Povreda prava na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku koji je trajao dve godine i devet meseci. Kao pravično zadovoljenje, podnosiocu je utvrđeno pravo na naknadu nematerijalne štete od 200 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Zorana Jovanovića iz Medveđe, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 18. septembra 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Zorana Jovanovića i utvrđuje se da je u izvršnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Leskovcu u predmetu I. 6162/10 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 200 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

O b r a z l o ž e nj e

1. Zoran Jovanović iz Medveđe je 11. marta 2011. godine podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u izvršnom postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Leskovcu u predmetu I. 6162/10.

Podnosilac ustavne žalbe navodi da je Osnovni sud u Leskovcu 19. februara 2010. godine doneo rešenje I. 6162/10, kojim je usvojio njegov predlog za izvršenje podnet protiv izvršnog dužnika Z.I. i da ovaj izvršni postupak još nije okončan, posebno ističući da je sudski izvršitelj tek početkom septembra 2010. godine pokušao da uruči izvršnom dužniku navedeno rešenje. Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, naloži izvršnom sudu da okonča predmet i utvrdi podnosiocu pravo na naknadu štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu odredbe člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Prema odredbi člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - US), ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Na zahtev Ustavnog suda, zamenik v.f. predsednika Osnovnog suda u Leskovcu je 5. jula 2013. godine dostavio na uvid spise predmeta I. 6162/10 i odgovor na ustavnu žalbu, u kome je istakao sledeće činjenice i okolnosti koje su od značaja za ocenu osnovanosti navoda podnosioca ustavne žalbe o povredi njegovog prava na suđenje u razumnom roku u ovom izvršnom postupku: da je izvršni poverilac Zoran Jovanović, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo 13. januara 2010. godine prvostepenom sudu predlog za izvršenje protiv izvršnog dužnika Z.I, na osnovu sudskog poravnanja P. 42/09, zaključenog 29. maja 2009. godine pred Opštinskim sudom u Leskovcu, radi naplate novčanog potraživanja u iznosu od 4.350,00 evra, u dinarskoj protivvrednosti; da je prvostepeni sud doneo rešenje I. 6162/10 od 19. februara 2010. godine, kojim je usvojio navedeni predlog i odredio da se izvršenje sprovede popisom, plenidbom i prodajom pokretnih stvari izvršnog dužnika; da je sudski izvršitelj 9. septembra 2010. godine izašao na lice mesta i da nije zatekao nikoga u kući izvršnog dužnika, te je ostavio obaveštenje dužniku da se javi Osnovnom sudu u Leskovcu u roku od tri dana, što je i konstatovano na zapisniku o popisu i proceni; da je nakon toga sudski izvršitelj pokušao da uruči izvršnom dužniku rešenje o izvršenju 16. novembra 2010, 12. januara, 17. februara, 14. aprila, 27. juna, 30. septembra, 27. oktobra, 24. novembra, 29. decembra 2011. godine, 19. januara i 22. februara 2012. godine i da nijednom nije zatekao izvršnog dužnika, pa mu je svakom prilikom ostavljeno obaveštenje da se javi izvršnom sudu radi izmirenja duga; da je prvostepeni sud, imajući u vidu da je izvršni dužnik očigledno izbegavao da izmiri dug izvršnom poveriocu, naložio sudskom izvršitelju da zakaže izlazak na lice mesta za 28. mart 2012. godine u prisustvu policije i svedoka, a radi izvršenja popisa stvari izvršnog dužnika, u skladu sa odredbama Zakona o izvršenju i obezbeđenju; da je izvršni poverilac 28. marta 2012. godine pristupio u Osnovni sud u Leskovcu, zahtevajući da se odloži oduzimanje pokretnih stvari dužnika koje je zakazano za taj dan, s obzirom na to da je izvršni dužnik isplatio deo duga i da su se stranke u ovom izvršnom postupku dogovorili o dinamici plaćanja preostalog dela duga; da je izvršni poverilac 16. maja 2012. godine predložio da se nastavi prinudno izvršenje, imajući u vidu da izvršni dužnik nije izmirio dug i pored više upozorenja; da je sudski izvršitelj zakazao za 2. oktobar 2012. godine oduzimanje stvari izvršnog dužnika i da je o tome obavestio izvršnog poverioca i obezbedio prisustvo policije; da je izvršni poverilac 2. oktobra 2012. godine pristupio u Osnovni sud u Leskovcu, ističući da mu je izvršni dužnik isplatio iznos od 287.750,00 dinara i da je dužnik na taj način u celini izmirio dug prema njemu, te je prvostepeni sud rešenjem I. 6162/10 od 30. oktobra 2012. godine obustavio postupak u ovoj pravnoj stvari.

Pored toga, Ustavni sud je uvidom u spise predmeta, povodom koga je podneta ustavna žalba, utvrdio da je sudski izvršitelj 30. septembra 2011. godine uručio izvršnom dužniku rešenje o izvršenju i da je dužnik sprečio da se izvrši popis njegovih pokretnih stvari, te da je navedeni službenik bezuspešno pokušao da izvrši popis 27. oktobra, 24. novembra i 29. decembra 2011. godine i 19. januara i 22. februara 2012. godine, imajući u vidu da izvršni dužnik nije bio prisutan kući.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju se povredu poziva podnosilac ustavne žalbe, je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama Zakona o izvršnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04) (u daljem tekstu: ranije važeći ZIP), koji je bio na snazi u vreme pokretanja izvršnog postupka, bilo je propisano: da je u postupku izvršenja i obezbeđenja sud dužan da postupa hitno i da je o predlogu za izvršenje sud dužan da odluči u roku od tri dana od dana podnošenja predloga (član 5. st. 1. i 2.); da se na dostavljanje u izvršnom postupku shodno primenjuju odredbe Zakona o parničnom postupku, ako ovim zakonom nije drugačije određeno (član 10.); da će sudski izvršitelj, neposredno pre nego što pristupi popisu, predati izvršnom dužniku rešenje o izvršenju i pozvati ga da plati iznos za koji je određeno izvršenje, zajedno sa kamatom i troškovima i da će se rešenje o izvršenju, ako nije moglo da se preda izvršnom dužniku prilikom popisa, dostaviti dužniku naknadno, po opštim pravilima o dostavljanju (član 72. st. 1. i 2.).

Odredbama Zakona o izvršenju i obezbeđenju („Službeni glasnik RS“, broj 31/11), koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari, je propisano: da je postupak izvršenja i obezbeđenja hitan (član 6. stav 1.); da kad izvršne radnje treba sprovesti u prostoriji koja je zaključana, a izvršni dužnik nije prisutan ili ne pristaje da prostoriju otvori, sudski izvršitelj, odnosno izvršitelj otvoriće prostoriju u prisustvu dva punoletna lica (član 72. stav 3.); da će u slučaju kada je to neophodno da bi se sprovelo izvršenje sud, odnosno izvršitelj zatražiti od nadležne organizacione jedinice policije, pisanim zahtevom, najmanje pet radnih dana pre dana određenog za sprovođenje izvršenja, da prisustvuje sprovođenju izvršenja i po potrebi preduzme mere i sredstva prinude, u skladu sa Zakonom o policiji i da će u hitnim slučajevima, nadležna organizaciona jedinica policije na usmeni zahtev suda, odnosno izvršitelja, odmah preduzeti potrebne mere iz svoje nadležnosti radi sprovođenja izvršenja, pri čemu je sud, odnosno izvršitelj dužan da pisani zahtev dostavi policiji u roku od 48 časova od podnošenja usmenog zahteva, a da je policija dužna da po nalogu suda ili izvršitelja sprovede mere i upotrebi sredstva prinude potrebna radi izvršenja radnje zbog koje se preduzimaju, a naročito da vrši proveru i utvrđivanje identiteta lica i identifikaciju predmeta, da traga za licima i predmetima, da oduzme motorno vozilo ili drugu stvar koja je predmet izvršenja i da obezbeđuje lica i imovinu prilikom sprovođenja izvršenja (član 73. st. 1. i 2.); da se izvršenje na pokretnim stvarima sprovodi popisom, procenom i prodajom stvari, kao i namirenjem izvršnog poverioca od iznosa dobijenog prodajom (član 83.); da će sud neposredno pre nego što se pristupi popisu, izvršnom dužniku predati rešenje o izvršenju ili zaključak o sprovođenju izvršenja i pozvati ga da plati iznos za koji je određeno izvršenje, zajedno sa kamatom i troškovima (član 84. stav 1.); da će se postupci izvršenja i obezbeđenja u kojima je do dana početka primene ovog zakona započeto sprovođenje izvršenja okončati po odredbama ovog zakona (član 358. stav 1.).

Odredbama Zakona o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) (u daljem tekstu: ranije važeći ZPP), kojima je regulisano pitanje dostavljanja pismena i koje su se na osnovu odredaba člana 10. i člana 72. stav 2. ranije važećeg ZIP shodno primenjivale na predmetni izvršni postupak, bilo je propisano: da ako se lice kome se pismeno ima dostaviti ne zatekne u svom stanu, dostavljanje se vrši predajom pismena kome od njegovih odraslih članova domaćinstva koji je dužan da primi pismeno, te da će se ako se oni ne zateknu u stanu, pismeno predati susedu ako on na to pristane i da ako se dostavljanje vrši na radnom mestu lica kome se pismeno ima dostaviti, a to lice se tu ne zatekne, dostavljanje se može izvršiti licu koje na istom mestu radi, ako ono pristane da primi pismeno i da predaja drugom licu nije dozvoljena ako ono učestvuje u parnici kao protivnik lica kome se dostavljanje ima izvršiti (član 135.); da će se tužba, platni nalog, vanredni pravni lek, presuda i rešenje protiv koga je dozvoljena posebna žalba dostaviti lično stranci, zakonskom zastupniku, odnosno punomoćniku i da će se ostala pismena dostaviti lično kad je to ovim ili drugim zakonom izričito određeno, ili kad sud smatra da je zbog priloženih isprava potrebna veća opreznost, te da ako se lice kome se pismeno mora lično dostaviti ne zatekne tamo gde se dostavljanje ima izvršiti, dostavljač će se obavestiti kad i na kom mestu bi mogao to lice da zatekne i ostaviće mu kod jednog od lica navedenih u članu 135. st. 1. i 2. ovog zakona pismeno obaveštenje da radi primanja pismena bude u određeni dan i sat u svom stanu odnosno na svom radnom mestu i da ako i posle toga dostavljač ne zatekne lice kome se pismeno ima dostaviti, postupiće se po odredbama člana 135. ovog zakona i time se smatra da je dostavljanje izvršeno (član 136. st. 1. i 2.).

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj izvršni postupak pokrenut 13. januara 2010. godine, podnošenjem predloga podnosioca za izvršenje Osnovnom sudu u Leskovcu, a da je okončan donošenjem pravnosnažnog rešenja Osnovnog suda u Leskovcu I. 6162/10 od 30. oktobra 2012. godine, kojim je obustavljen izvršni postupak, jer je podnosilac povukao predlog za izvršenje zbog ostvarivanja svog potraživanja u celini.

Kada je reč o dužini trajanja osporenog sudskog postupka, Ustavni sud je zaključio da je ovo prinudno izvršenje trajalo dve godine i devet meseci, što samo po sebi ukazuje na činjenicu da predmet nije okončan u okviru razumnog roka, jer je izvršni postupak po zakonu hitan. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja raspravljanog prava za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je konstatovao da u ovom predmetu nije bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja koja bi se odrazila na dužinu trajanja postupka, jer je postupajući sud trebalo da odluči o predlogu za izvršenje i pristupi radnjama sprovođenja izvršenja nakon donošenja rešenja o prinudnom izvršenju.

Uzimajući u obzir da je izvršnim sudskim poravnanjem utvrđeno potraživanje podnosioca ustavne žalbe prema izvršnom dužniku u značajnom novčanom iznosu, Ustavni sud je našao da je podnosilac imao nesumnjiv legitimni interes da se ovo prinudno izvršenje hitno okonča.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da je on u određenoj meri doprineo dužem trajanju izvršnog postupka. Naime, podnosilac ustavne žalbe je 28. marta 2012. godine predložio da se odloži oduzimanje pokretnih stvari izvršnog dužnika zakazano za taj dan, jer je dužnik izmirio deo duga prema njemu, da bi podneskom od 16. maja 2012. godine tražio da se nastavi prinudno izvršenje zato što izvršni dužnik nije ispunio svoju obavezu u celini.

Ustavni sud je ocenio da je pogrešno i nedelotvorno postupanje Osnovnog suda u Leskovcu prvenstveno uticalo na neopravdano i nerazumno dugo trajanje ovog predmeta. Najpre, izvršni postupak predstavlja zakonom uređen postupak u kome poverioci na prinudni način ostvaruju potraživanja utvrđena sudskim odlukama, poravnanjima ili na osnovu isprava propisanih zakonom, te je i ranije važeći ZIP propisivao izuzetno kratke rokove za preduzimanje procesnih radnji kako bi se obezbedila delotvorna sudska zaštita navedenih prava. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je Osnovnom sudu u Leskovcu trebalo više od mesec dana da odluči o predlogu za izvršenje podnosioca ustavne žalbe, iako je prema odredbi člana 5. stav 2. ranije važećeg ZIP bio dužan to da učini u roku od tri dana od dana podnošenja predloga.

Ispitujući prirodu i faze izvršnog postupka, Ustavni sud je zaključio da načelo hitnog postupanja podrazumeva ne samo obavezu suda da u zakonom propisanom roku odluči o predlogu za izvršenje, već i dužnost suda da u najkraćem mogućem roku preduzme druge procesne radnje u cilju sprovođenja izvršenja. S obzirom na to da je u ovom izvršnom postupku kao sredstvo izvršenja predložena prodaja pokretnih stvari izvršnog dužnika, Ustavni sud smatra da se navedeno načelo odnosi i na obavezu suda da hitno dostavi izvršnom dužniku rešenje o izvršenju uz poziv dužniku da plati novčani iznos na ime duga, odnosno da što pre pristupi ostalim izvršnim radnjama (popis i procena stvari, prodaja stvari i namirenje izvršnog poverioca od iznosa dobijenog prodajom) u slučaju da dužnik ne postupi po nalogu i ne ispuni dobrovoljno obavezu. S obzirom na izneto, Ustavni sud nalazi da se doprinos Osnovnog suda u Leskovcu za prekomerno dugo trajanje izvršnog postupka ogleda prvenstveno u činjenicama da je sudski izvršitelj izašao na lice mesta kako bi izvršnom dužniku uručio rešenje o izvršenju tek sedam meseci nakon njegovog donošenja i da je dostavio dužniku navedeni sudski akt tek posle jedne godine i sedam meseci od dana donošenja rešenja, kada je zatekao dužnika na adresi označenoj u predlogu za izvršenje. Imajući u vidu da je izvršni sud u više navrata bezuspešno pokušao da lično dostavi dužniku rešenje o prinudnom izvršenju, ne nalazeći ga kod kuće i ostavljajući mu svakom prilikom obaveštenje da “se javi Osnovnom sudu u Leskovcu u roku od tri dana“, Ustavni sud je utvrdio da prvostepeni sud nije preduzeo mere predviđene odredbama člana 136. st. 1. i 2. u vezi sa članom 135. st. 1. i 2. ranije važećeg ZPP (koje su se na osnovu odredaba člana 10. i člana 72. stav 2. ranije važećeg ZIP shodno primenjivale na ovaj izvršni postupak), kako bi pravovremeno izvršio dostavljanje navedenog rešenja. Ovakvo pogrešno postupanje Osnovnog suda u Leskovcu je, po oceni Ustavnog suda, imalo za posledicu neopravdano produženje trajanja izvršnog postupka i nemogućnost preduzimanja drugih izvršnih radnji u cilju ostvarivanja potraživanja podnosioca ustavne žalbe. U tom kontekstu, Ustavni sud nalazi da navedeni prvostepeni sud snosi odgovornost za nerazumnu dužinu trajanja izvršnog postupka i zbog toga što je zakazao popis pokretnih stvari dužnika uz obezbeđeno prisustvo policije i svedoka tek nakon šest meseci od dana dostavljanja rešenja o izvršenju izvršnom dužniku, iako je prema odredbi člana 84. stav 1. Zakona o izvršenju i obezbeđenju mogao da pristupi toj izvršnoj radnji odmah po proteku roka u kome je dužnik trebalo doborovoljno da ispuni svoju novčanu obavezu. Pri tome, sprečenost prvostepenog suda da sprovede izvršenje zbog ometanja izvršnog dužnika ili odsutnosti dužnika u kući u kojoj je trebalo izvršiti popis pokretnih stvari, po oceni Ustavnog suda, ne predstavljaju objektivne okolnosti ili razumne razloge koji bi opravdali produženje ovog izvršnog postupka, jer je u takvim situacijama sud u skladu sa odredbama čl. 72. st. 3. i čl. 73. st. 1. i 2. Zakona o izvršenju i obezbeđenju ovlašćen da obezbedi prisustvo dva svedoka i zatraži pomoć od nadležnog organa unutrašnjih poslova.

Polazeći od iznetih razloga, Ustavni sud je ocenio da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je usvojio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Ustavni sud je, u smislu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku, u ovom slučaju, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 200 evra u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu doprinos podnosioca ustavne žalbe za prekomernu dužinu trajanja izvršnog postupka, ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, praksu ovoga suda i Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti