Odbijanje ustavne žalbe u vezi sa obustavom istrage za ratni zločin po komandnoj odgovornosti
Kratak pregled
Ustavni sud odbija ustavnu žalbu srodnika žrtava, nalazeći da je istraga koju je vodilo Tužilaštvo za ratne zločine bila delotvorna i da nije povređen procesni aspekt prava na život. Sud takođe ukazuje da komandna odgovornost nije postojala u domaćem pravu pre 2006. godine.
Tekst originalne odluke
Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća, i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i dr Dragana Kolarić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi G. M . i K . R, obojice iz Ć. kod Peći , i H . A . i H . H, obojice iz Z . kod Peći, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 1. oktobra 2020. godine, doneo je
O D L U K U
Odbija se kao neosnovana ustavna žalba G. M, K . R, H . A . i H . H. izjavljena protiv radnji Tužilaštva za ratne zločine u predmetu Kti. 1/14 zbog povrede prava na život, zajemčenog članom 24. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.
O b r a z l o ž e nj e
1. M. G . i R. K, obojica iz Ć . kod Peći , kao i A. H . i H. H, obojica iz Z . kod Peći , podneli su Ustavnom sudu, 15. decembra 2017. godine, preko punomoćnika M. P, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv akta Tužilaštva za ratne zločine Kti. 1/14 od 1. marta 2017. godine i akta Republičkog javnog tužilaštva Ktpo. 58/17 od 7. decembra 2017. godine , zbog povrede prava iz čl. 24, 25. i 32. Ustava Republike Srbije.
Podnosioci ustavne žalbe suštinski osporavaju radnje Tužilaštva za ratne zločine u predmetu Kti. 1/14, a u kom predmetu su doneti osporeni akti.
U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno:
- da je oštećenima, ovde podnosiocima ustavne žalbe, osporenim aktima povređeno pravo na obrazloženu sudsku odluku, kao i „načelo jednakosti oružja“, kao elemen ta prava na pravično suđenje;
- da su u konkretnom slučaju povređene odredbe čl. 251. i 303. Zakonika o kriivčnom postupku jer su osumnjičeni i njegov branilac izvršili uvid i kopiranje spisa predmeta pre nego što je osumnjičeni D.Ž. saslušan, te su povređene odredbe člana 300. i člana 51. stav 1, kao i člana 308. stav 2. Zakonika o krivičnom postupku;
- da „zamenik Tužioca za ratne zločine nije saslušao sve svedoke koje su predložili kako sam zamenik Tužioca za ratne zločine, tako i osumnjičeni D.Ž. i njegov branilac, kao i sam punomoćnik oštećenih. Od ukupno 14 svedoka zamenika Tužioca za ratne zločine nisu saslušana dva svedoka, osumnjičeni i njegov branilac su predložili saslušanje četiri svedoka od čega je saslušano svega dva, dok je punomoćnik oštećenih predložio saslušanje 12 svedoka od kojih je saslušano njih osam. Od osam saslušanih svedoka koje je predložio punomoćnik oštećenih, četiri svedoka su saslušana bez njegovog prisustva jer zamenik Tužioca nije obavestio punomoćnika oštećenih o njihovom saslušanju“;
- da „zamenik TRZ nije dovoljno cenio, niti obrazložio razloge zbog kojih nije dao adekvatnu snagu dokazima izvedenim tokom krivičnog postupka pred Višim sudom u Beogradu u predmetu K. Po.2. 48/10, niti dokazima koji su izvedeni pred Međunarodnim krivičnim sudom za bivšu Jugoslaviju u predmetima 'M. Milutinović i dr.' i 'V.Đorđević' koji su jasno ukazivali na postojanje osnova sumnje da je od strane pripadnika 125. motorizovane brigade Vojske Jugoslavije tokom 1999. godine na području opština Peć, Dečani, Đakovica i dr. izvršen veći broj krivičnih dela ratnih zločina i drugih krivičnih dela protiv međunarodnog prava i čovečnosti na štetu lica albanske nacionalnosti“;
- da je podnosiocima povređen procesnopravni aspekt prava na delotvornu istragu;
- da „u konkretnom slučaju 1) zamenik Tužioca nije saslušao sve predložene svedoke 2) da nije dao razloge zbog čega je smatrao da je njihovo saslušanje nepotrebno, a posebno 3) da nije obrazložio zbog čega iskazi pojedinih saslušanih svedoka nisu bili dovoljni za dalji nastavak krivičnog postupka (poput npr. iskaza D. O . koji je nepo sredno imenovao N. M . 'M .' kao izvršioca krivičnih dela, a koji je bio komandant 177. VTOd “ (misli se na Vojnoteritorijalni odred Peć) „odakle proističe da je u komandi 125. mtbr bilo jasnih saznanja o zločinima počinjenim u njihovoj zoni odgovornosti) ne može se, van razumne sumnje, zaključiti da je zamenik sproveo delotvornu i efikasnu istragu“;
- da „podnosioci ustavne žalbe naglašavaju da su u događajima u njihovim mestima u kojima su živeli izgubili najbliže srodnike i da u najmanju riku imaju pravo na to da odgovorni za ubistva, napade i raseljavanje civilnog stanovništva budu adekvatno sankcionisani“;
- da postoje najmanje četiri dokumenta koja ukazuju da je 177. VTOd pretpočinjen 125 mtbr (misli se na 125. motorizovanu brigadu Vojske Jugoslavije, čiji komandant je bio osumnjičeni ) pre 15. maja 1999. godine;
- da je „očigledno da nadležna tužilaštva, iz potpuno neopravdanog razloga nisu ni uzela u obzir definiciju komandne odgovornosti,…, oštećeni nisu dobili odgovore na brojna pitanja, dok je sveukupni utisak takav da se iz istražnog postupka koji je sproveo zamenik Tužioca za ratne zločine, a podržalo drugostepeno tužilaštvo ne može, van razumne sumnje, zaključiti da je nadležni državni organ ozbiljno pokušao da otkrije šta se desilo u vezi sa ovim događajima na Kosovu. Štaviše, čini se nemogućim izbeći zaključak da je zamenik doneo ishitren i neosnovan zaključak da nema dovoljno dokaza za optuženje, sve u cilju završetka istrage“.
Predloženo je Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih prava, da poništi osporene akte i naloži Tužilaštvu za ratne zločine i Republičkom javnom tužilaštvu da ponove postupak, da im dosudi naknadu nematerijalne štete, a traženi su i troškovi postupka .
2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , iz spisa predmeta Kti. 1/14 Tužilaštva za ratne zločine i dopisa Višeg suda u Beogradu – Odeljenje za ratne zločine od 11. februara 2020. godine , između ostalog, utvrdio:
3.1. Činjenice i okolnosti koje se odnose na predmet Tužilaštva za ratne zločine Kti. 1/14:
- da je Tužilaštvo za ratne zločine (u daljem tekstu: TRZ ) 18. maja 2014. godine donelo inicijativu Kti. 1/14 za pokretanje krivičnog postupka protiv komandanta 125. mtbr, borbene formacije bivšeg Prištinskog korpusa Vojske Jugoslavije – D.Ž, zbog postojanja osnova sumnje da je učinio krivično delo ratni zločin protiv civilnog stanovništva iz člana 142. stav 1. KZJ;
- da je TRZ. 28. jula 2014. godine donelo naredbu o sprovođenju istrage Kti. 1/14 protiv D.Ž , zbog postojanja osnova sumnje da je „za vreme oružanog sukoba na teritoriji Autonomne pokrajine Kosovo i Metohija, između Vojske SR Jugoslavije i Policijskih snaga Republike Srbije sa jedne strane i pripadnika naoružane vojne formacije Oslobodilačke vojske Kosova sa druge strane, koji je nemeđunarodni oružani sukob, te istovremenog oružanog sukoba koji se vodio između oružanih snaga SRJ i oružanih snaga Koalicije NATO pakta u periodu od 23. marta do 10. juna 1999. godine kao međunarodni oružani sukob, kao pripadnik Vojske Jugoslavije u činu pukovnika i na položaju komandanta 125. motorizovane brigada – Kosovska Mitrovica, odgovoran za primenu propisa međunarodnog humanitarnog prava o zaštiti civila i njihove imovine i ovlašćen da rukovodi i komanduje svim jedinicama i formacijama u sastavu svoje brigada i kroz ovlašćenje da kontroliše svoje potčinjene u izvršavanju naređenja, imajući efektivnu komandnu vlast nad svim podređenim jedinicama, pa i nad odredom 177. VTOd Peć (Vojnoteritorijalni odred Peć), koji je bio pod njegovom komandom, na osnovu člana 16. tada važećeg Zakona o odbrani i na osnovu posebnog naređenja Više komande o pretpočinjavanju,…, pa je tako kršio pravila iz člana 3. stav 1. tačka 1. pod (a.), člana 33. stav 2. i člana 49. IV Ženevske konvencije o zaštiti građanskih lica za vreme rata od 12. avgusta 1949. godine i pravila iz člana 51, 52, 75, člana 85. tačka 3a i 4a Dopunskog protokola uz Ženevske konvencije od 12. avgusta 1949. godine o zaštiti žrtava međunarodnih oružanih sukoba (Protokol I) i pravila iz člana 4, 13. stav 2. i člana 17. stav 2. Dopusnkog protokola uz Ženevske konvencije od 12. avgusta 1949. godine o zaštiti žrtava nemeđunarodnog oružanog sukoba (Protokol II), čime je izvršio krivično delo ratni zločin protiv civilnog stanovništva iz člana 142. stav 1. KZJ u vezi člana 30 KZJ“;
- da se postupak vodio u predmetu TRZ 1/14;
- da iz zapisnika o saslušanju osumnjičenog od 31. jula 2014. godine proizlazi da je D.Ž. tražio da mu se u skladu sa članom 68. stav 1. tačka 7. Zakonika o krivičnom postupku omogući dovoljno vremena za pripremanje odbrane, te je postupajući tužilac prekinuo saslušanje i odredio da se nastavi 1. septembra 2014. godine , a koje se nije nastavilo označenog datuma;
- da branilac osumnjičenog nije mogao da postupa u predmetu zbog štrajka advokata;
- da je 24. marta 2015. godine advokatski pripravnik iz advokatske kancelarije branioca osumnjičenog preuzeo dva registratora i jedan disk sa kopijama materijala koji se odnos na predmet Kti. 1/14;
- da osumnjičeni nije saslušan 16. aprila 2015. godine usled opravdanog izostanka branioca, već je saslušan 28. aprila 2015. godine; takođe, saslušanje je nastavljeno 12. maja 2015. godine i na tom saslušanju, zamenik tužioca je odredio da se pozovu i ispitaju svedoci Đ. N, V . S, D . Z, J . D, M . V, D . J, P . J, Ž . B, V . J, Č . D, M . J, Lj . Đ, T . M . i S . J, a osumnjičeni je predložio da se u svojstvu svedoka ispitaju V. L, N . P, A . S . i M . S;
- da je TRZ uputilo akt Kti 1/14 braniocu i osumnjičenom da 19, 21, 21, 22. i 26. maja 2015. godine prisustvuju ispitivanju svedoka D. J, V. J, M. J, V. S, T. M, Lj. Đ, Đ . N, D . Z, P . J, M. V, Č. D , Ž. B . i J . D;
- da su prilikom ispitivanja svedoka – D . J, Lj . Đ , P. J, Đ . N , Č. D, M . V, Ž . B, J . D, M . J , A . S , M. S , T. M, V . J . i D . Z . između ostalih, bili prisutni branilac – advokat Đ.Č. ili po zame ničkom punomoćju advokat M.M, kao i sam osumnjičeni;
- da su 24. decembra 2015. godine podnosioci ustavne žalbe dali punomoćje advokatu N. Č . da ih zastupa u predmetu Kti. 1/14;
- da su ispitivanju svedoka Z. P . prisustv ovali branilac (po zameni čkom punomoćju za advokata Đ.Č. – advokat S.P), osumnjičeni i punomoćnik oštećenih – advokat N. Č;
- da je branilac osumnjičenog 18. decembra 2016. godine uputio podnesak u kome je navedeno da nema novih dokaznih predloga;
- da je Tužilaštvo za ratne zločine 13. juna 2016. godine uputilo poziv braniocu, osumnjičenom i advokatu N . Č . da prisustvuju dokaznim radnjama – ispitivanju svedoka G . J, Lj . A, D . T . i D . Tr;
- da je punomoćnik oštećenih podneskom od 16 . juna 2016. godine predložio da se u svojstvu svedoka ispitaju M . G, B . M, Z . R, P . N, T . D, Lj . A, D . T, G . J, D . B , referent za bezbednost 2. motorizovanog bataljona u 125 motorizovanoj brigadi, referent za bezbednost oklopnog bataljona u 125. motorizovanoj brigadi i načelnik organa bezbednosti Vojnog okruga Priština. Za poslednja tri svedoka predloženo je da se ime i adresa pribave službenim putem;
- da je TRZ obavestilo branioca osumnjičenog i punomoćnika oštećenih o ispitivanju više svedoka; punomoćnik oštećenih je bio prisutan ispitivanju T. D, M . G, B . M . i D . B ;
- da je Ministarstvo odbrane – Vojnobezbednosna agencija aktom SP. I 12953-2 od 15. septembra 2016. godine, postupajući po zahtevu TRZ, obavestila Tužilaštvo o imenima i adresama referenta za bezbednost 2. motorizovanog bataljona u 125 motorizovanoj brigadi (D . O .), referenta za bezbednost oklopnog bataljona u 125. motorizovanoj brigadi (B. T .) i načelnika organa bezbednosti Vojnog okruga Priština (V. V, a nakon njega N . C .); da su o saslušanju ova četiri svedoka obavešteni osumnjičeni i njegov branilac, te da punomoćnik oštećenih nije prisustvovao ispitivanju ova četiri svedoka;
- da je u TRZ 13. decembra 2016. godine, nakon ispitivanja svedoka N . C, održan sastanak; i z transkripta proizilazi da su sastanku prisustvovali zamenik tužioca za ratne zločine, advokat N. Č, branilac osumnjičenog i osumnjičeni ; na sastanku je raspravljano o predlogu punomoćnika oštećenih da se ispitaju i svedoci Z. R, D . T . i Lj . A ; od ispitivanja svedoka Lj. A . se odustalo zbog njegovog teškog zdravstvenog stanja ; zamenik tužioca je istakao da ima problem dostave poziva svedocima Z. R . i D . T r. (koji žive na teritoriji Kosova i Metohije), da ne može da im se uruči poziv preko Vojnobezbednosne agencije, da nema ovlašćenje da komunicira sa tužiocem iz Prištine, niti da dostavu poziva vrši EULEKS, te da je adresa koju ima nedovoljna i da mu se pošta vratila ; osumnjičeni je naveo da D. Tr . živi u Trebinju ; tužilac je u toku postupka spomenuo i svedoke P . N . i G . J, ali o njima nije raspravljano ; punomoćnik oštećenih je ostao kod svojih predloga;
- da je postupajuće Tuž ilaštvo u toku postupka pribavilo neophodnu dokumentaciju i podatke od , između ostalih, Ministarstva odbrane - Vojnobezbednosne agencije, Mehanizma za međunarodne krivične sudove – Ogranak u Hagu, da vrši uvid u druge predmete TRZ; u spisima predmeta se nalazi , pod datumima 15. avgust 2014. godine i 9. februar 2015. godine, preliminarna ekspertska studija – „Odgovornost komandnih struktura 125. i 549. motorizovane brigade Vojske Jugoslavije za zločine počinjene od strane njihovih pripadnika i pripadnika drugih komandi i jedinica u njihovom sastavu u zoni dejstva tih brigada za period mart - jun 1999. godine“;
- da je naredbom TRZ Kti 1/14 od 13. decembra 2016. godine završena istraga koja se vodila protiv osumnjičenog zbog krivičnog dela ratni zločin protiv civilnog stanovništva iz člana 142. KZJ, jer je stanje stvari u istrazi dovoljno razjašnjeno;
- da je aktom TRZ Kti. 1/14 od 13. decembra 2016. godine obavešten advokat N . Č . da je završena istraga, a koji akt je advokat primio 21. decembra 2016. godine;
- da je osporenom naredbom TRZ Kti. 1/14 od 1. marta 2017. godine obustavljena istraga protiv osumnjičenog, jer nema dovoljno dokaza za optuženje;
- da je TRZ aktom Kti. 1/14 od 2. marta 2017. godine obavestilo advokata N. Č . da je Tužilaštvo donelo naredbu o obustavi istrage, kao i da protiv naredbe, na osnovu člana 51. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku ima pravo da podnes e prigovor neposredno višem javnom tužiocu; dostavna naredba na aktu nosi datum 3. mart 2017. godine, a akt sadrži i konstataciju od 9. marta 2017. godine da „akt nije uručen, pozvati punomoćnika radi preuzimanja akta“;
- da je osporenim rešenjem Republičkog javnog tužilaštva Ktpo. 58/17 od 7. decembra 2017. godine odbijen kao neosnovan prigovor advokata N. Č . izjavljen protiv naredbe TRZ Kti. 1/14 od 1. marta 2017. godine ; da je u osporenom rešenju , između ostalog, navedeno da je „osumnjičeni D.Ž. postavljen za komandanta 125. motorizovane brigada sa sedištem komande brigada u Kosovskoj Mitrovici na dan 12. juna 1998. godine, ova brigada je tokom 1999. godine bila potčinjena Prištinskom korpus u pod komandom generala N.P. Zonu odgovornosti ove brigade predstavljale su teritorije Opštine Leposavić, Zvečan, Kosovska Mitrovica, Zubin potok, Srbica, Vučitrn, Glina, Istok, Peć i Dečani. Na ovom području nalazi se preko 500 sela, pa i sela gde su se dogodili zločini koji su u pitanju. Brigada je bila posebno angažovana u borbama protiv jedinica Oslobodilačke vojske Kosova u rejonu Bajgore, Drenica i Rugovske klisure . Osumnjičeni komandant bio je ovlašćen i dužan da donosi odluke, postavlja zadatke jedinica, kontroliše izvršenje tih zadataka, zahteva njihovo dosledno izvršenje bez obzira na poteškoće koje se pojavljuju tokom njihove realizacije. Osumnjičeni u svom iskazu nije sporio činjenicu da je 177. VT Peć bio, pretpočinjen njegovoj jedinici, ali je tvrdio da je do konkretnog p retpočinjenja došlo posle 15. maja 1999. godine, dakle posle izvršenih zločina na toj teritoriji…. Svedoci su jedinstveni u svojim tvrdnjama da nikada nisu čuli za zločine u selima u okolini Peći u kojima su se dešavali konkretni ratni zločini, već da su o njima saznali posle rata ili iz štampe u vreme podizanja optužnice pr otiv izvršilaca ovog zločina,…. Ove okolnosti, udaljenost od lica mesta i nepostojanje neposredne radio ili druge veze na terenu, u kritično vreme, između osumnjičenog i komandanta jedinice čiji su pripadnici vršili zločine realno dovodi u pitanje mogućnost komandanta da može imati saznanja o stanju na terenu u vreme izvršenja konkretne akcije, ili o ponašanju pojedinih pripadnika odreda, kao i da uopšte ima predstvu o tome šta ce dešavalo u selima Ljubenić, Đuška, Plavljane i Zahač, pa da je imao razloga da na adekvatan i efikasan način reaguje u cilju sprečav anja izvršenja konkretnih zločina“;
3.2. Činjenice i okolnosti koje se odnose na predmet Višeg suda u Beogradu – Odeljenje za ratne zločine K. Po.2. 48/10 :
- da su presudom Višeg suda u Beogradu – Odeljenje za ratne zločine K. Po.2. 48/10 od 11. februara 2014. godine okrivljeni T.M, S.P, S.K, B.B, A.S, M.N, R.M, S.M. i D.B. oglašeni krivim da su kao saizvršioci učinili krivično delo ratni zločin protiv civilnog stanovništva iz člana 142. stav 1. KZJ u vezi člana 22. KZJ i izrečene su im kazne zatvora ; istom presudom okrivljeni R.B. i V.K. su oslobođe ni od optužbe da su kao saizvršioci učinili napred navedeno krivično delo;
- da su rešenjem Apelacionog suda u Beogradu – Odeljenje za ratne zločine Kž.1. Po.2. 6/14 od 26. februara 2015. godine usvojene žalbe okrivljenih, te je ukinuta presuda Višeg suda u Beogradu – Odeljenje za ratne zločine K. Po.2. 48/10 od 11. februara 2014. godine i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje;
- da je krivični postupak nastavljen u predmetu Višeg suda u Beogradu – Odeljenje za ratne zločine K. Po.2. 4/15.
4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se pozivaju podnosioci u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da je ljudski život neprikosnoven (član 24. stav 1.); da je fizički i pihički integritet nepovrediv (član 25. stav 2.); da niko ne može biti izložen mučenju, nečovečnom ili ponižavajućem postupanju ili kažnjavanju, niti podvrgnut medicinskim ili naučnim ogledima bez svog slobodno datog pristanka (član 25. stav 2.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljeni sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i optužbama protiv njega (član 32. stav 1.).
Odredbama Zakonika o krivičnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13 i 45/13 ) propisano je da: ovaj zakonik utvrđuje pravila čiji je cilj da niko nevin ne bude osuđen, a da se učiniocu krivičnog dela izrekne krivična sankcija pod uslovima koje propisuje krivični zakon, na osnovu zakonito i pravično sprovedenog postupka (član 1. stav 1.); da je krivični postupak pokrenut donošenjem naredbe o sporvođenju istrage (član 296.) (član 7. stav 1. tačka 1) ); da je osnovno pravo i osnovna dužnost javnog tužioca gonjenje učinilaca krivičnih dela (član 43. stav 1.); da za krivična dela za koja se goni po službenoj dužnosti, javni tužilac je nadležan da sprovodi istragu (član 43. stav 2. tačka 3.); da okrivljeni, odnosno osumnjičeni koji je saslušan po odredbama o saslušanju okrivljenog i njegov branilac, imaju pravo da razmatraju spise i razgledaju prikupljene predmet koji služe kao dokaz (član 251. stav 1.); da se istraga pokreće protiv određenog lica za koje postoje osnovi sumnje da je učinilo krivično delo (član 295. stav 1. tačka 1 )); da se u istrazi prikupljaju dokazi i podaci koji su potrebni da bi se moglo odlučiti da li će se podići optužnica ili obustaviti postupak, dokazi koji su potrebni da se utvrdi identitet učinioca, dokazi za koje postoji opasnost da se neće moći ponoviti na glavnom pretresu ili bi njihovo izvođenje bilo otežano, kao i drugi dokazi koji mogu biti od koristi za postupak, a čije se izvođenje , s obzirom na okolnosti slučaja pokazuje celishodnim (član 295. stav 2.); da je javni tužilac dužan da braniocu osumnjičenog uputi poziv da prisustvuje saslušanju osumnjičenog, odnosno da osumnjičenom i njegovom braniocu uputi poziv, a oštećenog obavesti o vremenu i mestu ispitivanja svedoka ili veštaka (član 300. stav 1.); da je javni tužilac dužan da osumnjičenom koji je saslušan i njegovom braniocu omogući da u roku dovoljnom za pripremanje odbrane razmotre spise i razgledaju predmete koji služe kao dokaz (član 303. stav 1.); da javni tužilac može u toku istrage da odustane od gonjenja osumnjičenog i obustavi istragu ako nema dovoljno dokaza za optuženje (član 308. stav 1. tačka 3)); da kada nađe da je stanje stvari u istrazi dovoljno razjašnjeno javni tužilac će doneti naredbu o završetku istrage koju će dostaviti osumnjičenom i njegovom braniocu, ako ga ima, i obavestiće oštećenog o završetku istrage (član 310. stav 1.).
Odredbama Krivičnog zakona Savezne Republike Jugoslavije („Službeni list SFRJ“, br. 44/76, 36/77 – ispr, 34/84, 37/84, 74/87, 57/89, 3/90, 38/90, 45/90- ispr. i 54/90 i „Službeni list SRJ“ br. 35/92, 16/93, 31/93, 37/93, 41/93, 50/93, 24/94 i 61/01) bilo je propisano: da se krivično delo može izvršiti činjenjem ili nečinjenjem (član 30. stav 1.); da krivično delo može biti izvršeno nečinjenjem samo kad je učinilac propustio činjenje koje je bio dužan da izvrši (član 30. stav 2.); da ko kršeći pravila međunarodnog prava za vreme rata, oružanog sukoba ili okupacije naredi da se izvrši napad na civilno stanovništvo, naselje, pojedina civilna lica ili lica onesposobljena za borbu, koji je imao za posledicu smrt, tešku telesnu povredu ili teško narušavanje zdravlja ljudi, napad bez izbora cilja kojim se pogađa civilno stanovništvo, da se prema civilnom stanovništvu vrše ubistva, mučenja , nečovečna postupanja, biološki, medicinski ili drugi naučni eksperimenti, uzimanje tkiva ili organa radi transplantacije, nanošenje velikih patnji ili povreda telesnog integriteta ili zdravlja, raseljavanje ili preseljenje ili prisilno odnarodnjavanje ili prevođenje na drugu veru, prisiljava nje na prostituciju ili silovanja; primenjivanje mera zastrašivanja i terora, uzimanje talaca, kolektivno kažnjavanje, protivzakonito odvođenje u koncentracione logore i druga proti vzakonita zatvaranja, lišavanje prava na pravilno i nepristrasno suđenje , prisiljavanje na službu u oružanim snagama neprijateljske sile ili u njenoj obaveštajnoj službi ili administraciji,prisiljavanje na prinudni rad, izgladnjivanje stanovništva, konfiskovanje imovine, pljačkanje imovine stanovništva, protivzakonito i samovoljno uništavanje ili prisvajanje u velikim razmerama imovine koje nije opravdano vojnim potrebama, uzimanje nezakonite ili nesrazmerno velike kontribucije i rekvizicije, smanjenje vrednosti domaćeg novca ili protivzakonito izdavanje novca, ili ko izvrši neko od navedenih dela, kazniće se zatvorom najmanje pet godina ili zatvorom od 40 godina (član 142. stav 1.).
Krivičnim zakonikom („Službeni glasnik RS“, br. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 i 111/09) propisano je: da nikome ne može biti izrečena kazna ili druga krivična sankcija za delo koje pre nego što je učinjeno zakonom nije bilo određeno kao krivično delo, niti mu se može izreći kazna ili druga krivična sankcija koja zakonom nije bila propisana pre nego što je krivično delo učinjeno (član 1.); da vojni zapovednik ili lice koje faktički vrši ovu funkciju, koje znajući da snage kojima komanduje ili koje kontroliše pripremaju ili su započele vršenje krivičnog dela iz člana 370. do 374, člana 376, čl. 378. do 381. i člana 383. ovog zakonika ne preduzme mere koje je mogao i bio dužan da preduzme za sprečavanje izvršenja dela, pa usled toga dođe do izvršenja tog dela, kazniće se kaznom propisanom za to delo (član 384. stav 1.); da ovaj Zakonik stupa na snagu 1. januara 2006. godine (član 432.).
5.1. Podnosioci ustavne žalbe osporavaju radnje TRZ u predmetu Kti. 1/14 a u kom predmetu su donet i akt Tužilaštva za ratne zločine Kti. 1/14 od 1. marta 2017. godine i akt Republičkog javnog tužilaštva Ktpo. 58/17 od 7. decembra 2017. godine.
Podnosioci ustavne žalbe smatraju da im je povređen procesnopravni aspekt prava oštećenih na delotvornu i efikasnu istragu. Navedeno obrazlažu sledećim tvrdnjama:
1) da postupajući zamenik TRZ nije ispitao sve predložene svedoke (nisu ispitani V. S, S . J , V.L, N.P, Z. R, P . N, Lj . A, D . T r. i G . J .) niti je dao razloge zašto smatra da je njihovo saslušanje nepotrebno;
2) da o predlozima osumnjičenog i njegovog branioca da se ispitaju četiri svedoka (V. L, N. P , A. S . i M . S .) nikada nije doneta formalna odluka, niti u spisima predmeta postoji odluka o tome zašto se odustalo od ispitivanja svedoka V. S . i S . J; t akođe, TRZ nije doneo odluku ni o predlogu oštećenih o ispitivanju njihovih svedoka;
3) da prilikom ispitivanja D. O, B . T, V . V . i N . C . nije bio prisutan punomoćnik oštećenih, iako je baš on predložio ispitivanje navedenih svedoka;
4) da nije obrazloženo u osporenim rešenjima zašto iskazi pojedinih svedoka nisu dovoljni za dalji nastavak krivičnog postupka , niti je zamenik TRZ obrazložio razloge zašto nije dao adekvatnu snagu dokazima izvedenim tokom krivičnog postupka u predmetu Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje K. Po.2. 48/10, niti dokazima koji su izvedeni pred Međunarodnim krivičnim sudom za bivšu Jugoslaviju u predmetima „M. Milutinović i dr.“ i „V. Đorđević“ ;
5) da je u osporenom drugostepenom rešenju navedeno da je do pretpočinjavanja 177. VTOd Peć komandi 125. motorizovane brigade došlo posle 15. maja 1999. godine, nakon učinjenih ratnih zločina, te da četiri dokumenta koja se nalaze u spisima predmeta ukazuju da su ovi navodi neistiniti;
6) da su osumnjičeni i njegov branilac izvršili uvid i kopiranje spisa pre nego što je osumnjičeni saslušan, a što je protivno odredbama čl. 251. i 303. Zakonika o krivičnom postupku, kao i da je povređena odredba člana 300. Zakonika o krivičnom postupku;
7) da je „punomoćniku oštećenih tek 16. novembra 2017. godine dostavljeno obaveštenje da je istraga obustavljena, te se ne može, van razumne sumnje, izbeći zaključak da je radnjaTRZ-a bila usmerena u pravcu onemogućavanja oštećenih da ulože prigovor u rokovima propisanim ZKP-om“.
5.2. Ustavni sud je navode o povredi prava iz čl. 24. i 25. Ustava cenio u svetlu povrede prava na život iz člana 24. Ustava.
Donoseći odluku u ovom ustavnosudskom predmetu, Ustavni sud ukazuje da iako Ustav ne garantuje pravo da će se krivični postupak protiv trećih lica voditi, te da se prema ustaljenoj praksi Ustavnog suda, garancije prava na pravično suđenje iz člana 32. Ustava mogu priznati oštećenom samo ako je u krivičnom postupku postavio imovinskopravni zahtev. Sud napominje da je u konkretnom slučaju od odlučujućeg značaja činjenica da je reč o postupku koji se vodi u vezi sa povredom prava na život koje je zajemčeno članom 24. Ustava.
Prema stavu Evropskog suda za ljudska prava, pravo na život spada u „tvrdo jezgro“ ljudskih prava koja se jemče svakom licu, u svim okolnostima i na svim mestima i ne može da bude predmet bilo kakvog ograničenja ili derogiranja. Reč je o jednom od prava koje utemeljuje slobodu i čije postojanje podrazumeva pozitivnu obavezu države da preduzme sve potrebne mere kako bi se zaštitio život lica koje je pod njenom nadležnošću (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu L.C.B. protiv Ujedinjenog Kraljevstva, predstavk a br oj 14/1997/798/1001, od 9. juna 1998. godine, Izveštaj 1998-III, stav 36.). Ova pozitivna obaveza države obuhvata materijalnopravni i procesnopravni aspekt.
Sa materijalnopravnog aspekta, pozitivna obaveza države podrazumeva preduzimanje svih neophodnih mera kako do nasilne smrti ne bi došlo, a to pretpostavlja uspostavljanje pravnog okvira koji treba da pruži efikasnu zaštitu od pretnji usmerenih na pravo na život (videti, mutatis mutandis, presudu Evropskog suda za ljudska prava Osman protiv Ujedinjenog Kraljevstva, predstavka broj 23452/94, od 28. oktobra 1998. godine, Izveštaj 1998-VIII, st. 115. i 116.). Zbog toga je neophodno postojanje delotvornih krivičnopravnih i drugih normi koje bi odvraćale od vršenja krivičnih dela protiv života lica, kao i procesnih mehanizama za sprečavanje, suzbijanje i kažnjavanje povreda tih normi (videti: presudu Evropskog suda za ljudska prava Streletz, Kessler i Krenz protiv Nemačke, predstavke br. 34044/96, 35532/97 i 44801/98, od 22. marta 2001. godine, stav 86.). Ova obaveza se proširuje i na preduzimanje preventivnih mera radi zaštite života, posebno u odnosu na opasne delatnosti koje potencijalno predstavljaju rizik za život (u tom smislu videti i presudu Evropskog suda za ljudska prava Oneryildiz protiv Turske, predstavka broj 48939/99, od 30. novembra 2004. godine, stav 107.).
Posmatrana sa procesnopravnog aspekta, pozitivna obaveza države se, u slučaju kada je neko lice lišeno života, sastoji u sprovođenju nezavisne i delotvorne istrage (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava McKerr protiv Ujedinjenog Kraljevstva, predstavka broj 28883/95, od 4. maja 2001. godine, stav 111.), što podrazumeva postojanje efikasnog sudskog sistema u okviru kojeg će biti sprovoden postupak koji ne mora nužno po svom karakteru da bude krivični.
Imajući u vidu izneto, kao i činjenicu da su se u konkretnom slučaju prikupljali dokazi i podaci koji su potrebni da bi se odlučilo da li će se podići optužnica ili obustaviti postupak protiv osumnjičenog D.Ž. za krivično delo ratni zločin protiv civilnog stanovništva iz člana 142. KZJ u vezi člana 30. KZJ, a za koje delo se trenutno vodi postupak u predmetu Višeg suda u Beogradu – Odeljenje za ratne zločine K. Po.2. 4/15 ( ranije u tom predmetu je doneta presuda V išeg suda u Beogradu – Odeljenje za ratne zločine K. Po.2. 48/10 od 11. februara 2014. godine , koja je ukinuta rešenjem Apelacionog suda u Beogradu – Odeljenje za ratne zločine) protiv više okrivljenih (pripadnika 177. Vojnoteritorijalnog odreda Peć), Ustavni sud smatra da je obaveza državnog organa – javnog tužilaštva bila da upravo u okviru istrage delotvorno istraži okolnosti pod kojim a se događaj odigrao i da prikupi potrebne dokaze i podatke o učešću osumnjičenog u kritičnom događaju .
S obzirom na navedeno, Ustavni sud je ocenio da pozitivnu obavezu države u zaštiti prava sadržanog u članu 24. Ustava, a koja podrazumeva brzo i efikasno ispitivanje predmeta konkretnog slučaja, bez nepotrebnog odlaganja, treba ceniti u okviru procesnopravnog aspekta prava na život u odnosu na radnje Tužilaštva za ratne zločine u predmetu Kti. 1/14.
5.3. Ispitujući postojanje Ustavom i Zakonom o Ustavnom sudu utvrđenih pretpostavki za odlučivanje o ovoj ustavnoj žalbi u odnosu na istaknutu povredu prava na život iz člana 24. Ustava, a polazeći od odredbe člana 170. Ustava i člana 82. Zakona o Ustavnom sudu, kao i od dosadašnje prakse Ustavnog suda i pravnih stavova u postupanju po ustavnim žalbama koji su usvojeni na sednicama Suda od 30. oktobra 2008. i 2. aprila 2009. godine, Sud nalazi da je potrebno ispitati postojanje tri pretpostavke za odlučivanje po ovoj ustavnoj žalbi, i to: A) da li je ustavna žalba dopuštena ratione personae; B) da li je ustavna žalba dopuštena ratione temporis; i V) da li je ustavna žalba blagovremena.
A) Ispitujući postojanje prve pretpostavke, odnosno dopuštenosti ustavne žalbe ratione personae, Ustavni sud je pošao od garancija koje Ustav predviđa u odredbi člana 24. i konstatovao da Ustav jemči da je ljudski život neprikosnoven. Pravo na život je apsolutno pravo i osnovno je ljudsko pravo zajemčeno Ustavom. Po oceni Ustavnog suda, ovo pravo podrazumeva, pored ostalog, pozitivnu obavezu države da preduzme sve potrebne mere kako bi se zaštitili životi lica koja su pod njenom nadležnošću (videti navedenu presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetima: L.C.B. protiv Ujedinjenog Kraljevstva, od 9. juna 1998. godine, Izveštaj 1998-III, stav 36, kao i presude Guerra i drugi protiv Italije, predstavke br. 116/1996/735/932, od 19. februara 1998. godine, Izveštaj 1998-I, Botta protiv Italije, predstavka broj 21439/93, od 24. februara 1998. godine, Izveštaj 1998-I).
Takođe, Ustavni sud ističe da postoji izgrađena praksa Evropskog suda za ljudska prava koji je predstavke srodnika lica koja su lišena života razmatrao s aspekta prava na život iz člana 2. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, jer nije sprovedena delotvorna i efikasna istraga u vezi sa smrću tih lica (vidi, pored ostalih, presude: Šilih protiv Slovenije, predstavka broj 71463/01, od 9. aprila 2009. godine; Akdeniz i drugi protiv Turske, predstavka broj 25165/94, od 31. maja 2001. godine; Mc Kerr protiv Ujedinjenog Kraljevstva, predstavka broj 28883/95, od 4. maja 2001. godine). Imajući u vidu da je odredbom člana 18. stav 3. Ustava utvrđeno da se odredbe o ljudskim i manjinskim pravima tumače u korist unapređenja vrednosti demokratskog društva, saglasno važećim međunarodnim standardima ljudskih i manjinskih prava, kao i praksi međunarodnih institucija koje nadziru njihovo sprovođenje, Ustavni sud je, sledeći navedenu praksu u analognoj situaciji u kojoj su podnosioci ustavne žalbe bili bliski srodnici lica koja su lišena života, a povodom čije smrti se sprovodi istraga, zaključio da je ustavna žalba dopuštena ratione personae.
B) Razmatrajući pitanje dopuštenosti ustavne žalbe ratione temporis, Ustavni sud podseća da je Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu ljudskih prava i sloboda, stupio na snagu 8. novembra 2006. godine, iz čega proizlazi da se ustavnom žalbom mogu osporavati samo pojedinačni akti državnih organa i organizacija koje imaju javna ovlašćenja koji su doneti, odnosno radnje koje su preduzete nakon stupanja na snagu Ustava.
Međutim, Ustavni sud ukazuje da procesna obaveza nadležnih organa iz člana 24. Ustava da se sprovede istraga, predstavlja posebnu i nezavisnu dužnost, koja obavezuje čak i kada je do smrti došlo pre stupanja na snagu Ustava. Uprkos navedenom, imajući u vidu načelo pravne sigurnosti, vremenska nadležnost Ustavnog suda nije beskonačna. Stoga je Ustavni sud ocenio da, kada je do smrti došlo pre stupanja na snagu Ustava, samo one procesne radnje ili propusti koji su se desili posle 8. novembra 2006. godine mogu potpadati pod vremensku nadležnost Suda. Takođe, između smrti i stupanja na snagu Ustava mora postojati stvarna veza da bi procesna obaveza imala efekat, odnosno da je značajan deo procesnih koraka koji se zahtevaju ovom odredbom obavljen, ili bi trebalo da bude obavljen posle stupanja na snagu Ustava. Sud takođe ističe da se mogu pojaviti okolnosti koje dovode u sumnju delotvornost prvobitne istrage (pre stupanja na snagu Ustava), a mogu nastati i obaveze da se teži nastavku istrage.
Imajući u vidu da se kritični događaj odigrao tokom 1999. godine, da je TRZ. 28. jula 2014. godine donelo naredbu o sprovođenju istrage Kti. 1/14 protiv D.Ž, te da se istraga sprovodila nakon stupanja Ustava na pravnu snagu, Ustavni sud je ocenio da je ustavna žalba podnosilaca spojiva ratione temporis sa Ustavom. Ovakav stav Ustavnog suda saglasan je i sa praksom Evropskog suda za ljudska prava (vi deti, pored ostalih, presude: Šilih protiv Slovenije, predstavka broj 71463/01, od 9. aprila 2009. godine, st. 159. i 161; Hackett protiv Ujedinjenog Kraljevstva, predstavka broj 34698/04, od 10. maja 2005. godine). Ustavni sud je pri tom, iz razloga konteksta, imao u vidu i relevantne događaje pre navedenog datuma.
V) Ocenjujući pitanje blagovremenosti ustavne žalbe, Ustavni sud je imao u vidu da je u konkretnom slučaju istaknuta povreda prava na život, koja se u svom procesno-pravnom aspektu iskazuje kao obaveza države da postupa temeljno, nezavisno i stvarno prilikom istrage sumnjivih smrtnih slučajeva, kao i da se ovaj aspekt prava na život ne može zaštiti ni u jednom drugom postupku osim u postupku pred Ustavnim sudom. Sa druge strane, Ustavni sud napominje da je rešenje Republičkog javnog tužilaštva Ktpo. 58/17 doneto 7. decembra 2017. godine kojim rešenjem su iscrpljena pravna sredstva podnosilaca ustavne žalbe koja su im stajala na raspolaganju na osnovu relevantnih odredaba Zakonika o krivičnom postupku, a da je ustavna žalba izjavljena 15. decembra 2017. godine u okviru roka od 30 dana predviđenog članom 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US , 40/15 – dr. zakon i 103/15). Dakle, Ustavni sud je ocenio da je ustavna žalba blagovremena.
Saglasno svemu navedenom, Ustavni sud smatra da postoje Ustavom i Zakonom o Ustavnom sudu utvrđene pretpostavke za odlučivanje o ovoj ustavnoj žalbi.
5.4. Polazeći od navoda i razloga ustavne žalbe, kao i utvrđenog činjeničnog stanja, Ustavni sud ukazuje na sledeće:
Obaveza zaštite života prema članu 24. Ustava, tumačena prema članu 19. Ustava, da „jemstva neotuđivih ljudskih i manjinskih prava u Ustavu služe očuvanju ljudskog dostojanstva i ostvarenju pune slobode i jednakosti svakog pojedinca u pravednom, otvorenom i demokratskom društvu, zasnovanom na načelu vladavine prava“, upućuje na to da se u ovom slučaju imaju primeniti stavovi Evropskog suda za ljudska prava izraženi u odluci Mladenović protiv Srbije, predstavka broj 1099/08, od 22. maja 2012. godine, a prema kojima: obaveza zaštite života prema članu 2. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda zahteva postojanje neke vrste delotvorne zvanične istrage kada su pojedinci ubijeni usled sumnje u upotrebu sile, bilo od strane državnih službenika ili od strane privatnih lica (videti, na primer, presudu E vropskog suda za ljudska prava Branko Tomašić i drugi protiv Hrvatske, predstavka broj 46598/06, od 15. januara 2009. godine, stav 62.); da ta istraga mora biti delotvorna u smislu da može dovesti do identifikacije i kažnjavanja odgovornih (videti Oğur protiv Turske, predstavka broj 21594/93, presuda od 20. maja 1999. godine, stav 88.); da to nije obaveza cilja već obaveza sredstava, što znači da su nadležni državni organi u obavezi da preduzmu sve razumne mere koje su im na raspolaganju kako bi obezbedili dokaze u vezi sa tim događajem, uključujući, pred ostalog, i uzrok smrti; da svaki nedostatak u „istrazi“ koji podriva njenu sposobnost da se kroz nju utvrdi uzrok smrti ili odgovorna osoba, može predstavljati rizik da navedeni standard neće biti zadovoljen (videti, pored ostalih, odluku Bazorkina protiv Rusije, predstavka broj 69481/01, od 27. jula 2006. godine, stav 118.); da postoji implicitni zahtev za hitnošću i ra zumnom ekspeditivnošću (videti Yaşa protiv Turske, predstavka br oj 63/1997/847/1054, od 2. septembra 1998. godine, Izveštaj 1998-VI, st. 102-04 i Mahmut Kaya protiv Turske, predstavka broj 22535/93, od 28. marta 200. godine, 2000-III, st. 106. i 107.); da iako mogu postojati stvarne poteškoće koje sprečavaju napredovanje određene istrage, brzo reagovanje vlasti u situacijama koje uključuju upotrebu smrtonosne sile mogu se generalno smatrati suštinskim za očuvanje poverenja javnosti u vladavinu prava i sprečavanje svake pojave zavere ili tolerisanja nezakonitih radnji (videti odluku Jularić protiv Hrvatske, predstavka broj 20106/06, od 20. januara 2011. godine, stav 43.); da iz istih razloga mora postojati dovoljan element javne kontrole istrage ili njenih rezultata kako bi se osigurala odgovornost za polaganje računa i u praksi i u teoriji i da stepen javne kontrole koji se traži može biti različit od predmeta do predmeta, kao i da bliski rođaci žrtve moraju učestvovati u postupku u svim predmetima u meri koja je potrebna kako bi se čuvali njihovi legitimni interesi (vidi Shanaghan protiv Ujedinjenog Kraljevstva, predstavka broj 37715/97, odluka od 4. maja 2001. godine, st. 91. i 92.).
Primenjujući navedene opšte principe na okolnosti konkretnog slučaja, Ustavni sud prvo ukazuje da se u predmetu V išeg suda u Beogradu – Odeljenje K. Po.2. 4/15 vodi krivični postupak protiv okrivljenih T.M, S.P, S.K, B.B, R.B, V.K, A.S, M.N, R.M, S.M. i D.B, zbog krivičnog dela ratni zločin protiv civilnog stanovništva iz člana 142. stav 1. u vezi člana 22. KZJ. Njima je stavljeno na teret da su ratni zločin izvršili kao pripadnici 177. Vojnoteritorijalnog odreda Peć, za vreme oružanog sukoba 1999. godine, na teritoriji sela Ljubenić, Ćuška, Plavljan i Zahać, kod Peći.
Tužilaštvo za ratne zločine je, imajući u vidu krivični postupak koji se vodi u predmetu Višeg suda u Beogradu – Odeljenje za ratne zločine K. Po.2. 4/15, kao i pregledom baze Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju, podnelo inicijativu Kti. 1/14 od 18. maja 2014. godine za pokretanje krivičnog postupka protiv osumnjičenog D.Ž. Povodom podnete inicijative, TRZ je donelo naredbu o sprovođenju istrage Kti. 1/14 od 28. jula 2014. godine. Do krivičnog postupka (istrage) protiv D.Ž. došlo je na osnovu inic ijative nadležnog državnog organa – TRZ, zbog krivičnog dela ratni zločin protiv civilnog stanovništva iz člana 142. stav 1. KZJ. Dakle, u konkretnom slučaju preduzeta je zvanična istraga, od strane nadležnog državnog organa. Ustavni sud ukazuje da je 31 . jula 2014. godine prekinuto saslušanje osumnjičenog kako bi mu se u skla du sa članom 68. stav 1. tačka 7) Zakonika o krivičnom postupku omogućilo dovoljno vremena za pripremu odbrane, a saslušanje je trebalo da se nastavi 1. septembra 2014. godine, do koga nije došlo usled štrajka advokata.
Nakon pokretanja postupka, preduzeto je više radnji, između ostalog, pribavljena je obimna dokumentacija, izvršen je uvid u druge predmete TRZ, te je obavljena i preliminarna ekspertska studija „Odgovornost komandnih struktura 125. i 549. motorizovane brigade Vojske Jugoslavije za zločine počinjene od strane njihovih pripadnika i pripadnika drugih komandi i jedinica u njihovom sastavu u zoni dejstva tih brigada za period mart – jun 1999. godine“. Tužilaštvo je donelo odluku da se ispita 14 svedoka , od kojih dva svedoka nisu ispitana u toku istrage . Osumnjičeni i branilac predložili su četiri svedoka, od kojih dva nisu ispitana. Osumnjičeni i njegov branilac/odnosno zamenik branioca, kao i u većini slučajeva advokatski pripravnik branioca, su bili prisutni ispitivanju svedoka.
Advokat N. Č . je 24. decembra 2015. godine dostavio punomoćje za zastupanje oštećenih, a 16. juna 2016. godine predl ožio ispitivanje više svedoka – za devet svedoka nav eo je ime i prezime, a za tri svedoka naveo je njihovu funkciju za vreme oružanog sukoba 1999. godine. TRZ je saznalo imena ovih lica, a koja su ispitana bez prisustva punomoćnika oštećenih. Punomoćnik je bio prisutan kada su ispitani drugi svedoci (ukupno četiri svedoka), a o ispitivanja ost alih svedoka je održan sastanak 13. decembra 2016. godine. Na tom sastanku , koji je održan u TRZ , raspravljalo se o ispitivanju ostalih svedoka i o razlozima zašto određeni svedoci ne mogu biti ispitani. Naime , iz zapisnika sa sastanka proizlazi da svedok Lj . A . n ije mogao biti ispitan zbog teške bolesti, a za dva svedoka (Z . R . i D . Tr .) su postojale teškoće oko određivanja tačne adrese, odnosno dostave poziva.
Istraga je završena 13. decembra 2016. godine, a ukupno je trajala godinu dana i pet meseci. Ustavni sud je, imajući u vidu sve navedeno, utvrdio da je Tužilaštvo za ratne zločine preduzimalo sve radnje, sa adekvatnom hitnošću, pribavljajući sav neophodni materijal. Pri tome, Ustavni sud ukazuje da se u istrazi prikupljaju dokazi i podaci koji su potrebni da bi se moglo odlučiti da li će se podići opt užnica ili obustaviti postupak, dokazi koji su potrebni da se utvrdi identitet učinioca, dokazi za koje postoji opasnost da se neće moći ponoviti na glavnom pretresu ili bi njihovo izvođenje bilo otežano, kao i drugi dokazi koji mogu biti od koristi za postupak, a čije se izvođenje, s obzirom na okolnosti slučaja, pokazuje celishodnim , kako je to u članu 295. stav 2. Zakonika o krivičnom postupku navedeno. Takođe, iz člana 310. stav 1. Zakonika proizlazi da kada nađe da je stanje stvari u istrazi dovoljno razjašnjeno javni tužilac će doneti naredbu o završetku istrage, koju će dostaviti osumnjičenom i njegovom braniocu, ako ga ima, i obavestiće oštećenog o završetku istrage.
Ustavni sud konstatuje da iz citiranih zakonskih odredaba proizlazi da se u ovoj fazi postupka prikupljaju dokazi i podaci koji su dovoljni za razjašnjenje stvari i za donošenje odluke o daljem toku postupka, a ne nužno i svi (predloženi) dokazi i podaci. Ustavni sud napominje da je mali broj svedoka koji su predloženi od strane TRZ , osumnjičenog i oštećenih ostao neispitan. Pri tome treba imati u vidu da je, kada se analizira istraga u svetlu povrede prava na život, obaveza državnih organa – obaveza sredstva, a ne obaveza cilja .
S obzirom na sve prethodno navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je istraga protiv osumnjičenog D.Ž. bila hitna i delotvorna, te je ocenio da nije došlo do povrede procesnog aspekta prava iz člana 24. Ustava. Takođe, Ustavni sud je imao u vidu i da je punomoćnik oštećenih izjavio prigovor protiv osporenog akta TRZ Kti. 1/14 od 1. marta 2017. godine, a koji je odbijen kao neosnovan osporenim aktom Republičkog javnog tužilaštva Ktpo. 58/17 od 7. decembra 2017. godine.
Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je utvrdio da podnosiocima ustavne žalbe nije povređeno pravo iz člana 24. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Za kona o Ustavnom sudu, rešavajući kao u prvom delu izreke.
6. Pred Ustavnim sudom se postavilo i ustavnopravno pitanje da li je uopšte bilo moguće voditi istragu/krivični postupak protiv okrivljenog D.Ž. po osnovu komandne odgovornosti, a koje nesporno zahteva davanje odgovora zbog šireg značaja za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda kako samog okrivljenog/ih, tako i oštećenog/ih u sličnim situacijama.
Ustavni sud napominje da je Tužilaštvo za ratne zločine vodilo istragu protiv okrivljenog D.Ž. u predmetu Kti. 1/14, zbog postojanja osnova sumnje da je izvršio krivično delo ratni zločin protiv civilnog stanovništva iz člana 142. stav 1. KZJ u vezi člana 30 . KZJ. U naredbi o sprovođenju istrage je, između ostalog, navedeno da „utvrđeni elementi komandne odgovornosti koji se odnose na osumnjičenog komandanta 125. motorizovane brigade D.Ž , pre svega, njegov formalni status odnosno komandni položaj komandanta 125. mtb proizilazi iz sadržine spisa i presude Višeg suda u Beogradu u predmetu „Ljubenić, Ćuška, Zahač i Pavlan“, iz izjave D.Ž. koju je dao kao svedok u postupku „Haradinaj i drugi“ pred Međunarodnim sudom u Hagu od 9. avgusta 2007. godine, u kojoj on tvrdi da je 12. juna 1998. godine postavljen za komandanta 125. mtbr. u Kosovskoj Mitrovici, kao i to da je ova brigada bila potčinjena Prištinskom korpus u pod komandom generala N.P“. Dakle, okrivljeni je u konkretnom slučaju odgovarao po osnovu komandne odgovornosti za krivično delo iz člana 142. stav 1. KZJ u vezi člana 30 . KZJ.
Ustavni sud konstatuje da se Zakon o organizaciji i nadležnosti državnih organa u postupku za ratne zločine primenjuje u odnosu na dve kategorije krivičnih dela: 1) krivična dela koja su navedena u Statutu Međunarodnog krivičnog tribunala za nekadašnju Jugoslaviju (Haški tribunal), formulisana kao „teška kršenja međunarodnog humanitarnog prava izvršena na teritoriji bivše Jugoslavije od 1. januara 1991. godine“, kao i 2) određena taksativno navedena međunarodna krivična dela sadržana u Krivičnom zakoniku Srbije, gde spada niz krivičnih dela protiv čovečnosti i drugih dobara zaštićenih međunarodnim pravom , kao i 3) krivično delo pomoći učiniocu krivičnog dela, onda kada se ono odnosi na neku od prethodno navedenih kategorija međunarodnih krivičnih dela. U dela navedena u tački 2) spadaju genocid, ratni zločin protiv civilnog stanovništva, ratni zločin protiv ranjenika i bolesnika, ratni zločin protiv ratnih zarobljenika, organizovanje i podsticanje na izvršenje genocida i ratnih zločina, upotreba nedozvoljenih sredstava borbe, nedozvoljena proizvodnja, promet i držanje oružja čija je upotreba zabranjena, protivpravno ubijanje i ranjavanje neprijatelja, protivpravno oduzimanje stvari od ubijenih, povreda parlamentara, surovo postupanje sa ranjenicima, bolesnicima i ratnim zarobljenicima, neopravdano odlaganje repatrijacije ratnih zarobljenika, uništavanje kulturnih dobara, zloupotreba međunarodnih znakova i agresivan rat. Ovde se, inače , svrstavaju i dva krivična dela, koja nisu postojala u krivičnom zakonodavstvu SFRJ, a kasnije SRJ i Srbije, sve do 2006. godine, iz čega proizlazi da takva krivična dela nisu bila propisana u vreme građanskog rata u SFRJ 1990-ih godina, kao ni u vreme NATO agresije na SRJ 1999. godine, te tokom oružanog sukoba, separatističke oružane pobune, terorističkog delovanja tzv. OVK i protivterorističkog delovanja Vojske Jugoslavije i srpske policije na Kosovu i Metohiji. To su zločin protiv čovečnosti (član 371. KZ Srbije, kao i krivično delo iz člana 384. KZ Srbije – nesprečavanje vršenja krivičnih dela protiv čovečnosti i drugih dobara zaštićenih međunarodnim pravom, što je u stvari inkriminisanje komandne odgovornosti. Svrstavanje ova dva krivična dela u skup krivičnih dela u pogledu kojih važe posebna pravila koncentracije stvarne nadležnosti u kombinaciji sa sui generis primenom univerzalnog principa važenja krivičnog zakonodavstva Srbije, nije sporno samo po sebi, ali bi sa stanovišta načela zakonitosti, odnosno njegovog lex praevia elementa, bilo sporno krivično gonjenje za ta krivična dela učinjena pre stupanja na snagu KZ Srbije iz 2005. godine (stupio je na snagu početkom 2006. godine), jer ta dva krivična dela nisu bila propisana u KZ SFRJ, niti u KZ SRJ, koji su bili na snazi u vreme građanskog rata u nekadašnjoj SFRJ, kao i tokom agresije na SRJ 1999. godine, a retroaktivna primena važećeg KZ ovde ustavnopravno nije moguća , jer se konkretnom slučaju ne radi o blažem krivičnom zakonu ( videti predmet Evropskog suda za ljudska prava Korbely protiv Mađarske, predstavka broj 9174/02, odluka od 19 . septembra 2008. godine).
Dakle, Ustavni sud smatra da se institut komandne odgovornosti u Republici Srbiji može primeniti tek od stupanja na snagu važećeg Krivičnog zakonika („Službeni glasnik RS“, br. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 i 111/09), 1. januara 2006. godine, a čija je retroaktivna primena zabranjena u skladu sa načelom zakonitosti, koje je zajemčeno članom 34. stav 1. Ustava, kao i samim Krivičnim zakonikom – članom 1. komandna odgovornost je implementirana ovim zakonikom kao posebno krivično delo nesprečavanje vršenja krivičnih dela protiv čovečnosti i drugih dobara zaštićenih međunarodnim pravom iz člana 384. Krivičnog zakonika. Tako su postupile i druge države, kao na primer, Nemačka u svom Međunarodnom kaznenom zakoniku (Völkerstrafgesetzbuch – VStGB ), kada je propisala u § 4 krivično delo odgovornosti vojnog zapovednika i drugih pretpostavljebnih (Verantwortlichkeit militärischer Befehlshaber und anderer Vorgesetzter).
Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je ocenio da u konkretnom slučaju nisu bili ispunjeni uslovi za vođenje istrage, odnosno krivičnog postupka, protiv okrivljenog D.Ž , zbog nepostojanja komandne odgovornosti u pravnom sistemu Republike Srbije pre 1. januara 2006. godine. Vođenje istrage, odnosno krivičnog postupka po osnovu komandne odgovornosti za krivična dela učinjena pre 1. januara 2006. godine bilo bi sporno sa stanovišta garancija utvrđenih članom 34. stav 1. Ustava.
7. U odnosu na istaknutu povredu prava na pravično suđenje, Ustavni sud ukazuje da se, polazeći od Ustavom utvrđene sadržine prava na pravično suđenje, ovo pravo u krivičnom postupku jemči pre svega okrivljenom licu, pošto se u tom postupku odlučuje o osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, odnosno o optužbama koje se nekom licu stavljaju na teret. U tom smislu, kada je prema okrivljenom sprovedena istraga od strane nadležnog javnog tužioca, u isključivoj nadležnosti javnog tužioca je da odluči da li rezultati istrage daju dovoljno osnova za podnošenje optužnog akta nadležnom sudu. Stoga se lice koje u krivičnom postupku ima položaj oštećenog ne može pozivati na to da mu je povređeno pravo na pravično suđenje time što protiv okrivljenog nije pokrenut i vođen krivični postupak, ili što krivični postupak nije okončan osudom optuženog lica, odnosno što optuženome nije izrečena određena krivična sankcija.
Polazeći od prethodno izloženog, a imajući u vidu navode ustavne žalbe i procesni položaj podnosilaca u predmetu Turžilaštva za ratne zločine Kti. 1/14 , Ustavni sud je ocenio da je ustavna žalba, ratione personae, nespojiva sa istaknutom povredom prava iz člana 32. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u odnosu na istaknutu povredu prava na pravično suđenje, rešavajući kao u drugom delu izreke.
8. Ustavni sud je, zbog značaja ove odluke za zaštitu ustavnosti i zakonitosti, ljudskih prava i građanskih sloboda, na osnovu odredbe člana 49. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio da se Odluka objavi u „Službenom glasniku Republike Srbije“.
9. Sledom svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.
PREDSEDNIK VEĆA
Snežana Marković, s.r.