presude Opštinskog suda u Pančevu K. 863/06 od 18. februara 2008. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje.

Podnositeljke u ustavnoj žalbi navode da su osporenom presudom oglašene krivim za krivično delo uništenje ili oštećenje tuđe stvari iz člana 212. stav 1. Krivičnog zakonika RS i da im je izrečena kazna zatvora u trajanju od tri meseca, koja se neće izvršiti ukoliko u roku od jedne godine po pravnosnažnosti osporene presude ne izvrše novo krivično delo. Po mišljenju podnositeljki, osporena presuda je zasnovana na pogrešno i nepotpuno utvrđenom činjeničnom stanju, njome sud nije potpuno rešio predmet optužbe i, konačno, njome nije izvršena individualizacija krivice svake od podnositeljki pojedinačno, čime je podnositeljkama povređeno pravo na pravično suđenje, pa predlažu da Ustavni sud uvaži ustavnu žalbu i zaštiti ovo njihovo pravo.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS", broj 109/07) je istovetna sa odredbom člana 170. Ustava.

Iz navedenih odredaba Ustava i Zakona proizlazi da je jedna od pretpostavki za dopuštenost ustavne žalbe da se ona zasniva na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta sadržine označenih Ustavom zajemčenih prava i sloboda, ukazuje na njihovu povredu ili uskraćivanje.

3. U sprovedenom prethodnom postupku, Ustavni sud je utvrdio da su osporenom presudom Opštinskog suda u Pančevu K. 863/06 od 18. februara 2008. godine podnositeljke ustavne žalbe oglašene krivim za krivično delo uništenje ili oštećenje tuđe stvari iz člana 212. stav 1. Krivičnog zakonika RS, u produženom trajanju, pa im je sud izrekao uslovnu osudu, kojom im je utvrdio kaznu zatvora u trajanju od po tri meseca, koja se neće izvršiti ukoliko u roku od jedne godine po pravnosnažnosti osporene presude ne izvrše novo krivično delo. Podnositeljke su obavezane na plaćanje troškova krivičnog postupka u ukupnom iznosu od 47.360,00 dinara, a oštećeni S.J. je sa svojim imovinskopravnim zahtevom upućen na parnicu.

Odlučujući o žalbama protiv prvostepene presude, Okružni sud u Pančevu je 10. jula 2008. godine doneo presudu Kž. 269/08 kojom je njihove žalbe odbio kao neosnovane i prvostepenu presudu potvrdio. Drugostepeni sud je utvrdio: da je prvostepeni sud sproveo zakoniti krivični postupak u toku koga su izvedeni svi potrebni dokazi, koji su kao takvi pravilno cenjeni; da je pravilno cenjena i odbrana okrivljenih; da su u pogledu ocene dokaza dati uverljivi razlozi koje je u potpunosti prihvatio i drugostepeni sud; da je na osnovu tako potpuno i pravilno utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud pravilno okrivljene Miru Petrović i Valentinu Petrović oglasio krivima za krivično delo koje im je stavljeno na teret; da je za izvršeno krivično delo izrečena odgovarajuća krivična sankcija, koja je adekvatna vrsti, težini i društvenoj opasnosti izvršenog krivičnog dela, kao i ličnim svojstvima okrivljenih.

4. Ustavom zajemčenim pravom na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

5. U konkretnom slučaju, iz navoda ustavne žalbe proizlazi da se podnositeljke prevashodno pozivaju na to da činjenično stanje u prvostepenom postupku nije pravilno i potpuno utvrđeno, na čemu zasnivaju i tvrdnju o pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Polazeći od navoda ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da podnositeljke ustavne žalbe, nezadovoljne ishodom pravnosnažno okončanog krivičnog postupka u kome su oglašene krivima i izrečena im uslovna osuda, formalno se pozivajući na povredu Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje te ponavljajući navode iz žalbe protiv prvostepene presude, od Ustavnog suda zapravo zahtevaju da postupa kao instancioni sud i ispita zakonitost osporenih presuda redovnih sudova, što ne spada u nadležnost Ustavnog suda utvrđenu odredbama čl. 167. i 170. Ustava.

Ustavni sud i u ovom predmetu ukazuje da nije nadležan da u postupku po ustavnoj žalbi, kao viši sud u odnosu na redovne sudove koji su odlučivali u postupku koji je prethodio ustavnosudskom, još jednom ispituje zakonitost donetih sudskih odluka, kao i da samo formalno pozivanje na povredu zajemčenih ustavnih prava ne čine izjavljenu ustavnu žalbu dopuštenim pravnim sredstvom (videti Rešenje Už-2353/2009 od 27. januara 2010. godine i dr.).

Imajući u vidu napred navedeno, Ustavni sud je ocenio da se navodi ustavne žalbe ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se potkrepljuju tvrdnje o povredi označenih ustavnih prava. Stoga je Sud ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje.

6. Polazeći od izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.

 

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević

 

Slični dokumenti

• Už 103/2020: Odbijena ustavna žalba zbog navodne pristrasnosti sudija u rodbinskom odnosu
• Už 2362/2012: Povreda prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku
• Už 2148/2010: Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku
• Už 1123/2009: Odluka Ustavnog suda o odbijanju žalbe zbog osude za klevetu
• Už 974/2008: Odbacivanje ustavne žalbe zbog nenadležnosti Ustavnog suda za preispitivanje zakonitosti
• Už 9028/2012: Povreda prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku
• Už 1267/2009: Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi zbog povrede prava na pravično suđenje u krivičnom postupku