Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući da je u parničnom postupku koji je trajao preko 14 godina povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Zbog neefikasnosti prvostepenog suda, podnosiocima je dosuđena naknada nematerijalne štete u iznosu od po 1.100 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, Milan Stanić, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i dr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. Ć. i I. Ć, obojice iz Čačka, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 14. aprila 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. Ć. i I. Ć. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Čačku u predmetu P. 236/10 (ranije predmet Opštinskog suda u Čačku P. 564/99) povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosilaca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od po 1.100 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbacuje se zahtev podnosilaca za naknadu materijalne štete.

4. Odbacuje se ustavna žalba M. Ć. i I. Ć. izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 781/13 od 29. novembra 2013. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. Ć. i I. Ć, obojica iz Čačka, podneli su, 8. februara 2014. godine, preko punomoćnika M. J, advokata iz Čačka, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 781/13 od 29. novembra 2013. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava Republike Srbije, prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava i prava na imovinu iz člana 58. Ustava, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Čačku u predmetu P. 236/10.

Podnosioci ustavne žalbe su naveli: da je predmetni postupak pokrenut protiv podnosilaca kao tuženih još 1999. godine, a da je pravosnažno okončan 29. novembra 2013. godine, donošenjem osporene presude i da im je zbog dužine trajanja postupka od 15 godina povređeno pravo na suđenje u razumnom roku; da je u osporenoj presudi Apelacioni sud jednostrano cenio izvedene dokaze i odlučio samo na osnovu činjenice o nespornoj visini zajma koju su tuženi priznali, kao i na osnovu izjava tužilja o iznosu koji su tuženi dali na ime kamate; da je Apelacioni sud naveo da tuženi ne poseduju nijedan materijalni dokaz o visini isplata, ali je upravo suština zelenaških kamata da se daju bez ikakve evidencije i priznanica za lica koja kamatu uzimaju i da se sačinjavaju lažne priznanice; da je izreka prvostepene presude nejasna i kontradiktorna i da Apelacioni sud nije cenio sve navode žalbe tuženih izjavljene protiv prvostepene presude.

Predložili su da Ustavni sud utvrdi povredu označenog ustavnog načela i ustavnih prava i poništi osporenu presudu. Zahtevali su naknadu nematerijalne i materijalne štete i naknadu troškova za rad advokata za sastav ustavne žalbe.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava ili slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Čačku P. 236/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje o ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužioci T.Č. i V.Č. su 5. jula 1999. godine podneli tužbu Opštinskom sudu u Čačku protiv podnosilaca ustavne žalbe kao tuženih i privatnog preduzeća „T. Ć.“ čiji su vlasnici podnosioci, radi duga, a podnosioci su kao tuženi 28. jula 1999. godine dali odgovor na tužbu. Predmet je dobio broj P. 564/99. Tužbeni zahtev je preciziran 10. aprila 2000. godine.

Pred Opštinskim sudom u Čačku bilo je održano 18 ročišta, dok 14 ročišta nije bilo održano, i to: pet zbog odsustva tuženih, jedno zbog sprečenosti postupajućeg sudije, pet zbog procesnih nedostataka, dva na zahtev tužilja, a jedno zbog nedolaska sudskog veštaka. Na održanim ročištima su u više navrata saslušane parnične stranke, saslušan je veći boj svedoka, izvršen je uvid u određenu dokumentaciju, izvršeno je veštačenje od strane veštaka ekonomske struke.

Presudom Opštinskog suda u Čačku P. 564/99 od 17. maja 2006. godine odbijen je tužbeni zahtev dok je rešenjem Okružnog suda u Čačku Gž. 1515/06 od 22. novembra 2006. godine, ukinuta ožalbena presuda Opštinskog suda u Čačku P. 564/99 od 17. maja 2006. godine i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak.

U ponovnom postupku pred prvostepenim sudom predmet je dobio broj P. 1971/06 i održano je pet ročišta na kojima je izvršen uvid u celokupne spise predmeta, saslušane su parnične stranke, izvršeno je veštačenje od strane veštaka ekonomske struke, saslušan je veštak, dok šest ročišta nije bilo održano zbog procesnih nedostataka bez navođenja razloga.

Od 2010. godine predmet je u nadležnosti Osnovnog suda u Čačku gde se vodio pod brojem P. 236/10.

Presudom Osnovnog suda u Čačku P. 236/10 od 30. oktobra 2012. godine, u stavu prvom izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je traženo da se obavežu tuženi da kao solidarni dužnici isplate tužiljama kao solidarnim poveriocima iznos od 1.015.200,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 22. aprila 1998. godine do isplate; u stavu drugom izreke odbijen je kao neosnovan alternativni tužbeni zahtev kojim je traženo da se obavežu tuženi kao solidarni dužnici da tužiljama isplate iznos od 86.547,314 evra (169.200 DM), obračunat u dinarskoj protivvrednosti po najpovoljnijem kursu važećem na dan isplate, sa domicilnom kamatom na iznos od 169.200 DM počev od 22. aprila 1998. do 31. decembra 2001. godine, kao i domicilnu kamatu na iznos od 86.547,314 evra, obračunatu u dinarskoj protivvrednosti po najpovoljnijem kursu važećem na dan isplate; u stavu trećem izreke delimično je usvojen tužbeni zahtev pa su obavezani tuženi da kao solidarni dužnici tužiljama isplate iznos od 36.995,92 evra, sa domicilnom kamatom na iznos od 72.357,72 DM za period od 22. aprila 1998. do 31. decembra 2001. godine, a počev od 1. januara 2002. godine pa do konačne isplate sa kamatom koju priznaje Centralna banka Evropske unije na iznos od 36.995,92 evra, sve obračunato u dinarskoj protivvrednosti po najpovoljnijem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate; u stavu četvrtom izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev za iznos veći od dosuđenog; u stavu petom izreke utvrđeno je da je tužba povučena u odnosu na trećetuženog „T. Ć.“ Čačak; u stavu šestom izreke solidarno su obavezani tuženi da tužiljama isplate na ime troškova postupka iznos od 1.564.132,50 dinara.

Rešenjem Osnovnog suda u Čačku P. 236/10 od 21. januara 2013. godine ispravljena je presuda Osnovnog suda u Čačku P. 236/10 od 30. oktobra 2012. godine tako što je u stavu trećem izreke, umesto pogrešno napisanog dela rečenice „isplate iznos od 72.357,72 DEM sa kamatom koju banka u mestu ispunjenja isplaćuje na štedne uloge po viđenju od 22. aprila 1998. do 31. decembra 2001. godine, počev od 1. januara 2002. godine pa do konačne isplate, sa kamatom koju priznaje Centralna banka Evropske unije, na iznos od 36.995,92 evra“ treba da stoji „isplate iznos od 36.995,92 evra sa domicilnom kamatom na iznos od 72.357,72 DEM za period od 22. aprila 1998. do 31. decembra 2001. godine, a počev od 1. januara 2002. godine pa do konačne isplate sa kamatom koju priznaje Centralna banka Evropske unije na iznos od 36.995,92 evra“.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 781/13 od 29. novembra 2013. godine odbijene su kao neosnovane žalbe tužilja i tuženih, i ožalbena prvostepena presuda Osnovnog suda u Čačku P. 236/10 od 30. oktobra 2012. godine, ispravljena rešenjem istog suda P. 236/10 od 21. januara 2013. godine, je potvrđena u stavovima trećem, četvrtom i šestom njene izreke.

U obrazloženju osporene presude je, između ostalog, navedeno: da su tuženi M. Ć. i I. Ć. od tužilja po osnovu zajma primili ukupan novčani iznos od 169.200 DM, sa obavezom da im označeni iznos u nemačkim markama ili dinarskoj protivvrednosti vrate, i to počev od meseca jula 1998. po 22.500 DM u šest mesečnih rata, a od 1. januara 1999. godine u šest mesečnih rata po 5.700 DM, a što je utvrđeno na osnovu priznanice od 22. aprila 1998. godine; da je navedenom priznanicom predviđeno da se u slučaju kašnjenja prihvata kamata u dinarskoj protivvrednosti „Karić banke“ u Čačku i da se utvrđeni mesečni rokovi ne mogu produžavati i da za povraćaj pozajmice tuženi garantuju celokupnom ličnom imovinom i imovinom preduzeća, čiji su vlasnici; da je prvostepeni sud utvrdio da iznos od 169.200 DM na koji glasi priznanica nije isplaćen 22. aprila 1998. godine već je sukcesivno isplaćivan tokom 1994-1996 godine, a predstavlja zbir glavnog duga i neisplaćene, a ugovorene kamate; da je tokom 1995. godine zajmoprimac Ć. pozajmio od oca tužilja iznos od 20.000 dm sa kamatom od 5% kao i iznos od 14.000 dm sa kamatom od 10% i da je tuženi Ć. uredno plaćao navedene kamate sve do početka 1996. godine, a da je početkom 1996. godine pok. Č. pozajmio Ć. dodatnih 100.000 maraka; da je s obzirom na napred navedeno, u prvostepenom postupku utvrđeno da ukupno pozajmljeni novčani iznos – glavni dug, iznosi 134.000 maraka, a da razlika između iznosa iz priznanice i glavnog duga, predstavlja neisplaćenu kamatu u ukupnom iznosu od 35.200 maraka; da je prema oceni Apelacionog suda, pravilno prvostepeni sud odlučio o delimičnoj osnovanosti tužbenog zahteva, primenivši merodavno materijalno i procesno pravo odlučujući o glavnom novčanom potraživanju, odnosno primenivši odredbe člana 557. Zakona o obligacionim odnosima, u vezi zajma novčanih sredstava, i člana 399. Zakona o obligacionim odnosima, u vezi ugovorene kamate i za svoju odluku dao osnovane i jasne razloge, koje u svemu prihvata i Apelacioni sud; da pravilnost prvostepene odluke proizlazi iz utvrđene činjenice da iznos naveden u priznanici nije u celini iznos pozajmice, kao glavnog duga, već sadrži i ugovorenu kamatu koja do momenta sastavljanja priznanice nije bila isplaćena; da s obzirom na to da je iznos ugovorene kamate bio veći od najveće zakonom dozvoljene kamate, pravilno je prvostepeni sud obavezao tužene da tužiljama isplate, sa zakonom dozvoljenom kamatom, iznos koji predstavlja glavni dug umanjen za isplaćenu ugovorenu kamatu; da je neosnovano ukazivanje u žalbi tuženih da je prvostepena presuda zasnovana isključivo na iskazima tužilja i dokazima koji njima idu u prilog jer je prema oceni Apelacionog suda, prvostepena odluka doneta na osnovu savesne i brižljive ocene svih izvedenih dokaza pojedinačno i u međusobnoj vezi; da je tuženi sam naveo da ne poseduje materijalne dokaze o vraćanju novca, već je pismene dokaze o svim isplatama vodio jedino zajmodavac Č; da s obzirom na to da tuženi Ć. ne poseduje nijedan materijalni dokaz o visini isplata izvršenih na ime ugovorene kamate, pravilno je prvostepeni sud na osnovu izvedenih dokaza utvrdio da se visina isplaćenih sredstava na ime otplate ugovorene kamate može priznati samo do visine do koje su tužioci sami prihvatili da je tuženi izvršio isplate, a ovo posebno imajući u vidu poslednju, obrazloženu dopunu nalaza sudskog veštaka ekonomske struke.

4. Za odlučivanje Ustavnog suda o predmetnoj ustavnoj žalbi od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i optužbama protiv njega. Odredbom člana 36. stav 1. Ustava jemči se jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja o organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave. Odredbom člana 58. stav 1. Ustava jemči se mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, a odredbama člana 21. Ustava utvrđeno je načelo zabrane diskriminacije.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02) koji je bio na snazi u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.) .

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku; da je sud dužan da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.).

5. Period ocene razumne dužine trajanja osporenog sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine, kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja osporenog sudskog postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen sedam i po godina, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku relevantan ceo period, od dana podnošenja tužbe protiv podnosilaca – 5. jula 1999. godine, pa do pravnosnažnog okončanja postupka.

Razumna dužina sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu razumne dužine sudskog postupka.

Ocenjujući sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, polazeći pri tome od prakse i kriterijuma Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je utvrdio da nadležni sudovi u konkretnom parničnom postupku nisu delotvorno i efikasno postupali kako bi se parnični postupak okončao razumnom roku i da bi se o tužbi protiv podnosilaca odlučilo bez nepotrebnog odugovlačenja.

Ustavni sud nalazi da je postupak do njegovog pravnosnažnog okončanja trajao 14 i po godina što predstavlja nerazumno dugo trajanje postupka kako po stavovima ovoga suda tako i po kriterijumima i merilima međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava.

Po oceni Suda, odgovornost za prekomerno trajanje postupka snosi prvostepeni sud koji je prvu meritornu odluku doneo nakon skoro sedam godina od podnete tužbe, dok je drugu prvostepenu presudu doneo nakon šest godina od ukidanja prve prvostepene presude od strane drugostepenog suda. Međutim, Ustavni sud nalazi da je drugostepeni sud delotvorno i efikasno postupao jer je drugostepeni postupak prvi put trajao šest meseci a drugi put godinu dana.

Ustavni sud, i u ovom predmetu, konstatuje da je primarna dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju u vršenju svojih procesnih ovlašćenja i da blagovremeno preduzmu sve raspoložive zakonske mere u cilju okončanja svakog pokrenutog postupka. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje, a zatim i sprovođenje sudskih odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom zajemčenih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove kao organe državne vlasti.

Ustavni sud konstatuje da je predmet spora za podnosioce ustavne žalbe bio od većeg materijalnog značaja, a ispitujuće ponašanje podnosilaca, utvrđeno je da su oni doprineli produženju postupka od oko godinu i po dana jer nisu prisustvovali na pet ročišta, Ustavni sud ukazuje da je predmetni postupak bio u određenoj meri složen jer je tokom njegovog trajanja, sud trebao da razjasni veći broj spornih činjeničnih i spornih pravnih pitanja.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da je podnosiocima ustavne žalbe u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Čačku u predmetu P. 564/99 a zatim pred Osnovnim sudom u Čačku u predmetu P. 236/10, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS”, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr.zakon i 103/15), odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosilaca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava, u ovom slučaju ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od po 1.100 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopunama Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju su pretrpeli podnosioci ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, a posebno dužinu trajanja parničnog postupka, složenost predmeta spora kao i doprinos podnosilaca dužini trajanja postupka. Ustavni sud smatra da navedeni iznos predstavlja adekvatnu i pravičnu naknadu za povredu prava koju su podnosioci ustavne žalbe pretrpeli zbog neažurnog postupanja nadležnih sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu praksu ovoga suda i Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete koja oštećenom treba da pruži odgovarajuće zadovoljenje.

7. U pogledu zahteva za naknadu materijalne štete, Ustavni sud ukazuje da podnosioci ustavne žalbe nisu dostavili dokaze o šteti koja im je prouzrokovana i dokaze o uzročnoj vezi između postupanja suda i prouzrokovane materijalne štete. Stoga je Ustavni sud u tački 3. izreke u tom delu odbacio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje.

8. Imajući u vidu navode iz ustavne žalbe koji se odnose na osporenu presudu Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 781/13 od 29. novembra 2013. godine, Ustavni sud nalazi da podnosioci ustavne žalbe, nezadovoljni ishodom pravnosnažno okončanog parničnog postupka, formalno se pozivajući na povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, od Ustavnog suda zapravo, traže da postupa kao instancioni sud i da još jednom, nakon prvostepenog i drugostepenog suda, oceni zakonitost osporene presude.

Ustavni sud konstatuje da se ustavna žalba ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost sudskih odluka, kako u pogledu utvrđenih činjeničnog stanja, tako i u pogledu pravilne primene materijalnog prava, ili ocene izvedenih dokaza ili prihvatanja ili neprihvatanja izvedenih dokaza. Stoga, Ustavni sud, odlučujući o ustavnoj žalbi, ne može ocenjivati pravilnost zaključaka postupajućih sudova, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je zaključivanje sudova u osporenoj sudskoj odluci bilo očigledno proizvoljno, odnosno da sudski postupak u celini nije bio pravičan na način kako je utvrđeno u članu 32. stav 1. Ustava. Po oceni Ustavnog suda, ustavna žalba u konkretnom slučaju ne sadrži razloge takve prirode koji prima facie dovode u sumnju pravičnost sprovedenog postupka, niti su u ustavnoj žalbi navedeni ustavnopravni razlozi koji bi ukazivali na to da je u predmetnom parničnom postupku došlo do proizvoljne ili arbitrarne primene materijalnog ili procesnog prava.

Ustavni sud konstatuje da podnosioci u ustavnoj žalbi u kojoj su ponovljeni navodi iz žalbe protiv prvostepene presude o kojoj se drugostepeni sud već detaljno izjasnio, nisu naveli razloge koji bi, po oceni Suda, ukazivali na to da je drugostepeni sud osporenu presudu doneo bez odgovarajućeg obrazloženja, proizvoljno primenjujući merodavno pravo, te zloupotrebljavajući ocenu izvedenih dokaza na štetu podnosilaca ustavne žalbe. U vezi sa tim, Ustavni sud je stanovišta da je drugostepeni sud dovoljno jasno i detaljno obrazložio svoju odluku, a takvo obrazloženje Ustavni sud ne smatra proizvoljnim, zbog čega se ni navodi podnosilaca ne mogu prihvatiti kao utemeljeni ustavnopravni razlozi za tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje.

Ustavni sud je utvrdio da je u postupku koji je prethodio ustavnosudskom na ustavnopravno prihvatljiv način utvrđena obaveza podnosilaca da tužiljama isplate glavni dug sa zakonom dozvoljenom kamatom, umanjen za isplaćenu ugovorenu kamatu, imajući u vidu da je iznos ugovorene kamate bio veći od najveće zakonom dozvoljene kamate, kao i da iznos naveden u priznanici nije u celini bio iznos pozajmice, kao glavnog duga, već je sadržao i ugovorenu kamatu koja do momenta sastavljanja priznanice nije bila isplaćena.

Kako podnosioci smatraju da im je pravo na pravično suđenje povređeno i zbog nepostojanja potpunog obrazloženja u osporenoj drugostepenoj presudi jer prvostepeni sud nije odgovorio na sve njihove žalbene navode izjavljene protiv prvostepene presude, Ustavni sud ističe da je jedan od elemenata prava na pravično suđenje i pravo na obrazloženu sudsku odluku i ono podrazumeva obavezu suda da navede jasne, dovoljne i razumljive razloge na kojima zasniva svoju odluku, čime se istovremeno daje garancija stranci da je nadležni sud, ovde konkretno drugostepeni, razmotrio njihove navode i argumente koje su istakli u postupku po žalbi pobijajući odluku prvostepenog suda kojom nisu zadovoljni. Pri tome, ovakva obaveza ne znači da je sud dužan da u odluci navede detaljne odgovore na svako od postavljenih pitanja i iznetih argumenata. Mera u kojoj postoji obaveza davanja obrazloženja zavisi od prirode odluke i instancione nadležnosti suda koji odluku donosi. Uzimajući u obzir da podnosioci ustavne žalbe prvenstveno ističu da Apelacioni su u Kragujevcu nije odgovorio na navode iz njihove žalbe protiv prvostepene presude, Ustavni sud ukazuje da je prema praksi Evropskog suda za ljudska prava, u takvoj pravnoj situaciji, prilikom ocene da li obrazloženje sudskog akta zadovoljava standarde pravičnog suđenja, neophodno sagledati da li je žalbeni sud ispitao odlučna pitanja koja su pred njega izneta ili se zadovoljio pukim potvrđivanjem odluke prvostepenog suda (videti presudu u predmetu Helle protiv Finske, predstavka broj 157/1996/776/1977 od 19. decembra 1997. godine, stav 60.). Polazeći od iznetog, a imajući u vidu sadržinu obrazloženja osporene presude, Ustavni sud je ocenio da je Apelacioni sud u Kragujevcu odgovorio na odlučna pitanja i dao jasne i dovoljne razloge za zauzet stav i ocenu u pogledu tužbenog zahteva protiv podnosilaca, kao tuženih. Ukazujući još jednom na stav da obaveza drugostepenog suda da obrazloži odluku ne znači da se u odluci moraju dati detaljni odgovori na sve navode iz izjavljene žalbe, Ustavni sud nalazi da je drugostepeni sud u osporenoj presudi prihvatio argumente nižestepenog suda, i iznete stavove i ocene dovoljno obrazložio odnosno da je potpuno ustavnopravno prihvatljiv pravni stav drugostepenog suda izražen u osporenoj presudi. Ustavni sud je stanovišta da je drugostepeni sud dovoljno jasno i detaljno obrazložio svoju odluku, a takvo obrazloženje ovaj sud ne smatra proizvoljnim ni arbitrernim, te se navodi podnosilaca da im je osporenom presudom povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, ne može smatrati argumentovanim ustavnopravnim razlozima za tvrdnju o povredi označenog prava.

Ocenjujući navode ustavne žalbe o povredi načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, Ustavni sud je ocenio da nema osnova za tvrdnje da su podnosioci ustavne žalbe na bilo koji način diskriminisani zbog nekog ličnog svojstva, niti su pruženi relevantni dokazi u tom smislu, što je neophodna pretpostavka da bi se mogla utvrditi povreda načela zabrane diskriminacije.

Ustavni sud nalazi da je neprihvatljiva tvrda podnosilaca da ime je osporenom presudom povređeno pravo na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava. Naime, uslov koji mora postojati da bi se mogla utvrditi povreda prava na jednaku zaštitu prava pred sudovima je postojanje različitih odluka sudova najviše instance kod iste činjenice i pravne situacije, a iz osporenog akta, niti iz drugih dokaza priloženih uz ustavnu žalbu nije se mogao izvesti zaključak da taj uslov postoji.

U vezi navoda podnosilaca o povredi prava na imovinu, zajemčenog odredbama člana 58. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da rešavanje imovinskih sporova pred sudovima u parničnom postupku nužno ima za posledicu donošenje nepovoljne odluke za jednu od stranaka u sporu. Međutim, činjenica da je jedna stranka u imovinskoj parnici neizbežno neuspešna, sama po sebi nije dovoljna da bi se utvrdila povreda njenog Ustavom zajemčenog prava na imovinu. Mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona koje se jemči odredbom člana 58. stav 1. Ustava, prvenstveno se odnosi na akte javne vlasti, odnosno mere koje preduzima država u cilju ograničenja ili oduzimanja imovine nekog lica. Za razliku od sporova koji se vode zbog mešanja države u imovinu pojedinca, u konkretnom slučaju, povreda imovinskih prava koja nesporno spadaju u domen građanskih prava prvenstveno treba da bude sagledana u odnosu na procesne garancije iz člana 32. stav 1. Ustava. Imajući u vidu da je Ustavni sud ocenio da nisu ustavnopravno prihvatljivi navodi podnosilaca o tome da im je osporenom odlukom povređeno pravo na pravično suđenje, ne postoje ni ustavnopravni razlozi koji bi bili osnov za tvrdnju da je podnosiocima povređeno pravo na imovinu.

Imajući u vidu izneto, Ustavni sud je u tački 4. izreke odbacio ustavnu žalbu u delu izjavljenom protiv osporene presude, na osnovu člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, zbog nepostojanja Ustavom i Zakonom utvrđenih pretpostavki za vođenje postupka i odlučivanje.

U pogledu zahteva podnosioca za određivanje naknade troškova za rad advokata za sastav ustavne žalbe, Ustavni sud ukazuje da nema uslova za određivanje tražene naknade troškova imajući u vidu da je članom 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu određeno da učesnici u postupku sami snose svoje troškove. Takođe, odredbom člana 83. stav 1. Zakona utvrđeno je da svako (poslovno sposobno) lice, uz ispunjenost i drugih uslova, može izjaviti ustavnu žalbu (i preduzimati druge radnje u postupku), što istovremeno znači i da nije obavezno da te radnje preduzima preko punomoćnika, uključujući i punomoćnika advokata. Odredbom člana 45. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13) predviđeno je da se ne odbacuju podnesci kojima se pokreće postupak pred Ustavnim sudom i kada isti ne sadrže podatke neophodne za vođenje postupka ili imaju druge nedostatke koji onemogućavaju postupanje u predmetu, već se podnosiocu daje mogućnost da te nedostatke naknadno otkloni. Takođe, licima koja žele da izjave ustavnu žalbu Sud pruža svojevrsnu pravnu pomoć kroz ustanovljeni obrazac ustavne žalbe i pisano uputstvo za popunjavanje obrasca ustavne žalbe, koji su dostupni preko internet stranice Ustavnog suda ili se na zahtev dostavljaju zainteresovanom licu.

9. Saglasno iznetom, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti