Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi zbog produženja pritvora nakon prvostepene presude

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu protiv rešenja o produženju pritvora nakon prvostepene osuđujuće presude. Utvrđeno je da su postojali zakonski razlozi za pritvor – opasnost od bekstva i ponavljanja krivičnog dela, te da trajanje pritvora nije bilo nerazumno.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Nebojše Rakića iz Šapca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 12. maja 2011. godine, doneo je

 

O D L U K U

 

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Nebojše Rakića izjavljena protiv rešenja Okružnog suda u Šapcu K. 25/09 od 1. juna 2009. godine.

 

O b r a z l o ž e nj e

 

1. Nebojša Rakić iz Šapca podneo je Ustavnom sudu 19. juna 2009. godine ustavnu žalbu protiv rešenja Okružnog suda u Šapcu K. 25/09 od 1. juna 2009. godine, zbog povrede prava o trajanju pritvora i prava na pravnu sigurnost u kaznenom pravu, zajemčenih odredbama člana 31. stav 2. i člana 34. stav 3. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac ustavne žalbe navodi da mu je u krivičnom postupku koji se vodi pred Okružnim sudom u Šapcu protiv njega i još dva lica, zbog krivičnog dela neovlašćeno stavljanje u promet opojnih droga, nakon okončanog glavnog pretresa i izricanja nepravnosnažne presude, rešenjem tog suda K. 25/09 od 1. juna 2009. godine produžen pritvor do pravnosnažnosti presude, a najduže do isteka vremena trajanja kazne od tri godine i tri meseca izrečene u navedenoj presudi. Kako je Vrhovni sud Srbije svojim rešenjem Kž. 1460/09 od 9. juna 2009. godine, rešavajući o njegovoj žalbi, potvrdio rešenje o produženju pritvora, smatra da su sudovi postupili protivno zakonu kada su mu pritvor odredili po osnovima iz člana 142. stav 2. tač. 1) i 3) ZKP, jer to nije neophodno u cilju nesmetanog vođenja postupka, niti postoje osobite okolnosti koje bi ukazivale na postojanje opasnosti da će krivično delo ponoviti. Takođe smatra da je sud trebalo da prihvati njegovu ponudu da umesto pritvora položi jemstvo u iznosu od 50.000 evra. Predlaže da Ustavni sud poništi osporena rešenja i pritvor ukine.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, u skladu sa odredbom člana 72. stav 3. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik Republike Srbije“, br. 24/08 i 27/08), dopisom od 1. septembra 2009. godine od Okružnog suda u Šapcu tražio odgovor na navode ustavne žalbe, kao i dostavljanje svih dokaza i podataka iz predmeta tog suda K. 25/09, koji mogu biti od značaja za donošenje odluke o ustavnoj žalbi.

U ostavljenom roku, pa ni nakon njegovog isteka, Okružni sud u Šapcu nije postupio po nalogu Ustavnog suda.

4. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, iz navoda ustavne žalbe i izvršenim uvidom u osporena rešenja utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovom ustavnosudskom predmetu:

Pred Okružnim sudom u Šapcu protiv podnosioca ustavne žalbe i još dva lica vođen je krivični postupak u predmetu K. 25/09, zbog krivičnih dela neovlašćena proizvodnja i stavljanje u promet opojnih droga iz člana 246. i nedozvoljeno držanje oružja i eksplozivnih materija iz člana 348. stav 2. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika. Podnosiocu je inicijalni pritvor određen rešenjem istražnog sudije tog suda Kri. 36/08 od 14. marta 2008. godine. Nakon podizanja optužnice, podnosiocu je pritvor dva puta ukidan rešenjima Okružnog suda u Šapcu i oba puta je Vrhovni sud Srbije ukidao rešenja o ukidanju pritvora. U međuvremenu, podnosilac je postao nedostupan državnim organima, pa je naredbom tog suda Kv. 145/08 od 2. jula 2008. godine određeno idavanje poternice za njim, po kojoj je ponovo lišen slobode 13. februara 2009. godine, od kada mu se pritvor i računa. Pritvor je podnosiocu određen na osnovu člana 142. stav 2. tačka 3) ZKP, a produžavan pre završetka glavnog pretresa rešenjima postupajućeg suda Kv. 68/09 od 13. marta 2009. godine i Kv. 117/09 od 13. maja 2009. godine, na osnovu člana 142. stav 2. tač. 1) i 3) ZKP.

Ovaj krivični postupak je nepravnosnažno okončan donošenjem presude K. 25/09 od 1. juna 2009. godine, kojom je podnosilac ustavne žalbe oglašen krivim za krivično delo neovlašćena proizvodnja i stavljanje u promet opojnih droga iz člana 246. stav 2. i nedozvoljeno držanje oružja i eksplozivnih materija iz člana 348. stav 2. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika i osuđen na ukupnu kaznu zatvora u trajanju od tri godine i tri meseca. Po izricanju presude veće je, razmatrajući da li još postoje razlozi za ostanak podnosioca u pritvoru, istoga dana donelo osporeno rešenje K. 25/09 od 1. juna 2009. godine kojim je okrivljenom – podnosiocu ustavne žalbe produžilo pritvor do pravnosnažnosti presude, a najduže do isteka vremena trajanja kazne izrečene u prvostepenoj presudi. Pritvor je produžen na osnovu odredaba člana 142. stav 2. tač. 1) i 3) Zakonika o krivičnom postupku. Veće je konstatovalo: da je optuženi (ovde podnosilac ustavne žalbe) po ukidanju pritvora u tom postupku, a nakon podizanja optužnice, napustio mesto svog prebivališta, ne obavestivši sud o tome, iako je u toku postupka poučen o ovoj obavezi i upozoren na posledice nepostupanja; da se nakon toga krio više od osam meseci, zbog čega je za njim raspisana poternica, a isključivo zbog ovakvog njegovog ponašanja postupak se za to vreme nije mogao voditi; da je tek po poternici pronađen i lišen slobode, što je omogućilo dalje vođenje postupka; da je sud cenio i predlog branioca za polaganje jemstva umesto pritvora, utvrdivši da predlog nije osnovan; da je sud cenio i ostale okolnosti na strani podnosioca, ali nije našao da su od uticaja na drugačije odlučivanje o produženju pritvora; da sve navedeno, uz visinu izrečene kazne, ukazuje na postojanje realne opasnosti od njegovog bekstva ukoliko bi bio pušten na slobodu, što bi ponovo dovelo do nemogućnosti vođenja postupka, pa je sud našao da i dalje stoje pritvorski razlozi predviđeni članom 142. stav 2. tačka 1) ZKP. S obzirom da je podnosilac ranije pet puta osuđivan, od toga tri puta za istovrsna krivična dela za koja se vodi i ovaj postupak, da se protiv njega pred tim sudom vode još dva krivična postupka, jedan za krivično delo otmica, a drugi za krivična dela iz člana 246. stav 2, člana 214. stav 1. i člana 278. stav 1. KZ, po oceni veća te činjenice predstavljaju osobite okolnosti koje ukazuju na opravdanu bojazan da bi na slobodi mogao ponoviti krivična dela i da i dalje stoje pritvorski razlozi iz člana 142. stav 2. tačka 3) ZKP.

Rešavajući o žalbi podnetoj protiv ovog rešenja, Vrhovni sud Srbije je 9. juna 2009. godine doneo osporeno rešenje Kž. 1460/09, kojim je zajedničku žalbu okrivljenog i njegovog branioca odbio kao neosnovanu. Drugostepeni sud je smatrao da su pravilno primenjene odredbe člana 142. stav 2. tač. 1) i 3) Zakonika o krivičnom postupku, jer smatra da je prvostepeni sud pravilno zaključio da postoje svi razlozi za produženje pritvora podnosiocu predviđeni odredbama navedenih tačaka člana 142. ZKP.

5. Odredbama Ustava, na čiju povredu se ustavnom žalbom poziva, utvrđeno je: da posle podizanja optužnice trajanje pritvora sud svodi na najkraće neophodno vreme, u skladu sa zakonom (član 31. stav 2.); da se svako smatra nevinim za krivično delo dok se njegova krivica ne utvrdi pravnosnažnom odlukom suda (član 34. stav 3.).

Članom 133. Zakonika o krivičnom postupku ("Službeni list SRJ", br. 70/01 i 68/02 i "Službeni glasnik RS", br. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08 i 20/09) (u daljem tekstu: ZKP), propisano je: da mere koje se mogu preduzeti prema okrivljenom za obezbeđenje njegovog prisustva i za nesmetano vođenje krivičnog postupka jesu poziv, dovođenje, zabrana napuštanja boravišta, jemstvo i pritvor (stav 1.); da će se nadležan sud pridržavati uslova određenih za primenu pojedinih mera, vodeći računa da se ne primenjuje teža mera ako se ista svrha može postići blažom merom (stav 2.); da će se ove mere ukinuti i po službenoj dužnosti kad prestanu razlozi zbog kojih su preduzete, odnosno zameniće se drugom blažom merom kad za to nastupe uslovi (stav 3.).

Odredba člana 142. stav 1. ZKP propisuje da se pritvor može odrediti protiv lica za koje postoji osnovana sumnja da je učinilo krivično delo – ako se krije ili ako se ne može utvrditi njegova istovetnost, ili ako postoje druge okolnosti koje ukazuju na opasnost od bekstva (tačka 1)), odnosno – ako osobite okolnosti ukazuju da će ponoviti krivično delo, ili dovršiti pokušano krivično delo, ili da će učiniti krivično delo kojim preti (tačka 3)).

Odredbama člana 358. ZKP je propisano: da će veće, kad izrekne presudu na kaznu zatvora ispod pet godina, optuženom koji se brani sa slobode odrediti pritvor ako postoje razlozi iz člana 142. stav 1. tač. 1) i 3) ovog zakonika, a optuženom koji se nalazi u pritvoru ukinuće pritvor ako za pritvor više ne postoje razlozi zbog kojih je bio određen (stav 1.); da ako se optuženi već nalazi u pritvoru, a veće nađe da još postoje razlozi zbog kojih je pritvor bio određen ili da postoje razlozi iz člana 142. stav 1. tačka 6) i stava 1. ovog člana, doneće posebno rešenje o produženju pritvora, da veće posebno rešenje donosi i kad treba odrediti ili ukinuti pritvor, kao i da žalba protiv rešenja ne zadržava izvršenje rešenja (stav 5.); da pritvor koji je određen ili produžen po odredbama prethodnih stavova može trajati do upućivanja optuženog, odnosno osuđenog u ustanovu za izdržavanje kazne, ali najduže dok ne istekne vreme trajanja kazne izrečene u prvostepenoj presudi (stav 6.).

Član 246. stav 2. Krivičnog zakonika ("Službeni glasnik RS", br. 85/05, 88/05 i 107/05) propisuje da će se onaj ko neovlašćeno uzgaja mak ili psihoaktivnu konoplju ili druge biljke iz kojih se dobija opojna droga ili koje same sadrže opojnu drogu, kazniti zatvorom od šest meseci do pet godina. Članom 348. Zakonika je propisano: da će se onaj ko neovlašćeno izrađuje, prodaje, nabavlja, vrši razmenu ili drži vatreno oružje, njegove delove, municiju ili eksplozivne materije, kazniti se zatvorom od tri meseca do tri godine i novčanom kaznom (stav 1.); da ako je predmet dela iz stava 1. ovog člana vatreno oružje, municija, eksplozivne materije, ili sredstvo na bazi te materije, rasprskavajuće ili gasno oružje čija izrada, prodaja, nabavka, razmena ili držanje nije dozvoljeno građanima, učinilac će se kazniti zatvorom od šest meseci do pet godina i novčanom kaznom (stav 2.).

6. Analizirajući osporeni pojedinačni akt sa stanovišta navedenih zakonskih odredaba, Ustavni sud je pošao od toga da pojam određivanja pritvora ima svoju formalno-pravnu i materijalno-pravnu stranu. U formalno-pravnom smislu određivanje pritvora je lišenje slobode odlukom nadležnog suda, odnosno prvo rešenje suda kojim se prema licu za koje postoji osnovana sumnja da je izvršilo krivično delo preduzima mera pritvora, kao mera obezbeđenja njegovog prisustva i nesmetanog vođenja krivičnog postupka. U materijalno-pravnom smislu određivanje pritvora postoji svaki put kada nadležni sud u postupku kontrole pritvora, odnosno ispitivanja osnovanosti daljeg zadržavanja na snazi ove mere, utvrdi da i dalje postoje razlozi za pritvor, pri čemu je sud svaki put kada to čini dužan da ispituje postojanje svih zakonom ustanovljenih razloga, imajući u vidu svrhu pritvora. Istovremeno, sud je posebno dužan da vodi računa ne samo o ispunjenosti zakonskih uslova za produženje pritvora, već i o tome da li se ista svrha (obezbeđenje prisustva okrivljenog i nesmetano vođenje postupka) može ostvariti i drugom (blažom) merom. Iz navedenih razloga, po oceni Ustavnog suda, prilikom odlučivanja o osnovanosti produžavanja pritvora od značaja je da li u konkretnom slučaju ima zakonskih razloga da se pritvorenik zadrži u pritvoru. Sa druge strane, Ustavni sud je ocenio da iz odredbe člana 133. stav 3. ZKP proizlazi da će sud po službenoj dužnosti ukinuti pritvor, kao i svaku drugu meru iz člana 133. ZKP, kad prestanu razlozi za njeno dalje zadržavanje na snazi, što znači da je sud dužan da u bilo kojoj fazi krivičnog postupka i za vreme dok još nije istekao period za koji je pritvor određen, ovu meru ukine ako više nema zakonskih razloga za njeno zadržavanje na snazi.

Što se tiče postojanja razloga za određivanje, odnosno produženje pritvora propisanih ranijom odredbom člana 142. stav 2. tačka 1) ZKP, Ustavni sud je utvrdio da ovaj zakonski razlog pretpostavlja da su kumulativno ispunjena dva uslova u odnosu na lice o čijem pritvaranju, odnosno poduženju pritvora se odlučuje, i to: 1) da za to lice postoji osnovana sumnja da je učinilo krivično delo i 2) da se to lice krije ili se ne može utvrditi njegova istovetnost, ili da postoje druge okolnosti koje ukazuju na opasnost od njegovog bekstva. Ispunjenost ovih uslova mora se ceniti u svakom konkretnom slučaju. Ustavni sud je utvrdio da su odluku o postojanju razloga za produženje pritvora podnosiocu ustavne žalbe nadležni sudovi zasnovali na tome da je podnosilac ustavne žalbe osnovano sumnjiv da je izvršio krivična dela proizvodnja i stavljanje u promet opojnih droga i nedozvoljeno držanje oružja i eksplozivnih materija, što proizlazi iz prvostepene presude kojom je oglašen krivim zbog izvršenih krivičnih dela i osuđen na kaznu zatvora u trajanju od tri godine i tri meseca, kao i na tome da je optuženi (ovde podnosilac ustavne žalbe) po ukidanju pritvora u tom postupku, a nakon podizanja optužnice, napustio mesto svog prebivališta, ne obavestivši sud o tome, iako je u toku postupka poučen o ovoj obavezi i upozoren na posledice nepostupanja, da se nakon toga krio više od osam meseci, zbog čega je za njim raspisana poternica, a isključivo zbog ovakvog njegovog ponašanja postupak se za to vreme nije mogao voditi, i da je tek po poternici pronađen i lišen slobode, što je omogućilo dalje vođenje postupka – pa sve to skupa predstavlja okolnosti koje ukazuju na opasnost od njegovog bekstva.

U odnosu na razloge za određivanje, odnosno produženje pritvora propisane ranijom odredbom člana 142. stav 2. tačka 3) ZKP, Ustavni sud je utvrdio da ovaj zakonski razlog pretpostavlja takođe da su kumulativno ispunjena dva uslova u odnosu na lice o čijem pritvaranju, odnosno poduženju pritvora se odlučuje, i to: 1) da za to lice postoji osnovana sumnja da je učinilo krivično delo i 2) da osobite okolnosti ukazuju da će ponoviti krivično delo, ili dovršiti pokušano krivično delo, ili da će učiniti krivično delo kojim preti. U konkretnom slučaju, činjenice da je podnosilac ranije pet puta osuđivan, od toga tri puta za istovrsna krivična dela za koja se vodi i ovaj postupak, da se protiv njega pred tim sudom vode još dva krivična postupka, jedan za krivično delo otmica, a drugi opet za krivično delo neovlašćena proizvodnja i stavljanje u promet opojnih droga, kao i za teži oblik krivičnog dela iznuda i za krivično delo izazivanje opšte opasnosti, po oceni veća predstavljaju osobite okolnosti koje ukazuju na opravdanu bojazan da bi na slobodi mogao ponoviti krivična dela, odnosno da i dalje stoje pritvorski razlozi predviđeni članom 142. stav 2. tačka 3) ZKP.

7. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta odredbe člana 31. stav 2. Ustava, kojom se svakome jemči da trajanje pritvora posle podizanja optužnice sud svodi na najkraće neophodno vreme, u skladu sa zakonom, Ustavni sud je utvrdio sledeće:

Ustavni sud je najpre ispitivao da li su osporeni pojedinačni akti doneti u skladu sa zakonom, što je preduslov da sudska odluka kojom se nekom licu produžava pritvor ne povređuje njegova Ustavom zajemčena prava. U tom smislu, Sud je ocenio da je osporeno rešenje Okružnog suda u Šapcu K. 25/09 od 1. juna 2009. godine doneto saglasno odredbama člana 358. ZKP kojima je propisano da, kad izrekne presudu, veće (koje je presudu izreklo) optuženom koji se već nalazi u pritvoru, donosi posebno rešenje o produženju pritvora, ako nađe da još postoje zakonski razlozi za zadržavanje ove mere prema optuženom. Ustavni sud je takođe ocenio da razlozi na kojima se zasnivaju osporene sudske odluke spadaju u razloge propisane odredbama ranijeg člana 142. stav 2. tač. 1) i 3) ZKP, zbog kojih se protiv određenog lica može odrediti, a time i produžiti pritvor nakon izricanja zatvorske kazne.

Ustavni sud je iz navedenog utvrdio da su osporena rešenja doneta u postupku koji je sproveden na osnovu odredaba važećeg procesnog zakona i da se zasnivaju na zakonom propisanim razlozima, iz čega sledi i ocena da je postojao razuman osnov da se prema podnosiocu ustavne žalbe zadrži na snazi mera pritvora i posle izricanja prvostepene presude, i to u skladu sa Ustavom utvrđenom svrhom pritvora.

Pored navedenog, a polazeći od toga da je pravo na slobodu jedno od osnovnih ljudskih prava, Ustavni sud je cenio da li je osporenim pojedinačnim aktima podnosiocu ustavne žalbe povređena ustavna garancija da posle podizanja optužnice sud trajanje pritvora svodi na najkraće neophodno vreme. U tom smislu, Ustavni sud ukazuje da ocena da li je trajanje pritvora svedeno na najkraće neophodno vreme, u svakom konkretnom slučaju zavisi ne samo od vremenskog perioda u kome se neko lice nalazilo ili se nalazi u pritvoru, već, pre svega, od toga da li razlozi zbog kojih se to lice nalazilo ili se nalazi u pritvoru čine trajanje ove mere, odnosno njeno zadržavanje na snazi, neophodnim. Analizirajući vreme trajanja krivičnog postupka i vreme za koje se podnosilac ustavne žalbe tokom ovog postupka nalazio u pritvoru, Ustavni sud je ocenio da dosadašnje postupanje nadležnog suda u pogledu trajanja krivičnog postupka ne ukazuje da je dužina postupka uticala da pritvor prema podnosiocu ustavne žalbe bude duži nego što je to neophodno. Ovo iz razloga što je krivični postupak pred Okružnim sudom u Šapcu započeo marta 2008. godine, a prvostepena presuda je doneta juna 2009. godine, dakle posle godinu dana i tri meseca, pri čemu je postupak vođen protiv tri lica kojima je stavljeno na teret izvršenje više krivičnih dela. Pri tome se mora uzeti u obzir da postupak nije mogao biti vođen za vreme dok se podnosilac nalazio u bekstvu (oko osam meseci), tako da iz navedenog proizlazi da je postupak od započinjanja do donošenja prvostepene presude trajao ukupno oko sedam meseci, za koje vreme se podnosilac nalazio u pritvoru.

Konačno, neophodnost trajanja pritvora i nakon izrečene presude, Ustavni sud je cenio i sa stanovišta zakonske obaveze suda da, saglasno odredbi člana 133. stav 3. ZKP, preduzetu meru za obezbeđenje prisustva okrivljenog i za nesmetano vođenje krivičnog postupka zameni drugom blažom merom kad za to nastupe uslovi. U tom smislu, Ustavni sud konstatuje da iz obrazloženja osporenog rešenja Okružnog suda u Šapcu proizlazi da je cenjen predlog podnosioca ustavne žalbe, odnosno njegovog branioca da se mera pritvora zameni polaganjem jemstva, kao blažom merom, i da je sud ocenio da je takav predlog neosnovan. S obzirom na to da prema navedenoj zakonskoj odredbi, zamena prethodno određene mere blažom merom podrazumeva utvrđenje nadležnog suda da su se za to stekli uslovi, što znači da će se prisustvo okrivljenog i nesmetano vođenje krivičnog postupka moći obezbediti i primenom te blaže mere, Ustavni sud nalazi da u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da se upušta u pravilnost ocene redovnih sudova o tome da li su bili ispunjeni uslovi da se mera pritvora zameni blažom merom, posebno imajući u vidu da se ustavnom žalbom ne ističe da je ocena nadležnog suda zasnovana na očigledno pogrešnoj ili proizvoljnoj primeni merodavnog procesnog zakona.

8. U odnosu na povredu prava na pretpostavku nevinosti, kao elementa prava na pravnu sigurnost u kaznenom pravu iz člana 34. stav 2. Ustava, Ustavni sud u osporenom rešenju nije našao ni jednu formulaciju kojom bi bila povređena pretpostavka nevinosti koju podnosilac ustavne žalbe ističe. Po oceni Ustavnog suda, za osporeno rešenje sud je dao ustavnopravno prihvatljive i na zakonu zasnovane razloge, bez izjašnjavanja unapred o postojanju krivice podnosioca za krivična dela koja su predmet optuženja. Ustavni sud je mišljenja da navodi podnosioca o povredi ovog prava, u suštini, predstavljaju njegovu subjektivnu ocenu razloga za pritvaranje i zadržavanje u pritvoru, a ne tvrdnje zasnovane na objektivnim činjenicama.

9. Imajući u vidu sve napred izloženo, Ustavni sud je utvrdio da osporenim rešenjem nisu povređena prava podnosioca ustavne žalbe zajemčena odredbama člana 31. stav 2. i člana 34. stav 2. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 109/07), ustavnu žalbu u celini odbio kao neosnovanu.

10. Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u izreci.

 

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević