Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju žalbe protiv odluke Vrhovnog suda

Kratak pregled

Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu, navodeći da Vrhovni sud Srbije nije povredio pravo na pravično suđenje kada je odbacio vanredne pravne lekove koje nije podneo advokat. Ovaj procesni uslov nije diskriminatoran, već služi obezbeđenju stručnog zastupanja pred najvišim sudom.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-1148/2008
28.10.2010.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrć, mr Milan Marković, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Božidara Rakića iz Kraljeva, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 28. oktobra 2010. godine, doneo je

R E Š E Nj E

Odbacuje se ustavna žalba Božidara Rakića izjavljena protiv rešenja Vrhovnog suda Srbije Rev.II 763/08 i Sgzz. 495/08 od 5. juna 2008. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Božidar Rakić iz Kraljeva je 8. septembra 2008. godine Ustavnom sudu, preko Opštinskog suda u Kraljevu, podneo ustavnu žalbu protiv rešenja Vrhovnog suda Srbije Rev.II 763/08 i Sgzz. 495/08 od 5. juna 2008. godine, zbog povrede Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje. U navodima ustavne žalbe se ukazuje da je osporenim rešenjem izvršena i diskriminacija podnosioca s obzirom na njegovo zanimanje, kao i da je parnični postupak u kome su donete odluke koje je on nakon njihove pravosnažnosti osporavao pred Vrhovnim sudom Srbije, trajao nerazumno dugo, a da ni postupak izvršenja nije (u vreme podnošenja ustavne žalbe) još pokrenut.

2. Odredbom člana 170. Ustava Republike Srbije je utvrđeno da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, saglasno odredbi člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07) istovetna je odredbi člana 170. Ustava, dok je odredbom člana 84. stav 1. istog zakona propisano da se ustavna žalba može izjaviti u roku od 30 dana od dana dostavljanja pojedinačnog akta, odnosno od dana preduzimanja radnje kojom se povređuje ljudsko ili manjinsko pravo ili sloboda zajemčena Ustavom.

Iz navedenih odredaba Ustava i Zakona sledi da u postupku po ustavnoj žalbi Ustavni sud nije nadležan da kao instancioni sud ispituje zakonitost osporenih pojedinačnih akata, već samo da utvrđuje postojanje povrede ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih ljudskih i manjinskih prava i sloboda. Stoga se i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima, kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog prava ili slobode, ukazuje na njegovu povredu ili uskraćivanje. Takođe, jedna od pretpostavki za izjavljivanje ustavne žalbe je da je podneta u Zakonom propisanom roku.

3. U sprovedenom prethodnom postupku, Ustavni sud je iz navoda ustavne žalbe i uvidom u osporeno rešenje i dokumentaciju dostavljenu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti:

Podnosilac ustavne žalbe je kao tužilac, pred Opštinskim sudom u Kraljevu, vodio parnični postupak koji je pravnosnažno okončan presudom Okružnog suda u Kraljevu Gž. 1760/07 od 26. decembra 2007. godine. Ova presuda je doneta u postupku po žalbama tužioca i tuženih izjavljenim protiv prvostepene presude Opštinskog suda u Kraljevu P. 29/07 od 9. jula 2007. godine. Stavom prvim navedene presude odbijena je kao neosnovana žalba tuženih i potvrđena prvostepena presuda u delu izreke pod stavom I u pogledu tužiočeve zarade i razlike zarade za označeni period, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom i u delu izreke pod stavom III. Stavom drugim presude je preinačena presuda Opštinskog suda u Kraljevu u delu izreke pod stavom I, čime je delimično usvojena žalba tuženih i u st. II, IV, V,VI i VII, čime je usvojena žalba tužioca.

U toku prvostepenog postupka podnosilac ustavne žalbe je sudu podneo predlog da se tuženom zabrani na bilo koji način raspolaganje nepokretnostima, koji je odbijen rešenjem Opštinskog suda u Kraljevu P. 29/07 od 17. aprila 2007. godine, a koje je potvrđeno rešenjem Okružnog suda u Kraljevu Gž. 1059/07 od 29. maja 2007. godine. Protiv ova dva rešenja podnosilac ustavne žalbe je 9. jula 2007. godine Republičkom javnom tužilaštvu podneo predlog za podizanje zahteva za zaštitu zakonitosti, a nakon obaveštenja javnog tužioca da neće podizati zahtev, 6. septembra 2007. godine Vrhovnom sudu Srbije je lično podneo ovo vanredno pravno sredstvo. Primerak podnetog zahteva za zaštitu zakonitosti dostavljen je uz ustavnu žalbu.

Nakon prijema prethodno navedene drugostepene presude, podnosilac ustavne žalbe je 28. marta 2008. godine Vrhovnom sudu Srbije uputio podnesak naslovljen kao „zahtev za vanredno preispitivanje sudske odluke“, kojim je, zbog povrede materijalnog prava u delu odluke o troškovima postupka, osporio presudu Okružnog suda u Kraljevu Gž. 1760/07 od 26. decembra 2007. godine.

Rešenje koje se osporava ustavnom žalbom Vrhovni sud Srbije je doneo u postupku u kome je odlučivao o oba pravna sredstva koje je podnosilac uložio, pri čemu je u obrazloženju tog rešenja navedeno je po izjavljenom tzv. zahtevu za vanredno preispitivanje sudske odluke, sud postupao kao po reviziji. Osporenim rešenjem oba podneta vanredna pravna leka su odbačena kao nedozvoljena, jer ih nije izjavilo lice koje je advokat.

4. Odredbom člana 401. stav 2. tačka 2) Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04), koji se primenjivao na konkretni slučaj, propisano je da revizija nije dozvoljena ako je izjavilo lice koje nije advokat. Prema članu 421. stav 2. istog zakona ova odredba se primenjuje i u postupku po zahtevu za zaštitu zakonitosti. Pravna posledica izjavljivanja revizije i zahteva za zaštitu zakonitosti na način suprotan odredbama Zakona je njihovo odbacivanje.

Polazeći od utvrđenih činjenica i navednih zakonskih odredaba, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosioca ustavne žalbe o tome da mu je osporenim rešenjem Vrhovnog suda Srbije povređeno zajemčeno pravo na pravično suđenje ne zasnivaju na ustavnopravnim razlozima kojima se potkrepljuju tvrdnje o povredi označenog prava. Naime, Ustavni sud ukazuje da se sudska odluka koja je zakonska posledica nepostupanja podnosioca ustavne žalbe u skladu sa propisanim pravilima postupka ne može dovesti u vezu sa povredom Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje.

Pored toga, navodi podnosioca ustavne žalbe da je Vrhovni sud Srbije odlučivao o pravnim sredstvima koje on nije ni izjavio ne odgovaraju utvrđenom činjeničnom stanju. Ovo iz razloga što je, sa jedne strane, sam podnosilac uz ustavnu žalbu dostavio i primerak zahteva za zaštitu zakonitosti koji je podneo Vrhovnom sudu Srbije, a o kome je taj sud odlučivao osporenim rešenjem. Sa druge strane, tačno je da podnosilac ustavne žalbe u formalnopravnom smislu nije izjavio revizuju, već je podneo „zahtev za vanredno preispitivanje sudske odluke“ – pravni lek koji uopšte nije predviđen Zakonom o parničnom postupku. Ustavni sud ukazuje da je, prihvatajući da dostavljeni podnesak razmatra kao reviziju, Vrhovni sud Srbije upravo iskazao nameru da podnosiocu ustavne žalbe omogući pravnu zaštitu, iako na to nije imao zakonsku obavezu.

Povodom navoda podnosioca ustavne žalbe da je osporenim rešenjem dikriminisan po osnovu toga što nije advokat, Ustavni sud ističe da je saglasnost navedene odredbe Zakona o parničnom postupku sa Ustavom bila predmet ocene ovog Suda u predmeti IU- 181/2005, i da je Sud donoseći Rešenje o neprihvatanju inicijative za pokretanje postupka zautvrđivanje neustavnosti odredaba člana 84. stav 2. i člana 401. stav 2. tačka 2) Zakona o parničnom postupku, zauzeo stav da se navedenom zakonskom odredbom ne krši ustavna zabrana diskriminacije, već se propisivanjem da stranka reviziju i zahtev za zaštitu zakonitosti može podneti samo preko advokata obezbeđuje stručno zastupanje i kvalitetnija zaštita prava stranaka u postupcima odlučivanja pred najvišim sudom, u poslednjoj instanci.

S obzirom na izloženo, Ustavni sud je ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom o Ustavnom sudu utvrđene pretpostavke da se po njoj vodi postupak i odlučuje.

Pored toga, iako se ustavnom žalbom izričito osporava samo rešenje Vrhovnog suda Srbije Rev.II 763/08 i Sgzz. 495/08 od 5. juna 2008. godine, Ustavni sud je imao u vidu i navode koji se odnose na trajanje parničnog postupka pravnosnažno okončanog presudom Okružnog suda u Kraljevu Gž. 1760/07 od 26. decembra 2007. godine. Utvrdivši da je meritorno odlučivanje nadležnih sudova o spornim pravnim pitanjima u ovom postupku okončano donošenjem označene drugostepene presude, Ustavni sud je našao da je rok za podnošenje ustavne žalbe kojom se ukazuje na povredu prava na suđenje u razumnom roku u ovom postupku počeo da teče danom prijema te presude. Pošto je podnosilac ustavne žalbe presudu Okružnog suda u Kraljevu nesporno primio pre 28. marta 2008. godine kada je protiv nje Vrhovnom sudu Srbije uputio „zahtev za vanredno preispitivanje sudske odluke“, to bi u ovom delu ustavna žalba koja je podneta tek 8. septembra 2008. godine, bila neblagovremena.

5. S obzirom na izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju žalbe protiv odluke Vrhovnog suda

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti