Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji traje preko šest godina. Neefikasno postupanje prvostepenog i drugostepenog suda, uključujući duge periode neaktivnosti, dovelo je do povrede prava i dosuđivanja naknade štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća , i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Zdravke Savurdić iz Martinaca i Milke Savić iz Sremske Mitrovice, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 12. maja 201 6. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Zdravke Savurdić i Milke Savić i utvrđuje da je rešenjem Višeg suda u Novom Sadu Gž. 1531/13 od 17. oktobra 2013. godine povređeno pravo podnosi teljki ustavne žalbe na pravično suđenje , zaj emčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se rešenje Višeg suda u Novom Sadu Gž. 1531/13 od 17. oktobra 2013. godine i određuje da isti sud, u skladu sa ocenama Ustavnog suda iznetim u ovoj odluci, odluči o predlogu podnositeljki ustavne žalbe za donošenje dopunskog rešenja i dopunske presude od 9. aprila 2013. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Zdravka Savurdić iz Martinaca i Milka Savić iz Sremske Mitrovice su, 2 7. decembra 2013. godine, preko punomoćnika Dragana M. Milovića, advokata iz Vrbasa, Ustavnom sudu podnele ustavnu žalbu protiv rešenja Višeg suda u Novom Sadu Gž. 1531/13 od 17. oktobra 2013. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčen og čl anom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Podnositeljke u ustavnoj žalbi navode: da su, pored ostalih, podnele tužbu Osnovnom sudu u Novom Sadu – Sudska jedinica u Vrbasu, radi isplate razlike invalidskih primanja, te da je taj sud doneo presudu kojom je usvojio tužbene zahteve tužilaca; da je postupajući po žalbi tužene Republike Srbije – Ministarstvo rada, zapošljavanja i socijalne politike, Viši sud u Novom Sadu doneo presudu kojom je prvostepenu presudu preinačio i tužbeni zahtev odbio kao neosnovan; da su protiv ove presude četiri suparničara (tužioca) podnela ustavnu žalbu, dok ostali, među kojima i podnositeljke ove ustavne žalbe, to nisu učinili; da je Ustavni sud Odlukom Už-2523/2012 od 28. novembra 2012. godine ustavnu žalbu usvojio i u stavu trećem izreke naložio Višem sudu u Novom Sadu da ponovi postupak po žalbi, a u stavu četvrtom izreke istakao obavezujuće dejstvo ove Odluke i prema licima koja nisu podnela ustavnu žalbu, a nalaze se u istoj pravnoj situaciji kao i podnosioci ustavne žalbe; da je Viši sud u Novom Sadu ponovio postupak i doneo novu presudu samo u odnosu na lica koja su prvobitno podnela ustavnu žalbu, ali ne i u odnosu na ostale suparničare, među kojima i u odnosu na podnositeljke ove ustavne žalbe; da su podnositeljke predložile donošenje dopunskog rešenja i dopunske presude, ali da je taj predlog sud odbio osporenim rešenjem; da Viši sud u Novom Sadu smatra da se obavezujuće pravno dejstvo Odluke Ustavnog suda ipak ne odnosi i na lica koja nisu podnela ustavnu žalbu, već da oni zasebno moraju podneti predlog za ponavljanje postupka.

Podnositeljke od Ustavnog suda traže da ustavnu žalbu usvoji, utvrdi da im je osporenim rešenjem povređeno pravo na pravično suđenje, da osporeno rešenje poništi i naloži Višem sudu u Novom Sadu da donese novu odluku po predlogu za donošenje dopunskog rešenja i dopunske presude.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Vrbasu P. 8869/10, te dokumentaciju dostavljenu uz ustavnu žalbu, na osnovu kojih je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu:

Zdravka Savurdić iz Martinaca i Milka Savić iz Sremske Mitrovice, ovde podnositeljke ustavne žalbe i S.S, J.G, S.M, A.B, B.M, R.M, N.M, D.S, B.Ć, Đ.S, D.K, M.D, Lj.P, B.P, podneli su tužbu Opštinskom sudu u Vrbasu protiv tužene Republike Srbije – Ministarstvo rada, zapošljavanja i socijalne politike, zbog sticanja bez osnova. U tužbi je istaknuto da su tužiocima mesečno isplaćivani manji iznosi na ime dopunske lične invalidnine od onih koji su im zagarantovani Uredbom o materijalnom obezbeđenju i drugim pravima boraca, ratnih vojnih invalida i civilnih invalida rata iz oružanih akcija posle 17. avgusta 1990. godine, po kom osnovu je i nastao dug tužene prema tužiocima. Tužioci su od suda tražili da obaveže tuženu da im na ime duga po osnovu manje isplaćenih dopunskih ličnih invalidnina isplati tražene iznose.

Osnovni sud u Novom Sadu – Sudska jedinica u Vrbasu je doneo presudu P. 8869/10 od 17. marta 2010. godine, kojom je: u stavu prvom izreke tu žena obavezana da na ime duga nastalog po osnovu manje isplaćenih dopunskih ličnih invalidnina tužiocima Milki Savić, Zdravki Savurdić, S.S, J.G, S.M, B.M, D.K, M.D, B.P, R.M, Đ.S, Lj.P, N.M. i B.Đ. isplati iznose bliže određene izrekom presude; u stavu drugom izreke odbacio kao nedozvoljenu tužbu tužilje D.S; u stavu trećem izreke odbacio kao nedozvoljenu tužbu tužilja S.S. i J.G; u stavu četvrtom izreke utvrdio da je povučena tužba tužilaca u odnosu na tuženu Opštinu Vrbas; u stavu petom izreke odbio kao neosnovan prigovor apsolutne i mesne nenadležnosti Osnovnog suda u Novom Sadu; u stavu šestom izreke obavezao tuženu da tužiocima Milki Savić, Zdravki Savurdić, S.S, J.G, S.M, B.M, R.M, N.M, B.Đ, Đ.S, D.K, M.D, Đ.P i B.P. naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 139.500,00 dinara; u stavu sedmom izreke obavezao tužilje D.S. i A.B. da tuženoj naknade troškove parničnog postupka u iznosu od 6.000,00 dinara; u stavu osmom izreke tužioce oslobodio plaćanja sudskih taksi za tužbu i odluku.

Viši sud u Novom Sadu je doneo presudu Gž. 4821/10 od 9. februara 2012. godine, kojom je žalbu tužene delimično usvojio i prvostepenu presudu preinačio u st. 1. i 6. izreke tako što je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca za isplatu razlike između pripadajućeg i isplaćenog dela invalidskih primanja, dok je prvostepenu presudu potvrdio u stavu 5. izreke, te obavezao tužioce da tuženoj naknade troškove parničnog postupka.

Slavica Stijepović, Jelena Gerić, Bojana Malančuk, Neđa Miljević, Duška Sirovica i Anđelka Božin su 29. marta 2012. godine podnele Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Višeg suda u Novom Sadu Gž. 4821/10 od 9. februara 2012. godine, zbog povrede prava garantovanih odredbama čl. 22, 32. i 36. Ustava Republike Srbije.

Postupajući po navedenoj ustavnoj žalbi, Ustavni sud je doneo Odluku Už-2523/2012 od 28. novembra 2012. godine, kojom je: u tački 1. izreke ustavnu žalbu usvojio u odnosu na Slavicu Stijepović, Jelenu Gerić, Bojanu Malančuk i Neđu Miljevića; u tački 2. izreke ustavnu žalbu odbacio u odnosu na Dušku Sirovicu i Anđelku Božin; u tački 3. izreke naložio Višem sudu u Novom Sadu da ponovi postupak po žalbi tužene izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Novom Sadu P. 8869/10 od 17. marta 2010. godine; u tački 4. izreke utvrdio da ova odluka ima pravno dejstvo i prema licima koja nisu podnela ustavnu žalbu, a nalaze se u istoj pravnoj situaciji kao i podnosioci ustavne žalbe iz tačke 1. izreke, saglasno odredbi člana 87. Zakona o Ustavnom sudu. Ustavni sud je istakao da se navedena Odluka temelji na razlozima koji su detaljno dati u obrazloženju Odluke Ustavnog suda Už-314/2012 od 13. juna 2012. godine. Iz tog obrazloženja proizlazi da Ustavni sud smatra da je Apelacioni sud u Novom Sadu dao jasne, dovoljne i ustavnopravno prihvatljive razloge kada je ocenio da potraživanje podnosilaca ustavne žalbe, koje je utvrđeno pravnosnažnim rešenjem Opštinske uprave Bečej od 1992. godine, ima karakter povremenog potraživanja koje zastareva u roku od tri godine od dana dospelosti svakog pojedinačnog davanja. Međutim, Ustavni sud je ocenio da, i pored toga što je Apelacioni sud u Novom Sadu, prilikom donošenja osporene presude imao saznanje o tome da je ministar rada i socijalne politike, doneo 11. januara 2008. godine Odluku o isplati duga Republike Srbije korisnicima boračko-invalidske zaštite i zaštite civilnih invalida rata za period oktobar 1999. – mart 2002. godine, što proizlazi iz Pravnog shvatanja usvojenog na zajedničkoj sednici Građanskog odeljenja i Odeljenja za radne sporove Apelacionog suda u Novom Sadu od 23. juna 2010. godine, ovu činjenicu, koja može biti od bitnog značaja za osnovanost prigovora zastarelosti potraživanja, nije razmatrao. Ustavni sud je dalje našao da kako navedena odluka ministra rada i socijalne politike ima karakter pismenog priznanja zastarele obaveze, to je Apelacioni sud u Novom Sadu, prilikom ocene osnovanosti žalbe tužene morao ima ti u vidu pravne posledice navedene odluke. Propust drugostepenog suda da predmetnu odluku uzme u obzir kao relevantnu za zastarelost potraživanja, po oceni Ustavnog suda, posledično je dove lo do arbitrerne primene materijalnog prava u osporenoj presudi kojom je pravnosnažno odbijen tužbeni zahtev podnosilaca ustavne žalbe za isplatu razlike invalidskih primanja za period na koji se odnosi navedena o dluka ministra, zbog čega je osporenom drugostepenom presudom povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na pravično suđenje.

U izvršenju Odluke Ustavnog suda Už-2523/2012 od 28. novembra 2012. godine, Viši sud u Novom Sadu je doneo presudu Gž. 424/13 od 6. februara 2013. godine, kojom je ponovio postupak po žalbi tužene na prvostepenu presudu Osnovnog suda u Novom Sadu P. 8869/10 od 17. marta 2010. godine u odnosu na Slavicu Stijepović, Jelen u Gerić, Bojan u Malančuk i Neđu Miljević a, u odnosu na koje je ukinuo presudu Višeg suda u Novom Sadu Gž. 4821/10 od 9. februara 2012. godine i doneo novu odluku o žalbi.

Punomoćnik (svih) tužilaca je 9. aprila 2013. godine podneo Osnovnom sudu u Novom Sadu – Sudska jedinica u Vrbasu predlog za donošenje dopunskog rešenja i dopunske presude, jer je drugostepeni sud nalog Ustavnog suda izvršio samo u odnosu na četvoro tužilaca koji su bili i podnosioci ustavne žalbe, dok u odnosu na sve ostale tužioce, koji su se nalazili u istoj pravnoj situaciji, postupak nije ponovio, niti je doneo novu presudu po žalbi, a suprotno nalogu Ustavnog suda iz Odluke Už-2523/2012 od 28. novembra 2012. godine.

Postupajući po tom predlogu, Viši sud u Novom Sadu je doneo osporeno rešenje Gž. 1531/13 od 17. oktobra 2013. godine, kojim je odbio predlog za donošenje dopunskog rešenja i dopunske presude od 9. aprila 2013. godine. U obrazloženju je, između ostalog, navedeno: da je suprotno navodima iz predloga ovaj sud našao da je u celosti postupio prema nalogu iz Odluke Ustavnog suda Už-2523/2012 od 10. decembra 2012. godine; da je odredbom člana 87. Zakona o Ustavnom sudu propisano da se, ako je pojedinačnim aktom ili radnjom povređeno ili uskraćeno ustavno pravo ili sloboda više lica, a samo neki od njih su podneli ustavnu žalbu, Odluka Ustavnog suda odnosi i na lica koja nisu podnela ustavnu žalbu, ako se nalaze u istoj pravnoj situaciji; da iz navedene odredbe nesporno proizlazi da Odluka Suda ima isto pravno dejstvo i prema licima koja nisu podnela ustavnu žalbu, ako se nalaze u istoj pravnoj situaciji, ali da to ne znači da se postupak ponavlja po službenoj dužnosti i u odnosu na ostale tužioce koji nisu podneli ustavnu žalbu; da je stoga Viši sud u Novom Sadu, u konkretnom slučaju, postupio po nalogu Ustavnog suda i postupak ponovio samo u odnosu na tužioce koji su podneli ustavnu žalbu i u odnosu na koje je Odlukom Ustavnog suda utvrđena povreda prava, dok ostali tužioci imaju pravo da podnesu predlog za ponavljanje parničnog postupka u smislu odredaba Zakona o parničnom postupku, i to samo pod uslovom da se nalaze u istoj pravnoj situaciji kao podnosioci ustavne žalbe za koje je Odlukom Ustavnog suda utvrđena povreda prava.

4. Za ocenu navoda i razloga iz ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava na čije povrede se podnosilac ustavne žalbe poziva, od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega. Odredbom člana 142. stav 2. Ustava je utvrđeno da su sudovi samostalni i nezavisni u svom radu i sude na osnovu Ustava, zakona i drugih opštih akata, kada je to predviđeno zakonom, opšteprihvaćenih pravila međunarodnog prava i potvrđenih međunarodnih ugovora. Odredbom člana 145. stav 2. Ustava je utvrđeno da se sudske odluke zasnivaju na Ustavu, zakonu, potvrđenom međunarodnom ugovoru i propisu donetom na osnovu zakona. Odredbama člana 166. Ustava je utvrđeno da je Ustavni sud samostalan i nezavisan državni organ koji štiti ustavnost i zakonitost i ljudska i manjinska prava i slobode i da su odluke Ustavnog suda konačne, izvršne i opšteobavezujuće. Odredbama člana 171. Ustava je utvrđeno da je svako dužan da poštuje i izvršava odluku Ustavnog suda, da Ustavni sud svojom odlukom uređuje način njenog izvršenja, kada je to potrebno, kao i da se izvršenje odluka Ustavnog suda uređuje zakonom.

Odredbom člana 104. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15) propisano je da su državni i drugi organi, organizacije kojima su poverena javna ovlašćenja, političke stranke, sindikalne organizacije, udruženja građana ili verske zajednice dužni da, u okviru svojih prava i dužnosti, izvršavaju odluke i rešenja Ustavnog suda.

Odredbama člana 1. Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, br. 116/08, 104/09, 101/10, 31/11, 78/11 i 101/11 ) bilo je propisano da su sudovi samostalni i nezavisni državni organi koji štite slobode i prava građana, zakonom utvrđena prava i interese pravnih subjekata i obezbeđuju ustavnost i zakonitost i da sudovi sude na osnovu Ustava, zakona i drugih opštih akata, kada je to predviđeno zakonom, opšteprihvaćenih pravila međunarodnog prava i potvrđenih međunarodnih ugovora.

5. Razmatrajući osnovanost navoda ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da podnositeljke navode o povredi prava na pravično suđenje obrazlaž u tvrdnjom da Viši sud u Novom Sadu nije postupio po nalogu Ustavnog suda datog u Odluci Suda Už-2523/2012 od 28. novembra 201 2. godine, shodno kojoj je trebalo da ponovi postupak po žalbi i u odnosu na njih, kao lica koja nisu podnela ustavnu žalbu, a nalaze se u istoj pravnoj situaciji kao i podnositeljke ustavne žalbe iz tačke 1. izreke navedene Odluke Ustavnog suda.

Ustavni sud dalje konstatuje da je njegov zadatak da u okviru ocene postojanja povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, ispita da li je u postupku koji je prethodio ustavnosudskom, od strane redovnih sudova, došlo do povrede ili uskraćivanja Ustavom garantovanih prava i da li je primena procesnog i/ili materijalnog prava bila proizvoljna ili diskriminaciona, čime bi ukazala na očiglednu arbitrernost i nepravičnost u postupanju i odlučivanju redovnih sudova, a na štetu podnosioca ustavne žalbe. Navedena očigledna arbitrarnost i nepravičnost u postupanju i odlučivanju redovnih sudova i posledično povreda prava na pravično suđenje, po oceni Ustavnog suda, će postojati uvek u situaciji kada redovni sudovi proizvoljno primene materijalno i/ili procesno pravo, a na štetu podnosioca ustavne žalbe, u kom slučaju će Ustavni sud utvrditi povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Takođe, Ustavni sud konstatuje da je imperativnim odredbama člana 171. Ustava utvrđeno da je svako dužan da poštuje i izvršava odluku Ustavnog suda, te da Sud može odrediti način izvršenja svoje odluke, kao i da je odredbom člana 104. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, pored ostalog, propisana obaveza državnih i drugih organa da, u okviru svojih prava i dužnosti, izvršavaju odluke i rešenja Ustavnog suda. S tim u vezi, Sud dalje ukazuje da je, na osnovu člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud ovlašćen da u postupku po ustavnoj žalbi odredi način otklanjanja štetnih posledica utvrđene povrede Ustavom zajemčenog prava ili slobode, kao što je učinio i u konkretnom slučaju, tako što je naložio Višem sudu u Novom Sadu da ponovi postupak po žalbi tužene izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Novom Sadu P. 8869/10 od 17. marta 2010. godine, koja ima pravno dejstvo i prema onim licima koja nisu podnela ustavnu žalbu, a nalaze se u istoj pravnoj situaciji kao podnositeljke ustavne žalbe. Ovo dalje znači da u situaciji kada je zbog utvrđene povrede prava na pravično suđenje naloženo ponavljanje žalbenog postupka pred drugostepenim sudom, izvršenje odluke Ustavnog suda ne podrazumeva samo formalno donošenje nove drugostepene odluke od strane tog suda, već i postupanje i odlučivanje drugostepenog suda u skladu sa ocenama i stavovima iznetim u odluci Ustavnog suda koja se izvršava ( ovakav stav je Ustavni sud već zauzeo u svojoj Odluci Už-224/2013, usvojenoj na sednici ovlašćenog Velikog veća od 6. juna 2013. godine).

Primenjujući navedeno na konkretan slučaj, Ustavni sud primećuje da je svoj om Odlu kom Už-2523/2012 od 28. novembra 2012. godine usvojio ustavnu žalbu Slavice Stijepović, Jelene Gerić, Bojane Malančuk i Neđe Miljević i utvrdio da im je presudom Višeg suda u Novom Sadu Gž. 4821/10 od 9. februara 2012. godine povređeno pravo na pravično suđenje i pravo na jednaku zaštitu prava. Takođe, Sud je u skladu sa svojim ustavnim i zakonskim ovlašćenjima, istom odlukom odredio da Viši sud u Novom Sadu ponovi postupak po žalbi izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Novom Sadu P. 8869/10 od 17. marta 2010. godine, te da ta odluka ima pravno dejstvo i prema licima koja nisu podnela ustavnu žalbu, a nalaze se u istoj pravnoj situaciji kao i podnositeljke ustavne žalbe. Postupajući po nalogu Ustavnog sud a, Viši sud u Novom Sadu jeste ponovio postupak po žalbi tužene na prvostepenu presudu i doneo presudu Gž. 424/13 od 6. februara 2013. godine. Navedena presuda je doneta isključivo u odnosu na tužioce Slavicu Stijepović, Jelenu Gerić, Bojanu Malančuk i Neđu Maljevića, u odnosu na koje je i ukinuta drugostepena presuda Višeg suda u Novom Sadu Gž. 4821/10 od 9. februara 2012. godine.

U obrazloženju osporenog rešenja Viš eg sud a u Novom Sadu istaknuto je da je, u kon kretnom slučaju, postupljeno po nalogu iz Odluke Ustavnog suda Už-2523/2012 od 10. decembra 2012. godine, i to tako što je postupak ponovljen samo u odnosu na tužioce koji su podneli ustavnu žalbu. Ovo stoga, jer ostali tužioci, među kojima i ovde podnositeljke ustavne žalbe, imaju pravo da podnesu predlog za ponavljanje parničnog postupka u smislu odredaba Zakona o parničnom postupku, i to samo pod uslovom da se nalaze u istoj pravnoj situaciji kao podnositeljke ustavne žalbe za koje je Odlukom Ustavnog suda utvrđena povreda prava. Ocenjujući navedeno, Ustavni sud je pošao od odredbe člana 87. Zakona o Ustavnom sudu. Navedenom zakonskom odredbom propisano je da ako je pojedinačnim aktom ili radnjom povređeno ili uskraćeno Ustavom zajemčeno ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda više lica, a samo neki od njih su podneli ustavnu žalbu, odluka Ustavnog suda se odnosi i na lica koja nisu podnela ustavnu žalbu, ako se nalaze u istoj pravnoj situaciji. Polazeći od toga da je Viši sud u Novom Sadu odbio predlog podnositeljki ustavne žalbe za donošenje dopunskog rešenja i dopunske presude, nalazeći da se postupak po nalogu Ustavnog suda ne ponavlja po službenoj dužnosti i u odnosu na ona lica koja nisu bila podnosioci ustavne žalbe, Ustavni sud nalazi da imperativna odredba člana 171. stav 1. Ustava obavezuje sudove da izvršavaju odluke Ustavnog suda, što podrazumeva donošenje nove odluke ukoliko je to naloženo, kao i postupanje i odlučivanje sudova u skladu sa ocenama i stavovima iznetim u odluci Ustavnog suda. Sledom navedenog, Ustavni sud nalazi da je neosnovan zaključak Višeg suda u Novom Sadu da se postupak , i pored naloga Ustavnog suda, ne ponavlja po službenoj dužnosti i u odnosu na lica koja nisu podnela ustavnu žalbu, pogotovo u situaciji kada je Ustavni sud već izrekom utvrdio da njegova Odluka ima pravno dejstvo i prema licima koja nisu podnela ustavnu žalbu.

6. Imajući u vidu sve prethodno izloženo, Ustavni sud je utvrdio da je osporenim rešenjem Višeg suda u Novom Sadu Gž. 1531/13 od 17. oktobra 2013. godine povređeno pravo podnositeljki ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu , i odlučio kao u tački 1. izreke.

Ustavni sud je utvrdio da su posledice učinjene povrede takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem osporenog rešenja Višeg suda u Novom Sadu Gž. 1531/13 od 17. oktobra 2013. godine i određivanjem da taj sud, u skladu sa ocenama Ustavnog suda iznetim u ovoj odluci, odluči o predlogu podnositeljki ove ustavne žalbe za donošenje dopunskog rešenja i dopunske presude. Ustavni sud je , stoga, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 2. izreke.

7. Polazeći od svih iznetih razloga, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti